detalj slike: iz arhive autoora

Beg

Čudan bol je osećala u donjem delu stomaka, veče uoči dočeka Nove Godine, dok je nanosila puder na lice pokušavajući da sakrije modrice ispod oka. Već koji put neprospavana noć, njegove uvrede i udarci po celom telu. Marko nije imao nikakav razlog ni opravdanje za ljubomoru jer mu Ana za to nije davala povoda, niti joj je ikad u mislima bio neko drugi, osim njega. Upoznali su se još u srednjoj školi i pre njega nije ni imala momka. Tokom studija su stanovali u istoj sobi i po završetku fakulteta zaposlili se u svom gradu i venčali. Imali su podršku roditelja od kojih su dobili novac da kupe kuću, tako da su i stambeno bili obezbeđeni. Prvi dani njihovog braka su bili med i mleko, a onda posle pola godine on je počeo čudno da se ponaša. Bili su na večeri kod njene prijateljice i njenog muža i dok su večerali par puta ju je neprimetno udario nogom ispod stola. Nije joj bilo jasno zašto to čini i bila je iznenađena njegovim ponašanjem. Jedva je čekala da krenu kući da sazna razlog takvog njegovog ponašanja. Nije hteo da joj kaže, ćutao je sve do jutra. Tek pred zoru kad se sita isplakala joj je rekao: „ Sram te bilo, na moje oči si očijukala sa tim čovekom!“

Nije mogla da veruje šta joj govori. Čovek je bio ljubazan i ni jednog momenta ga nije posmatrala kao nekog ko bi bio predmet njenog obožavanja. „Ne mogu da verujem da si umislio da bih ja sa bilo kojim muškarcem dok sam s' tobom. Ako bih i pomislila, prvo bih se razvela od …. “

Nije stigla ni da završi rečenicu osetila je njegove dlanove na svom licu, pljuštali su šamari sve dok nije pala na pod. Dokle je sve to trajalo nije bila svesna, jer se onesvestila. Kad se probudila bio je uveliko dan, nije bila u stanju da se digne iz kreveta. I onda njen prvi pokušaj da ga ostavi, njegovo preklinjanje da neće više nikad i tako je počelo. Igra žrtve i nasilnika. Obrazac već uveliko znan. Zarekla se toliko puta da neće više da trpi njegovo nasilje, a onda kad je sačeka sa poklonima sve mu oprosti. I taj začarani krug u kojem je bila nije imao vrata na koja bi izašla. Bilo je sramota da bilo kome, čak i najboljoj prijateljici prizna da je on, intelektualac, poznati hirurg bije. Bilo je sramota njegove sramote. Majka je jednom pokušala da priča sa njom na tu temu, jer je primetila modricu na ruci. Slagala je da se udarila na štok od vrata. Par puta je uzimala bolovanje jer je toliko izmlatio da ni samu sebe nije mogla da prepozna u ogledalu. Doktorka, njena školska, joj je otvarala bolovanje nesvesna činjenice da prikriva nasilje. Doduše, zadnji put, kad je bila kod nje pitala je da ne krije ona nešto, jer joj je čudno da su česte povrede i da bi volela da dođe da je detaljno pregleda i da joj da upute za dalje pretrage. Ana ju je slagala da je trapava i da stalno žuri da sve po kući uradi i da joj se zato to dešava.

„Ana, izvini ali ja bih ipak da se detaljno ispitaš, znaš sve mi je to pomalo čudno. A gde ti je Marko? Mogao bi on da ti zakaže sva ta snimanja i preglede da se vidi da nije nešto ozbiljno?“

„Vera on je jako zauzet, sve te operacije, više je na poslu, nego kući. A i kad je kući spava.“ slagala je Veru ne shvatajući da laže samu sebe.

I tako dan za danom, modrice, uvrede, neprospavane noći i onda to veče uoči dočeka Nove Godine. Dok je nanosila puder na lice ispred velikog ogledala sa ramom od školjki suočila se sa istinom u odrazu ogledala. Može da laže druge, ali ne može više sebe. U ogledalu je videla bledu ženu s' modricama na licu, željnu da se iščupa iz kandži nasilja. Niko joj ne može pomoći, osim nje same. Vreme je da izađe iz Markove priče i to mora da uradi što pre, bez odlaganja. On je trebao uskoro da stigne i da se spremi da idu na doček u restoran „Madera.“

Na brzinu je završila sređivanje lica, obukla je crnu haljinu, obula crvene lakovane cipele, uzela crvenu lakovanu tašnu i deo novca od zajedničke ušteđevine, ogrnula kaput i krenula ka izlaznim vratima. Nije želela ništa da ponese sa sobom. Kofer uspomena je bio pretežak.

Kada je sela u auto poslala mu je sms poruku, pisalo je: „ZBOGOM“ osetila je neverovatno olakšanje, bio je to onaj dobri osećaj rađanja novog života! Krenula je u nepoznatom pravcu, nije znala gde će stići, ali znala je jedno, da više nikad neće nikome dozvoliti da joj nanese bol.

PODELITE OVAJ TEKST NA: