detalj slike: KRK Art dizajn

Fragmet iz novog romana Tatjane Vrećo "KAD PTICE BEJAHU..." - PROMETEJ, Novi Sad, 2024

KAD PTICE BEJAHU…

*****

A onda je zvonko odjeknuo njen glas.

… Zemlju nam mogu oteti, ali nebesa nikada… izgovorila je  jasno, pročistila grlo pa snažno uzviknula… Danas u boj idemo sa mirom u srcu jer samo je jedno carstvo, ono nebesko, i samo je jedan car koji caruje svim carevima … sklopila je tri prsta i načinila krst iznad glava okupljenog naroda… Danas ćemo, hrabro, kao što su to i naši preci činili, da život damo, ali neće ova bitka biti uzalud, niti ćemo ginuti uludo… zastala je, udahnula duboko i nastavila čvrstim, još odlučnijim glasom… Na vek vekova će ostati upamćena naša današnja žrtva, i dok naše duše budu hrlile nebu, biće to zalog, sveta žrtva zarad opstanka našeg roda i poroda. Danas ćemo naša polja zasejati najsvetijim semenom, našom krvlju i našim životima, i pretvorićemo ih u večni spomenik budućim naraštajima, gde će i za hiljadu godina dolaziti naši potomci da se poklone kolevci svoga naroda. Biće ova polja i zemaljska i nebeska, kao što će i naš narod biti i zemaljski i nebeski, jer naša vera nas nebu vodi, naše čojstvo u zemlju zakopava. Junaci moji, sokolovi, potomci svojih pradedova, učite sablje, kucnuo je čas da ginemo za čast, veru i slobodnu svetu!...

Začuo se zastrašujući zvuk čelika i konjskih kopita.

Stotine sečiva se u istom trenu okrenulo ka nebu. Njih troje je projahalo kroz središte tog čelika. Zaustavili su se pred glavnom kapijom.

Ona se okrenula da pogleda svoje sledbenike. Visoko je podigla tri prsta desne ruke, sklopila ih u kupu, načinila krst u vazduhu izustivši:

– Neka dragi Bog bude uz nas...
I onda je isukala mač.
I pre nego ga je dignula visoko iznad glave, izustila

je tiho:
– Sokole, čuvaj nam nejač...
Kapija se otvorila i uz poklič Juriš! jurnuli su niz padinu.

I kao da je huk snažnog vetra stigao sa planina; kao da se zemlja zatresla od topota konja u trku; kao da se nebo zacrnilo od svih surih orlova koji su im bili toliko dugo zaštitnici i verni sledbenici u boju, a urlik životinja iz Žalobnice stopio u jedan. I kao da je Suva reka zaustavila svoj dah, pa namah prestala da teče ne bi li ih pustila da pređu na drugu stranu, a onda isto tako naglo potekla i podivljala, udarajući ogromnim talasima o bokove svog korita.

Sve se pretvorilo u povik i buk, krv, krik i jauk.

Sokolu se učinilo da su se polja gde se bio boj krenula u crvenu boju prelivati, da ta boja potapa zlatno klasje ugaženo nogama mrskog osvajača, i da potapa tela koja su pokošena padala, pa da buja purpurom, natapa sve što oko može da vidi, a onda se u talasima širi i hvata rubove neba, krvaveći ga.

Zatvorio je oči i prizvao sve svoje skrivene moći, one koje su u dubinama njegovog bića postojale. Ali ako je mislio da će, braneći oku da gleda, pobeći od užasa koji se pod njegovim nogama odigravao, prevario se, jer i bez vida je sve jasno video, kroz njene oči je smrt gledao, njeno oko je bilo okvir slike u kojoj su tela kao snoplje padala, u kojoj su horde u smrtonosnom pokliču nadirale, u kojoj je video i onaj strašni trenutak kada joj se vid zamutio, kada joj je iz oka zadnja kap boje te slike iscurila, pa je i sama, kao klas zrelog žita posečena pala pod noge kosača.

Tada je i njega nešto kroz grudi probolo.

Osetio je strašnu bol, bol koju nikada u svom dugom životu nije osetio. I krik, zastrašujući, zaglušujući krik iz njegove nutrine je krenuo. Zemlja je počela pod njim da podrhtava, pa sve jače i jače da u talasima navire.

Voda Suve reke je od tog podrhtavanja krenula da se izliva, preliva po palim telima, a onda je tlo počelo da se cepa, da puca. Kao da se svet raspada, kao da se polja otvaraju, rečno korito propada, ćuprija i naselje pod njim tonu. Čuo je kako se celi breg lomi i stene se, pod tom silom koja je iz njegove utrobe išla, kidaju, odlamaju, padajući na naseobinu pod njim.

A onda, osetio je da mu se kao krte grane nekog osušenog drveta lome prsti, šake, ruke, i noge, pa trup i vrat, i uz strašni, zadnji krik, krik bola i osvete, glava mu se rasprsnula, raspolutila na pola odnoseći njegovu svest u nebo, a njegovo telo, kao prah, iskomadano i zdrobljeno, u zemlju, u tu strašnu, razgoropađenu neman koja je otvorila svoje čeljusti gutajući ceo njegov svet.

I više ništa nije video, ništa nije čuo, ništa nije osećao.

Sve se pretvorilo u svetlost i beskraj.

 *****

Da, zavideli su im, ali su i zazirali od njihove moći.

Toliko se govorilo o Sokolu, o ocu mu i njihovim hrabrim sokolovima da je aber o njima svako malo stizao i do Velikog Vladara, onog što je gospodario i morima, i zemljama, pa i tim vazalima što su glavu pod njihovim bregom gubili, onog što nije zazirao od osvajanja, iako je već imao dosta, parajući mu uši.

Kažu da je na glas da se do njih vojnom ne može doći, upitao kakav je taj vođa kao čovek, taj velmoža što ga zovu Beg, i je li uz njih ili nije, i ako nije što ga svi Begom zovu, i ako nešto ne može silom onda može milom, pa dodao da um caruje, a snaga klade valja, i da je taj Beg sigurno uman čovek, iako se rado snagom služi, pa je sa njim bolje šurovati nego ratovati, a onda posle silne besede naredio da krenu njegovi izaslanici tom vođi u pohode da utvrde pazar.

Otac ih je primio kako i dolikuje velikašu, služio ih jelom i pićem dok je slušao šta mu Veliki Vladar po- ručuje. Oćutao sve što mu nije bilo po volji, potom mudro zborio i na kraju pristao da trguju.

Ali imao je za njih dva uslova, da Sokola ne diraju, da ga štite ko rod rođeni i kad njega ne bude bilo, i još da im naprave širok drum od vode do njih, stamen i čvrst, a uz to i širok, dovoljno da dve konjske zaprege mogu da se mimoiđu, jer ako već trguju onda neka to bude kako treba i neka karavani širokim putem stižu, bez bojazni od odrona i nezgoda.

– Ali – digao je visoko kažiprst da bi naznačio važ- nost svojih zadnjih reči – taj put mora da ide istom onom putanjom kojom i ovaj sadašnji ide, koji je napravljen tačno onako kako se nekada kozijom stazom stizalo do nas...

Onda je poćutao pa dodao da će zauzvrat on, Soko i njihovi ljudi, biti čuvari glavnog puta, da će štititi taj deo zemlje od zuluma i bandi, mirno će spavati i oni koji iz daleka preko kopna dolaze, a i oni koji velika mora prelaze ne bi li do njih stigli, svi putnici namernici, a ponajveći mir će imati njegov i njihov narod.

Napomenuo je još ispraćajući ih da kod njih ima onih što su preživeli veliki boj, da nikada nisu hteli da se vrate u postojbinu iako im nije bilo branjeno, da jezik znaju i ovaj i onaj pa će im biti lako poslovati.

Izaslanici su ga pažljivo slušali i tek tada shvatili da on njihovim jezikom zbori, toliko su bili zbunjeni dobrodošlicom.

Kada su se vratili, priopštili su Velikom Vladaru sve po redu, onako kako su im oči videle, a uši čule. Ništa mu nisu zatajili i ništa ulepšali, zborili su samo onako kako jeste. Pa ni odrubljenu glavu njegovog vazala, onog čija je vojska potučena do kolena, uvijenu u oteti steg, što je u jednoj drvenoj kutiji stajao, nisu prećutali. Opisivali su mu i naseobinu u kojoj taj vođa sa svojim narodom živi, pa svaku građevinu ponaosob, svaki vrt, šadrvan u crkvenom dvorištu, pa i terazije od

kojih cela naseobina ima vodu. Sa posebnim poštovanjem su mu pričali o Sokolu, o njegovoj snazi, moći, blistavo- sti. Vredan svake reči hvale koju su do tada čuli.

– A tek lepota njihovih žena... To je nešto posebno... – dodavali su skoro šapatom. Veliki Vladar se naginjao da ih čuje, čudio se što odjedared tiho zbore, a onda je nestrpljivo podviknuo:

– Šta pričate sebi u bradu, glasnije da mi zborite...

Kao probuđeni iz neke očaranosti, izaslanici su nastavljali jače:

– Žene su im prave krasotice, nadaleko čuvene po svojoj lepoti, ali ih ljubomorno čuvaju samo za sebe. Pri- ča se da se samo između sebe vezuju, da porodicu čuvaju kao zenicu oka, da im je vera najvažnija, pa se zato ne mešaju sa drugim verama i narodima...

Vladar je klimao glavom, ponekad sebi u bradu mumljajući Hmm... Hmm... kao znak da meri i premerava svaku reč koju je čuo, a kad su izaslanici završili svoje pričanje ustao je, stao nasred sobe gde se okupio Veliki Divan i izdao buruntiju.

– Tom šeheru ćemo u znak dobre volje sagraditi han. Po vašem kazivanju izgleda da ga još uvek nemaju. Neka bude velik, da može dosta putnika i konja na konak da primi. Poslaćemo i naše dućandžije, sa najboljom robom, neka otvore dućane i neka se što više naša roba prodaje. I bezistan da se sagradi, bez bezistana nema ni trgovanja...

Poćutao je, pa dodao:

– Nastanićemo i naše dunđere, da im naprave drum, čvrst i stamen, da svi pričaju o našoj gradnji, i pošto kažete da u podnožju teče voda, sagradićemo ćupriju koja će svojom lepotom zaseniti sve to što ste videli i o čemu ste pričali, jer niko ne sme da nas zaseni. A za vođu tog poduhvata poslaćemo nekoga ko ih poznaje, u čijim žilama teče i krv njihovih predaka, i ko će sa njima lako poslovati. Ako nismo vojnom mogli da ih porobimo, onda ćemo to svim istivetima koje imamo učiniti...

A sad pohitajte...

PODELITE OVAJ TEKST NA: