O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


KOBOJAGI

Đoka Filipović
detalj slike: KRK Art dizajn

XVI deo možete pročitati OVDE

 


KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović



HVII deo

KOBOJAGI




 41.

 
Navratijo jedan dan komšija Sep kod bábe…Kad nije u velikom poslu bijo,volô je on s njim o svemu isvačemu divaniti,a volô je čovek i šalu. Dao mu Gospod da mu gornja usna malko podignuta,pa ka'se i ne smeje,kazô bi da je nasmejan.
Sad,vraga…Zdravo nešto namrgođen, kanda da bi lakše zaplakô neg'što bi se nasmejô :
"Komšija,ofo neće na topro izići. Ofi moji poludi-li…Sreo jutros mog Oto…"
To mu bijo brat od rođenog strica.
"Znaš šta mi kazô?... Što ti Sepi sprežeš konje sa Srbi? Jel'ti znaš šta svet o tom divani?"
Ne zna bába šta svet divani,al'kad je čuo šta Oto divani,smrkô se ion…Sep je imô dobre štajerce.Kad u brazdu uđedu,ni volovi im nisu ravni, pa mo'š ondak misliti kol'ko mu je trebalo da s nama upreže…Kol'ko da mu gurneš prst u oko.
Nama jeste…Kad upari bába našeg ajgira injegovog štajerca,očas ono malo njiva poore,al'znaš kako je…Kad Sepu ne treba ajgir, ne vole ni on da ište štajerca.
Znao je Sep šta je po sredi,pa ine čeka da mu ovaj ište:
"Šta čekaš,Miloše, znaš da štajerac ne fole da pute u štala. Švapski konj fole samo arbajt."
Kaže njemu sad baba:
"Slušaj,Sep…Ti si dobar čovek idobar komšija. Fala ti kô bratu za sve što si mojoj kući pomagô,a pomagô si više neg'što sam kadar odužiti se. Ako je samo u spreganju greda, nek ide u majčinu…Nije mi o glavu da orem dve brazde."
Skoči Sep kô ošuren :
"Najn,Miloše…Ne tam…Neće Sepu Moru iz Berlina zapovedati s kima će biti prijatel,a s kima neće i s kim će konje sprezati! Moj Jung je u ovoj kući više 'leba imasti pojô neg'u svojoj."
Taki je Sep bijo, taki je ido zadnjeg momenta ostôJoš se u selu zapravo ne puca, nit'ko koga dira, al'kako koji dan osvane,sve je teže biti Srbin. 'Itler je,kažedu,dao Paveliću pô Srema,a to Švabama, ovim domaćim, nejde pod kapu. Svađadu se sa 'Rvatima ko će više vlasti dograbiti,a naši između dve vatre.Čekadu samo na koju će se pre opeći.
Nisu Švabe volele 'Rvate,al'kol'ko maćija brezo-brazno pastorče. Nisu ni nas, to je da kažeš inormalno, al'nas su barem kol'ko-tol'ko i poštivali…
U celoj toj gunguli bijo Sep na nekom njinom zboru… 'Teo-ne 'teo, morô čovek da ide…One Švabe što se fest okuražile više gledidu u tak'e kô što je on,neg'u Srbe. Tol'ka vojna sila, kad ustreba lako će oni sa Srbima svršiti,a sa svojima je muka. Svoje meso se ne jede.
Kad je Sep čuo šta se tu divani išta ovi smeradu,iskrade se išmugne…
"Miloše,preži konja da tovarimo šta se tovariti može ibegaj digod znaš. Dok ofo ludilo ne prođe,ne vra-ćaj se, kôBoga te molim."
Čet'ri godine su ovi čekali da ludilo prođe. Napatili se po tuđim kućama od nemila do nedraga,al' dočekali…Vratili se na svoje,al'eto vidiš…Sepa nisu zatekli.Morô je mučenik da beži,a od kogaje bežô i zbog čegaje bežo, niko mu nikad nije objasnijo.
Dal'se on posle kome štogod zamerijo, ja to ne znam, al'za ono što je nama učinijo, fala mu.
Stala jedared neka limuzina na šoru, pa jebô limu-zinu, dal'je ona veća il'su veća gospoda što u njoj sedidu. Muž ižena, kanda da nisu baš sigurni da su potrefili di su pošli,al'u jedan par izlazi ovaj,pa pravo pred mene-ka…
"Topar tan, topri moj Mita…Jel'poznaš ti mene?"
O'ma'sam ga poznô. Možda bi 'nako po liku iomašijo,al'po ustima nikako. Kako je omatorijo, isti njegov Sep.
"Jung, bog te materin…Jesil'to ti?"
"Ja držala neće Mita setiti Jung…On setiti stiglic."
Tako smo ga mi zvali kad smo bili derani jerbo nije bilo drveta na koje se nije mogô popeti,ni gnjizda iz kojeg nije mogô jaja skinuti. Nisu ga zbog tog oni uštogljeni švapčići puno voleli,pa se vazdan više s nama sigro neg'sanjima.
Uvedemi'ja u avliju,al'neće ti moj štiglić u kuću ni slučajno:
"Ofdi 'oću,Mita, pod oraj…Sećaš kolko Sep iMilos tu folela da sede?"
Nije to onaj oraj pod kim su ovi sedeli,al'neću sad mu kvarim… 'Ajd'o ovom, 'ajd'o onom,al'ne drži ga mesto. Znam ja šta je po sredi…..
"Dušane, tak'a itak'a stvar…Jel'mogu čoveka dovesti?"
"Krušnu ti mrvu,Mito, što da ne moreš. Ni meni nisu branili da vidim one moje ruševine na Kordunu."
Kad je ušô u avliju,okreće se Jung oko sebe. Ne zna mučenik di bi pre pogledijo, al'vidim da se teško snala-zi. Prošlo,bogati,skoro pô veka,a sve se to pretumbalo. Stare kuće više nema,a od oni Sepovi'štala išupa još samo temelji ostali. Nešto je tu Dušan doziđivô,a nešto čovek isrušijo.
Kaže Jung, kako je omatorijo, malo koju noć da ne sanja avliju ibaštu. Od čeljadi retko koga. Valjda čerez tog što je mloge likove ipogubijo, al'drveće pamti kogod da je juče bilo.
"Jel'ti sećaš,Mita, ofdi bijo veliki dud. Tu moj Sep folo da spava."
Kako se ne bi sećô, bog ga materin. Ni bába nije upamtijo ka'su ga Morovi tudekana posadili,pa za tol'ke godine pustijo žile do pô avlije. Ka'smo ga neku godinu ja iDušan vadili,zdravo smo se napatili.
Od silne sreće iradosti skroz se Jung izgubijo,pa objašnjava ženi na srpskom:
"Ofdi bila velika kajsija. Ceošor od nje pekmez pravili."
Neće ni ona da mu kvari,al's'vatila je žena da je nešto zdravo veliko ivažno bilo,pa samo drma glavom :
"Ja, ja…"
Okreće se Jung,a znam ja šta traži…Traži bunar. Kadgodaje to najbolji bunar bijo, ne u šoru, neg'u celom selu. Dvadeset ipet metara s cigljom ozidan,al'ništa nije do veka pa ni ona njina velika ciglja. Kad je ljucki oronô,ne sme nijedan bunardžija u njega silaziti,pa šta'š drugo neg'da ga zatrpaš.
"O Mita, Mita, znaš kako me žafo bunar. Mislijo sam ta ponesem malo foda u Nemačka,pa je pijem kad dođu gosti. Folo bi tako da butem važan."
Malo divana, malo vina ibaš smo se dobro zagrejali. Moj ti štiglic tek ondak otvorijo dušu.
"Tavno ja 'teo toći. Nisam ja,Mita,nikog bojo…Ti znaš mog Sep. Ovti nikom dužan nije ostala, a mene fuče Putinci znaš kako?"
Kako ga ne bi vuklo. Di ko nikô,tu inavikôKaže meneka jedared tu jedan…Neću sad ga imenujem.
"Kol'ko ti Švaba dao maraka da ga vodaš po Dušanovoj avliji?"
"Marš, pička ti materina brezobrazna! Kad ti budeš na Putinačkom groblju imô grobova kolkoi'on ima,ondak dođi da o tim stvarima divanimo."
Pokazuje mi Jung slike.Ne fali se čovek,a da ima sučim, ima…Lepa kuća, lepa deca iunučići,al'
"Nikad ofo ne biti moja kuća… 'Oće za moja deca,a za mene, najn..."
Stari Sep je odavno otputovô,al',kaže,nije umro ni od starosti ni od bolesti negood muke. Volô je pod stare dane koju da popije pa kad se naliže šnapsa,ide šorom inapada one prave Švabe…Jebe mater injima i'Itleru.
Ne mo'š ti pedeset godina ni za pet dana opričati,al'tera ga žena da krenedu.
"Ostani,brate,da prespavaš, kôBoga te molim. Malko smo ipopili,kô da ti je sad o glavu…"
"Ne smem,Mita,feruj tvoj stiglic…Folo bi, znaš kol'ko bi folo, al'se bojim ako ofdi zaspim da se više neću ni probuduti."
 

 

 42.

 
S novim smo se komšijama lepo slagali ipoštivali od prvog dana, pa evo,fala Bogu, tako ostalo ido dana-ske…Sedmoro su dece čika Đuro istrina Mara izrodili,al'od nji'sedmoro samo su troje u Srem doveli…Dušana, Mila iMilku.
Dva dečaka ijedna curica, B'jom voljom ni iz kolevke nisu izišli,a najstariji sin Miloš, četr'es'prve pošô u partizane ijoš se nije vratijo. Puni šest godina nit'ga kogod vidijo nit'šta o njemu načuo, al'svejedno…Čekaće ga otac imati do sudnjeg dana.
Ustaše im na Kordunu, četr'es'prve, popalili sve što je izgoreti moglo. Da se na zgarište vrate,ne bi im prvi put ni bilo,al'mora čeljade jedared staviti prst načelo pa kasti:
"Dokle više,Gospode? Smiluj se…Nije ni srpstvo seme samoniklo da ga sečeš više neg'što je rađati kadro…"
Koncom četr'es'pete, nova vlast im ponudila kolonizaciju. Šta će sad drugo neg'pakuj ono malo jada iuspomena što u pepelu ostalo,pa sa dva kufera teraj u Srem…Dobili su tu Sepovu kuću, osam jutara zemlje I nešto malo radila…Za tol'ku čeljad nije to bog zna šta,al'nit'su oni više očekivali,nit'su više tražili. Narintali su se inapatili, pa fala Bogu, vremenom su lepo istekli. Sepovu su staru kuću porušili inapravili novu, zemlje dokupili za starijeg sina Dušana, a mlađeg Mila na škole dali.
Kad čeljade 'vako sluša kazô bi :
"Lepo,brate… Šta'š više od tog?"
Jeste… 'Oću samo ovo da ti kažem…Deca su se brzo navikla na ovo naše blato iprašinu,al' čika Đura istrina Mara nikad…Do groba su patili za nji'ovim Kordu-nom ine može se Dušan nakajati štoi'nije tamo i sara-nijo.
Upamti,čedo,šta sam ti kazôNajsretniji su oni ljudi kojima je Gospod tu sreću podarijo da umredu tamo di su se irodili…Ko je nas prokleo, to ne znam, al'da je umô da odabere kletvu, umô je…
"Dabogda se doveka selili…"
Znaš li ti kako je to kod Švaba?Veliko groblje, veliki ioni njini spomenici,a na svakom…Familija ta ita, pa ondak redom…Pradeda, prababa, dede, babe, očevi istričevi…Svi su tu…
'Ajd'zađi kod nas…Sa'ranijo oca imater, digô im spomenik. U redu…Zaslužili su ired je da im podigne, al'ovo ti meneka kaži:
"Di ti je deda sa'ranjen?Di je njegov deda kosti ostavijo i di ćeš ti jednog dana leći?"
Ne da nam se, čedo, ni na onom svetu da se okupimo. Kogod onaj maslačak kad ga vetar raspe po livadi. Digod seme padne,tu novi iznikne,pa iz godine u godinu,punai'livada. Milina je s proleća tak'u glediti, al'pazi ti…Da su oni jedan drugom bliže padali,ne bi nji'vetar tako lako ni oduvô.
Đuro je bijo zdravo čestito ivaljano čeljade. Nije taj mlogo divanijo,al'ono što ti je kazô,znaj da je tako i mislijo. Mlogo ga je bába zbog tog volô,a iovaj njega.Ranom zorom se obiđedu, popijedu kafu i rakiju, pa ondak svak za svojim poslom…Do doveče.
Vidi to svet pa im baš nešto inije pravo.Što im nije pravo?Sa' 'š čuti….
Srbi kô Srbi…Moradu se deliti, dai'jebeš…Nikad, fala Bogu, nije usfalilo čerez čega ćemo se deliti,a sad baš ako dotle idođe da malko pofali, nije greda…U šoru ima dve strane,pa moliću lepo…
"Naša strana, naspram vaše…"
U to doba ušô socijalizam i u Putince.Nema više kulaka isirotinje, svi smo sad,da kažeš,jednaki a jebeš mu mater… Jednake je zaguljeno ipodeliti. Kako ćemo sad i šta ćemo, 'ajd'naposletku ovako…Ono malo sirotinje što se tu zateklo protiv ove sirotinje što je iz belog sveta pristigla…Starosedioci idođoši…Zakrvile se zagule, jedni drugima oči da iskopadu, a da i'pitaš :
"Zašto,braćo Srbi, ako Boga priznajete?! "
Nit'bi ti ko znao kazati nit'je to sad više tako zdra-vo i važno.Važno je da umeš lepo da ne voleš,pa još kad kogod ume to lepo ida sroči, milina jedna……
"Samo nek proba da mi tu dođoškinju u kuću dovede. Izletiće oboje naglavačke…."
Šta sve zlotvori nisu pokušavali da posvađadu bábu ičika Đuru,al'badava…Kad je došô malo do novaca,ode Đuro na vašar ikupi jednog ajgira. Kol'ko je novaca ponô,dobro je ipazarijo,pa šta bi sad drugo neg'da sprežemo zajedno…Mi smo ondak imali kô nešto više zemlje,al'nije se tu gledilo ko će više,a ko manje s konjima raditi…Kako kome ustreba upregne iteraj.
Da se od to malo zemlje može preživiti, jedva…Da se uz to ideca školujedu, ni slučajno…Šta će sad Đura drugo neg'da kirija. Kad ono s jeseni on istrina Mara počnedu da utovaradu ugalj,koi'ne pozna,teško bi ga ubedijo da nisu Cigani.
Jedared došô neki dušebrižnik kod bábe,pa 'nako izdaleka :
"Miloše,brate,kako bi ti dao kobilu onoj zaguli kordunaškoj?Gledim ga:neki dan natovarijo uglja do vr'lotri,pa ne mogu konji da povuku,a on zgrabijo kamdžiju pa udri…Ja mu lepo kažem…"
"Stani…Jel',kamdžijo,injegovog ajgira il'samo moju Cvetu?"
"Ta ne kažem ja…Udarô je po obama."
"Udarô po obama…Pa šta ondak 'oćeš koju materinu?Marš napolje iz avlije da te moje oči više ne glede."
I ja sam se s Dušanom is Milom namak srodijo,al'kogod da smo pod istim krovom odrasli…Mile je od meneka iDušana bijo koju godinu mlađi al'veliki bećar pa ko ga ne bi volô.
Otac ga jebô kordunaški, volô je tamburaše ibećar-ce, al'kogod da mu se ideda u Sremu rodijo.
O'šli jedared nas dvojica u bircuz…Nećemo se, kobojagi,puno zadržavati, veliki nas posô zajutra čeka, al''oćeš vraga…Ne smeš puno planirati ni u crkvu kad po,a u bircuz obaška.
Petrovački tamburaši bolje znadu šta mi volemo neg'koji je dan danaske,pa samo teraj…Jednu za drugom…Nemam ja novaca, znam da nema ni on, a ne volem da se ke-rim na veresiju. Idem,rekô,uzajmiću od Vlajka koji dinar,pa jebeš mu mater…Dokle stignemo.
Kad,bog te materin…Kaki Vlajko injegovi novci…Izvadijo Mile iz džepa punu šaku ito sve one papirne stodinarke. Ljucki su one izgužvane,al'take njemu itre-badu…Da može u begešda i'strpa… Ka'su Cigani vidli šta ovaj radi,pomamili se.
I meneka je, da kažeš, ljucki zatekôOtkud mu tol'ki novci, ne znam, al'ne znam lepo ni šta sad da radim. Jeste se lepo razveselijo, gre'ota ga prekidati, al'jebeš mu mater…Kad sutridan Đura dozna šta smo radili,preseš-će nam veselje. Već ga ja gledim kako se žali bábi:
"Jebâ mu ja mater,komšo. Za te novce ja cijeli mjesec kirijam,a on i'da Ciganima! Kruva mi, zadaviću ga kâ zeca."
Ne potraja dugo, opet Mile za džep,pa sad u ćemane. Trpa li trpa…Cigani već u goloj vodi,al'za taki bakšiš vredi se ioznojiti. Tek u neko doba kaže Žarko primaš:
"Mile,brate,daj da se malko odmorimo. I mi Cigani imamo dušu."
Ne da Mile ni slučajno. Nećemo mi još dugo,al'moradu nas pratiti do ćoška pa makar na teme popadali… 'Oće cigani ido kuće ako treba,al'di treba, naopako…Ako ne izleti moj bába, izletiće Đuro, ako ovi baš štogod i omanu,izletiće Dušan. Kog smo se više uželili ne umem ti ni kasti.
Laku noć…Laku noć…Klanjadu se Cigani do zemlje.
O'ma'ja navalijo na Mila da čujem odakle mu tol'ki novci,al'vraga ću štogod čuti. Cereka se zagula kô ne do-kucan.
"Jebâ ga ja,Mito, jednom se živi…"
Dobro…Kad je tako, marim ja…Pođem sutridan u trafiku da kupim cigare,a Vlajko birtaš stoji na vrati i zove me…Šta sad 'oće,koju materinu?Kol'ko se sećam,nismo mi nikom ništa poručivali, a ono malo što smo po-pili, platili smo…..
"Kumrija,majku ti jebem blesavu…Poručili ti Cigani da će ti zapaliti slamu da izgoriš iti ionaj tvoj Kor-dunaš…."
Tol'ko se zagula smeje da ne može ljucki ni da divani od smeja…Ne mogu ni ja da povežem šta 'oće time da kaže,al'ka'sam povezô,mal' se nisam šlogirôMoj drug Mile je noćaske napunijo begeš ićemane Pavelićevim kunama…Crvene se ove kogodnaše banke pa kadi'dobro zgužvaš,ko bi mogô premetiti.
Ka'su Cigani premetili, o'šô voz kroz kukuruz. Ništa drugo ne mogu neg'da kunu na sav svet. Naposletku se ispo-svađali, ne veruje Vlajko da će 'teti skoro kod njega da sviradu.
Kad je Mile nagodinu o'šô u Beograd na škole, nije se više u selo ni vraćô. Ostali ja iDušan da prevrćemo ovu našu zemljurinu ipatimo se.Od Đure iMiloša nam ostalo,pa ne možemo jedan brez drugoga dan provući,al'ne možemo ni da se štogod ne zakačimo.
Ta nije,čedo,oko međe, daleko je bilo, i ne znamo više di je…Neg'tako… Zbog politike.
Navečemo gledimo u tu televiziju,pa o čem ćeš drugo na šoru komentarisati neg'o politiki. Ja kažem 'vako on kaže 'nako.
"Dušane,nisi dobro razumô, ka'ti ja kažem…"
"Nemere,Mito,tako biti, ne benavi…"
"E,kad ne mere, jebô te ajziban što te 'vamo donô da se ja s tobom patim…"


  43.


S Milkom je već nešto drugo bilo…Sad u ovim godinama još je zdravo lepa žena,a mo'š misliti kak'a je tek ondak bila. Lepotica…Crna kosa kô gar, kad je u kike uplete,do dupeta joj ove dođedu, a oči zelene baš kô u Ketli…Čim sam je ugledô o'ma'mi se zdravo dopala.
Premetila to moja mati, premetila istrina Mara,pa su baš dobro navijale ne bil'tu štogod ibilo, al'da sudba 'oće kako ti 'oćeš,našta bi svet ličijo…
Milka je meneka zdravo volela,al'ne kô momka imuškarca neg'baš 'nako kako je injenog Dušana iMila volela…Ako je štogod muči, to ću ja prvi saznati.Kad je meneka štogod zdravo teško, kom ću jade izjadati ako njoj neću…..
Selo kô selo…Vide nas na šoru, vide nas u bašti, pa bože moj… Momak idevojka…Nekom to imilo, nekog baš zabole dupe,al'mlogima baš inije pravo. Ljubomorni momci iovi moji ioni njeni pa samo čekadu momenat da nam štogod napakoste.
Evo im sad prilike…Partizanska je slava, prva otkad selo postoji. Nije se,čedo,s takim stvarima sigrati, na taj dan je selo od fašističke okupacije oslobođeno, pa red je da se to ljucki iproslavi.
Nije, da kažeš, niko protiv slavlja…Kamo te sreće da navek slavimo, al'muka sad nastala kako proslaviti.Nije ti to kô ono kadgoda za Svetog Aranđela…Natrći šatru u portu, doće Cigani s ringišpilomieto ti slave…Ovde će,bato moj,puno važni'gostiju biti, ne sme se selo obrukati…
Šta je važnije neg'otići u crkvu i zapaliti sveće za pokoj duša svi'oni mučenika što ovaj dan nisu ni dočekali,al'kak'i naopako…Neće vlast o tom ni da divani :
"Mi smo s religijom raskrstili…Čuj budale…Druga Lukića da vodimo u crkvu da zapali sveću…Jesi l' ti normalan?"
Pa dobro… Ako nećete sveće,'ajd'da položimo vence. Tako, da kažeš, ceo svet radi…
Jeste…Lako je svetu da se zajebava s vencima kad imadu di dai'nabudže…Kod nas se tako gadno potrefilo, pa lepo da je kogod i'teo tako da nas zajebe, teško bi mu uspelo.
Kol'ko je oslobodioca u selo ušlo,tol'ko iz njega i izišlo,a ono malo Putinčana što u partizanima bilo, u pički materinoj izginulo. Da je kogod vodijo računa pa bar jednog na našem groblju saranijo,ne bi nas sad bolela glava.
Al'dobro… Snađese čeljade kad upadneu bunar,a ne bi tol'ko selo štogod pametno smislilo…Okreni-obrni,pa naposletku drug Milenko, precednik mesne kancelarije, daje završnu reč :
"Ako dâBog,drugovi, kol'ko s proleća, dićemo veliki spomenik nasred sela…Da imamo,brate,di vence da tura-mo. Jel'tako?"
"Tako je…"
"Za ovu godinu turićemo venac na mesnu kancelariju, tu nikom ne smeta,a brate mili,nek se ividi… Jel'se slažete?"
"Slažemo se…"
Slaže se idrug Marinko, al'jebeš mu mater…Više on ima partijskog staža neg'svi oni zajedno,pa redje da njegova bude zadnja :
"Ne uzdaj se mlogo u boga,Milenko. On ti, garant, neće dati novce za spomenik…A ovo,drugovi,za venac. Visoko ga zakucajte da ne može niko da ga do'vati…Šta znaš, neprijatelj ne miruje…"
Bilo većkako je moralobiti,al'biće tu sad isigranke…Svi se omladinci usprckali,a moja Milka sedi kući iplače. Neće braća da je vodidu,a Đuro je ne pušta samu…Strina Mara kô svaka mati, plače s njom, al'se ne predaje:
"Mito,sine,jel'bi ćeo da je povedeš? Kad Đuro čuje da ide s tobom,puštiće je."
Kako neću, naopako…Pa ja jedva idočekô. Da se deda Marko iz groba podigô,ne bi mu se tol'ko obradovô,a obradovala se imoja Danica. O'ma'pegla košulju i čakšire pa bábu za gušu…Što je ovaj novaca kod sebeka imô,na ruke mi predô.
Milka nije bog zna kak'e 'aljine imala,al'nije ona puno za 'aljine ni marila. Šta god da obuče,lepo joj stoji,a Bog joj zarumenijo obraze pa nikak'a tu pomada ine treba.
U glavnom šoru sveta kô pleve,a u zadružnom domu još više. Omladina putinačka napravila priredbu,pa navalijo svet da malko iuživa….
Ne poznam ja spikerku.Il'je onomad došla il'je u moje doba još pionirka bila.
"Drugar'ce idrugovi, sa'će vam naša pionirka Desanka Rudić izdeklemovati recitaciju u kojojse govori o tomekako su se naši pioniri ipionirke odazvali pozivu partije, s drugom Titom na čelu, da dođu u Srem…Izvol'te,drugar'ce Desanka…"
Jest',vraga, izvol'te…Poplašilo se dete od tol'kog naroda, najrađe bi digodautekla, al'program je program. Izgurali je ovi na binu pa sad nema više kud.
"Oprema se mala Desa…
pionirka iz Kupresa…pionirka iz Kupresa….."
Ne mož dete da se seti druge strofe,pa bog…Sagla glavicu igužva onu crvenu maramu oko vrata, al'badava…Ćuti ona, ćuti publika,pa 'ajd'sad ispočetka :
"Oprema se mala Desa,
pionirka iz Kupresa…"
Opet tajac. Jebo Kupres…Kako ga pomene,kô da joj svrake mosak popiju. Počela publika da tapše, ne bil'je štogod okuražili, al' opetbadava…Zaplakalo se dete, suza suzu stiže. Vidi spikerka da je odnô vrag šalu,pa istrčala :
"Drugar'ce idrugovi, u sledećoj tački našeg programa, pioniri iomladinci našeg sela izvešće vam kratak skeč iz NOR-a…"
Silna neka dečurlija na binu istrčala,a ja baš nikog ne poznam…Ne poznam ni one starije što nameštadu brda idrveće od kartona,pa se nešto mislim:
"E,moj kumrija,šta si ti dočekôDa u rođenom selu više nikog ine poznaš…Ej, ti koji si kadgodaznao čija je koja kera".
Kol'ko sam ja to razumô, dečurlija se kobojagi okupila na livadi,pa se sigradu…S njima je imater, sedi na nekoj šamlici ištrika partizanima čarape…Dečurlija kô dečurlija. 'Oće da idedu u partizane, pa pitadu mater kako bi to izveli. Ova im objašnjava da su oni još mali,al'da se ništa ne brinedu. Ima tamo u gori puno naši'partizana koji se bore za njino sretno detinjstvo. U tom se nekako potrefilo pa evoi', nailaze ipartizani…Dečurlija se zdravo obradovala pa skačedu od radosti,a partizani kô partizani…Baš najedared jurnuli. Očima pokazujedu materi da se malko pomeri da svi stanedu, al'ne lezi vraže… 'Ajd'još malko,pa još malko više,pa jedared 'ajd'u očin…Omašila mati binu,pa naglavačke…
Publika kô publika udarila u smej,a partizani se zbunili. Ne znadu sad šta će…Da izdivane ono što su trebali kako će kad nemadu s kim…Da spase šta se spasti može,opet utrčava spikerka:
"Drugar'ce idrugovi, ovim skečom je završena naša današnja priredba. Molimo vas da iziđete napolje da naši omladinci premeste klupe pa da počne narodno vese-lje…"
Pa ito je lepo…Dosta se narod patijo, red je da se malko iproveseli…Ova dečurlija što se sad kobojagi zamomčila nije se čestito ni nasigrala,a evo sad, fala Bogu, dospeli ido sigranke.
U glavnom šoru, velika štrafta…Što momaka idevojaka, što strina itetaka, tol'ko je tu naroda.Da koga moraš tražiti teško da bi ga pronašô.
Milka meneka u'vatila ispod ruke. Nešto mi kobojagi šapuće,al'nit'ja štogod čujem nit'sam kadar štogod upamtiti. Topim se od miline, kô čvarci na tijoj vatri, a oni džiberi okolo samo glede…Neka, neka…Odavno ja tak'u priliku čekam.
"Jel'poznaš ti onog Stevu? Stani…Ne okreći se da ne primeti. Eno ga tamo kod sladoledžije."
Šta ću se za Stevom okretati, jebô ga otac brezo-brazni!Kol'ko juče, srkô sline kô zaguljen, a sad ušô čovek u SKOJ pa se uspalijo…Malko je onomad falilo da ga kod Vlajka u bircuzu ljucki ne išopam.
Pun bircuz sveta, svako se za svojim divanom povô, a za jednim astalom sedimo ja, Vlajko i Voja pomrčina. Taj nesretni Voja je u Nemačkoj robijô,pa šta di ti kažem…Nije spašen ni o'šô a ka'se vratijo, ne dôBog nikom…Kad mu Gospod malko mira podari, sve je to da kažeš u redu, a jel'se štogod uzrujô, namak skoči pa bež'…Kogase boji iod kogabeži, to samo on zna, al'kad do tog dođe i oni atletičari da ga vitladu, ne mogu ga stići.
"Kumrija, jesi čuo da mu Švabica rodila sina?"
"Mani se,Stevo,belaja, gledaj svoja posla."
A, jok…Da Steva ima svog posla,ne bi on po celi dan u bircuzu sedijo.
"Jeste,bogami…I sliku mu poslala…"
Svi se sad okrenuli da čujedu kak'u je to zajebanciju smislijo,a Voja već počô da se trese.
"Sve se na sliki vidi. I švabica, ikolevka icucla, samo se mali pomrčina ne vidi…Znači njegov je…"
Silno to svet zasmejalo,al'nije Voji do smeja. Sko-čijo u momentu,pa u beg…
"Dobro,Stevo,'aj'ti kaži meneka što ti ovo trebalo."
"Ko mu jebe mater blesavu!Kad ga tol'ko voleš,idi stigni ga…"
Skočim ja da ga išopam,al'skoči iVlajko…Poplašijo se čovek da mu ne zatvore bircuz jerbo kol'ko otoič velike je komendije s vlastima imô. Uzeli ga na zub,pa samo zake-radu…
"Mi ćemo tebi,druže Vlajko,zatvoriti bircuz…Ne može to,brate,tako. Svetog Nikolu si nasred bircuza natrćijo,a Titove slike nemaš..."
Nije Vlajko puno za politiku marijo,paako treba icrnog će đavola okačiti samo da mu bircuz ne zatvore. O'ma'se tu pred njima popô i skinô Nikolu. Šta se ovaj tudekana svega inagledôinaslušô,neće mu puno ni zameriti,al'kako sad do Titove slike doći?Ako je Perica sliker nema, nemoj je,Vlajko,nigdi ni tražiti…
"Imam,Vlajko,kako ne bi imô… Al'slušaj ti šta će tebeka tvoj brat Perica kasti…Voledu ovi iz vlasti iLolu Ribara. Neću ti puno za njega uzeti pa nije zgoregda injega okačiš.Jel'tako?"
Tako je… Kad nije kak'im važnim državnim poslom sprečen, volô je drug Marinko da svrne na jednu s nogu, al'kako je grešni Vlajko ove okačijo, nema ga kô u inat…Al'dobro…Nije ni državni posô zec u šumi da će digod uteći,pa evo ti jedared idruga Marinka…Fali se Vlajko još na vrati :
"Druže Marinko,da vidiš…Drug Tito idrug Lola…"
Obojica lepi inasmejani, milina u nji'glediti…Jeste,da kažeš,Titova slika kô štogod imanja,al'je zato ram, onaj od Nikole, kud ikamo lepši.
"Svaka ti čast,druže Vlajko…Vidiš kako kritika pomaže…"
Ko zna kol'ko bi se narod još slikama divijo da jedared idrug Mali iz Rumskog komiteta nije u bircuz svra-tijo.
"Vlajko,ko ti je ovo na sliki?"
"Druže Mali, Tito iLola…"
"Koji Lola, jebô ti on mater!Ovo je Rada nalickani iz Platičeva. Znaš kol'ko je bijo u partizanima?Kol'ko ga je Perica sliker uslikô…"
Kanda da bi sada imoja Milka uslikala Stevu…
"Mito moj, tebi jedinom smem kazati. Ja sam se u njega jako zaljubila…"
Da mi je kaz'la da je Danica u živi kreč upala, da se bába na tavanu obesijo, il'da kažeš, da je cela kuća izgorela, sve bi to puno lakše istrpijo… 'Vako…Ne dôBog nikom! Ceo šor se natraške okrenô,pa nit'znam di sam nit'di sam pošô
Al'jebati ga sad…Šta je, tu je…Stegni,Mito,srce pa kako ti bude :
"Ništa se ti ne sekiraj, ja ću mu kazati."
"Nemoj,Mito,kô boga te molim. Ubiće me Dušan iMile ako zeru jednu načuju."
"Od meneka neće čuti…Ako se on štogod izlaje, neće dugo lajati…"
Zajapurila se moja Milka, al'ćuti. Znači,odobrava…Steva liže sladoled. Tri je kugle ala u ono malo fišekaturijo,pa se fest bori da mu ne ispadnedu.
Bori se on kanda ida u Milku puno ne gledi,al'kogod da je štogod inaslutijo,pa mu nedâđavo mira.
"Pričekaj me,Milka,tudekana, sa'ću ja."
Vratim se,pa pravo kod njega.
"Stevo,bogati,dođi da te nešto priupitam."
Poplašijo se on da nije štogod čerez Voje,pa sad bog zna kako ljubezno.
"Kaži,braća Mito"
"Jel'poznaš ti moju komšinicu Milku?"
Kad je čuo za Milku,namak pocrvenijo,al'ne dâ se skojevac zbuniti.
"Pa,kako bi ti kazôPoznam je 'nako,iz viđenja."
Dobro,rekôZa početak nije ni to lošo. Zinô ti moj Steva u meneka kogod 'tiče pa ne može da dočeka čeka šta ću sad kasti.
"Slušaj,Stevo…Ti znaš da Milka ima dva brata. Ja joj nekako dođem kô treći. Ovo što ću ti sad kasti govorim ti kô ozbiljnom čeljadetu. Milki se ti zdravo dopadaš. Ako iti nju begenišeš,ja ću vas spojiti, al'pazi…Samo ako misliš ozbiljno. Ako se kaniš štogod s njom zajebavati,bolje ti je da ne počinješ. Imaćeš posla isa Dušanom isa Milom isa mnom,a jebô me sav svet ako bi to kome poželijo."
Izgubijo se moj Steva načisto. Ispale mu kugle iz fišeka,al'jebeš sad sladoled. Rad je kobojagi nešto zdravo važno kasti,al'kako će kasti kad mu stao mosak. Guta knedle ilomi prste pa se ondak najedared otkačijo.
"Mito,brate,da ti pravo kažem:odavno ja nju begenišem,al'sam sve držô da ste vas dvoje momak idevojka. Ako me ne zajebavaš,nemam ja šta da se premiš-ljam,al'ne znam kako da joj priđem."
"To je moja briga. Kad počne sigranka dođi kobojagi da me štogod priupitaš."
Počela sigranka…Trešti muzika sa bine, bogi'jebôisvirce, čika Nidžu gluvaća da dovedeš,kazô bi čovek :
"Utišajte,deco, ako boga znate…"
Ne mo'š kasti… Lepo oni sviradu ikolo itanc,al'od celog orkestra nikog ja ne poznam samo Jovicu gužvaru. Lepuškast je Cigan bijo,al'ako koji cantimetar fali da je širi neg'višlji…Sve držim da nije taj mogô na vašaru pasent kaiš naći.
Da je umô ljucki da svira, umô je, a da je umô da se zajebava, još bolje…Svirô on tako jedared u nekim svatovima,pa lepi svatovi, lepo se iveselidu, al'niko da seseti da stavi štogod na 'armuniku. Vidi gužvara da to neće na dobro izići,pa počô jedared da razvlači onaj meh od kraja do kraja.
"Drnde, drnde"
Zagledadu se svatovi koji ga andrak spopô, al''ajd'sad…Biće tu ipevanja:
"Mili gosti, mili gosti… Drnde, drnde!" pa opet…"Mili gosti, mili gosti… Drnde, drnde!"
Još ga niko ne prekida, baš da vide dokle će, al'može ovaj tako do uj'tru terati. Kum kô kum, prvi skočijo:
"Gužvara,pička ti materina ciganska, koji ti je očin? Šta si zapo:mili gosti,pa mili gosti."
Gužvara mu pesmom odgovara:
"Mili gosti, jebô bi vas od radosti…"
Počela sad muzika za tanc…Navalila Milka da tancamo,al'brate mili…Kolko je 'odža umô da očita Očenaš, tol'ko sam ti ja umô da tancam…Stoput sam,čedo,pokušavô,al'badava…Di ćeš ti odvići kera da ne diže nogu kad piša? Dok su svirali "Divan je kićeni Srem" i "Ajde Kato", bož'pomozi, al'ka'su prešli na one meksi-kanske,zavrtilo mi se u glavi,al'kogod da sam se ožderô.
U neko doba evo ti iSteve. Vuče se moj đuvegija kogod da je kod lekara pošô. Prišô na par koraka,pa ne sme dalje.
"Mito,bogati,'teo bi nešto da te priupitam"
"Marim ja,Stevo, pitaj…"
"Mito,brate,šta sad da radim?"
"Polako,Stevo, šta si se usrô!"
Proderem se ondak dobro da nas iMilka čuje:
"Sve sam te,Stevo,razumô, u redu je… 'Aj'sedi malko s nama…"
Namestim ga do Milke a, bog ga materin, da je na žeravicu seo,ne bi se tako uzvrpoljijo.
"Jel'poznaš ti Milku?"
"Nako iz vidjenja…"
"Kak'o viđenje, naopako…Šor do šora živite a ne poznate se. Sramota…"
Falim te bože, u sali dobar mračak pa se tol'ko i ne premeti, al pocrvenili oboje kogod ona partijska zastava na bini. Ja tu još malko s njima posedijo,pa 'aj'sad da ne-kako uteknem :
"Jebô me tanc, tol'ko sam ožednijo da moram trknuti do bircuza."
Nije to s bircuzom bilo kobojagi. Taman posla…Čeka meneka moj drug Mile,pa čim me ugledô viče Vlajka.
"Vlajko,daj jednu kabezu za kumriju!"
"Neću,Vlajko,fala ti, radije bi klaker."
Zajebavamo se, naopako…Kak'i klaker ikabeza, dalekoi'bilo. Zna Vlajko da sam ljucki ožednijo,pa napunijo bo-kal do vrška,al'jebô me otac ako sam ipô deci popijo.
"Ljudi… Ubiše Stevu na sigranki…"
U,bog ga jebô,iStevu imeneka. Ne smem kasti Milu s kim sam mu sestru ostavijo,al'nije to sad tol'ko ni važno kol'ko je važno do nji'doći. Celi bircuz najedared skočijo,pa zaglavili vrata.
Braća Kordunaši se dobro ožderali,pa ka'su i'vid'li zajedno,ne meredu izdurati…Oni na Stevu, Sremci na nji', a skojevci na oboje…Ko je tu koga bolje išopô,ne mo'š tako najedared ni oceniti,al'da je Steva izvukô najdeblji kraj, izvukô je…Neko ga je 'oklicom fest po glavi opajdarijo,pa šiklja krv kô voda na arteškom bunaru.
Da je zgodno, nije zgodno, al'da u svakom lošom ima ipo koja dobra, to stoji…Kol'ko mu rana zarastala, tol'ko su senji'dvoje ivodali al' jedno jutro upala strina Mara pa jauče :
"Danice,sestro mila, odbegla mi moja Milka…"

   44.


S proleća, četr'es'pete, zovedu meneka u Opštinu da se 'itno javim drugu Sretenu…Pitam ja bábu ko je drug Sreten,a on se zdravo začudijo:
"Kako koji Sreten? Pa onaj tvoj pajtaš. Rade Lepša-novića, mlađi…"
"Sreta erlavi…Šta ima njemu da se javljam?"
"Slušaj,sine…Okani se ti tog ''erlavi''. On ti je sad neka budža u Opštini i ne čačkaj mečku di ne treba."
E,jebeš ga,Mito…Boj se ovna, boj se govna,pa sad eto došlo da se bojiš iSrete erlavog…Dok smo derani bili,jedno dvared sam ga dobro isprepucô, ako zagula još pamti kanda da ću sad nagraisati…
Al'kak'i…Ni blizo toga…Dočekô meneka moj drug Sreten baš što kažedu, kô svoj svoga…Stvarno je on sad neki omladinski rukovodilac. Kol'ko baš važan, jebem li ga, al'umô je lepo da se uspali,pa ko ga ne zna kazô bi :
"Bog te jebô, jel'ovaj zamenijo pokojnog Lolu Ribara?"
Ko je tu koga zamenijo, netiče me se, al'ima pravo moj drug rukovodilac kad kaže:
"Nije,moj Mito,važno šta je bilo, važno je šta će biti…Mi omladinci moramo da gledimo u budućnost. Jel'Tako…?"
"Tako je…"
"Da ti pravo kažem,nisam bijo pametan šta ću s tebeka. Da te opet šiljem u vojsku, nisam rad…Nisi ti više balavac,a zdravo je,brate,iopasno. Malo koji dan da neko ne nastrada pa ne dô bog da ti se štogod desi,kako bi sutra čika Milošu istrina Danici na oči izišôJel'tako?"
Lep je uvod napravijo. Kanda da me dobro ipoplašijo,pa sad za ono glavno, manje-više…Kako god da ispadne, lako ćemo pazariti.
"Bijo sam onomad u komitetu. Reko',drugovi,tak'a itak'a stvar…Ja bi njega poslô u miliciju. Kažedu oni: druže Sreto,jel'ti za njega garantuješ?Garantujem drugovi nego šta…Ako ti za njega garantuješ, rešena stvar…Ka'sam to onomad tvom bábi prenô, znaškako se čovek obradovô. Kaže: Sreto sine,kako da ti se zafalim? Ta mani se,čika Miloše, naopako…Svoji smo. Kako ne bi pomogô kad mogu…"
Laže, otac ga jebôNije on mog bábu od jesenaske očima vidijo, al'tak'i je brljiv od malena. Sećam se jedared, nema ga u školi celi dan…. Pita učitelj šta je sa Sretom…Niko ne zna…Kad je sutridan došô, učitelj o'ma's vrata:
"Di si ti juče celi dan?"
"Moliću lepo,gospodine,umro mi deda."
Suza suzu stiže,pa inas fest rasplakô…Ne zna Glišić kog'će pre tešiti,pa naposletku poslô nas kućama,a on o'šo kod čika Rade da mu izjavi saučešće i da vidi ka'će biti sa'rana. Čim je u avliju ušô,ima čovek šta ida vidi…Pokojni deda čisti avliju, samo pršti prašina oko njega.
"Ako se ti,kumrija,tamo dobro pokažeš,mo'š posle iostati u miliciji…Ej,moj brajko, nije to šala biti u državnoj službi. Vidićeš,očiju mi,zafaljivaćeš mi se do groba."
Bilo kako bilo, da sad štogod izvoljevam, ne vredi. Tutnô mi drug Sreta neku 'artiju,a u njojzi tintom podvu-čeno…Tog itog dana, da se javi stanici narodne milicije Zaječar…
Di mu je taj Zaječar, ne znam…Bog me ubijo ako i kogod u selu zna, al'dobro….Naću ga, jebô mu ja mater, pa da su ga na kraj sveta natrćili.
Već ja usput vidim da nije moj drug erlavi tol'ko ble-sav kol'ko sam mislijo…Kako štogod zapne ja poturim one ćage da idem u miliciju. Da vi'š kako te svet o'ma'drugčije gledi… Izvol'te,druže,tamo, izvol'te,druže,'vamo.
U Beogradu kupim kartu za prvi razred…Celog sam se veka po marvenim vagonima lomatô,pa mislim se,red je jedared da se ija kô čeljade provozam. Malo se ko u to doba prvim razredom vozijo,pa,brajko moj,u kupeju nigdi nikog. Mekani oni sicovi kô duša;kako sam se u nji'uvalijo,tako o'ma'izadremô.
E,sad…Ka'sam već tako slatko zadremô,što se ne bi malko iopružijo?Nikom ja, da kažeš,ne smetam, al'smeta kondukteru. Prcvoljak od čeljadeta,al'kočoperan kô kiki-rez :
"Jel'bre, stoko seljačka. Jel'ti misliš da ti je ovo spavaća soba?Sram te bilo, iti si mi neki omladinac."
Dignem se ja,al'još mu ništa ne odgovaram. Poturim mu one ćage pod nos. Kad je pročitô,pobledijo čovek kô krpa. Kak'a karta…Ne pada mu napamet da je ište….
"Samo se vi,druže,ispružite idobro se odmorte. Ja ću paziti da vas na vreme probudim…"
Nije Zaječar mala varoš,al'nije ni stanica milicije makaršta. Koga god da priupitaš,svi znadu di je…Javim se dežurnom milicajcu,a on neko zdravo fino čeljade .
"Izvol'te kolega, idemo kod majora Lekića…".
Dal'Lekić il' Lečić, nisam ni ondak bijo siguran,a danaske pogotovo, al'dobro…Kako god da se prezivô,nije to tol'ko ni važno kol'ko je važno kaki je on čovek bijo. Kad zašilji brkove inamrgodi se,nema onog ko se pred njim ne usere,al'pazi ti…Nema,čedo,ni onog komenije štogod pomogô ka'si mu se za pomoć obratijo.
Gledi on čas u one ćage čas u meneka, pa kaže:
"Znači,ti si taj…Jesil'šta doručkovâ?"
"Nisam,druže komandire. Fala vam na pitanju, al'nisam nešto ni ogladnijo."
"Nisam te ja pitâ jesil'gladan nojesil'doručkovâ."
Kaže onda jednom milicajcu:
"Vodi ga u menzu."
"Razumem,druže komandire!"
O,bog te jebô, vidim ja po tom da kod njega nema laba-vo. Mlogo ne divani,al'što kaže, kazô je…Za uniformu isto tako.
"Gotovo je,momče,s tvojom civilkom. Kad obučeš ovu uniformu,pripadnik si narodne milicije i'oću da se tako iponašaš. Jel'jasno?"
"Jasno,druže komandire!"
Jebeš mu mater…Lepo je meneka uniforma prista-jala. Sve pasent,sve utegnuto, pa da kažeš pošteno, baš pravi milicajac…
Kazô bi da je iLekić zdravo zadovoljan. Počô već i revers da ispisuje,samo mu fali broj pištolja.
"Pogledaj der koji je…"
Izvadim ga ja iz futrole,al'jebô ga on ibroj! Otkud znam di su ga turili. Prevrćem ga po rukama,al'sve 'nako izdaleka. Da izvineš,čedo,  kogodove mlade mame usrano dete. Premetijo to Lekić, o'ma'mu nešto sumnjivo :
"Jel',ba'…Jesi ti služijo vojsku?"
E, jebô vojsku…Ne'š se ti,moj Mito, u miliciji, 'leba najesti. Šta sad da mu kažem?
Ako kažem da nisam, najuriće me naglavačke… 'Aj'što će meneka najuriti, nek'ide u materinu! Neće biti ni prvi ni poslednji,neg'što će sad imog druga Sretu nakaćuriti. Kašće čovek:
"Kakve mi to budale šilješ, nesrećo omladinska".
Ako kažem da sam služijo, još gore…Pitaće me čovek di sam služijo,a ja mu na to odgovoram…
"Druže komandire, ja sam vojsku služijo kod frau Ketli u Šlazingenu. Nisam tamo imô puno prilike da rukujem pištoljom,više sam eto 'ranijo marvu imuzô krave…"
Kako god okreneš ne valja, al'pazi ti sad…Da ti kola nizbrdo ne odjure, ne moraš sve točkove zakočiti. Zakoči jedan,al'nek'klip bude valjan…
"Druže komandire,da vam pošteno kažem:islužijo saminisam služijo."
"Kako,Mito, bog ga jebâ, islužijo inisi služijo?"
Lepo,moj komandire, sa' 'š čuti…Opričamja njemu sve odreda…Od one ciganšture u ajzibanu,pa redom…Nisam još do Šlazingena ni došô a onaj milicajac pored Lekića malo-malo pa traži kobojagi štogod pod astalom. Kak'i traži…Smejô bi se kurva,a nije rad da ga Lekić premeti…E,ka'se potom iLekić počô smejati,on se već valja po astalu.
"Dobro,Mito, vrag te jebâ sremački, odavno se nisam 'vako ismeja…Slušaj, volem što me nisi lagô, a eto vidiš…Kô da sam znâ šta će biti pa sam te s mojim zemom Mitrom u patrolu stavijo. On će tebe brzo išlifovati."
 
 
 Nastaviće se...
 



PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"