детаљ слике: Петар Тешовић

ГОЛУБ И ГОЛУБИЦА

На процвалоі белој грани,

где се тиће јорговани.

Бела лепа, тужна лица,

плакала jе голубица.

Око ње је скакутао,

голуб што je гугутао.

„Да те волим, то сви виде!

Неки можда и завиде.

Небо, сунце, месец, звезде,

птице што се јутрос гнезде.

Лишће, цвеће, трава, смилье,

крушка, бреза, дивље билье.

Сваки камен, сваки пањ,

печуркице, лист, вргань.

Лија, меда, зека крава,

знају да je љубав права.

Чиста попут белог крина.

То зна чак и крива Дрина.

Нећеш наћи лубав больу,

џабе трпим мрзовољу.

Процвркући што си љута,

понашаш се ко ћакнута.

Од тебе ми нема прече!"

Ево зашто она рече:

„Твја реч je безуспешна,

душа ми jе неутешна,

и са срца сузе капљу,

гледао си ону чапльу!"

КРАЉ СРЕЋКО

У близини малог града,

плаве реке, простране равнице,

малим краљевством краљ

Срећко влада,

весело му певају птице.

Чиме надахнут, чудно зе свима,

небом, слободом, птичијим летом.

Прегршт радости краль Срећко има,

jep дружи се са предивним светом.

Прича са Невеном, лепим Јовом

гаји разно, лековито цвеће.

Суочава се са изазовом,

да чак ни мрава згазити nehe.

Поздравља жбуње, леске, гљиве,

махне му грањем столетња крушка.

„Волимо те", говоре му шљиве,

брезе, брестови, ветар што шушка.

Диви се сунцу и сваком дану,

улепшава двориште и шуму.

Никада никоме не тражи ману,

поздравља све на широком друму.

И ја бих тако да будем добра,

да ме сви воле и стекнем славу,

Замишљам како то да изведем,

да он ми круну стави на главу.

ЦВЕТА

Желео сам да са Цветом,

гледам звезду под дрветом,

да се без и једне муке,

мало држимо за руке.

Шта мислимо да слутимо,

да у срећи ми ћутимо.

Желео сам да у хладу,

дам joj целу чоколаду.

Размишљо сам jа стотинку,

дао бих joj палачинку.

Желео сам силно јако,

да шетамо ми полако.

Поклоним joj зумбул, лалу,

да добијем нену хвалу.

Да се чује на крај света:

„Нико није леп ко Цвета!"

Ал да схвати, то не уме,

она ништа не разуме.

Гледа доле ил у страну,

као да ми тражи ману.

Па ме ћушне, гурне, штипне,

у пролазу често пипне.

Упорност ме моја теши,

чак и кад се чудно смеши.

Цвета јесте чудан цветак,

ал и jа сам изузетак.

Осећања своја скривам,

претварам се да уживам.

Не признајем свозу муку,

већ са друштвом правим буку.

Пред њом ћутим ко заливен,

а знам да сам joj саливен.

Само гледам кад he доћи,

утећи ми неће моћи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: