detalj slike: KRK Art dizajn

OPASNOST

Kad pozoveš moje ime

vazduh posebno treperi

opasnost

zov ranjene ptice

opominje

oko mene tanke stabljike

lelujaju na suncu sparušene

polje je meta iz koga niču

procvale grane vrelinom pogođene

grudi drhte

opomena

lete poznate strele

na mestu čekam

ukopana

glas budi osećaj

treba da nestanem

ovaj umor i praznina

u ništavilo kreće

govorim sebi

ljubim predugo svoje terete

i ruke grejem dahom

izgorele sveće

odavno nemam ništa sem pesme

LICE KOJE NESTAJE

Sva sam razasuta

u podzemnim hodnicima

mojih samoća

hirovita od varnica

koje kožu pale

udišem miris koji peče

tražim kapljice

sokova poteklih

sa vrtloga lepote

u svetlosti postojane

bol da blaže

skupljam zrna ubrana

iz beskraja

darove neprolazne

zatvorena umirujem drhtaje

koji oslobođenje traže

mokri dlanovi padaju na ramena

i stežu velove okićene

rascvetalom tugom

u naborima miriše

zamršene misli ne daju

da jasno vidim

budna sam i spavam

smanjujem se da izronim nova iz

poslednjeg umirućeg drhtaja lica

koje nestaje uhvaćeno silama

pobeđene slabosti

ničeg nema

ništa ne čujem

lišena svega ne postojim više

stvarnost je nova slika samoće

U POGLEDU JESMO

Nismo se mi

voleli ovako

za ruku držali

pa ljubili

nismo spavali zajedno

nismo ni budili

ništa nismo

nismo zajedno šetali

nismo trčali

po kosi dirali

nismo se svađali

u prodavnicu nisi

zbog mene išao

nisam ti kuvala

stvari pomerala

ništa nisam

nisi me grlio

ni jako ni slabo

ruže nisi doneo

nismo žurili

nismo ni kasnili

nigde zajedno otišli

plesali nismo

o knjigama pričali

ne nismo

ni doručak nismo

zajedno spremali

nigde putovali

nisi mi šminku pokvario

ni popravljao nisi

nismo na jastuk

glavu stavili

nismo se u krevetu gurali

ništa u krevetu nismo

nigde i ništa mi nismo

a sve jesmo

u pogledu videli

dok smo se u

oči gledali

PODELITE OVAJ TEKST NA: