О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ЖИВОТ НА ШТИКЛАМА

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Живот на штиклама


Александра Ђорђевић


Постоје два сценарија у којима се у бледосивим моментима у животу осећам моћно: на штиклама и на бициклу. У оба је задовољена моја чежња да будем изнад ситуације.
Бољи преглед, затегнуте ноге, завидно држање. Жена на штиклама пркоси гравитацији. Док штикла функционише попут олабављене стеге мењајући разлику у величини између ње и околног света, на бициклу свет не постоји. Потпуно слободна, жена-дете вергла и није је брига за подозриве погледе јер она више ничим није везана за тло.
На земљи она је мама, судопера, остава, каткад масне косе, каткад натечених зглобова. Али у покрету, кад ниједан део њеног тела не додирује улицу, она се смеје и пркоси, разговара сама са собом и пева, некад тихо, некад на сав глас, и није је брига за забринуте погледе јер свет на бициклу је по њеној мери, пластичан. А она баш онаква какву је себе замишљала као девојчица – неухватљива.
Једном у покрету, могу да напустим све. Попут Рајмунда Грегоријуса у Ноћном возу за Лисабон. Додуше, на баш као Рајмунд. Била би ми потребна два кофера; у један бих спаковала породицу и извлачила је по потреби као омиљену мајицу која мирише на дом. Утонула бих у њу као у прозрачну завесу. А у другом бих понела књигу и оловку, флашу вина и пешкир за плажу. Књига би била исписана до пола, а од пола писала бих је ја. Оловком, наравно, којом бих и цртала. А бојила бих вином. Примамљива мисао. Да прекинем све и кренем у потеру за насушним. Није фер! Плодови фантазије у овом друштву не завређују легитимитет који ужива уплаћивање рачуна, устајање у седам, одлазак на посао и враћање кући. Увек то суморно враћање на тачку поласка. И тако сваки дан. И тако сваки живот. Ово друштво не опрашта онима којима су плодови фантазије живот јер, немојте ме одати, то јесте оно што је важно.
И тако моје сестре, сакупљачице и трагачице, целоживотно обележене неким циклусима, понекад себе и једне друге изгубе из вида. И то боли. Јер док је једна трудна са двадесет шест, друга је трудна са тридесет шест. И кад ова друга, након што се живот проширио у кукове и рамена стави своје (под теретом љубави) распеглано стопало у штиклу, она више није ни тако лагана ни тако наивна да по(д)несе она два кофера. И зато је потребна бар једна сестра изнад ситуације да је поведе у потрагу за срећом.
Најгоре пролази она заробљена у свом телу као у трамвају. Слике пролазе поред ње, а она стоји. Њој сат откуцава четрдесет, она није избацила ништа из своје утробе без обзира на то што је богиња плодности. Она стоји а пролази и њен бол је невидљив. А жене-мајке су понекад неосетљиве на невидљиве болове јер има прекомерно оних који на њих вриште ујутру чим отворе очи и не јењавају све док се светла дана не погасе. Жене од каријере не признају болове. Њихове су утробе конкавне.
Опростите ми, али мислим да ћу сада да седнем на бицикл и отпутујем у залазак сунца. Зовите ме талична. И не заборавите, док ходате на штиклама, свакој од нас је потребно само да нам се патња призна. Иако сви упадамо у замку, тај добро познати модус охрабрења – све ће бити у реду – или у онај други, модус силе реализма – биће тешко – све што нама треба јесте признање. Видим те и признајем твоју патњу. А сад за мном, сестре, бициклом или на штиклама, а најбоље баш у тој комбинацији.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"