detalj slike: Petar Tešović

GOLUB I GOLUBICA

Na procvaloі beloj grani,

gde se tiće jorgovani.

Bela lepa, tužna lica,

plakala je golubica.

Oko nje je skakutao,

golub što je gugutao.

„Da te volim, to svi vide!

Neki možda i zavide.

Nebo, sunce, mesec, zvezde,

ptice što se jutros gnezde.

Lišće, cveće, trava, smilьe,

kruška, breza, divlje bilьe.

Svaki kamen, svaki panj,

pečurkice, list, vrganь.

Lija, meda, zeka krava,

znaju da je ljubav prava.

Čista poput belog krina.

To zna čak i kriva Drina.

Nećeš naći lubav bolьu,

džabe trpim mrzovolju.

Procvrkući što si ljuta,

ponašaš se ko ćaknuta.

Od tebe mi nema preče!"

Evo zašto ona reče:

„Tvja reč je bezuspešna,

duša mi je neutešna,

i sa srca suze kaplju,

gledao si onu čaplьu!"

KRALj SREĆKO

U blizini malog grada,

plave reke, prostrane ravnice,

malim kraljevstvom kralj

Srećko vlada,

veselo mu pevaju ptice.

Čime nadahnut, čudno ze svima,

nebom, slobodom, ptičijim letom.

Pregršt radosti kralь Srećko ima,

jep druži se sa predivnim svetom.

Priča sa Nevenom, lepim Jovom

gaji razno, lekovito cveće.

Suočava se sa izazovom,

da čak ni mrava zgaziti nehe.

Pozdravlja žbunje, leske, gljive,

mahne mu granjem stoletnja kruška.

„Volimo te", govore mu šljive,

breze, brestovi, vetar što šuška.

Divi se suncu i svakom danu,

ulepšava dvorište i šumu.

Nikada nikome ne traži manu,

pozdravlja sve na širokom drumu.

I ja bih tako da budem dobra,

da me svi vole i steknem slavu,

Zamišljam kako to da izvedem,

da on mi krunu stavi na glavu.

CVETA

Želeo sam da sa Cvetom,

gledam zvezdu pod drvetom,

da se bez i jedne muke,

malo držimo za ruke.

Šta mislimo da slutimo,

da u sreći mi ćutimo.

Želeo sam da u hladu,

dam joj celu čokoladu.

Razmišljo sam ja stotinku,

dao bih joj palačinku.

Želeo sam silno jako,

da šetamo mi polako.

Poklonim joj zumbul, lalu,

da dobijem nenu hvalu.

Da se čuje na kraj sveta:

„Niko nije lep ko Cveta!"

Al da shvati, to ne ume,

ona ništa ne razume.

Gleda dole il u stranu,

kao da mi traži manu.

Pa me ćušne, gurne, štipne,

u prolazu često pipne.

Upornost me moja teši,

čak i kad se čudno smeši.

Cveta jeste čudan cvetak,

al i ja sam izuzetak.

Osećanja svoja skrivam,

pretvaram se da uživam.

Ne priznajem svozu muku,

već sa društvom pravim buku.

Pred njom ćutim ko zaliven,

a znam da sam joj saliven.

Samo gledam kad he doći,

uteći mi neće moći.

PODELITE OVAJ TEKST NA: