|
|
|
 | Небојша Стојоски | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Метак
Седео је сам у својој мрачној соби. Пензионисани капетан прве класе Стефан Петровић је држао пиштољ на столу. Метак у цеви. На телевизији је гледао параду за дан војске, слушајући пажљиво говор председника државе. Један метак у сопствену главу би решио све проблеме. Подигао је лагано пиштољ, а затим га поново спустио на сто. Напуштен од свих, ветеран ратова који су потресли стару СФРЈ као да је изгубио душу. Нагледао се ужаса, а и сам је по команди чинио неке страшне ствари. Кафа на столу се охладила. Сузе су му навирале на очи. Сат је злослутно откуцао поноћ. Вољена жена је била одавно мртва. Кривио је себе за њену болест и смрт. Његов некадашњи живот је био у ормару: женине свечане хаљине, његова униформа, успомене и фотографије њих двоје срећних и насмејаних. Душа и ормар су чували тајну. У фрижидеру само конзерве пива. У том стану се одавно није кувало. Уморан је прилегао испред упаљеног телевизора. Некако је успео да заспи, а онда је зачуо лагане кораке. Дух покојне жене му се обратио у сну: ,,Немој више кривити себе. Знаш и сам да ме болест гадно мучила. Нисмо могли имати деце, то је судбина. Била сам посвећена теби. Радуј се! Живи живот, слушај музику, удварај се некој слободној жени. Ускоро ће Нова година-иди у Дом војске на дочек. Што си се повукао, кукавице једна?!''Стефан се пробудио, једва отворио очне капке. Било је шест сати ујутру. Ни сам није веровао шта је сањао. Децембарска хладноћа га сасвим разбуди. Размишљао је дуго о чудном сну. Узео је пиштољ и извадио метак, одлучивши да живи. Ипак, трагови мрачне прошлости остаће у њему. ,,Смрт ће сама доћи, не морам јој помагати. Моја жена је увек била у праву, па тако и сада бди над мојим животом.''
|
