detalj slike: KRK Art dizajn

Šapat večnosti

            Očni kapci mi se polako i teško podižu. Peku me. Da li mi je alergija ponovo eskalirala? Nemoguće. Jul i avgust su davno prošli, ambrozija spava i čeka sledeću sezonu da krene da me muči. Novogodišnja je noć, u  novosadskom stanu sam, trebalo bi da je prohladno, ne greju baš dobro, ali… Užasno mi je vruće. Toplota prosto kulja u talasima, podseća me na neizdrživo vrele rimske noći. Čujem tihi šum klima uređaja. Klima uređaja? Zašto sam pobogu, uključio klimu u decembru?

            Otvaram oči. Nešto nije u redu. Zurim u neverici u masivne, teške ormare, naslućujem oblike figura i posuđa u njima. Crtica na klima uređaju svetli i sada već u panici shvatam da se nešto opasno poremetilo, da su vreme i prostor iskliznuli, da sam ponovo u vreloj letnjoj rimskoj noći, u rimskom apartmanu, da sam tamo volšebno skliznuo iz stana u Novom Sadu i da sam ponovo sa...

            Ešli. Čujem njeno ravnomerno disanje. Tu je. Pored mene u krevetu. Obuzima me užas, pomešan sa nadom da će ovoga puta biti drugačije. Pružam ruku prema njenom telu ispruženom po čaršavu, nadajući se da mi ruka neće dotaći ništa, da ću shvatiti da sam samo ružno sanjao, bez obzira koliko san bio fizički uverljiv. Pružam ruku, ali ona mi ne donosi spas ni smirenje. Čvrsto, gipko, mlado telo meškolji mi se pod šakom. Poznajem ga. Znam svaku njegovu oblinu, svaki pregib, svaku mekoću. Otupelo gledam njenu dugu plavu kosu rasutu po jastuku. Povlačim ruku kao oparen. Samo da se ne probudi i ne okrene, ne bih mogao izdržati ponovo pogled tih zelenih očiju. Očiju večnosti.

            A onda čujem lagan, tih, ali dovoljno razgovetan šum vode. Šum koji sam dobro poznavao. Iz tuš kabine. Ešli se uvek tuširala što tiše, sa što manjom količinom vode, kao da se plašila da će kroz cevi prizvati ko zna kakve mračne senke davne rimske prošlosti, ako zvuk vode bude iole glasniji.

            Ali Ešli je spavala, tu pored mene, u krevetu. Zurio sam u neverici u ogromna, teška vrata. Ništa ih nije moglo bešumno otključati i uvući nam se u sobu. A i da je neko ušao , zašto bi ulazio u kupatilo i tuširao se? Valjda bi pokrao neke stvari, novac, pa izašao u noć.

Ustajem polako, držeći na oku Ešli koja spava i ne sluteći da imamo nezvanog gosta u kupatilu. Srce mi jako lupa, dok prilazim vratima kupatila. Tuš istog momenta prestaje sa radom. Čuo me je! Šta sad? Šta ako je naoružan?

„Ljubavi, čuo si me?“, meki, baršunasti glas Ešli odgovara mi iz kupatila. Čula je moje korake. Okrećem glavu ka krevetu, vidim da Ešli i dalje spava, ne pomera se, zurim u nju, skamenjen od jeze gledam je dok mi istovremeno NjEN glas iz kupatila govori: ,,Vruće mi je. Ustala sam da se istuširam. Da te nisam probudila?“

 Jeza mi se penje uz kičmu, celo telo mi treperi od užasa, od prsta na nozi do usana. Jezik mi se zavezao, nemam snage da odgovorim glasu iz kupatila. Ko to govori glasom Ešli? Jeza mi dođe u grudi, u srce koje počinje sumanuto da lupa - možda postoji više Ešli? Možda je jedna u kupatilu, a druga spava i...

Vrišti. Tuš se ponovo uključuje, a Ešli se diže iz kreveta, sa jezivim vriskom koji je morao probuditi sve od naše sobe do Panteona i Koloseuma. Ali to više nije Ešli, to nije njeno lepo, okruglo lice, to je kostur, istrulele, modre lobanje, to telo više nije mlado i lepo, pruža ka meni ruke koje nisu ruke, već mrtve kosti sa grabljivim kandžama, to su oči  koje me zovu u večnost, u beskrajnu, mokru i vlažnu tminu, gde ćemo lutati i lutati do kraja sveta i vremena bezbrojnim rimskim hodnicima.

Ovog puta ja vrištim, sklapam oči i kada ih ponovo otvorim, dolazi spas: ponovo sam u Novom Sadu, nema Ešli u krevetu, nema glasa iz kupatila, nema kostura, nije vruće, ne radi klima, nema rimskog nameštaja. Dok mi srce tuče kao ludo u grudima, shvatam da sam na nogama. Jesam li mesečario? Gledam kroz prozor i vidim poznato dečje igralište, poznate zgrade novosadskog naselja Detelinara i ulice Nadežde Petrović. Zahvalan sam više nego ikad dodiru stvarnosti i čvrstom tlu pod nogama. Ne želim povratak u vrelu, tamnu rimsku večnost, prija mi ušuškani mir i ravničarski duh Novog Sada. Radujem se poznatim glasovima koje čujem sa ulice, čak mi ne smetaju više ni uzvici lokalnih pijanica, niti lavež pasa koji me jutrima bude.

Samo da ne mislim o rimskom užasu. Niti o Ešli.

         Ešli sam prvi put video u Napulju. Hodao sam beskrajno dugačkom ulicom Corso Umberto, začuđen posmatrao za Italiju tipičnu dvojnost: sa jedne strane modernu gužvu i vrevu, neizdrživo gust saobraćaj, buku i užurbanost velikog grada, a sa druge strane starinu, drevnost koja se krila iza mediteranske arhitekture, zakračunatih starih prozora, osunčanih balkona i terasa. Gotovo da sam mogao da zamislim vekove koji su marširali ispod tih građevina,  procesije vojski, sveštenstva i naroda, koji su stvarali istoriju, od Musolinijevih fašista, katoličkih sveštenika, boraca za ujedinjenje, sve do Rimskih legija.

Iscrpljen od hodanja i razgledanja, skrenuh u nekoliko bočnih ulica i dokopah se konačno Via dei Tribunali, ulice poznate po najboljim i najukusnijim picama na svetu. Kao i svakom gladnom turisti, bilo mi je prosto pitanje časti da tu nešto pojedem. Male i tesne picerije nizale su se jedna do druge, ispred svake je čekao red gladnih turista, te nasumice odlučih da se skrasim kod jedne i sačekam da dođem na red. Dok sam čekao, primetio sam da pred piceriju dolazi plavokosa devojka, lepa, srednje visine, obnaženih ramena. Procenih je na brzinu, mlada, možda 22-25 godina, vitko, čvrsto, zategnuto telo. Oči nam se susretoše i za trenutak ostadoh skamenjen, uronjen u to hladno, okrutno, zeleno more.

          Znao sam već tada, osetio sam nepogrešivim instinktom bivšeg ratnika, nekog ko je gledao dosta puta smrti  u oči,  da preda mnom nije obična turistkinja, razmažena mlada Amerikanka koju su bogati roditelji poslali da putuje po dobroj staroj Evropi, već da sam susreo nekog sudbonosno važnog i neobičnog. Osetio sam prepoznavanje u njenom pogledu. Znala je, ono što i ja. Da ne hodamo ovim ulicama zato što im se divimo, ili da bi se sutra slikama hvalili drugovima na fejsbuku i instagramu, već hodamo zato da bismo pronašli večnost. Znala je da mesto pamti događaje i ljude, da svaka poseta ostavlja trag koji ostaje večno upisan u dušu i energiju mesta koje smo posetili; što više gradova, ostrva, planina, plaža posetimo, naše ,,ja“ se umnožava; ostajemo ,,zapisani“ na više mesta, postajemo večni, uklesani zauvek kao slova na zidovima drevnih pećina. Nisam stigao da je upitam misli li isto što i ja, hladno je pogledala red ispred picerije, kao da joj je ispod časti da čeka i minut, prezrivo je sklonila pogled sa mog lica i laganim, gracioznim hodom se udaljila.

            Ponovo sam sreo Ešli već sutradan, u obilasku Pompeja. Dan je bio užasno vreo i sparan, nebo gotovo bez oblačka. Ostaci drevnog grada raširili su se pred očima i pod nogama buljuka turista. Pitao sam se da li nas ono što je zapisano i sadržano u kamenu, prašini, česticama tog čudesnog mesta na neki način vidi, ili bar oseća naše prisustvo. Da li dušama i senama davno usnulog grada smeta naše neprekidno brbljanje, hodanje, slikanje mobilnim telefonima, da li osećaju bes što njihovim ulicama hodaju ljudi koji nemaju nikakvog poštovanja ni osećaja pripadnosti prema njihovom gradu. Sve sam to pročitao u očima plavokose devojke zelenih očiju koja je stajala na glavnom gradskom trgu Pompeja. Nije fotografisala ništa. Samo je sa nekom beskrajnom čežnjom i tišinom u očima posmatrala ruševine. Možda sam je već tada zavoleo? Nije pripadala ovom površnom i konzumerskom svetu, delovala je krhko i ranjivo, tako usamljena posred ruševina, ispod vrelog italijanskog sunca, dok je u daljini dremao Vezuv i dozivao nas nečujnom pesmom svoje vulkanske kupe i iskrzanih stenovitih vrhova.

       Nisam je primetio u autobusu za Vezuv, na koji je grupa krenula nakon pauze za ručak posle Pompeja. Razmišljao sam o njoj dok se autobus polako penjao iznad zaliva, a vrhovi Vezuva postajali sve bliži. Ponadao sam se da ću je videti na izlasku, na parkingu, međutim ubrzo je nagrnula gomila ljudi  iz drugih autobusa pa nisam mogao da upratim da li je i ona tu. Od parkinga do kratera bilo je nekih tri stotine metara koje smo prelazili peške. Taman mi je dobro došla visina, oštri planinski vazduh i nagoveštaji hladnoće, da mi skinu prašinu i vrelinu Pompeja sa tela.

         Krater je bio savršen. Činilo mi se da ću poleteti od sreće. Bilo je nestvarno, gotovo kao da smo na Mesecu, ili u grotlu Sauronovog Usuda. Čudne, iskrzane stene, svih oblika i veličina. Slojevi prašine i peska koji kao da su naneti nekom gigantskom rukom. U dnu, jasni duboki tragovi nekadašnjeg toka lave. Oko vrhova i kratera je plivala magla i oblačići, čas nam otkrivajući, a čas skrivajući prelepe pejsaže. Po prvi put posle dugo vremena osetih ubod samoće; voleo sam samoću, ali tada sam poželeo da je plavokosa devojka pored mene, da zajedno delimo te božanske prizore, da se fotografišemo zagrljeni dok zurimo u put ka zemljinom srcu, negde duboko dole, ispod...

           Teška srca se vratih u autobus, ali morala se poštovati procedura polaska i odlaska. Usput pokupih jedan pravi, ljubičasti, vulkanski kamen, da me podseća na lepotu vulkana, čiji sam nemi posmatrač bio.

Ugledah je tad, u polasku, na par sedišta od mene. U rukama je držala lep, poveći vulkanski kamen. Obazreh se okolo, nisam primetio da je još neko pokupio takav prirodni suvenir. Nasmeših se, bi mi drago. I ljubav prema vulkanskom kamenju smo izgleda delili.

           Moja urođena neodlučnost me je koštala. Dok sam se premišljao da li da joj priđem, i kako da joj priđem, minuti su prolazili. To lice bilo je prelepo, okruglo, mlado, punih usana i pravilnog nosa, ali brinule su me  njene oči, neka čudna praznina je čučala u njima.

Pustio sam je da ode ka svom hotelu.

          Ujutru, dok sam putovao brzim vozom ka Rimu i posmatrao gole, suve i sive vrhunce Apenina, razmišljao sam da li sam zbog svoje urođene neodlučnosti i opreza, zauvek propustio šansu da se približim misterioznoj devojci. Kolika je bila šansa da nam se raspored poklapao i da ću je videti i u Rimu? Nije bilo nikakve garancije. Možda je produžila još dalje na jug Italije, možda će do Sicilije, možda će je ljubav prema vulkanima odvesti i do onog najvećeg u Evropi, moćne Etne. Nije vredelo razbijati više glavu, šta sam uradio, tj. šta nisam uradio, nisam,  vreme se neće vratiti.

            Rim me je dočekao vreo, tropski, ogroman. Večni grad, prestonica sveta, ovog i svih svetova.

Od početka nije krenulo kako treba. Imam dobar osećaj za prostor,  brzo sam povezao raspored ulica. Taksista sa železničke stanice me je vozio duže nego što treba, zaobilazio i krao minute i prostor, uzevši mi desetak evra više za vožnju. Suviše sam bio umoran da bi se raspravljao s njim. Zatim sam ispred zgrade u kojoj sam iznajmio stan čekao agenta za nekretnine više od sat vremena. Nadobudni Italijan konačno se pojavio, pravdajući se nekim silnim obavezama i izvinjavajući se za kašnjenje. Loš početak moje rimske avanture popravilo je pokazivanje stana koji je zaista bio dobar. Dve ogromne sobe, velika kuhinja, dva kupatila, dva klima uređaja. Starinski nameštaj, masivni teški ormari, česme prljavo žute boje koje su odisale starinom i podsećale me na to da boravim u gradu koji pamti zoru čovečanstva.

         Lokacija je bila fenomenalna, svega nekoliko metara od Piazza di Trevi i čuvene fontane (koja je, na žalost, bila u fazi radova i popravki). Sve je bilo tu, na korak - brojni restorani, poslastičarnice, prodavnice suvenira, marketi. U papučama si mogao da se spustiš i obaviš šta ti treba.

Uveče sam često, skriven iza zavesa, posmatrao reke turista koje su tekle pored Piazza di Trevi. Bilo je tu svih naroda, Hindusa, Engleza, Amerikanaca, Rusa, Kineza. Večni grad je i dalje privlačio svojom divljom, starinskom lepotom ljude kao svetlo leptire; kružili su oko njega,  ne shvatajući šta traže, ali privučeni nekom snažnom, neodoljivom silom.

              Noći su bile užasno vrele, teške i sparne, kao u tropima, ni klima nije pomagala. Dane sam provodio obilazeći istorijska mesta, sudarajući se sa vekovima i tragovima epoha, nadajući se da ću ponovo sresti misterioznu zelenooku plavušu, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa. Posmatrao sam zidine Koloseuma, razmišljajući da li su razdragani i razmaženi turisti svesni koliko bola, krvi i suza je upilo to mesto pored koga se oni razdragano slikaju. Dok sam koračao stazama rimskog Foruma, posmatrajući ruševine drevnih hramova, ponovo sam se pitao skrnavimo li mi ta mesta, jesmo li mi uopšte dostojni da tuda hodamo, da li oni što nas posmatraju iz tih zidina (da li nas neko posmatra, ili ja uobražavam i haluciniram od sunca i vreline?) osećaju bes i razočaranje gledajući u šta se pretvorio njihov nekad moćni i veličanstveni svet? U šetalište za površne, prazne i razmažene posetioce? Istraživao sam Vatikan, njegov muzej, prelepe slike u Sikstinskoj kapeli, divio se raskoši u Palati Borgeze, posmatrao sve te slike, skulpture, mozaike, reljefe, pitajući se šta bi majstori poput Karavađa mislili o današnjem svetu fotošopova u kome je sve moguće i u kome je imaginacija umetnika postala bezvredna, potrošena i obezvređena napretkom savremene tehnologije. Ako postoji grad u Evropi koji će se zauvek opirati budućnosti, onda je to upravo  Rim. U svakom njegovom damaru, u svakoj ulici, u svakoj građevini, osećao se miris nataloženih vekova, hiljada godina suza, krvi, bola i prašine koja guta, nosi i rastače sve. Ovaj grad je oduvek grabio moć; njega nije zanimala osrednjost, miran, uspavan život. On je želeo sve, zauvek. On je bio, jeste i težio je da bude večnost. Nije slučajno baš u njemu i centar katoličanstva; osećao sam kroz te drevne  zgrade i kroz njihove starinske prozore, nevidljive pipke moći koji su se samo transformisali, tražeći i krčeći svoj put kroz hodnike vremena, od rimskih careva i moćnih legija, do starčića koji mašu sa vatikanskih prozora i pozdravljaju masu koja im odozdo kliče. Moć, večnost. To je bio Rim.

U obilasku Koloseuma doživeo sam ružno iskustvo. Dok sam posmatrao horde turista i ostatke nekadašnjih tunela iz kojih su pred krvožednu masu izlazili gladijatori, ugledao sam jako visokog i neobično obučenog čoveka. Dugački crni kaput padao mu je skoro do velikih, zašiljenih crnih cipela. Pitao sam se kako tako obučen podnosi užasnu vrućinu. Fizički je bio veoma upečatljiv. Gusta, duga crna kosa padala mu je na ramena. Ruke je držao iza leđa, u ramenima je bio širok, oštrih crta lica, tamnih, gustih obrva, snažnog orlovskog nosa,  tankih, nekako svirepih usana. Bio je visok možda i preko dva metra. Neki trnci pođoše mi uz kičmu. Usne mu se raširiše u osmeh koji nije nagoveštavao ništa dobro. Gledao sam kao opčinjen kako mu se pomaljaju ruke i dižu veliki, blistavi mač, spuštaju ga tačno prema glavi omalenog kineskog turiste koji je nešto fotografisao, leđima okrenut crnokosom divu.

          Vrisnuh. Nije bilo teško zamisliti šta sledi; glava turiste će odleteti sa tela, zasipajući sve okolo krvlju i komadićima mozga.

           Otvorio sam oči. Turista je bio tu, ispred mene, čitav, zabrinuto me je posmatrao i pitao treba li mi kakva pomoć, da li mi je pozlilo od vrućine, treba li da se sklonim malo u hlad. Diva sa mačem nigde nije bilo, kao da je ispario. Ubrzo je stiglo obezbeđenje, rekao sam im da me je malo udarila vrućina,  da sam doživeo blažu halucinaciju.

Pokušao sam da zaboravim šta se dogodilo, da to upravo i pripišem umoru, vrućini i neispavanosti. Možda bi tako i bilo, da se sledeće večeri nije pojavila. Ešli.

             Večerao sam školjke u jednom od bezbrojnih restorana u uličicama u blizini Piazza di Trevi. Taman kada sam razmišljao da li da ipak naručim sebi i vino, prenuo me je mek, baršunast glas: ,,Je li slobodno kod vas?“. Pogledao sam u izvor tog glasa i gotovo ispustio pribor od uzbuđenja. Preda mnom je stajala ona. Bila je vrlo lepa, ali te zelene, krupne oči bile su zastrašujuće. Nisam umeo da shvatim ni onda, a ni da opišem sada - šta je to tačno u njima što me je činilo nespokojnim i noćima budnim, ali da je nešto postojalo, jeste.

,,Naravno, samo izvolite“, promucah. ,,Sećam vas se, video sam vas u turi u Pompejima i na Vezuvu.“

,,Stvarno?“, glas joj je zvučao podsmešljivo. ,,Ja se vas sećam još iz Napulja. Čekali ste izgladneli red za picu u Via dei Tribunali.“

           Pocrveneh do ušiju, brzo izgovorih svoje ime, da se predstavim i promenim temu. Ona mi pruži ruku i kratko procedi ,,Ešli“. Dodir joj je bio mek, topao, ali kao da je bio previše nežan i prisan. Imao sam utisak kao da će joj prsti nestati, istopiti se, iskliznuti negde u procep između svetova.

Naručila je picu i čašu crnog vina, večerali smo i vodili neki neobavezan razgovor. Saznao sam da su joj roditelji stradali u saobraćajnoj nesreći, da nema braće ni sestara. Iza njih je ostalo bogatstvo, koje joj omogućava da putuje po svetu. Studira istoriju umetnosti, živi u Bengoru, Mejn. Pitao sam je uobičajene stvari, kako joj se dopada Italija, Napulj, Rim, koliko će još ostati. Razmenjivali smo utiske o posetama istorijskim mestima u Rimu, držeći se uobičajenih fraza i opisa, lažnih oduševljenja i lažnih mudrosti, a znali smo, obadvoje, šta u stvari zapravo mislimo i zašto smo ovde.

            To neizgovoreno stajalo je između nas kao neki nevidljivi zid, ali još uvek nismo bili spremni da ga preskočimo.

             Pri kraju večere, da li pod utiskom vina i sunca, ili sam konačno prevladao neodlučnost i rešio da probam, pa šta bude, nekako uspeh da promucam i pozovem je u svoj stan na još jedno piće i malo druženja, da vidi gde sam odseo.

           Na moje veliko iznenađenje, pristala je. Te večeri smo vodili ljubav. Nije bilo onako kako sam zamišljao, kako sam se potajno nadao i priželjkivao. Barem nije bilo sa njene strane. Bila je hladna i daleka, nezainteresovana, svrdlala je po mom licu nemilosrdnim zelenim očima. Koža joj je bila meka i baršunasta, mišići gipki i zategnuti, ali ni moji prsti, ni jezik ni usne, a ni nešto drugo nije moglo probuditi strast u njoj.

Kao da sam ljubio duha. Mrtvaca.

               Staro pravilo da najviše žudimo i trčimo za onim ko nas ignoriše i tretira  kao stvar, ispostavilo se i u mom slučaju. Ešli se iskrala i otišla ujutru, bez pozdrava, da bi se uveče ponovo pojavila i definitivno me stavila pod svoju vlast. Izgarao sam u želji da je osvojim, probudim, razbuktam njenu strast, ali ništa nije pomagalo - ni sva moja domišljatost, ni italijansko vino, ni šampanjac, ni ruže, ni đakuzi.

               Moj odnos sa Ešli se pretvorio u ustaljenu rutinu. Dolazila bi samo naveče, prespavala bi u mom stanu i ujutru odlazila. Dane sam provodio lutajući i obilazeći rimske spomenike, nastojeći da skratim bezbrojne sate koji su me delili od susreta sa Ešli. Nije htela da mi govori kuda ona ide po danu, dobijao sam samo škrti odgovor ,,Tražim nešto.“

            Seks je bio uvek isti, Ešli leži na leđima, očima prolazi kroz mene i zagleda nekud u prazninu, ja oznojen i besan, počinjem gubiti poverenje u svoju muškost. Pokušavam je okrenuti na stomak, ali ona odlučno odbija, govoreći mi da ne voli tu pozu. U kasnim noćnim satima, osetim je kako odlazi u kupatilo, i čujem tihi šum tuša. Kao da je želela da spere sa sebe svaki trag mog prisustva.

              Zašto je uopšte bila sa mnom? Sve je počelo gubiti smisao. Počinjao sam misliti da nešto ozbiljno nije u redu sa njom i da bi bilo najbolje da je otkačim, pre nego što se ne desi nešto loše.

Kao i obično, u mom životu, zakasnio sam.

                Nikad neću zaboraviti tu noć. Bila je nedelja, Rim vreo kao nikad, ni klima uređaj nije pomagao, znojio sam se kao lud. Neki nemir se uselio u mene, neka čudna slutnja. Zaspao sam, sanjajući diva koga sam sreo (ili sam halucinirao?) u Koloseumu. Ovoga puta mač mu se nije spuštao na glavu kineskog turiste, već na moju. Otvorih usta da vrisnem,  u poslednjem trenutku san se prekide a ja shvatih da Ešli leži pored mene i da ću je vriskom probuditi. Krenuh nesvesno rukom da je pomilujem i dotaknuh - ništa. Kroz pomrčinu nazreh da tapka bosim stopalima prema kupatilu, odlazi na svoje uobičajeno, kasnonoćno tuširanje.

               Ne znam zašto sam to uradio, da li je to bila čista radoznalost ili sam u dubini duše slutio da sam se upleo u nešto gadno i mračno, tek brzo upalih svetlo pored kreveta i u sekundi dobih priliku da prvi put osmotrim Ešli golu s leđa. Ona zastade, ukopana u koraku.

Zanemeh od prizora koji sam ugledao.

               Sa njenih leđa, posmatrala me je tetovaža koloseumskog diva. Nije bilo dileme, nije bilo sličnosti već je sasvim sigurno to bio on. Nepoznati tatu majstor savršeno je uklopio proporcije diva na Ešlino telo. Dugačka crna kosa padala mu je na ramena, tamne i guste obrve nadvijale se nad crnim očima i orlovskim nosem. Svirepa, tanka usta širila su se u nemilosrdni kez. Čak je i odeća i obuća bila ista - sa zaprepaštenjem sam posmatrao dugački crni kaput i špicaste crne cipele.

               Ali ono što me je slomilo bile su  njegove ruke. Ruke su bile podignute visoko iznad glave,  držale su mač koji se nesumnjivo spuštao na nešto, na nečiju glavu.

Vrisnuo sam. Nešto je u meni puklo, proradila je dugo potiskivana agresija. Skočio sam i u jednom koraku se našao pored Ešli. ,,Zašto pališ svetlo?“, prekinuo sam njenu rečenicu zgrabivši je tako jako za kosu da je zajaukala.

                ,,Šta je ovo?“, urlao sam. ,,Kakvu igru igraš? Ko ti je to na leđima? Ko si ti?“

Ešli me pogleda očima punim mržnje. Obema rukama mi zapara lice noktima. U neverici, osetih bol i brazde krvi na obrazu. Gle, pomislih, ta beživotna plava lutka ipak ima života u sebi. Negde u tom zaleđenom jezeru čučao je  skriveni vulkan strasti. Cimnuh je jače za kosu i ona vrisnu. Njena ruka poleti da mi pljusne šamar, ali ovaj put sam bio spreman, rukom joj blokirah pokušaj udarca. Odgurnuh je obema rukama i ona pade na krevet.

Nešto nas je obuzelo, raspalilo nam strast, kao da nismo više upravljali svojim postupcima. Konačno sam uspeo probuditi vatru u njoj, osetiti da je živa, da nije neki nestvarni duh prošlih vremena, nešto krhko i prozračno što će nestati dok trepneš. Okrenuh je tako da je sad ležala na stomaku i sve brane popustiše, seks nam je postajao divlji, nasilan, životinjski. Bilo je nečeg morbidnog u svemu tome - tetovaža diva iz Kolousema netremice me je posmatrala s njenih leđa tokom seksualnog čina. Kao da je i treća osoba bila prisutna tokom našeg odnosa kao nemi, zloslutni posmatrač.

               To me je razljutilo, te zapeh još jače, njeni krici i zloslutni div koji me je posmatrao s njenih leđa, probudiše ono životinjsko u meni. Vrhunac je brzo došao i svalih se na krevet, iscrpljen i fizički i mentalno.

Ležali smo posle dugo u tišini, ćutke pušeći. Pogledala me je, znao sam da pita pogledom.

,,Izvini“, rekoh. ,,Ne moraš mi ništa pričati o… njemu. Nemam prava da te ispitujem.“

              ,,Ne, u redu je“, reče Ešli. ,,Možda je trebalo ranije da ti kažem. Vejna sam upoznala na jednoj književnoj večeri u Bengoru. Fascinirao me je i svojom fizičkom pojavom i svojim intelektom. Poznavao je do tančina istoriju i kulturu drevnih naroda i civilizacija. Indija, Kina, Egipat, Grčka, Rim. Naročito ga je fascinirao Rim. Posebno njegova državna i vojna organizovanost. Smatrao je Rim vrhuncem ljudske civilizacije, u svakom pogledu. Nije mogao prežaliti njegovo stradanje u vreme najezde Varvara. Smatrao je da je sve što je došlo kasnije, katoličanstvo, pape, Italija, Vatikan, Duče, savremeni svet - samo bledi odsjaj, bleda kopija nekadašnjeg savršenog rimskog sveta.“

              Ćutao sam, ne prekidajući je. Slutio sam da konačno dolazi razrešenje ove misterije Ešli je nastavila: ,,Ubrzo smo počeli da živimo zajedno. Delila sam njegove ideje i stavove, njegove vizije. I ja sam bila oduševljena svetom starog Rima, njegovom raskoši, sjajem, bogatstvom, uređenošću i životnošću. Nisam pripadala savremenom svetu, dušom i srcem pripadala sam prošlom vremenu. A osetila sam, znala sam, čim sam ga ugledala, da mi Vejn može pomoći da pronađem svet u kome se nalazi moje istinsko mesto.“ Naglo se uspravih u krevetu. Ovo već postaje ozbiljno. ,,O čemu to pričaš?“

          Nastavila je, ne obazirući se na moju upadicu: ,,Vejn je pripadao jednom drevnom redu… imaju dugačko latinsko ime, teško prevodivo. Na engleskom ih je najlakše skraćeno zvati Putnici. Komuniciraju samo kontaktom oči u oči, licem u lice. Ništa elektronska pošta, ništa mobilni ni fiksni telefoni. Ne ostavljaju nikakve tragove, strogo čuvaju svoju privatnost i ono što rade. Rekao mi je najopštije o njima, nikad nije pristao da me odvede kod njih, ili da me upozna i sa jednim od njih.“

            ,,Ešli“, rekoh. ,,Ova priča mi se sve manje dopada. Momak ti je bio u nekoj sekti? I čime su se ti Putnici bavili? Šta su tražili?“

             ,,Ne lupaj!“, prostrelila me je onim hladnim, zelenim očima. ,,Kakva sekta. Nemaš pojma kakav je Vejn bio. Takav vrhunski um ne bi se nikada bavio pomodnim tričarijama kao što su sekte. Putnici su tražili Kapije. Kapije postoje na nekoliko mesta u svetu, i predstavljaju dvosmerne stanice - ulaz i izlaz iz ovog vremensko prostornog tkanja. Tako bar kažu drevni zapisi koje Putnici poseduju. Ipak, izgubljene su tačne mape njihovih pozicija, ali jedna od Kapija je sigurno u ovom gradu. U Rimu.“

              Luda je. Znao sam da nešto s njom nije u redu. Bila je ozbiljno poremećena. ,,Znači hoćeš da kažeš, da to društvance traži - svojevrsni vremeplov?“

          ,,Ne u klasičnom smislu“, uzvrati Ešli. ,,Kapije su svojevrsni fotokopir energije i materije. Tvoju DNK strukturu i materiju umnožiće u više primeraka. Ali samo jedna - samo jedna ostaće original, izvorni skup i raspored tvog genetskog materijala i svega od čega si sačinjen. Pomoću Kapije, tvoj original, tvoj izvorni ti može da se prebaci u bilo koje vreme i prostor unutar matrice našeg univerzuma.“

,,Kakva teorija“, došlo mi je da se smejem od muke. ,,A šta je sa kopijama?“

           ,,Na žalost, to još nije sasvim razjašnjeno“, Ešli je sneno gledala, nekud u daljinu. ,,Ne znamo koliko kopija mogu proizvesti. I kuda sve odlaze. Mislim da ostaju  u ovom vremenu i prostoru, ali kao neki odbljesci, daleke senke svog originala, naizgled iste, ali zapravo prazne ljušture, tela bez sadržaja… plutaju u nekoj vrsti limba. Nešto poput duhova.“

               ,,U životu nisam čuo luđu priču“, rekoh. ,,A zašto govoriš o njemu u prošlom vremenu?“

Pogledala me je prezrivo, kao da objašnjava malom detetu. ,,Vejn je prošle godine boravio poslovno u Rimu. Od tada mu nema ni traga ni glasa.“

           Drhtao sam od ljutnje i straha. Jeze. Da li se to meni u Koloseumu ukazao putnik kroz vreme? Šta ova poremećena ludača govori? S kim sam se to spetljao, u šta sam se to uvalio?

,,Ešli“, rekoh. ,,Slušaj me pažljivo, molim te. Ti… ti si ozbiljno bolesna. Imaš nekih psihičkih problema, očigledno. Treba da potražiš pomoć.“

                 ,,Kukavice“, ponovo me je ledeno odmerila. ,,Bedna kukavice.“

                 ,,Molim?“ , sada me je totalno izbacila iz takta.

            ,,Znala sam kakav si čim sam te ugledala u Napulju“, reče Ešli. ,,O da, ti vidiš dalje od drugih, ti osećaš večnost, ti znaš da je stvarnost, da su vreme i prostor rastegljivi. Ti voliš i ceniš prošlost, ali ne iskreno. Samo kao drag suvenir. Govoriš da želiš tamo, ali zapravo ne želiš. Ti si kukavica koja o takvim stvarima samo mašta, a zapravo jedva čeka da se vrati svojoj maloj nebitnoj državi, svom bednom stančiću, svom bednom životu. Sve što ti ceniš je komfor i sigurnost. Ne znam na osnovu čega sam se ponadala da si drugačiji. Zašto sam pomislila da ćeš poželeti da odeš sa nama.“

             ,,Ja kukavica?“ planuh. ,,Slušaš li ti sebe? Glupa, mala, razmažena američka bogatašice. Misliš da sam ja balkanski divljak, koji će nasesti na tvoje stivenkingovske fantazije? Ma, nosi se bre!“

Ali znala je. Video sam joj to u očima. Znala je da sam ga video.

            Teško je uzdahnula, razočarana. Ugasila je svetlo i okrenula se na drugu stranu kreveta. Posle nekog vremena pomislio sam da sam možda ipak bio previše grub. Pokušao sam da je zagrlim i šapnem reči izvinjenja, ali grubo je odgurnula moju ruku. To se ponovilo nekoliko puta, te sam na kraju odustao, savladan snom.

U snu mi se u lice cerila kosmata glava koloseumskog diva, Vejna. Ujutru, Ešli se rano iskrala i otišla. Nije je bilo sledeća dva dana.

           Tek tada sam shvatio koliko mi zapravo nedostaje. Čak i njeno ludilo. Ipak i dalje nisam mogao racionalno da objasnim priviđenje koje sam imao a koje je bilo identično tetovaži na njenim leđima. Polako mi se gasio avanturistički duh, rimske zidine i ruševine više me nisu tako privlačile, naprotiv, počinjale su da me stežu i guše. Od‌jednom sam shvatio da zapravo ne mrzim moderni svet i njegovu tehnologiju, te da računari, mobilni telefoni, automobili, avioni, savremeni stanovi nisu uopšte  loši, da mi komfor itekako prija, a da su stari hramovi i ruševine i gradovi zapravo dosadni i beživotni, nepotrebni.

Treće večeri Ešli se vratila.

                  Ponovo smo vodili ljubav divlje, strasno, kao da je vodimo poslednji put. Usudio sam se da je pitam da li ga je pronašla. Nije htela da mi odgovori, ni reči više o Vejnu i misterioznim Putnicima nije htela da prozbori.

                  Probudio sam se negde u gluvo doba, između ponoći i dva sata. Pomeram ruku i dotičem

Ešli. Čujem njeno ravnomerno disanje, tu je, pored mene u krevetu. Čvrsto, gipko, mlado telo meškolji mi se pod rukom. Poznajem ga. Znam svaku njegovu oblinu, svaki pregib, svaku mekoću. Otupelo gledam njenu dugu plavu kosu rasutu po jastuku. Povlačim ruku kao oparen. Samo da se ne probudi i ne okrene, ne bih mogao izdržati ponovo pogled tih zelenih očiju. Očiju večnosti.

            A onda čujem lagan, tih, ali dovoljno razgovetan šum vode. Šum koji sam dobro poznavao. Iz tuš kabine. Ešli se uvek tuširala što tiše, sa što manjom količinom vode, kao da se plašila da će kroz cevi prizvati ko zna kakve mračne senke davne rimske prošlosti, ako zvuk vode bude iole glasniji.

            Ali Ešli je spavala, tu pored mene, u krevetu. Zurio sam u neverici u ogromna, teška vrata. Ništa ih nije moglo bešumno otključati i uvući nam se u sobu. A i da je neko ušao, zašto bi ulazio u kupatilo i tuširao se? Valjda bi pokrao neke stvari, novac, pa izašao u noć.

             Ustajem polako, držeći na oku Ešli koja spava i ne sluteći da imamo nezvanog gosta u kupatilu. Srce mi jako lupa, dok prilazim vratima kupatila. Tuš istog momenta prestaje sa radom. Čuo me je! Šta sad? Šta ako je naoružan?

            „Ljubavi, čuo si me?“, meki, baršunasti glas Ešli odgovara mi iz kupatila. Okrećem glavu ka krevetu, i vidim da Ešli i dalje spava, ne pomera se, zurim u nju, skamenjen od jeze gledam je dok mi istovremeno NjEN glas iz kupatila govori: ,,Vruće mi je. Ustala sam da se istuširam. Da te nisam probudila?“

              Jeza mi se penje uz kičmu, celo telo mi treperi od užasa, od prsta na nozi do usana. Jezik mi se zavezao, nemam snage da odgovorim glasu iz kupatila. Ko to govori glasom Ešli? Jeza mi dođe u grudi, u srce koje počinje sumanuto da lupa - možda postoji više Ešli? Možda je jedna u kupatilu, a druga spava i...

               Vrišti. Tuš se ponovo uključuje, a Ešli se diže iz kreveta, sa jezivim vriskom koji je morao probuditi sve od naše sobe do Panteona i Koloseuma. Ali to više nije Ešli, to nije njeno lepo, okruglo lice, to je kostur, istrulele, modre lobanje, to telo više nije mlado i lepo, pruža ka meni ruke koje nisu ruke, već mrtve kosti sa grabljivim kandžama, to su oči koje me zovu u večnost, u beskrajnu, mokru i vlažnu tminu, gde ćemo lutati i lutati do kraja sveta i vremena bezbrojnim rimskim hodnicima.

            Vrištim, sklapam oči i kada ih ponovo otvorim, dolazi spas. Nema nikoga u krevetu. Nema kostura sa istrulelom lobanjom i smrtonosnim kandžama. Opsena umornog, iscrpljenog uma. Ali nema ni Ešli u krevetu. Gde je? Kako je nestala? Kupatilo. Sada se sećam. Skupljam poslednje mrvice hrabrosti i ulećem u kupatilo.

Svetlo je upaljeno, ali tuš prestaje sa radom; ne čuje se više nikakav glas iz kupatila. Nema nikoga. Ali kao da čujem neko pljuskanje, talasanje, kao da nešto ljigavo i mračno klizi kroz drevne rimske vodovodne cevi i česme, kao da je nešto izašlo odavde, u mrak, u tamu.Čujem topot - topot konjskih kopita na ulici, dva sprata niže ispod mog stana.

              Prilazim prozoru, sklanjam zavesu i virim u vrelu rimsku noć. Dole na ulici, ogromni, nesumnjivo ratni pastuv, igrao je u mestu, dok mu je uzde čvrsto držao rimski vojnik. Tu opremu video sam na bezbroj slika i fotografija, u bezbroj filmova, nisam je mogao zameniti ni za jednu drugu. Vojnik je bio ogroman, gotovo dva metra visok, gavran crne kose, surovog lica i svirepog keza. Zaledih se od strave, shvatajući da gledam u Vejna. Nešto kliznu prema konju, Vejnova ogromna ručerda se spusti ka tlu,  ugledah  kako podiže Ešli na konja, ona se čvrsto pripija uz njega i u sledećem trenutku Ešli mi  podari hladni, ledeni pogled, koji je jasno govorio ćuteći. Kukavice.

             Zatim krenuše u noć. Zaprepašten, gledao sam kako sve troje - Ešli, Vejn i konj polako blede, sve dok nisu sasvim nestali pred mojim očima. Čuo sam samo topot kopita koja su se udaljavala kroz noć, ali više ništa nisam mogao da vidim. O Ešli više nikada nisam ništa čuo. Nestala je zauvek.

             Posmatram kroz prozor usnule zgrade Novog Sada, svestan da je bila u pravu u svemu što je za mene rekla, ali i svestan da mi to više ne smeta; volim udobnost, volim poznati svet, volim poznate markete i prodavačice, imam svoje omiljene kafane i omiljene konobarice. Volim sigurnost i ustaljene rituale. A Ešli… više ni sam ne znam da li je sve to bila stvarnost ili opsena umornog, maštarijama sklonog uma.

Sedoh za računar, da vidim ima li kakvih poruka, da li me se iko setio, barem sada, pred Novu godinu. Ah, evo ga, Bane. Svetski putnik. Nismo se čuli mesecima, još od mog povratka iz Rima. Bane je stalno negde putovao, obožavao je posebno da novogodišnje praznike provodi u evropskim metropolama. Kliknuh na sliku.

Jeza i tama jurnuše istovremeno ka meni, razbiše tanku opnu sigurnosti i komfora u jednom dahu, i toliko me izbaciše iz ravnoteže, da umalo ne vrisnuh i ne padoh sa stolice.

          Bane se slikao ispred Koloseuma. Sa njegove leve strane, zagrlivši ga ogromnom ručerdom, stajao je bezvremeni, strašni Vejn. Sa desne strane, grlila ga je plavokosa devojka srednje visine i zgodne građe. Čak i preko ekrana, činilo mi se da me oči Ešli vide.

                Kukavice, kukavice, govorile su, nećeš pobeći u svoj bedni, sigurni svet.

              Ispod je stajao Banetov utisak: pozdrav druže iz Rima. Slikao sam se sa nekom zgodnom Amerikankom i njenim mačorom.

                Ugasih računar, slomljen, poražen, gledao sam tupo u zidove, prazno zureći u novogodišnju noć. Nema bežanja, nema skrivanja, nema sigurnosti. Večnost ćete uvek pronaći. Sve je prolazno, životi, porodice, države, civilizacije, večnost sve mrvi i odnosi u prah i prašinu. Oprosti mi Ešli, bila si u pravu. Dođi i šapni mi, sve što želiš. Šapatom večnosti. Čekaću te, ovaj put.

Zauvek.

PODELITE OVAJ TEKST NA: