|
|
|
 | Nebojša Stojoski | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Metak
Sedeo je sam u svojoj mračnoj sobi. Penzionisani kapetan prve klase Stefan Petrović je držao pištolj na stolu. Metak u cevi. Na televiziji je gledao paradu za dan vojske, slušajući pažljivo govor predsednika države. Jedan metak u sopstvenu glavu bi rešio sve probleme. Podigao je lagano pištolj, a zatim ga ponovo spustio na sto. Napušten od svih, veteran ratova koji su potresli staru SFRJ kao da je izgubio dušu. Nagledao se užasa, a i sam je po komandi činio neke strašne stvari. Kafa na stolu se ohladila. Suze su mu navirale na oči. Sat je zloslutno otkucao ponoć. Voljena žena je bila odavno mrtva. Krivio je sebe za njenu bolest i smrt. Njegov nekadašnji život je bio u ormaru: ženine svečane haljine, njegova uniforma, uspomene i fotografije njih dvoje srećnih i nasmejanih. Duša i ormar su čuvali tajnu. U frižideru samo konzerve piva. U tom stanu se odavno nije kuvalo. Umoran je prilegao ispred upaljenog televizora. Nekako je uspeo da zaspi, a onda je začuo lagane korake. Duh pokojne žene mu se obratio u snu: ,,Nemoj više kriviti sebe. Znaš i sam da me bolest gadno mučila. Nismo mogli imati dece, to je sudbina. Bila sam posvećena tebi. Raduj se! Živi život, slušaj muziku, udvaraj se nekoj slobodnoj ženi. Uskoro će Nova godina-idi u Dom vojske na doček. Što si se povukao, kukavice jedna?!''Stefan se probudio, jedva otvorio očne kapke. Bilo je šest sati ujutru. Ni sam nije verovao šta je sanjao. Decembarska hladnoća ga sasvim razbudi. Razmišljao je dugo o čudnom snu. Uzeo je pištolj i izvadio metak, odlučivši da živi. Ipak, tragovi mračne prošlosti ostaće u njemu. ,,Smrt će sama doći, ne moram joj pomagati. Moja žena je uvek bila u pravu, pa tako i sada bdi nad mojim životom.''
|
