detalj slike: KRK Art dizajn

KANTEMIROV KRIK

 

Profesorka Elena Ursu iz Bukurešta  danima je  besomučno vežbala sa orkestrom spremajući se za nastup u Istambulu gde učestvuje na svetskom festivalu klasične muzike. Njen životni san bio je da pred publikom u Istanbulu izvede  program kojim će odati počast velikom kompozitoru rumunskog porekla, koji je živeo i u  Otomanskoj imperiji, Dimitriju Kantemiru čijom muzikom i sudbinom je bila zadivljena. Posebno je mislila na jednu muzičku deonicu u kojoj flauta tako čudesno dočarava patnju te, bezmalo zvuči kao krik koji je  nju asocirao i na sopstvenu dramu. Znala je  da je to ozbiljan zadatak, iako je svu svoju strast i umeće unela u pripreme, duboko ranjena sukobom sa  onim ko je, takoreći do juče,  bio stub njenog života.

Premorena sela je u avion i vrlo brzo zadremala. I to više  nije bila ona već, neko drugi i to više nije bio njen dragi već se njihov razgovor preneo na aktere muzike koju je spremala ubeđena da je nastala iz duboke neutažive čežnje.  San ju je odveo u vreme i prostor iz kojeg je iznedrena čudesna muzika koja ju je opijala i hranila njenu imaginaciju.

– Dimitrije, ti znaš da sam obećana  drugome, i ovaj kratki susret s tobom greh je i može me stajati života. Ali žudnja je pobedila razum. Ti si zadivljen mojim očima, mojom pojavom, a ja tvojom čudesnom muzikom. Slomila me je lepota tog zvuka, razbila mi srce jer u njemu odjekuje ljubav koju si zapalio svojom umetnošću i nikad više ništa ne može tako prijati mojoj duši.

–   Oh,  Lejla, cvetu moj, dženentska dušo moja, kako je ne bi volela, to je muzika koju je diktiralo srce u čežnji za tobom. Ti si ta muzika koja odjekuje iz moje notne beležnice, ti si krv mojih nota, zbog tebe su one žive i uranjaju u srce svakog ko ih sluša.

– Veliki Dimitrije, kako mi prisno zvuči tvoje ime, strano mojoj tradiciji, ovo je neprolazna muzika i dok je sveta i veka svedočiće o nemogućoj ljubavi.

– Nemoguće je samo ono što Bog ne da, ne što ljudi svojim pravilima zabranjuju. Samo je ti možeš učiniti nemogućom, ako me nećeš—govorio je Dimitrije srdito.

– Oh, ne čini moje  odluke tako važnim, ionako su teške, a do sad su ih za mene uvek donosili drugi. Nisam kadra da menjam vekovni poredak.

– Zar tražim to od tebe, jedina. Ti samo treba da slediš put svog srca, ostalo prepusti meni!

– Kako olako staješ nasuprot vekovnog štita koji drži sve pod kontrolom. I ti dobro znaš, ovde si rođen, znaš da nisam gospodar svoje sudbine.  Otići ću onome koga su moji izabrali i neću smeti ni senkom na licu da pokažem da sam nezadovoljna.

– Lejla, dušo, niko nije slobodan u životu koji Bog daje i Bog uzima, a za sve drugo moramo se izboriti sami. Zar misliš da mi je lako na ovom položaju kršiti tako ozbiljna pravila, ali ti zaslužuješ svaki rizik!  Moja muza ne može biti tuđa žena, tuđe vlasništvo. Žena koja je iz mene izmamila ovoliko lepote, pomogla mi da spojim ono što dolazi iz moje hrišćanske duše sa orijentalnom dušom ovog podneblja, je bogomdana za više ciljeve, više radosti od toga da krasi  jedan saraj. Zaslužuješ da te provedem po svim dvorovima sveta na kojima sam rado viđen gost, gde se moja muzika poštuje.  Zar ću to mirno podnositi. Ti ne pripadaš samo svojoj ženskoj sudbini. Tebi je Bog podario važniji put, i mi ćemo taj put preći zajedno.

Dok je Kantemir govorio, Lejla je zamišljeno zurila u jednu tačku, i na trenutak videla sebe na tim pozornicama sveta, kako je obasjanu njegovom ljubavlju pozdravljaju, videla snagu njihove ljubavi koja donosi nove melodije, videla tu daleku večnost u kojoj će se pevati i govoriti o njihovoj velikoj ljubavi, i tiho uzdisala.

–  Ne   sanjaj, dragi moj, nesuđeni, za takve snove, pre svega je važno imati glavu na ramenima. Budeš li me prisvojio, oboje ćemo skončati, niko nas ne može spasiti.

– Svet je tako veliki, dušo moja, otići ćemo daleko i živeti   slobodno -još nije ni završio - ona je kroz suze dodala:

– Nema te daljine koja može sprečiti oca i braću da osvete čast svoje  mezimice. Idi, Kantemire, idi u svoju zemlju i tamo pevaj o našoj čežnji, važniji će biti moj trag u tvojoj muzici, nego moj  život  s tobom u ropstvu, skrivanju i strahu. Svom čežnjom naše ljubavi zaklinjem te, ne čini ništa drugo, voli me ovako kao i do sad kroz zvuk  u kojem je sva moja duša, telo i onako ima svoje zakone i pre ili kasnije nestane. Gde god da si znaću da si moj dok slušam kako me obesmrćuješ, kako moju dušu ugrađuješ u večnu lepotu. Veći dar nijedna žena ne može poželeti od ovog, a ja ću živeti šta god potom bilo od čudesnog dejstva ove muzike u kojoj smo nas dvoje za sva vremena sjedinjeni.

 –  Znaš, dušo, dolaze nova vremena, svet će se promeniti i žene će moći same da biraju svoj put.

 – Misliš, reče, Lejla, sumnjičavo, ne verujem u takav svet, nikad se on  ne može toliko promeniti da bi žena mogla imati glavnu reč, ali znam da će uvek postojati ljubavi koje se zbog nečega neće moći ostvariti. Eto za takve ljubavi je nastala ova naša muzika. Možda nas je Alah i spojio samo zbog njih, da slušajući je odahnu, smire nespokoj svoje duše. I tada će naše duše na nebesima blistati, jer će se iznova rađati kao večna čežnja za ljubavlju a to je mnogo više od ovozemaljske kratkotrajne sreće. Zbogom, viteže moj nebeski.

 

 –  Prvo me ubij, pa idi – čula je njegov krik !

 

Preplašena od krika, Elena se trgla i zbunjeno pogledala oko sebe ka putnicima u avionu koji su dremali i oblacima koji su se čudno zbijali kao da nešto važno skrivaju. U duši je osećala odjek one neuhvatljive melodije koju su isijavala njihova lica koja će uvek pamtiti. Tek sada, osetila se potpuno spremnom za nastup. Činilo joj se da su joj se njihovi glasovi javili da bi je ohrabrili, da bi joj zahvalili što slavi besmrtnu lepotu muzike i ljubavi. I znala je, čeka je trijumf kojem je već počela tiho da se raduje užurbano silazeći na tle na kojem je nikla muzika koju nosi u svakoj pori svog bića.

PODELITE OVAJ TEKST NA: