|
|
|
 | Татјана Врећо | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Фрагмет из новог романа Татјане Врећо "КАД ПТИЦЕ БЕЈАХУ..." - ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 2024
КАД ПТИЦЕ БЕЈАХУ…
***** А онда је звонко одјекнуо њен глас.… Земљу нам могу отети, али небеса никада… изговорила је јасно, прочистила грло па снажно узвикнула… Данас у бој идемо са миром у срцу јер само је једно царство, оно небеско, и само је један цар који царује свим царевима … склопила је три прста и начинила крст изнад глава окупљеног народа… Данас ћемо, храбро, као што су то и наши преци чинили, да живот дамо, али неће ова битка бити узалуд, нити ћемо гинути улудо… застала је, удахнула дубоко и наставила чврстим, још одлучнијим гласом… На век векова ће остати упамћена наша данашња жртва, и док наше душе буду хрлиле небу, биће то залог, света жртва зарад опстанка нашег рода и порода. Данас ћемо наша поља засејати најсветијим семеном, нашом крвљу и нашим животима, и претворићемо их у вечни споменик будућим нараштајима, где ће и за хиљаду година долазити наши потомци да се поклоне колевци свога народа. Биће ова поља и земаљска и небеска, као што ће и наш народ бити и земаљски и небески, јер наша вера нас небу води, наше чојство у земљу закопава. Јунаци моји, соколови, потомци својих прадедова, учите сабље, куцнуо је час да гинемо за част, веру и слободну свету!...Зачуо се застрашујући звук челика и коњских копита. Стотине сечива се у истом трену окренуло ка небу. Њих троје је пројахало кроз средиште тог челика. Зауставили су се пред главном капијом. Она се окренула да погледа своје следбенике. Високо је подигла три прста десне руке, склопила их у купу, начинила крст у ваздуху изустивши: – Нека драги Бог буде уз нас...
И онда је исукала мач.
И пре него га је дигнула високо изнад главе, изустила је тихо:
– Соколе, чувај нам нејач...
Капија се отворила и уз поклич Јуриш! јурнули су низ падину. И као да је хук снажног ветра стигао са планина; као да се земља затресла од топота коња у трку; као да се небо зацрнило од свих сурих орлова који су им били толико дуго заштитници и верни следбеници у боју, а урлик животиња из Жалобнице стопио у један. И као да је Сува река зауставила свој дах, па намах престала да тече не би ли их пустила да пређу на другу страну, а онда исто тако нагло потекла и подивљала, ударајући огромним таласима о бокове свог корита. Све се претворило у повик и бук, крв, крик и јаук. Соколу се учинило да су се поља где се био бој кренула у црвену боју преливати, да та боја потапа златно класје угажено ногама мрског освајача, и да потапа тела која су покошена падала, па да буја пурпуром, натапа све што око може да види, а онда се у таласима шири и хвата рубове неба, крвавећи га. Затворио је очи и призвао све своје скривене моћи, оне које су у дубинама његовог бића постојале. Али ако је мислио да ће, бранећи оку да гледа, побећи од ужаса који се под његовим ногама одигравао, преварио се, јер и без вида је све јасно видео, кроз њене очи је смрт гледао, њено око је било оквир слике у којој су тела као снопље падала, у којој су хорде у смртоносном покличу надирале, у којој је видео и онај страшни тренутак када јој се вид замутио, када јој је из ока задња кап боје те слике исцурила, па је и сама, као клас зрелог жита посечена пала под ноге косача.Тада је и њега нешто кроз груди проболо. Осетио је страшну бол, бол коју никада у свом дугом животу није осетио. И крик, застрашујући, заглушујући крик из његове нутрине је кренуо. Земља је почела под њим да подрхтава, па све јаче и јаче да у таласима навире. Вода Суве реке је од тог подрхтавања кренула да се излива, прелива по палим телима, а онда је тло почело да се цепа, да пуца. Као да се свет распада, као да се поља отварају, речно корито пропада, ћуприја и насеље под њим тону. Чуо је како се цели брег ломи и стене се, под том силом која је из његове утробе ишла, кидају, одламају, падајући на насеобину под њим. А онда, осетио је да му се као крте гране неког осушеног дрвета ломе прсти, шаке, руке, и ноге, па труп и врат, и уз страшни, задњи крик, крик бола и освете, глава му се распрснула, располутила на пола односећи његову свест у небо, а његово тело, као прах, искомадано и здробљено, у земљу, у ту страшну, разгоропађену неман која је отворила своје чељусти гутајући цео његов свет. И више ништа није видео, ништа није чуо, ништа није осећао. Све се претворило у светлост и бескрај. ***** Да, завидели су им, али су и зазирали од њихове моћи. Толико се говорило о Соколу, о оцу му и њиховим храбрим соколовима да је абер о њима свако мало стизао и до Великог Владара, оног што је господарио и морима, и земљама, па и тим вазалима што су главу под њиховим брегом губили, оног што није зазирао од освајања, иако је већ имао доста, парајући му уши. Кажу да је на глас да се до њих војном не може доћи, упитао какав је тај вођа као човек, тај велможа што га зову Бег, и је ли уз њих или није, и ако није што га сви Бегом зову, и ако нешто не може силом онда може милом, па додао да ум царује, а снага кладе ваља, и да је тај Бег сигурно уман човек, иако се радо снагом служи, па је са њим боље шуровати него ратовати, а онда после силне беседе наредио да крену његови изасланици том вођи у походе да утврде пазар. Отац их је примио како и доликује великашу, служио их јелом и пићем док је слушао шта му Велики Владар по- ручује. Оћутао све што му није било по вољи, потом мудро зборио и на крају пристао да тргују. Али имао је за њих два услова, да Сокола не дирају, да га штите ко род рођени и кад њега не буде било, и још да им направе широк друм од воде до њих, стамен и чврст, а уз то и широк, довољно да две коњске запреге могу да се мимоиђу, јер ако већ тргују онда нека то буде како треба и нека каравани широким путем стижу, без бојазни од одрона и незгода. – Али – дигао је високо кажипрст да би назначио важ- ност својих задњих речи – тај пут мора да иде истом оном путањом којом и овај садашњи иде, који је направљен тачно онако како се некада козијом стазом стизало до нас... Онда је поћутао па додао да ће заузврат он, Соко и њихови људи, бити чувари главног пута, да ће штитити тај део земље од зулума и банди, мирно ће спавати и они који из далека преко копна долазе, а и они који велика мора прелазе не би ли до њих стигли, сви путници намерници, а понајвећи мир ће имати његов и њихов народ. Напоменуо је још испраћајући их да код њих има оних што су преживели велики бој, да никада нису хтели да се врате у постојбину иако им није било брањено, да језик знају и овај и онај па ће им бити лако пословати. Изасланици су га пажљиво слушали и тек тада схватили да он њиховим језиком збори, толико су били збуњени добродошлицом. Када су се вратили, приопштили су Великом Владару све по реду, онако како су им очи виделе, а уши чуле. Ништа му нису затајили и ништа улепшали, зборили су само онако како јесте. Па ни одрубљену главу његовог вазала, оног чија је војска потучена до колена, увијену у отети стег, што је у једној дрвеној кутији стајао, нису прећутали. Описивали су му и насеобину у којој тај вођа са својим народом живи, па сваку грађевину понаособ, сваки врт, шадрван у црквеном дворишту, па и теразије од којих цела насеобина има воду. Са посебним поштовањем су му причали о Соколу, о његовој снази, моћи, блиставо- сти. Вредан сваке речи хвале коју су до тада чули. – А тек лепота њихових жена... То је нешто посебно... – додавали су скоро шапатом. Велики Владар се нагињао да их чује, чудио се што одједаред тихо зборе, а онда је нестрпљиво подвикнуо: – Шта причате себи у браду, гласније да ми зборите... Као пробуђени из неке очараности, изасланици су настављали јаче: – Жене су им праве красотице, надалеко чувене по својој лепоти, али их љубоморно чувају само за себе. При- ча се да се само између себе везују, да породицу чувају као зеницу ока, да им је вера најважнија, па се зато не мешају са другим верама и народима... Владар је климао главом, понекад себи у браду мумљајући Хмм... Хмм... као знак да мери и премерава сваку реч коју је чуо, а кад су изасланици завршили своје причање устао је, стао насред собе где се окупио Велики Диван и издао бурунтију. – Том шехеру ћемо у знак добре воље саградити хан. По вашем казивању изгледа да га још увек немају. Нека буде велик, да може доста путника и коња на конак да прими. Послаћемо и наше дућанџије, са најбољом робом, нека отворе дућане и нека се што више наша роба продаје. И безистан да се сагради, без безистана нема ни трговања... Поћутао је, па додао: – Настанићемо и наше дунђере, да им направе друм, чврст и стамен, да сви причају о нашој градњи, и пошто кажете да у подножју тече вода, саградићемо ћуприју која ће својом лепотом засенити све то што сте видели и о чему сте причали, јер нико не сме да нас засени. А за вођу тог подухвата послаћемо некога ко их познаје, у чијим жилама тече и крв њихових предака, и ко ће са њима лако пословати. Ако нисмо војном могли да их поробимо, онда ћемо то свим истиветима које имамо учинити... А сад похитајте...
|
