детаљ слике: из архиве аутоора

Бeг

Чудан бол је осећала у доњем делу стомака, вече уочи дочека Нове Године, док је наносила пудер на лице покушавајући да сакрије модрице испод ока. Већ који пут непроспавана ноћ, његове увреде и ударци по целом телу. Марко није имао никакав разлог ни оправдање за љубомору јер му Ана за то није давала повода, нити јој је икад у мислима био неко други, осим њега. Упознали су се још у средњој школи и пре њега није ни имала момка. Током студија су становали у истој соби и по завршетку факултета запослили се у свом граду и венчали. Имали су подршку родитеља од којих су добили новац да купе кућу, тако да су и стамбено били обезбеђени. Први дани њиховог брака су били мед и млеко, а онда после пола године он је почео чудно да се понаша. Били су на вечери код њене пријатељице и њеног мужа и док су вечерали пар пута ју је неприметно ударио ногом испод стола. Није јој било јасно зашто то чини и била је изненађена његовим понашањем. Једва је чекала да крену кући да сазна разлог таквог његовог понашања. Није хтео да јој каже, ћутао је све до јутра. Тек пред зору кад се сита исплакала јој је рекао: „ Срам те било, на моје очи си очијукала са тим човеком!“

Није могла да верује шта јој говори. Човек је био љубазан и ни једног момента га није посматрала као неког ко би био предмет њеног обожавања. „Не могу да верујем да си умислио да бих ја са било којим мушкарцем док сам с' тобом. Ако бих и помислила, прво бих се развела од …. “

Није стигла ни да заврши реченицу осетила је његове дланове на свом лицу, пљуштали су шамари све док није пала на под. Докле је све то трајало није била свесна, јер се онесвестила. Кад се пробудила био је увелико дан, није била у стању да се дигне из кревета. И онда њен први покушај да га остави, његово преклињање да неће више никад и тако је почело. Игра жртве и насилника. Образац већ увелико знан. Зарекла се толико пута да неће више да трпи његово насиље, а онда кад је сачека са поклонима све му опрости. И тај зачарани круг у којем је била није имао врата на која би изашла. Било је срамота да било коме, чак и најбољој пријатељици призна да је он, интелектуалац, познати хирург бије. Било је срамота његове срамоте. Мајка је једном покушала да прича са њом на ту тему, јер је приметила модрицу на руци. Слагала је да се ударила на шток од врата. Пар пута је узимала боловање јер је толико измлатио да ни саму себе није могла да препозна у огледалу. Докторка, њена школска, јој је отварала боловање несвесна чињенице да прикрива насиље. Додуше, задњи пут, кад је била код ње питала је да не крије она нешто, јер јој је чудно да су честе повреде и да би волела да дође да је детаљно прегледа и да јој да упуте за даље претраге. Ана ју је слагала да је трапава и да стално жури да све по кући уради и да јој се зато то дешава.

„Ана, извини али ја бих ипак да се детаљно испиташ, знаш све ми је то помало чудно. А где ти је Марко? Могао би он да ти закаже сва та снимања и прегледе да се види да није нешто озбиљно?“

„Вера он је јако заузет, све те операције, више је на послу, него кући. А и кад је кући спава.“ слагала је Веру не схватајући да лаже саму себе.

И тако дан за даном, модрице, увреде, непроспаване ноћи и онда то вече уочи дочека Нове Године. Док је наносила пудер на лице испред великог огледала са рамом од шкољки суочила се са истином у одразу огледала. Може да лаже друге, али не може више себе. У огледалу је видела бледу жену с' модрицама на лицу, жељну да се ишчупа из канџи насиља. Нико јој не може помоћи, осим ње саме. Време је да изађе из Маркове приче и то мора да уради што пре, без одлагања. Он је требао ускоро да стигне и да се спреми да иду на дочек у ресторан „Мадера.“

На брзину је завршила сређивање лица, обукла је црну хаљину, обула црвене лаковане ципеле, узела црвену лаковану ташну и део новца од заједничке уштеђевине, огрнула капут и кренула ка излазним вратима. Није желела ништа да понесе са собом. Кофер успомена је био претежак.

Када је села у ауто послала му је смс поруку, писало је: „ЗБОГОМ“ осетила је невероватно олакшање, био је то онај добри осећај рађања новог живота! Кренула је у непознатом правцу, није знала где ће стићи, али знала је једно, да више никад неће никоме дозволити да јој нанесе бол.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: