детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОПАСНОСТ

Кад позовеш моје име

ваздух посебно трепери

опасност

зов рањене птице

опомиње

око мене танке стабљике

лелујају на сунцу спарушене

поље је мета из кога ничу

процвале гране врелином погођене

груди дрхте

опомена

лете познате стреле

на месту чекам

укопана

глас буди осећај

треба да нестанем

овај умор и празнина

у ништавило креће

говорим себи

љубим предуго своје терете

и руке грејем дахом

изгореле свеће

одавно немам ништа сем песме

ЛИЦЕ КОЈЕ НЕСТАЈЕ

Сва сам разасута

у подземним ходницима

мојих самоћа

хировита од варница

које кожу пале

удишем мирис који пече

тражим капљице

сокова потеклих

са вртлога лепоте

у светлости постојане

бол да блаже

скупљам зрна убрана

из бескраја

дарове непролазне

затворена умирујем дрхтаје

који ослобођење траже

мокри дланови падају на рамена

и стежу велове окићене

расцветалом тугом

у наборима мирише

замршене мисли не дају

да јасно видим

будна сам и спавам

смањујем се да изроним нова из

последњег умирућег дрхтаја лица

које нестаје ухваћено силама

побеђене слабости

ничег нема

ништа не чујем

лишена свега не постојим више

стварност је нова слика самоће

У ПОГЛЕДУ ЈЕСМО

Нисмо се ми

волели овако

за руку држали

па љубили

нисмо спавали заједно

нисмо ни будили

ништа нисмо

нисмо заједно шетали

нисмо трчали

по коси дирали

нисмо се свађали

у продавницу ниси

због мене ишао

нисам ти кувала

ствари померала

ништа нисам

ниси ме грлио

ни јако ни слабо

руже ниси донео

нисмо журили

нисмо ни каснили

нигде заједно отишли

плесали нисмо

о књигама причали

не нисмо

ни доручак нисмо

заједно спремали

нигде путовали

ниси ми шминку покварио

ни поправљао ниси

нисмо на јастук

главу ставили

нисмо се у кревету гурали

ништа у кревету нисмо

нигде и ништа ми нисмо

а све јесмо

у погледу видели

док смо се у

очи гледали

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: