detalj slike: KRK Art dizajn

Život na štiklama

Aleksandra Đorđević

Postoje dva scenarija u kojima se u bledosivim momentima u životu osećam moćno: na štiklama i na biciklu. U oba je zadovoljena moja čežnja da budem iznad situacije.

Bolji pregled, zategnute noge, zavidno držanje. Žena na štiklama prkosi gravitaciji. Dok štikla funkcioniše poput olabavljene stege menjajući razliku u veličini između nje i okolnog sveta, na biciklu svet ne postoji. Potpuno slobodna, žena-dete vergla i nije je briga za podozrive poglede jer ona više ničim nije vezana za tlo.

Na zemlji ona je mama, sudopera, ostava, katkad masne kose, katkad natečenih zglobova. Ali u pokretu, kad nijedan deo njenog tela ne dodiruje ulicu, ona se smeje i prkosi, razgovara sama sa sobom i peva, nekad tiho, nekad na sav glas, i nije je briga za zabrinute poglede jer svet na biciklu je po njenoj meri, plastičan. A ona baš onakva kakvu je sebe zamišljala kao devojčica – neuhvatljiva.

Jednom u pokretu, mogu da napustim sve. Poput Rajmunda Gregorijusa u Noćnom vozu za Lisabon. Doduše, na baš kao Rajmund. Bila bi mi potrebna dva kofera; u jedan bih spakovala porodicu i izvlačila je po potrebi kao omiljenu majicu koja miriše na dom. Utonula bih u nju kao u prozračnu zavesu. A u drugom bih ponela knjigu i olovku, flašu vina i peškir za plažu. Knjiga bi bila ispisana do pola, a od pola pisala bih je ja. Olovkom, naravno, kojom bih i crtala. A bojila bih vinom. Primamljiva misao. Da prekinem sve i krenem u poteru za nasušnim. Nije fer! Plodovi fantazije u ovom društvu ne zavređuju legitimitet koji uživa uplaćivanje računa, ustajanje u sedam, odlazak na posao i vraćanje kući. Uvek to sumorno vraćanje na tačku polaska. I tako svaki dan. I tako svaki život. Ovo društvo ne oprašta onima kojima su plodovi fantazije život jer, nemojte me odati, to jeste ono što je važno.

I tako moje sestre, sakupljačice i tragačice, celoživotno obeležene nekim ciklusima, ponekad sebe i jedne druge izgube iz vida. I to boli. Jer dok je jedna trudna sa dvadeset šest, druga je trudna sa trideset šest. I kad ova druga, nakon što se život proširio u kukove i ramena stavi svoje (pod teretom ljubavi) raspeglano stopalo u štiklu, ona više nije ni tako lagana ni tako naivna da po(d)nese ona dva kofera. I zato je potrebna bar jedna sestra iznad situacije da je povede u potragu za srećom.

Najgore prolazi ona zarobljena u svom telu kao u tramvaju. Slike prolaze pored nje, a ona stoji. Njoj sat otkucava četrdeset, ona nije izbacila ništa iz svoje utrobe bez obzira na to što je boginja plodnosti. Ona stoji a prolazi i njen bol je nevidljiv. A žene-majke su ponekad neosetljive na nevidljive bolove jer ima prekomerno onih koji na njih vrište ujutru čim otvore oči i ne jenjavaju sve dok se svetla dana ne pogase. Žene od karijere ne priznaju bolove. Njihove su utrobe konkavne.

Oprostite mi, ali mislim da ću sada da sednem na bicikl i otputujem u zalazak sunca. Zovite me talična. I ne zaboravite, dok hodate na štiklama, svakoj od nas je potrebno samo da nam se patnja prizna. Iako svi upadamo u zamku, taj dobro poznati modus ohrabrenja – sve će biti u redu – ili u onaj drugi, modus sile realizma – biće teško – sve što nama treba jeste priznanje. Vidim te i priznajem tvoju patnju. A sad za mnom, sestre, biciklom ili na štiklama, a najbolje baš u toj kombinaciji.

PODELITE OVAJ TEKST NA: