детаљ слике: КРК Арт дизајн

Живот на штиклама

Александра Ђорђевић

Постоје два сценарија у којима се у бледосивим моментима у животу осећам моћно: на штиклама и на бициклу. У оба је задовољена моја чежња да будем изнад ситуације.

Бољи преглед, затегнуте ноге, завидно држање. Жена на штиклама пркоси гравитацији. Док штикла функционише попут олабављене стеге мењајући разлику у величини између ње и околног света, на бициклу свет не постоји. Потпуно слободна, жена-дете вергла и није је брига за подозриве погледе јер она више ничим није везана за тло.

На земљи она је мама, судопера, остава, каткад масне косе, каткад натечених зглобова. Али у покрету, кад ниједан део њеног тела не додирује улицу, она се смеје и пркоси, разговара сама са собом и пева, некад тихо, некад на сав глас, и није је брига за забринуте погледе јер свет на бициклу је по њеној мери, пластичан. А она баш онаква какву је себе замишљала као девојчица – неухватљива.

Једном у покрету, могу да напустим све. Попут Рајмунда Грегоријуса у Ноћном возу за Лисабон. Додуше, на баш као Рајмунд. Била би ми потребна два кофера; у један бих спаковала породицу и извлачила је по потреби као омиљену мајицу која мирише на дом. Утонула бих у њу као у прозрачну завесу. А у другом бих понела књигу и оловку, флашу вина и пешкир за плажу. Књига би била исписана до пола, а од пола писала бих је ја. Оловком, наравно, којом бих и цртала. А бојила бих вином. Примамљива мисао. Да прекинем све и кренем у потеру за насушним. Није фер! Плодови фантазије у овом друштву не завређују легитимитет који ужива уплаћивање рачуна, устајање у седам, одлазак на посао и враћање кући. Увек то суморно враћање на тачку поласка. И тако сваки дан. И тако сваки живот. Ово друштво не опрашта онима којима су плодови фантазије живот јер, немојте ме одати, то јесте оно што је важно.

И тако моје сестре, сакупљачице и трагачице, целоживотно обележене неким циклусима, понекад себе и једне друге изгубе из вида. И то боли. Јер док је једна трудна са двадесет шест, друга је трудна са тридесет шест. И кад ова друга, након што се живот проширио у кукове и рамена стави своје (под теретом љубави) распеглано стопало у штиклу, она више није ни тако лагана ни тако наивна да по(д)несе она два кофера. И зато је потребна бар једна сестра изнад ситуације да је поведе у потрагу за срећом.

Најгоре пролази она заробљена у свом телу као у трамвају. Слике пролазе поред ње, а она стоји. Њој сат откуцава четрдесет, она није избацила ништа из своје утробе без обзира на то што је богиња плодности. Она стоји а пролази и њен бол је невидљив. А жене-мајке су понекад неосетљиве на невидљиве болове јер има прекомерно оних који на њих вриште ујутру чим отворе очи и не јењавају све док се светла дана не погасе. Жене од каријере не признају болове. Њихове су утробе конкавне.

Опростите ми, али мислим да ћу сада да седнем на бицикл и отпутујем у залазак сунца. Зовите ме талична. И не заборавите, док ходате на штиклама, свакој од нас је потребно само да нам се патња призна. Иако сви упадамо у замку, тај добро познати модус охрабрења – све ће бити у реду – или у онај други, модус силе реализма – биће тешко – све што нама треба јесте признање. Видим те и признајем твоју патњу. А сад за мном, сестре, бициклом или на штиклама, а најбоље баш у тој комбинацији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: