детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАНТЕМИРОВ КРИК

 

Професорка Елена Урсу из Букурешта  данима је  бесомучно вежбала са оркестром спремајући се за наступ у Истамбулу где учествује на светском фестивалу класичне музике. Њен животни сан био је да пред публиком у Истанбулу изведе  програм којим ће одати почаст великом композитору румунског порекла, који је живео и у  Отоманској империји, Димитрију Кантемиру чијом музиком и судбином је била задивљена. Посебно је мислила на једну музичку деоницу у којој флаута тако чудесно дочарава патњу те, безмало звучи као крик који је  њу асоцирао и на сопствену драму. Знала је  да је то озбиљан задатак, иако је сву своју страст и умеће унела у припреме, дубоко рањена сукобом са  оним ко је, такорећи до јуче,  био стуб њеног живота.

Преморена села је у авион и врло брзо задремала. И то више  није била она већ, неко други и то више није био њен драги већ се њихов разговор пренео на актере музике коју је спремала убеђена да је настала из дубоке неутаживе чежње.  Сан ју је одвео у време и простор из којег је изнедрена чудесна музика која ју је опијала и хранила њену имагинацију.

– Димитрије, ти знаш да сам обећана  другоме, и овај кратки сусрет с тобом грех је и може ме стајати живота. Али жудња је победила разум. Ти си задивљен мојим очима, мојом појавом, а ја твојом чудесном музиком. Сломила ме је лепота тог звука, разбила ми срце јер у њему одјекује љубав коју си запалио својом уметношћу и никад више ништа не може тако пријати мојој души.

–   Ох,  Лејла, цвету мој, џенентска душо моја, како је не би волела, то је музика коју је диктирало срце у чежњи за тобом. Ти си та музика која одјекује из моје нотне бележнице, ти си крв мојих нота, због тебе су оне живе и урањају у срце сваког ко их слуша.

– Велики Димитрије, како ми присно звучи твоје име, страно мојој традицији, ово је непролазна музика и док је света и века сведочиће о немогућој љубави.

– Немогуће је само оно што Бог не да, не што људи својим правилима забрањују. Само је ти можеш учинити немогућом, ако ме нећеш—говорио је Димитрије срдито.

– Ох, не чини моје  одлуке тако важним, ионако су тешке, а до сад су их за мене увек доносили други. Нисам кадра да мењам вековни поредак.

– Зар тражим то од тебе, једина. Ти само треба да следиш пут свог срца, остало препусти мени!

– Како олако стајеш насупрот вековног штита који држи све под контролом. И ти добро знаш, овде си рођен, знаш да нисам господар своје судбине.  Отићи ћу ономе кога су моји изабрали и нећу смети ни сенком на лицу да покажем да сам незадовољна.

– Лејла, душо, нико није слободан у животу који Бог даје и Бог узима, а за све друго морамо се изборити сами. Зар мислиш да ми је лако на овом положају кршити тако озбиљна правила, али ти заслужујеш сваки ризик!  Моја муза не може бити туђа жена, туђе власништво. Жена која је из мене измамила оволико лепоте, помогла ми да спојим оно што долази из моје хришћанске душе са оријенталном душом овог поднебља, је богомдана за више циљеве, више радости од тога да краси  један сарај. Заслужујеш да те проведем по свим дворовима света на којима сам радо виђен гост, где се моја музика поштује.  Зар ћу то мирно подносити. Ти не припадаш само својој женској судбини. Теби је Бог подарио важнији пут, и ми ћемо тај пут прећи заједно.

Док је Кантемир говорио, Лејла је замишљено зурила у једну тачку, и на тренутак видела себе на тим позорницама света, како је обасјану његовом љубављу поздрављају, видела снагу њихове љубави која доноси нове мелодије, видела ту далеку вечност у којој ће се певати и говорити о њиховој великој љубави, и тихо уздисала.

–  Не   сањај, драги мој, несуђени, за такве снове, пре свега је важно имати главу на раменима. Будеш ли ме присвојио, обоје ћемо скончати, нико нас не може спасити.

– Свет је тако велики, душо моја, отићи ћемо далеко и живети   слободно -још није ни завршио - она је кроз сузе додала:

– Нема те даљине која може спречити оца и браћу да освете част своје  мезимице. Иди, Кантемире, иди у своју земљу и тамо певај о нашој чежњи, важнији ће бити мој траг у твојој музици, него мој  живот  с тобом у ропству, скривању и страху. Свом чежњом наше љубави заклињем те, не чини ништа друго, воли ме овако као и до сад кроз звук  у којем је сва моја душа, тело и онако има своје законе и пре или касније нестане. Где год да си знаћу да си мој док слушам како ме обесмрћујеш, како моју душу уграђујеш у вечну лепоту. Већи дар ниједна жена не може пожелети од овог, а ја ћу живети шта год потом било од чудесног дејства ове музике у којој смо нас двоје за сва времена сједињени.

 –  Знаш, душо, долазе нова времена, свет ће се променити и жене ће моћи саме да бирају свој пут.

 – Мислиш, рече, Лејла, сумњичаво, не верујем у такав свет, никад се он  не може толико променити да би жена могла имати главну реч, али знам да ће увек постојати љубави које се због нечега неће моћи остварити. Ето за такве љубави је настала ова наша музика. Можда нас је Алах и спојио само због њих, да слушајући је одахну, смире неспокој своје душе. И тада ће наше душе на небесима блистати, јер ће се изнова рађати као вечна чежња за љубављу а то је много више од овоземаљске краткотрајне среће. Збогом, витеже мој небески.

 

 –  Прво ме убиј, па иди – чула је његов крик !

 

Преплашена од крика, Елена се тргла и збуњено погледала око себе ка путницима у авиону који су дремали и облацима који су се чудно збијали као да нешто важно скривају. У души је осећала одјек оне неухватљиве мелодије коју су исијавала њихова лица која ће увек памтити. Тек сада, осетила се потпуно спремном за наступ. Чинило јој се да су јој се њихови гласови јавили да би је охрабрили, да би јој захвалили што слави бесмртну лепоту музике и љубави. И знала је, чека је тријумф којем је већ почела тихо да се радује ужурбано силазећи на тле на којем је никла музика коју носи у свакој пори свог бића.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: