детаљ слике: КРК Арт дизајн

Шапат вечности

            Очни капци ми се полако и тешко подижу. Пеку ме. Да ли ми је алергија поново ескалирала? Немогуће. Јул и август су давно прошли, амброзија спава и чека следећу сезону да крене да ме мучи. Новогодишња је ноћ, у  новосадском стану сам, требало би да је прохладно, не греју баш добро, али… Ужасно ми је вруће. Топлота просто куља у таласима, подсећа ме на неиздрживо вреле римске ноћи. Чујем тихи шум клима уређаја. Клима уређаја? Зашто сам побогу, укључио климу у децембру?

            Отварам очи. Нешто није у реду. Зурим у неверици у масивне, тешке ормаре, наслућујем облике фигура и посуђа у њима. Цртица на клима уређају светли и сада већ у паници схватам да се нешто опасно пореметило, да су време и простор исклизнули, да сам поново у врелој летњој римској ноћи, у римском апартману, да сам тамо волшебно склизнуо из стана у Новом Саду и да сам поново са...

            Ешли. Чујем њено равномерно дисање. Ту је. Поред мене у кревету. Обузима ме ужас, помешан са надом да ће овога пута бити другачије. Пружам руку према њеном телу испруженом по чаршаву, надајући се да ми рука неће дотаћи ништа, да ћу схватити да сам само ружно сањао, без обзира колико сан био физички уверљив. Пружам руку, али она ми не доноси спас ни смирење. Чврсто, гипко, младо тело мешкољи ми се под шаком. Познајем га. Знам сваку његову облину, сваки прегиб, сваку мекоћу. Отупело гледам њену дугу плаву косу расуту по јастуку. Повлачим руку као опарен. Само да се не пробуди и не окрене, не бих могао издржати поново поглед тих зелених очију. Очију вечности.

            А онда чујем лаган, тих, али довољно разговетан шум воде. Шум који сам добро познавао. Из туш кабине. Ешли се увек туширала што тише, са што мањом количином воде, као да се плашила да ће кроз цеви призвати ко зна какве мрачне сенке давне римске прошлости, ако звук воде буде иоле гласнији.

            Али Ешли је спавала, ту поред мене, у кревету. Зурио сам у неверици у огромна, тешка врата. Ништа их није могло бешумно откључати и увући нам се у собу. А и да је неко ушао , зашто би улазио у купатило и туширао се? Ваљда би покрао неке ствари, новац, па изашао у ноћ.

Устајем полако, држећи на оку Ешли која спава и не слутећи да имамо незваног госта у купатилу. Срце ми јако лупа, док прилазим вратима купатила. Туш истог момента престаје са радом. Чуо ме је! Шта сад? Шта ако је наоружан?

„Љубави, чуо си ме?“, меки, баршунасти глас Ешли одговара ми из купатила. Чула је моје кораке. Окрећем главу ка кревету, видим да Ешли и даље спава, не помера се, зурим у њу, скамењен од језе гледам је док ми истовремено ЊЕН глас из купатила говори: ,,Вруће ми је. Устала сам да се истуширам. Да те нисам пробудила?“

 Језа ми се пење уз кичму, цело тело ми трепери од ужаса, од прста на нози до усана. Језик ми се завезао, немам снаге да одговорим гласу из купатила. Ко то говори гласом Ешли? Језа ми дође у груди, у срце које почиње сумануто да лупа - можда постоји више Ешли? Можда је једна у купатилу, а друга спава и...

Вришти. Туш се поново укључује, а Ешли се диже из кревета, са језивим вриском који је морао пробудити све од наше собе до Пантеона и Колосеума. Али то више није Ешли, то није њено лепо, округло лице, то је костур, иструлеле, модре лобање, то тело више није младо и лепо, пружа ка мени руке које нису руке, већ мртве кости са грабљивим канџама, то су очи  које ме зову у вечност, у бескрајну, мокру и влажну тмину, где ћемо лутати и лутати до краја света и времена безбројним римским ходницима.

Овог пута ја вриштим, склапам очи и када их поново отворим, долази спас: поново сам у Новом Саду, нема Ешли у кревету, нема гласа из купатила, нема костура, није вруће, не ради клима, нема римског намештаја. Док ми срце туче као лудо у грудима, схватам да сам на ногама. Јесам ли месечарио? Гледам кроз прозор и видим познато дечје игралиште, познате зграде новосадског насеља Детелинара и улице Надежде Петровић. Захвалан сам више него икад додиру стварности и чврстом тлу под ногама. Не желим повратак у врелу, тамну римску вечност, прија ми ушушкани мир и равничарски дух Новог Сада. Радујем се познатим гласовима које чујем са улице, чак ми не сметају више ни узвици локалних пијаница, нити лавеж паса који ме јутрима буде.

Само да не мислим о римском ужасу. Нити о Ешли.

         Ешли сам први пут видео у Напуљу. Ходао сам бескрајно дугачком улицом Цорсо Умберто, зачуђен посматрао за Италију типичну двојност: са једне стране модерну гужву и вреву, неиздрживо густ саобраћај, буку и ужурбаност великог града, а са друге стране старину, древност која се крила иза медитеранске архитектуре, закрачунатих старих прозора, осунчаних балкона и тераса. Готово да сам могао да замислим векове који су марширали испод тих грађевина,  процесије војски, свештенства и народа, који су стварали историју, од Мусолинијевих фашиста, католичких свештеника, бораца за уједињење, све до Римских легија.

Исцрпљен од ходања и разгледања, скренух у неколико бочних улица и докопах се коначно Виа деи Трибунали, улице познате по најбољим и најукуснијим пицама на свету. Као и сваком гладном туристи, било ми је просто питање части да ту нешто поједем. Мале и тесне пицерије низале су се једна до друге, испред сваке је чекао ред гладних туриста, те насумице одлучих да се скрасим код једне и сачекам да дођем на ред. Док сам чекао, приметио сам да пред пицерију долази плавокоса девојка, лепа, средње висине, обнажених рамена. Процених је на брзину, млада, можда 22-25 година, витко, чврсто, затегнуто тело. Очи нам се сусретоше и за тренутак остадох скамењен, уроњен у то хладно, окрутно, зелено море.

          Знао сам већ тада, осетио сам непогрешивим инстинктом бившег ратника, неког ко је гледао доста пута смрти  у очи,  да преда мном није обична туристкиња, размажена млада Американка коју су богати родитељи послали да путује по доброј старој Европи, већ да сам сусрео неког судбоносно важног и необичног. Осетио сам препознавање у њеном погледу. Знала је, оно што и ја. Да не ходамо овим улицама зато што им се дивимо, или да би се сутра сликама хвалили друговима на фејсбуку и инстаграму, већ ходамо зато да бисмо пронашли вечност. Знала је да место памти догађаје и људе, да свака посета оставља траг који остаје вечно уписан у душу и енергију места које смо посетили; што више градова, острва, планина, плажа посетимо, наше ,,ја“ се умножава; остајемо ,,записани“ на више места, постајемо вечни, уклесани заувек као слова на зидовима древних пећина. Нисам стигао да је упитам мисли ли исто што и ја, хладно је погледала ред испред пицерије, као да јој је испод части да чека и минут, презриво је склонила поглед са мог лица и лаганим, грациозним ходом се удаљила.

            Поново сам срео Ешли већ сутрадан, у обиласку Помпеја. Дан је био ужасно врео и спаран, небо готово без облачка. Остаци древног града раширили су се пред очима и под ногама буљука туриста. Питао сам се да ли нас оно што је записано и садржано у камену, прашини, честицама тог чудесног места на неки начин види, или бар осећа наше присуство. Да ли душама и сенама давно уснулог града смета наше непрекидно брбљање, ходање, сликање мобилним телефонима, да ли осећају бес што њиховим улицама ходају људи који немају никаквог поштовања ни осећаја припадности према њиховом граду. Све сам то прочитао у очима плавокосе девојке зелених очију која је стајала на главном градском тргу Помпеја. Није фотографисала ништа. Само је са неком бескрајном чежњом и тишином у очима посматрала рушевине. Можда сам је већ тада заволео? Није припадала овом површном и конзумерском свету, деловала је крхко и рањиво, тако усамљена посред рушевина, испод врелог италијанског сунца, док је у даљини дремао Везув и дозивао нас нечујном песмом своје вулканске купе и искрзаних стеновитих врхова.

       Нисам је приметио у аутобусу за Везув, на који је група кренула након паузе за ручак после Помпеја. Размишљао сам о њој док се аутобус полако пењао изнад залива, а врхови Везува постајали све ближи. Понадао сам се да ћу је видети на изласку, на паркингу, међутим убрзо је нагрнула гомила људи  из других аутобуса па нисам могао да упратим да ли је и она ту. Од паркинга до кратера било је неких три стотине метара које смо прелазили пешке. Таман ми је добро дошла висина, оштри планински ваздух и наговештаји хладноће, да ми скину прашину и врелину Помпеја са тела.

         Кратер је био савршен. Чинило ми се да ћу полетети од среће. Било је нестварно, готово као да смо на Месецу, или у гротлу Сауроновог Усуда. Чудне, искрзане стене, свих облика и величина. Слојеви прашине и песка који као да су нанети неком гигантском руком. У дну, јасни дубоки трагови некадашњег тока лаве. Око врхова и кратера је пливала магла и облачићи, час нам откривајући, а час скривајући прелепе пејсаже. По први пут после дуго времена осетих убод самоће; волео сам самоћу, али тада сам пожелео да је плавокоса девојка поред мене, да заједно делимо те божанске призоре, да се фотографишемо загрљени док зуримо у пут ка земљином срцу, негде дубоко доле, испод...

           Тешка срца се вратих у аутобус, али морала се поштовати процедура поласка и одласка. Успут покупих један прави, љубичасти, вулкански камен, да ме подсећа на лепоту вулкана, чији сам неми посматрач био.

Угледах је тад, у поласку, на пар седишта од мене. У рукама је држала леп, повећи вулкански камен. Обазрех се около, нисам приметио да је још неко покупио такав природни сувенир. Насмеших се, би ми драго. И љубав према вулканском камењу смо изгледа делили.

           Моја урођена неодлучност ме је коштала. Док сам се премишљао да ли да јој приђем, и како да јој приђем, минути су пролазили. То лице било је прелепо, округло, младо, пуних усана и правилног носа, али бринуле су ме  њене очи, нека чудна празнина је чучала у њима.

Пустио сам је да оде ка свом хотелу.

          Ујутру, док сам путовао брзим возом ка Риму и посматрао голе, суве и сиве врхунце Апенина, размишљао сам да ли сам због своје урођене неодлучности и опреза, заувек пропустио шансу да се приближим мистериозној девојци. Колика је била шанса да нам се распоред поклапао и да ћу је видети и у Риму? Није било никакве гаранције. Можда је продужила још даље на југ Италије, можда ће до Сицилије, можда ће је љубав према вулканима одвести и до оног највећег у Европи, моћне Етне. Није вредело разбијати више главу, шта сам урадио, тј. шта нисам урадио, нисам,  време се неће вратити.

            Рим ме је дочекао врео, тропски, огроман. Вечни град, престоница света, овог и свих светова.

Од почетка није кренуло како треба. Имам добар осећај за простор,  брзо сам повезао распоред улица. Таксиста са железничке станице ме је возио дуже него што треба, заобилазио и крао минуте и простор, узевши ми десетак евра више за вожњу. Сувише сам био уморан да би се расправљао с њим. Затим сам испред зграде у којој сам изнајмио стан чекао агента за некретнине више од сат времена. Надобудни Италијан коначно се појавио, правдајући се неким силним обавезама и извињавајући се за кашњење. Лош почетак моје римске авантуре поправило је показивање стана који је заиста био добар. Две огромне собе, велика кухиња, два купатила, два клима уређаја. Старински намештај, масивни тешки ормари, чесме прљаво жуте боје које су одисале старином и подсећале ме на то да боравим у граду који памти зору човечанства.

         Локација је била феноменална, свега неколико метара од Piazza ди Треви и чувене фонтане (која је, на жалост, била у фази радова и поправки). Све је било ту, на корак - бројни ресторани, посластичарнице, продавнице сувенира, маркети. У папучама си могао да се спустиш и обавиш шта ти треба.

Увече сам често, скривен иза завеса, посматрао реке туриста које су текле поред Piazza ди Треви. Било је ту свих народа, Хиндуса, Енглеза, Американаца, Руса, Кинеза. Вечни град је и даље привлачио својом дивљом, старинском лепотом људе као светло лептире; кружили су око њега,  не схватајући шта траже, али привучени неком снажном, неодољивом силом.

              Ноћи су биле ужасно вреле, тешке и спарне, као у тропима, ни клима није помагала. Дане сам проводио обилазећи историјска места, сударајући се са вековима и траговима епоха, надајући се да ћу поново срести мистериозну зеленооку плавушу, али од ње није било ни трага ни гласа. Посматрао сам зидине Колосеума, размишљајући да ли су раздрагани и размажени туристи свесни колико бола, крви и суза је упило то место поред кога се они раздрагано сликају. Док сам корачао стазама римског Форума, посматрајући рушевине древних храмова, поново сам се питао скрнавимо ли ми та места, јесмо ли ми уопште достојни да туда ходамо, да ли они што нас посматрају из тих зидина (да ли нас неко посматра, или ја уображавам и халуцинирам од сунца и врелине?) осећају бес и разочарање гледајући у шта се претворио њихов некад моћни и величанствени свет? У шеталиште за површне, празне и размажене посетиоце? Истраживао сам Ватикан, његов музеј, прелепе слике у Сикстинској капели, дивио се раскоши у Палати Боргезе, посматрао све те слике, скулптуре, мозаике, рељефе, питајући се шта би мајстори попут Каравађа мислили о данашњем свету фотошопова у коме је све могуће и у коме је имагинација уметника постала безвредна, потрошена и обезвређена напретком савремене технологије. Ако постоји град у Европи који ће се заувек опирати будућности, онда је то управо  Рим. У сваком његовом дамару, у свакој улици, у свакој грађевини, осећао се мирис наталожених векова, хиљада година суза, крви, бола и прашине која гута, носи и растаче све. Овај град је одувек грабио моћ; њега није занимала осредњост, миран, успаван живот. Он је желео све, заувек. Он је био, јесте и тежио је да буде вечност. Није случајно баш у њему и центар католичанства; осећао сам кроз те древне  зграде и кроз њихове старинске прозоре, невидљиве пипке моћи који су се само трансформисали, тражећи и крчећи свој пут кроз ходнике времена, од римских царева и моћних легија, до старчића који машу са ватиканских прозора и поздрављају масу која им одоздо кличе. Моћ, вечност. То је био Рим.

У обиласку Колосеума доживео сам ружно искуство. Док сам посматрао хорде туриста и остатке некадашњих тунела из којих су пред крвожедну масу излазили гладијатори, угледао сам јако високог и необично обученог човека. Дугачки црни капут падао му је скоро до великих, зашиљених црних ципела. Питао сам се како тако обучен подноси ужасну врућину. Физички је био веома упечатљив. Густа, дуга црна коса падала му је на рамена. Руке је држао иза леђа, у раменима је био широк, оштрих црта лица, тамних, густих обрва, снажног орловског носа,  танких, некако свирепих усана. Био је висок можда и преко два метра. Неки трнци пођоше ми уз кичму. Усне му се раширише у осмех који није наговештавао ништа добро. Гледао сам као опчињен како му се помаљају руке и дижу велики, блистави мач, спуштају га тачно према глави омаленог кинеског туристе који је нешто фотографисао, леђима окренут црнокосом диву.

          Вриснух. Није било тешко замислити шта следи; глава туристе ће одлетети са тела, засипајући све около крвљу и комадићима мозга.

           Отворио сам очи. Туриста је био ту, испред мене, читав, забринуто ме је посматрао и питао треба ли ми каква помоћ, да ли ми је позлило од врућине, треба ли да се склоним мало у хлад. Дива са мачем нигде није било, као да је испарио. Убрзо је стигло обезбеђење, рекао сам им да ме је мало ударила врућина,  да сам доживео блажу халуцинацију.

Покушао сам да заборавим шта се догодило, да то управо и припишем умору, врућини и неиспаваности. Можда би тако и било, да се следеће вечери није појавила. Ешли.

             Вечерао сам шкољке у једном од безбројних ресторана у уличицама у близини Piazza ди Треви. Таман када сам размишљао да ли да ипак наручим себи и вино, пренуо ме је мек, баршунаст глас: ,,Је ли слободно код вас?“. Погледао сам у извор тог гласа и готово испустио прибор од узбуђења. Преда мном је стајала она. Била је врло лепа, али те зелене, крупне очи биле су застрашујуће. Нисам умео да схватим ни онда, а ни да опишем сада - шта је то тачно у њима што ме је чинило неспокојним и ноћима будним, али да је нешто постојало, јесте.

,,Наравно, само изволите“, промуцах. ,,Сећам вас се, видео сам вас у тури у Помпејима и на Везуву.“

,,Стварно?“, глас јој је звучао подсмешљиво. ,,Ја се вас сећам још из Напуља. Чекали сте изгладнели ред за пицу у Виа деи Трибунали.“

           Поцрвенех до ушију, брзо изговорих своје име, да се представим и променим тему. Она ми пружи руку и кратко процеди ,,Ешли“. Додир јој је био мек, топао, али као да је био превише нежан и присан. Имао сам утисак као да ће јој прсти нестати, истопити се, исклизнути негде у процеп између светова.

Наручила је пицу и чашу црног вина, вечерали смо и водили неки необавезан разговор. Сазнао сам да су јој родитељи страдали у саобраћајној несрећи, да нема браће ни сестара. Иза њих је остало богатство, које јој омогућава да путује по свету. Студира историју уметности, живи у Бенгору, Мејн. Питао сам је уобичајене ствари, како јој се допада Италија, Напуљ, Рим, колико ће још остати. Размењивали смо утиске о посетама историјским местима у Риму, држећи се уобичајених фраза и описа, лажних одушевљења и лажних мудрости, а знали смо, обадвоје, шта у ствари заправо мислимо и зашто смо овде.

            То неизговорено стајало је између нас као неки невидљиви зид, али још увек нисмо били спремни да га прескочимо.

             При крају вечере, да ли под утиском вина и сунца, или сам коначно превладао неодлучност и решио да пробам, па шта буде, некако успех да промуцам и позовем је у свој стан на још једно пиће и мало дружења, да види где сам одсео.

           На моје велико изненађење, пристала је. Те вечери смо водили љубав. Није било онако како сам замишљао, како сам се потајно надао и прижељкивао. Барем није било са њене стране. Била је хладна и далека, незаинтересована, сврдлала је по мом лицу немилосрдним зеленим очима. Кожа јој је била мека и баршунаста, мишићи гипки и затегнути, али ни моји прсти, ни језик ни усне, а ни нешто друго није могло пробудити страст у њој.

Као да сам љубио духа. Мртваца.

               Старо правило да највише жудимо и трчимо за оним ко нас игнорише и третира  као ствар, испоставило се и у мом случају. Ешли се искрала и отишла ујутру, без поздрава, да би се увече поново појавила и дефинитивно ме ставила под своју власт. Изгарао сам у жељи да је освојим, пробудим, разбуктам њену страст, али ништа није помагало - ни сва моја домишљатост, ни италијанско вино, ни шампањац, ни руже, ни ђакузи.

               Мој однос са Ешли се претворио у устаљену рутину. Долазила би само навече, преспавала би у мом стану и ујутру одлазила. Дане сам проводио лутајући и обилазећи римске споменике, настојећи да скратим безбројне сате који су ме делили од сусрета са Ешли. Није хтела да ми говори куда она иде по дану, добијао сам само шкрти одговор ,,Тражим нешто.“

            Секс је био увек исти, Ешли лежи на леђима, очима пролази кроз мене и загледа некуд у празнину, ја ознојен и бесан, почињем губити поверење у своју мушкост. Покушавам је окренути на стомак, али она одлучно одбија, говорећи ми да не воли ту позу. У касним ноћним сатима, осетим је како одлази у купатило, и чујем тихи шум туша. Као да је желела да спере са себе сваки траг мог присуства.

              Зашто је уопште била са мном? Све је почело губити смисао. Почињао сам мислити да нешто озбиљно није у реду са њом и да би било најбоље да је откачим, пре него што се не деси нешто лоше.

Као и обично, у мом животу, закаснио сам.

                Никад нећу заборавити ту ноћ. Била је недеља, Рим врео као никад, ни клима уређај није помагао, знојио сам се као луд. Неки немир се уселио у мене, нека чудна слутња. Заспао сам, сањајући дива кога сам срео (или сам халуцинирао?) у Колосеуму. Овога пута мач му се није спуштао на главу кинеског туристе, већ на моју. Отворих уста да вриснем,  у последњем тренутку сан се прекиде а ја схватих да Ешли лежи поред мене и да ћу је вриском пробудити. Кренух несвесно руком да је помилујем и дотакнух - ништа. Кроз помрчину назрех да тапка босим стопалима према купатилу, одлази на своје уобичајено, касноноћно туширање.

               Не знам зашто сам то урадио, да ли је то била чиста радозналост или сам у дубини душе слутио да сам се уплео у нешто гадно и мрачно, тек брзо упалих светло поред кревета и у секунди добих прилику да први пут осмотрим Ешли голу с леђа. Она застаде, укопана у кораку.

Занемех од призора који сам угледао.

               Са њених леђа, посматрала ме је тетоважа колосеумског дива. Није било дилеме, није било сличности већ је сасвим сигурно то био он. Непознати тату мајстор савршено је уклопио пропорције дива на Ешлино тело. Дугачка црна коса падала му је на рамена, тамне и густе обрве надвијале се над црним очима и орловским носем. Свирепа, танка уста ширила су се у немилосрдни кез. Чак је и одећа и обућа била иста - са запрепаштењем сам посматрао дугачки црни капут и шпицасте црне ципеле.

               Али оно што ме је сломило биле су  његове руке. Руке су биле подигнуте високо изнад главе,  држале су мач који се несумњиво спуштао на нешто, на нечију главу.

Вриснуо сам. Нешто је у мени пукло, прорадила је дуго потискивана агресија. Скочио сам и у једном кораку се нашао поред Ешли. ,,Зашто палиш светло?“, прекинуо сам њену реченицу зграбивши је тако јако за косу да је зајаукала.

                ,,Шта је ово?“, урлао сам. ,,Какву игру играш? Ко ти је то на леђима? Ко си ти?“

Ешли ме погледа очима пуним мржње. Обема рукама ми запара лице ноктима. У неверици, осетих бол и бразде крви на образу. Гле, помислих, та беживотна плава лутка ипак има живота у себи. Негде у том залеђеном језеру чучао је  скривени вулкан страсти. Цимнух је јаче за косу и она врисну. Њена рука полети да ми пљусне шамар, али овај пут сам био спреман, руком јој блокирах покушај ударца. Одгурнух је обема рукама и она паде на кревет.

Нешто нас је обузело, распалило нам страст, као да нисмо више управљали својим поступцима. Коначно сам успео пробудити ватру у њој, осетити да је жива, да није неки нестварни дух прошлих времена, нешто крхко и прозрачно што ће нестати док трепнеш. Окренух је тако да је сад лежала на стомаку и све бране попустише, секс нам је постајао дивљи, насилан, животињски. Било је нечег морбидног у свему томе - тетоважа дива из Колоусема нетремице ме је посматрала с њених леђа током сексуалног чина. Као да је и трећа особа била присутна током нашег односа као неми, злослутни посматрач.

               То ме је разљутило, те запех још јаче, њени крици и злослутни див који ме је посматрао с њених леђа, пробудише оно животињско у мени. Врхунац је брзо дошао и свалих се на кревет, исцрпљен и физички и ментално.

Лежали смо после дуго у тишини, ћутке пушећи. Погледала ме је, знао сам да пита погледом.

,,Извини“, рекох. ,,Не мораш ми ништа причати о… њему. Немам права да те испитујем.“

              ,,Не, у реду је“, рече Ешли. ,,Можда је требало раније да ти кажем. Вејна сам упознала на једној књижевној вечери у Бенгору. Фасцинирао ме је и својом физичком појавом и својим интелектом. Познавао је до танчина историју и културу древних народа и цивилизација. Индија, Кина, Египат, Грчка, Рим. Нарочито га је фасцинирао Рим. Посебно његова државна и војна организованост. Сматрао је Рим врхунцем људске цивилизације, у сваком погледу. Није могао прежалити његово страдање у време најезде Варвара. Сматрао је да је све што је дошло касније, католичанство, папе, Италија, Ватикан, Дуче, савремени свет - само бледи одсјај, бледа копија некадашњег савршеног римског света.“

              Ћутао сам, не прекидајући је. Слутио сам да коначно долази разрешење ове мистерије Ешли је наставила: ,,Убрзо смо почели да живимо заједно. Делила сам његове идеје и ставове, његове визије. И ја сам била одушевљена светом старог Рима, његовом раскоши, сјајем, богатством, уређеношћу и животношћу. Нисам припадала савременом свету, душом и срцем припадала сам прошлом времену. А осетила сам, знала сам, чим сам га угледала, да ми Вејн може помоћи да пронађем свет у коме се налази моје истинско место.“ Нагло се усправих у кревету. Ово већ постаје озбиљно. ,,О чему то причаш?“

          Наставила је, не обазирући се на моју упадицу: ,,Вејн је припадао једном древном реду… имају дугачко латинско име, тешко преводиво. На енглеском их је најлакше скраћено звати Путници. Комуницирају само контактом очи у очи, лицем у лице. Ништа електронска пошта, ништа мобилни ни фиксни телефони. Не остављају никакве трагове, строго чувају своју приватност и оно што раде. Рекао ми је најопштије о њима, никад није пристао да ме одведе код њих, или да ме упозна и са једним од њих.“

            ,,Ешли“, рекох. ,,Ова прича ми се све мање допада. Момак ти је био у некој секти? И чиме су се ти Путници бавили? Шта су тражили?“

             ,,Не лупај!“, прострелила ме је оним хладним, зеленим очима. ,,Каква секта. Немаш појма какав је Вејн био. Такав врхунски ум не би се никада бавио помодним тричаријама као што су секте. Путници су тражили Капије. Капије постоје на неколико места у свету, и представљају двосмерне станице - улаз и излаз из овог временско просторног ткања. Тако бар кажу древни записи које Путници поседују. Ипак, изгубљене су тачне мапе њихових позиција, али једна од Капија је сигурно у овом граду. У Риму.“

              Луда је. Знао сам да нешто с њом није у реду. Била је озбиљно поремећена. ,,Значи хоћеш да кажеш, да то друштванце тражи - својеврсни времеплов?“

          ,,Не у класичном смислу“, узврати Ешли. ,,Капије су својеврсни фотокопир енергије и материје. Твоју ДНК структуру и материју умножиће у више примерака. Али само једна - само једна остаће оригинал, изворни скуп и распоред твог генетског материјала и свега од чега си сачињен. Помоћу Капије, твој оригинал, твој изворни ти може да се пребаци у било које време и простор унутар матрице нашег универзума.“

,,Каква теорија“, дошло ми је да се смејем од муке. ,,А шта је са копијама?“

           ,,На жалост, то још није сасвим разјашњено“, Ешли је снено гледала, некуд у даљину. ,,Не знамо колико копија могу произвести. И куда све одлазе. Мислим да остају  у овом времену и простору, али као неки одбљесци, далеке сенке свог оригинала, наизглед исте, али заправо празне љуштуре, тела без садржаја… плутају у некој врсти лимба. Нешто попут духова.“

               ,,У животу нисам чуо луђу причу“, рекох. ,,А зашто говориш о њему у прошлом времену?“

Погледала ме је презриво, као да објашњава малом детету. ,,Вејн је прошле године боравио пословно у Риму. Од тада му нема ни трага ни гласа.“

           Дрхтао сам од љутње и страха. Језе. Да ли се то мени у Колосеуму указао путник кроз време? Шта ова поремећена лудача говори? С ким сам се то спетљао, у шта сам се то увалио?

,,Ешли“, рекох. ,,Слушај ме пажљиво, молим те. Ти… ти си озбиљно болесна. Имаш неких психичких проблема, очигледно. Треба да потражиш помоћ.“

                 ,,Кукавице“, поново ме је ледено одмерила. ,,Бедна кукавице.“

                 ,,Молим?“ , сада ме је тотално избацила из такта.

            ,,Знала сам какав си чим сам те угледала у Напуљу“, рече Ешли. ,,О да, ти видиш даље од других, ти осећаш вечност, ти знаш да је стварност, да су време и простор растегљиви. Ти волиш и цениш прошлост, али не искрено. Само као драг сувенир. Говориш да желиш тамо, али заправо не желиш. Ти си кукавица која о таквим стварима само машта, а заправо једва чека да се врати својој малој небитној држави, свом бедном станчићу, свом бедном животу. Све што ти цениш је комфор и сигурност. Не знам на основу чега сам се понадала да си другачији. Зашто сам помислила да ћеш пожелети да одеш са нама.“

             ,,Ја кукавица?“ планух. ,,Слушаш ли ти себе? Глупа, мала, размажена америчка богаташице. Мислиш да сам ја балкански дивљак, који ће насести на твоје стивенкинговске фантазије? Ма, носи се бре!“

Али знала је. Видео сам јој то у очима. Знала је да сам га видео.

            Тешко је уздахнула, разочарана. Угасила је светло и окренула се на другу страну кревета. После неког времена помислио сам да сам можда ипак био превише груб. Покушао сам да је загрлим и шапнем речи извињења, али грубо је одгурнула моју руку. То се поновило неколико пута, те сам на крају одустао, савладан сном.

У сну ми се у лице церила космата глава колосеумског дива, Вејна. Ујутру, Ешли се рано искрала и отишла. Није је било следећа два дана.

           Тек тада сам схватио колико ми заправо недостаје. Чак и њено лудило. Ипак и даље нисам могао рационално да објасним привиђење које сам имао а које је било идентично тетоважи на њеним леђима. Полако ми се гасио авантуристички дух, римске зидине и рушевине више ме нису тако привлачиле, напротив, почињале су да ме стежу и гуше. Од‌једном сам схватио да заправо не мрзим модерни свет и његову технологију, те да рачунари, мобилни телефони, аутомобили, авиони, савремени станови нису уопште  лоши, да ми комфор итекако прија, а да су стари храмови и рушевине и градови заправо досадни и беживотни, непотребни.

Треће вечери Ешли се вратила.

                  Поново смо водили љубав дивље, страсно, као да је водимо последњи пут. Усудио сам се да је питам да ли га је пронашла. Није хтела да ми одговори, ни речи више о Вејну и мистериозним Путницима није хтела да прозбори.

                  Пробудио сам се негде у глуво доба, између поноћи и два сата. Померам руку и дотичем

Ешли. Чујем њено равномерно дисање, ту је, поред мене у кревету. Чврсто, гипко, младо тело мешкољи ми се под руком. Познајем га. Знам сваку његову облину, сваки прегиб, сваку мекоћу. Отупело гледам њену дугу плаву косу расуту по јастуку. Повлачим руку као опарен. Само да се не пробуди и не окрене, не бих могао издржати поново поглед тих зелених очију. Очију вечности.

            А онда чујем лаган, тих, али довољно разговетан шум воде. Шум који сам добро познавао. Из туш кабине. Ешли се увек туширала што тише, са што мањом количином воде, као да се плашила да ће кроз цеви призвати ко зна какве мрачне сенке давне римске прошлости, ако звук воде буде иоле гласнији.

            Али Ешли је спавала, ту поред мене, у кревету. Зурио сам у неверици у огромна, тешка врата. Ништа их није могло бешумно откључати и увући нам се у собу. А и да је неко ушао, зашто би улазио у купатило и туширао се? Ваљда би покрао неке ствари, новац, па изашао у ноћ.

             Устајем полако, држећи на оку Ешли која спава и не слутећи да имамо незваног госта у купатилу. Срце ми јако лупа, док прилазим вратима купатила. Туш истог момента престаје са радом. Чуо ме је! Шта сад? Шта ако је наоружан?

            „Љубави, чуо си ме?“, меки, баршунасти глас Ешли одговара ми из купатила. Окрећем главу ка кревету, и видим да Ешли и даље спава, не помера се, зурим у њу, скамењен од језе гледам је док ми истовремено ЊЕН глас из купатила говори: ,,Вруће ми је. Устала сам да се истуширам. Да те нисам пробудила?“

              Језа ми се пење уз кичму, цело тело ми трепери од ужаса, од прста на нози до усана. Језик ми се завезао, немам снаге да одговорим гласу из купатила. Ко то говори гласом Ешли? Језа ми дође у груди, у срце које почиње сумануто да лупа - можда постоји више Ешли? Можда је једна у купатилу, а друга спава и...

               Вришти. Туш се поново укључује, а Ешли се диже из кревета, са језивим вриском који је морао пробудити све од наше собе до Пантеона и Колосеума. Али то више није Ешли, то није њено лепо, округло лице, то је костур, иструлеле, модре лобање, то тело више није младо и лепо, пружа ка мени руке које нису руке, већ мртве кости са грабљивим канџама, то су очи које ме зову у вечност, у бескрајну, мокру и влажну тмину, где ћемо лутати и лутати до краја света и времена безбројним римским ходницима.

            Вриштим, склапам очи и када их поново отворим, долази спас. Нема никога у кревету. Нема костура са иструлелом лобањом и смртоносним канџама. Опсена уморног, исцрпљеног ума. Али нема ни Ешли у кревету. Где је? Како је нестала? Купатило. Сада се сећам. Скупљам последње мрвице храбрости и улећем у купатило.

Светло је упаљено, али туш престаје са радом; не чује се више никакав глас из купатила. Нема никога. Али као да чујем неко пљускање, таласање, као да нешто љигаво и мрачно клизи кроз древне римске водоводне цеви и чесме, као да је нешто изашло одавде, у мрак, у таму.Чујем топот - топот коњских копита на улици, два спрата ниже испод мог стана.

              Прилазим прозору, склањам завесу и вирим у врелу римску ноћ. Доле на улици, огромни, несумњиво ратни пастув, играо је у месту, док му је узде чврсто држао римски војник. Ту опрему видео сам на безброј слика и фотографија, у безброј филмова, нисам је могао заменити ни за једну другу. Војник је био огроман, готово два метра висок, гавран црне косе, суровог лица и свирепог кеза. Заледих се од страве, схватајући да гледам у Вејна. Нешто клизну према коњу, Вејнова огромна ручерда се спусти ка тлу,  угледах  како подиже Ешли на коња, она се чврсто припија уз њега и у следећем тренутку Ешли ми  подари хладни, ледени поглед, који је јасно говорио ћутећи. Кукавице.

             Затим кренуше у ноћ. Запрепаштен, гледао сам како све троје - Ешли, Вејн и коњ полако бледе, све док нису сасвим нестали пред мојим очима. Чуо сам само топот копита која су се удаљавала кроз ноћ, али више ништа нисам могао да видим. О Ешли више никада нисам ништа чуо. Нестала је заувек.

             Посматрам кроз прозор уснуле зграде Новог Сада, свестан да је била у праву у свему што је за мене рекла, али и свестан да ми то више не смета; волим удобност, волим познати свет, волим познате маркете и продавачице, имам своје омиљене кафане и омиљене конобарице. Волим сигурност и устаљене ритуале. А Ешли… више ни сам не знам да ли је све то била стварност или опсена уморног, маштаријама склоног ума.

Седох за рачунар, да видим има ли каквих порука, да ли ме се ико сетио, барем сада, пред Нову годину. Ах, ево га, Бане. Светски путник. Нисмо се чули месецима, још од мог повратка из Рима. Бане је стално негде путовао, обожавао је посебно да новогодишње празнике проводи у европским метрополама. Кликнух на слику.

Језа и тама јурнуше истовремено ка мени, разбише танку опну сигурности и комфора у једном даху, и толико ме избацише из равнотеже, да умало не вриснух и не падох са столице.

          Бане се сликао испред Колосеума. Са његове леве стране, загрливши га огромном ручердом, стајао је безвремени, страшни Вејн. Са десне стране, грлила га је плавокоса девојка средње висине и згодне грађе. Чак и преко екрана, чинило ми се да ме очи Ешли виде.

                Кукавице, кукавице, говориле су, нећеш побећи у свој бедни, сигурни свет.

              Испод је стајао Банетов утисак: поздрав друже из Рима. Сликао сам се са неком згодном Американком и њеним мачором.

                Угасих рачунар, сломљен, поражен, гледао сам тупо у зидове, празно зурећи у новогодишњу ноћ. Нема бежања, нема скривања, нема сигурности. Вечност ћете увек пронаћи. Све је пролазно, животи, породице, државе, цивилизације, вечност све мрви и односи у прах и прашину. Опрости ми Ешли, била си у праву. Дођи и шапни ми, све што желиш. Шапатом вечности. Чекаћу те, овај пут.

Заувек.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: