Стојимо поносно
Један наспрам другог
Гледамо се...
Ти говориш ћутке
А ја пребирем у глави:
Говориш о јунацима
И њиховој слави!
Сељацима у опанцима
Ученима после велике матуре
Официрима...
Цивилима...
Невиним жртвама
Деци која не видеше очеве
Очевима који не дочекаше
Рођење деце
Јунацима који у молитви
Испустише душу
И онима који не стигоше
Ни да се помоле...
А чему?
За овај комад земље
На коме је темељ твој?
На ливади овој
Где је сав сељачки зној?
Доле у долини
Где је нечији дом?
Е... моја несложна
Браћо са Хема...
Велики би да нас нема!
Вечито да се трвимо
Крвимо...
Убијамо...
Кољемо...
Сатиремо...
Мрзимо...
Да по крви сопственој
Каљамо опанке!
Уместо да нам села
Имају сваки дан игранке
Чаврљају деца
Звона школска да звоне
Њиве да не расту у коров
Оџаци да се не руше
Да су нам пуне душе...
А ми...?
Споменицима се поносимо
Који обележавају кости предака
Места где нестаде подмлатка...
Спомениче...
Моја душа уздише!
Образе ми квасе сузе
Јер ти сведочиш
О цвету рода мога
Када се брат му
У душмана претвори
И душу му узе!
