детаљ слике: КРК Арт дизајн

XVI део можете прочитати ОВДЕ

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХVII deo

КОБОЈАГИ

 41.

Навратијо један дан комшија Сеп код бáбе…Кад није у великом послу бијо,волô је он с њим о свему исвачему диванити,а волô је човек и шалу. Дао му Господ да му горња усна малко подигнута,па ка'се и не смеје,казô би да је насмејан.

Сад,врага…Здраво нешто намргођен, канда да би лакше заплакô нег'што би се насмејô :

"Комшија,офо неће на топро изићи. Офи моји полуди-ли…Срео јутрос мог Ото…"

То му бијо брат од рођеног стрица.

"Знаш шта ми казô?... Што ти Сепи спрежеш коње са Срби? Јел'ти знаш шта свет о том дивани?"

Не зна бáба шта свет дивани,ал'кад је чуо шта Ото дивани,смркô се ион…Сеп је имô добре штајерце.Кад у бразду уђеду,ни волови им нису равни, па мо'ш ондак мислити кол'ко му је требало да с нама упреже…Кол'ко да му гурнеш прст у око.

Нама јесте…Кад упари бáба нашег ајгира ињеговог штајерца,очас оно мало њива пооре,ал'знаш како је…Кад Сепу не треба ајгир, не воле ни он да иште штајерца.

Знао је Сеп шта је по среди,па ине чека да му овај иште:

"Шта чекаш,Милоше, знаш да штајерац не фоле да путе у штала. Швапски коњ фоле само арбајт."

Каже њему сад баба:

"Слушај,Сеп…Ти си добар човек идобар комшија. Фала ти кô брату за све што си мојој кући помагô,а помагô си више нег'што сам кадар одужити се. Ако је само у спрегању греда, нек иде у мајчину…Није ми о главу да орем две бразде."

Скочи Сеп кô ошурен :

"Најн,Милоше…Не там…Неће Сепу Мору из Берлина заповедати с кима ће бити пријател,а с кима неће и с ким ће коње спрезати! Мој Јунг је у овој кући више 'леба имасти појô нег'у својој."

Таки је Сеп бијо, таки је идо задњег момента остô…Још се у селу заправо не пуца, нит'ко кога дира, ал'како који дан осване,све је теже бити Србин. 'Итлер је,кажеду,дао Павелићу пô Срема,а то Швабама, овим домаћим, нејде под капу. Свађаду се са 'Рватима ко ће више власти дограбити,а наши између две ватре.Чекаду само на коју ће се пре опећи.

Нису Швабе волеле 'Рвате,ал'кол'ко маћија брезо-бразно пасторче. Нису ни нас, то је да кажеш инормално, ал'нас су барем кол'ко-тол'ко и поштивали…

У целој тој гунгули бијо Сеп на неком њином збору… 'Тео-не 'тео, морô човек да иде…Оне Швабе што се фест окуражиле више гледиду у так'е кô што је он,нег'у Србе. Тол'ка војна сила, кад устреба лако ће они са Србима свршити,а са својима је мука. Своје месо се не једе.

Кад је Сеп чуо шта се ту дивани ишта ови смераду,искраде се ишмугне…

"Милоше,прежи коња да товаримо шта се товарити може ибегај дигод знаш. Док офо лудило не прође,не вра-ћај се, кôБога те молим."

Чет'ри године су ови чекали да лудило прође. Напатили се по туђим кућама од немила до недрага,ал' дочекали…Вратили се на своје,ал'ето видиш…Сепа нису затекли.Морô је мученик да бежи,а од когаје бежô и због чегаје бежо, нико му никад није објаснијо.

Дал'се он после коме штогод замеријо, ја то не знам, ал'за оно што је нама учинијо, фала му.

Стала једаред нека лимузина на шору, па јебô лиму-зину, дал'је она већа ил'су већа господа што у њој седиду. Муж ижена, канда да нису баш сигурни да су потрефили ди су пошли,ал'у један пар излази овај,па право пред мене-ка…

"Топар тан, топри мој Мита…Јел'познаш ти мене?"

О'ма'сам га познô. Можда би 'нако по лику иомашијо,ал'по устима никако. Како је оматоријо, исти његов Сеп.

"Јунг, бог те материн…Јесил'то ти?"

"Ја држала неће Мита сетити Јунг…Он сетити стиглиц."

Тако смо га ми звали кад смо били дерани јербо није било дрвета на које се није могô попети,ни гњизда из којег није могô јаја скинути. Нису га због тог они уштогљени швапчићи пуно волели,па се ваздан више с нама сигро нег'сањима.

Уведеми'ја у авлију,ал'неће ти мој штиглић у кућу ни случајно:

"Офди 'оћу,Мита, под орај…Сећаш колко Сеп иМилос ту фолела да седе?"

Није то онај орај под ким су ови седели,ал'нећу сад му кварим… 'Ајд'о овом, 'ајд'о оном,ал'не држи га место. Знам ја шта је по среди…..

"Душане, так'а итак'а ствар…Јел'могу човека довести?"

"Крушну ти мрву,Мито, што да не мореш. Ни мени нису бранили да видим оне моје рушевине на Кордуну."

Кад је ушô у авлију,окреће се Јунг око себе. Не зна мученик ди би пре погледијо, ал'видим да се тешко снала-зи. Прошло,богати,скоро пô века,а све се то претумбало. Старе куће више нема,а од они Сепови'штала ишупа још само темељи остали. Нешто је ту Душан дозиђивô,а нешто човек исрушијо.

Каже Јунг, како је оматоријо, мало коју ноћ да не сања авлију ибашту. Од чељади ретко кога. Ваљда через тог што је млоге ликове ипогубијо, ал'дрвеће памти когод да је јуче било.

"Јел'ти сећаш,Мита, офди бијо велики дуд. Ту мој Сеп фоло да спава."

Како се не би сећô, бог га материн. Ни бáба није упамтијо ка'су га Морови тудекана посадили,па за тол'ке године пустијо жиле до пô авлије. Ка'смо га неку годину ја иДушан вадили,здраво смо се напатили.

Од силне среће ирадости скроз се Јунг изгубијо,па објашњава жени на српском:

"Офди била велика кајсија. Цеошор од ње пекмез правили."

Неће ни она да му квари,ал'с'ватила је жена да је нешто здраво велико иважно било,па само дрма главом :

"Ја, ја…"

Окреће се Јунг,а знам ја шта тражи…Тражи бунар. Кадгодаје то најбољи бунар бијо, не у шору, нег'у целом селу. Двадесет ипет метара с цигљом озидан,ал'ништа није до века па ни она њина велика цигља. Кад је љуцки оронô,не сме ниједан бунарџија у њега силазити,па шта'ш друго нег'да га затрпаш.

"О Мита, Мита, знаш како ме жафо бунар. Мислијо сам та понесем мало фода у Немачка,па је пијем кад дођу гости. Фоло би тако да бутем важан."

Мало дивана, мало вина ибаш смо се добро загрејали. Мој ти штиглиц тек ондак отворијо душу.

"Тавно ја 'тео тоћи. Нисам ја,Мита,никог бојо…Ти знаш мог Сеп. Овти ником дужан није остала, а мене фуче Путинци знаш како?"

Како га не би вукло. Ди ко никô,ту инавикô…Каже менека једаред ту један…Нећу сад га именујем.

"Кол'ко ти Шваба дао марака да га водаш по Душановој авлији?"

"Марш, пичка ти материна брезобразна! Кад ти будеш на Путиначком гробљу имô гробова колкои'он има,ондак дођи да о тим стварима диванимо."

Показује ми Јунг слике.Не фали се човек,а да има сучим, има…Лепа кућа, лепа деца иунучићи,ал'…

"Никад офо не бити моја кућа… 'Оће за моја деца,а за мене, најн..."

Стари Сеп је одавно отпутовô,ал',каже,није умро ни од старости ни од болести негоод муке. Волô је под старе дане коју да попије па кад се налиже шнапса,иде шором инапада оне праве Швабе…Јебе матер ињима и'Итлеру.

Не мо'ш ти педесет година ни за пет дана опричати,ал'тера га жена да кренеду.

"Остани,брате,да преспаваш, кôБога те молим. Малко смо ипопили,кô да ти је сад о главу…"

"Не смем,Мита,феруј твој стиглиц…Фоло би, знаш кол'ко би фоло, ал'се бојим ако офди заспим да се више нећу ни пробудути."

 42.

С новим смо се комшијама лепо слагали ипоштивали од првог дана, па ево,фала Богу, тако остало идо дана-ске…Седморо су деце чика Ђуро истрина Мара изродили,ал'од њи'седморо само су троје у Срем довели…Душана, Мила иМилку.

Два дечака иједна цурица, Бож'јом вољом ни из колевке нису изишли,а најстарији син Милош, четр'ес'прве пошô у партизане ијош се није вратијо. Пуни шест година нит'га когод видијо нит'шта о њему начуо, ал'свеједно…Чекаће га отац имати до судњег дана.

Усташе им на Кордуну, четр'ес'прве, попалили све што је изгорети могло. Да се на згариште врате,не би им први пут ни било,ал'мора чељаде једаред ставити прст начело па касти:

"Докле више,Господе? Смилуј се…Није ни српство семе самоникло да га сечеш више нег'што је рађати кадро…"

Концом четр'ес'пете, нова власт им понудила колонизацију. Шта ће сад друго нег'пакуј оно мало јада иуспомена што у пепелу остало,па са два куфера терај у Срем…Добили су ту Сепову кућу, осам јутара земље И нешто мало радила…За тол'ку чељад није то бог зна шта,ал'нит'су они више очекивали,нит'су више тражили. Наринтали су се инапатили, па фала Богу, временом су лепо истекли. Сепову су стару кућу порушили инаправили нову, земље докупили за старијег сина Душана, а млађег Мила на школе дали.

Кад чељаде 'вако слуша казô би :

"Лепо,брате… Шта'ш више од тог?"

Јесте… 'Оћу само ово да ти кажем…Деца су се брзо навикла на ово наше блато ипрашину,ал' чика Ђура истрина Мара никад…До гроба су патили за њи'овим Корду-ном ине може се Душан накајати штои'није тамо и сара-нијо.

Упамти,чедо,шта сам ти казô…Најсретнији су они људи којима је Господ ту срећу подаријо да умреду тамо ди су се иродили…Ко је нас проклео, то не знам, ал'да је умô да одабере клетву, умô је…

"Дабогда се довека селили…"

Знаш ли ти како је то код Шваба?Велико гробље, велики иони њини споменици,а на сваком…Фамилија та ита, па ондак редом…Прадеда, прабаба, деде, бабе, очеви истричеви…Сви су ту…

'Ајд'зађи код нас…Са'ранијо оца иматер, дигô им споменик. У реду…Заслужили су иред је да им подигне, ал'ово ти менека кажи:

"Ди ти је деда са'рањен?Ди је његов деда кости оставијо и ди ћеш ти једног дана лећи?"

Не да нам се, чедо, ни на оном свету да се окупимо. Когод онај маслачак кад га ветар распе по ливади. Дигод семе падне,ту нови изникне,па из године у годину,пунаи'ливада. Милина је с пролећа так'у гледити, ал'пази ти…Да су они један другом ближе падали,не би њи'ветар тако лако ни одувô.

Ђуро је бијо здраво честито иваљано чељаде. Није тај млого диванијо,ал'оно што ти је казô,знај да је тако и мислијо. Млого га је бáба због тог волô,а иовај њега.Раном зором се обиђеду, попиједу кафу и ракију, па ондак свак за својим послом…До довече.

Види то свет па им баш нешто иније право.Што им није право?Са' 'ш чути….

Срби кô Срби…Мораду се делити, даи'јебеш…Никад, фала Богу, није усфалило через чега ћемо се делити,а сад баш ако дотле идође да малко пофали, није греда…У шору има две стране,па молићу лепо…

"Наша страна, наспрам ваше…"

У то доба ушô социјализам и у Путинце.Нема више кулака исиротиње, сви смо сад,да кажеш,једнаки а јебеш му матер… Једнаке је загуљено иподелити. Како ћемо сад и шта ћемо, 'ајд'напослетку овако…Оно мало сиротиње што се ту затекло против ове сиротиње што је из белог света пристигла…Староседиоци идођоши…Закрвиле се загуле, једни другима очи да ископаду, а да и'питаш :

"Зашто,браћо Срби, ако Бога признајете?! "

Нит'би ти ко знао казати нит'је то сад више тако здра-во и важно.Важно је да умеш лепо да не волеш,па још кад когод уме то лепо ида срочи, милина једна……

"Само нек проба да ми ту дођошкињу у кућу доведе. Излетиће обоје наглавачке…."

Шта све злотвори нису покушавали да посвађаду бáбу ичика Ђуру,ал'бадава…Кад је дошô мало до новаца,оде Ђуро на вашар икупи једног ајгира. Кол'ко је новаца понô,добро је ипазаријо,па шта би сад друго нег'да спрежемо заједно…Ми смо ондак имали кô нешто више земље,ал'није се ту гледило ко ће више,а ко мање с коњима радити…Како коме устреба упрегне итерај.

Да се од то мало земље може преживити, једва…Да се уз то идеца школуједу, ни случајно…Шта ће сад Ђура друго нег'да кирија. Кад оно с јесени он истрина Мара почнеду да утовараду угаљ,кои'не позна,тешко би га убедијо да нису Цигани.

Једаред дошô неки душебрижник код бáбе,па 'нако издалека :

"Милоше,брате,како би ти дао кобилу оној загули кордунашкој?Гледим га:неки дан натоваријо угља до вр'лотри,па не могу коњи да повуку,а он зграбијо камџију па удри…Ја му лепо кажем…"

"Стани…Јел',камџијо,ињеговог ајгира ил'само моју Цвету?"

"Та не кажем ја…Ударô је по обама."

"Ударô по обама…Па шта ондак 'оћеш коју материну?Марш напоље из авлије да те моје очи више не гледе."

И ја сам се с Душаном ис Милом намак сродијо,ал'когод да смо под истим кровом одрасли…Миле је од менека иДушана бијо коју годину млађи ал'велики бећар па ко га не би волô.

Отац га јебô кордунашки, волô је тамбураше ибећар-це, ал'когод да му се идеда у Срему родијо.

О'шли једаред нас двојица у бирцуз…Нећемо се, кобојаги,пуно задржавати, велики нас посô зајутра чека, ал''оћеш врага…Не смеш пуно планирати ни у цркву кад по-ђеш,а у бирцуз обашка.

Петровачки тамбураши боље знаду шта ми волемо нег'који је дан данаске,па само терај…Једну за другом…Немам ја новаца, знам да нема ни он, а не волем да се ке-рим на вересију. Идем,рекô,узајмићу од Влајка који динар,па јебеш му матер…Докле стигнемо.

Кад,бог те материн…Каки Влајко ињегови новци…Извадијо Миле из џепа пуну шаку ито све оне папирне стодинарке. Љуцки су оне изгужване,ал'таке њему итре-баду…Да може у бегешда и'стрпа… Ка'су Цигани видли шта овај ради,помамили се.

И менека је, да кажеш, љуцки затекô…Откуд му тол'ки новци, не знам, ал'не знам лепо ни шта сад да радим. Јесте се лепо развеселијо, гре'ота га прекидати, ал'јебеш му матер…Кад сутридан Ђура дозна шта смо радили,пресеш-ће нам весеље. Већ га ја гледим како се жали бáби:

"Јебâ му ја матер,комшо. За те новце ја цијели мјесец киријам,а он и'да Циганима! Крува ми, задавићу га кâ зеца."

Не потраја дуго, опет Миле за џеп,па сад у ћемане. Трпа ли трпа…Цигани већ у голој води,ал'за таки бакшиш вреди се иознојити. Тек у неко доба каже Жарко примаш:

"Миле,брате,дај да се малко одморимо. И ми Цигани имамо душу."

Не да Миле ни случајно. Нећемо ми још дуго,ал'мораду нас пратити до ћошка па макар на теме попадали… 'Оће цигани идо куће ако треба,ал'ди треба, наопако…Ако не излети мој бáба, излетиће Ђуро, ако ови баш штогод и оману,излетиће Душан. Ког смо се више ужелили не умем ти ни касти.

Лаку ноћ…Лаку ноћ…Клањаду се Цигани до земље.

О'ма'ја навалијо на Мила да чујем одакле му тол'ки новци,ал'врага ћу штогод чути. Церека се загула кô не до-куцан.

"Јебâ га ја,Мито, једном се живи…"

Добро…Кад је тако, марим ја…Пођем сутридан у трафику да купим цигаре,а Влајко бирташ стоји на врати и зове ме…Шта сад 'оће,коју материну?Кол'ко се сећам,нисмо ми ником ништа поручивали, а оно мало што смо по-пили, платили смо…..

"Кумрија,мајку ти јебем блесаву…Поручили ти Цигани да ће ти запалити сламу да изгориш ити ионај твој Кор-дунаш…."

Тол'ко се загула смеје да не може љуцки ни да дивани од смеја…Не могу ни ја да повежем шта 'оће тиме да каже,ал'ка'сам повезô,мал' се нисам шлогирô…Мој друг Миле је ноћаске напунијо бегеш ићемане Павелићевим кунама…Црвене се ове когоднаше банке па кади'добро згужваш,ко би могô преметити.

Ка'су Цигани преметили, о'шô воз кроз кукуруз. Ништа друго не могу нег'да куну на сав свет. Напослетку се испо-свађали, не верује Влајко да ће 'тети скоро код њега да свираду.

Кад је Миле нагодину о'шô у Београд на школе, није се више у село ни враћô. Остали ја иДушан да преврћемо ову нашу земљурину ипатимо се.Од Ђуре иМилоша нам остало,па не можемо један брез другога дан провући,ал'не можемо ни да се штогод не закачимо.

Та није,чедо,око међе, далеко је било, и не знамо више ди је…Нег'тако… Због политике.

Навечемо гледимо у ту телевизију,па о чем ћеш друго на шору коментарисати нег'о политики. Ја кажем 'вако он каже 'нако.

"Душане,ниси добро разумô, ка'ти ја кажем…"

"Немере,Мито,тако бити, не бенави…"

"Е,кад не мере, јебô те ајзибан што те 'вамо донô да се ја с тобом патим…"

  43.

С Милком је већ нешто друго било…Сад у овим годинама још је здраво лепа жена,а мо'ш мислити как'а је тек ондак била. Лепотица…Црна коса кô гар, кад је у кике уплете,до дупета јој ове дођеду, а очи зелене баш кô у Кетли…Чим сам је угледô о'ма'ми се здраво допала.

Преметила то моја мати, преметила истрина Мара,па су баш добро навијале не бил'ту штогод ибило, ал'да судба 'оће како ти 'оћеш,нашта би свет личијо…

Милка је менека здраво волела,ал'не кô момка имушкарца нег'баш 'нако како је ињеног Душана иМила волела…Ако је штогод мучи, то ћу ја први сазнати.Кад је менека штогод здраво тешко, ком ћу јаде изјадати ако њој нећу…..

Село кô село…Виде нас на шору, виде нас у башти, па боже мој… Момак идевојка…Неком то имило, неког баш заболе дупе,ал'млогима баш иније право. Љубоморни момци иови моји иони њени па само чекаду моменат да нам штогод напакосте.

Ево им сад прилике…Партизанска је слава, прва откад село постоји. Није се,чедо,с таким стварима сиграти, на тај дан је село од фашистичке окупације ослобођено, па ред је да се то љуцки ипрослави.

Није, да кажеш, нико против славља…Камо те среће да навек славимо, ал'мука сад настала како прославити.Није ти то кô оно кадгода за Светог Аранђела…Натрћи шатру у порту, доће Цигани с рингишпиломието ти славе…Овде ће,бато мој,пуно важни'гостију бити, не сме се село обрукати…

Шта је важније нег'отићи у цркву и запалити свеће за покој душа сви'они мученика што овај дан нису ни дочекали,ал'как'и наопако…Неће власт о том ни да дивани :

"Ми смо с религијом раскрстили…Чуј будале…Друга Лукића да водимо у цркву да запали свећу…Јеси л' ти нормалан?"

Па добро… Ако нећете свеће,'ајд'да положимо венце. Тако, да кажеш, цео свет ради…

Јесте…Лако је свету да се зајебава с венцима кад имаду ди даи'набуџе…Код нас се тако гадно потрефило, па лепо да је когод и'тео тако да нас зајебе, тешко би му успело.

Кол'ко је ослободиоца у село ушло,тол'ко из њега и изишло,а оно мало Путинчана што у партизанима било, у пички материној изгинуло. Да је когод водијо рачуна па бар једног на нашем гробљу саранијо,не би нас сад болела глава.

Ал'добро… Снађесе чељаде кад упаднеу бунар,а не би тол'ко село штогод паметно смислило…Окрени-обрни,па напослетку друг Миленко, прецедник месне канцеларије, даје завршну реч :

"Ако дâБог,другови, кол'ко с пролећа, дићемо велики споменик насред села…Да имамо,брате,ди венце да тура-мо. Јел'тако?"

"Тако је…"

"За ову годину турићемо венац на месну канцеларију, ту ником не смета,а брате мили,нек се ивиди… Јел'се слажете?"

"Слажемо се…"

Слаже се идруг Маринко, ал'јебеш му матер…Више он има партијског стажа нег'сви они заједно,па редје да његова буде задња :

"Не уздај се млого у бога,Миленко. Он ти, гарант, неће дати новце за споменик…А ово,другови,за венац. Високо га закуцајте да не може нико да га до'вати…Шта знаш, непријатељ не мирује…"

Било већкако је моралобити,ал'биће ту сад исигранке…Сви се омладинци успрцкали,а моја Милка седи кући иплаче. Неће браћа да је водиду,а Ђуро је не пушта саму…Стрина Мара кô свака мати, плаче с њом, ал'се не предаје:

"Мито,сине,јел'би ћео да је поведеш? Кад Ђуро чује да иде с тобом,пуштиће је."

Како нећу, наопако…Па ја једва идочекô. Да се деда Марко из гроба подигô,не би му се тол'ко обрадовô,а обрадовала се имоја Даница. О'ма'пегла кошуљу и чакшире па бáбу за гушу…Што је овај новаца код себека имô,на руке ми предô.

Милка није бог зна как'е 'аљине имала,ал'није она пуно за 'аљине ни марила. Шта год да обуче,лепо јој стоји,а Бог јој заруменијо образе па никак'а ту помада ине треба.

У главном шору света кô плеве,а у задружном дому још више. Омладина путиначка направила приредбу,па навалијо свет да малко иужива….

Не познам ја спикерку.Ил'је ономад дошла ил'је у моје доба још пионирка била.

"Другар'це идругови, са'ће вам наша пионирка Десанка Рудић издеклемовати рецитацију у којојсе говори о томекако су се наши пионири ипионирке одазвали позиву партије, с другом Титом на челу, да дођу у Срем…Извол'те,другар'це Десанка…"

Јест',врага, извол'те…Поплашило се дете од тол'ког народа, најрађе би дигодаутекла, ал'програм је програм. Изгурали је ови на бину па сад нема више куд.

"Опрема се мала Деса…

пионирка из Купреса…пионирка из Купреса….."

Не мож дете да се сети друге строфе,па бог…Сагла главицу игужва ону црвену мараму око врата, ал'бадава…Ћути она, ћути публика,па 'ајд'сад испочетка :

"Опрема се мала Деса,

пионирка из Купреса…"

Опет тајац. Јебо Купрес…Како га помене,кô да јој свраке мосак попију. Почела публика да тапше, не бил'је штогод окуражили, ал' опетбадава…Заплакало се дете, суза сузу стиже. Види спикерка да је однô враг шалу,па истрчала :

"Другар'це идругови, у следећој тачки нашег програма, пионири иомладинци нашег села извешће вам кратак скеч из НОР-а…"

Силна нека дечурлија на бину истрчала,а ја баш никог не познам…Не познам ни оне старије што намештаду брда идрвеће од картона,па се нешто мислим:

"Е,мој кумрија,шта си ти дочекô…Да у рођеном селу више никог ине познаш…Еј, ти који си кадгодазнао чија је која кера".

Кол'ко сам ја то разумô, дечурлија се кобојаги окупила на ливади,па се сиграду…С њима је иматер, седи на некој шамлици иштрика партизанима чарапе…Дечурлија кô дечурлија. 'Оће да идеду у партизане, па питаду матер како би то извели. Ова им објашњава да су они још мали,ал'да се ништа не бринеду. Има тамо у гори пуно наши'партизана који се боре за њино сретно детињство. У том се некако потрефило па евои', наилазе ипартизани…Дечурлија се здраво обрадовала па скачеду од радости,а партизани кô партизани…Баш наједаред јурнули. Очима показуједу матери да се малко помери да сви станеду, ал'не лези враже… 'Ајд'још малко,па још малко више,па једаред 'ајд'у очин…Омашила мати бину,па наглавачке…

Публика кô публика ударила у смеј,а партизани се збунили. Не знаду сад шта ће…Да издиване оно што су требали како ће кад немаду с ким…Да спасе шта се спасти може,опет утрчава спикерка:

"Другар'це идругови, овим скечом је завршена наша данашња приредба. Молимо вас да изиђете напоље да наши омладинци преместе клупе па да почне народно весе-ље…"

Па ито је лепо…Доста се народ патијо, ред је да се малко ипровесели…Ова дечурлија што се сад кобојаги замомчила није се честито ни насиграла,а ево сад, фала Богу, доспели идо сигранке.

У главном шору, велика штрафта…Што момака идевојака, што стрина итетака, тол'ко је ту народа.Да кога мораш тражити тешко да би га пронашô.

Милка менека у'ватила испод руке. Нешто ми кобојаги шапуће,ал'нит'ја штогод чујем нит'сам кадар штогод упамтити. Топим се од милине, кô чварци на тијој ватри, а они џибери около само гледе…Нека, нека…Одавно ја так'у прилику чекам.

"Јел'познаш ти оног Стеву? Стани…Не окрећи се да не примети. Ено га тамо код сладолеџије."

Шта ћу се за Стевом окретати, јебô га отац брезо-бразни!Кол'ко јуче, сркô слине кô загуљен, а сад ушô човек у СКОЈ па се успалијо…Малко је ономад фалило да га код Влајка у бирцузу љуцки не ишопам.

Пун бирцуз света, свако се за својим диваном повô, а за једним асталом седимо ја, Влајко и Воја помрчина. Тај несретни Воја је у Немачкој робијô,па шта ди ти кажем…Није спашен ни о'шô а ка'се вратијо, не дôБог ником…Кад му Господ малко мира подари, све је то да кажеш у реду, а јел'се штогод узрујô, намак скочи па беж'…Когасе боји иод когабежи, то само он зна, ал'кад до тог дође и они атлетичари да га витладу, не могу га стићи.

"Кумрија, јеси чуо да му Швабица родила сина?"

"Мани се,Стево,белаја, гледај своја посла."

А, јок…Да Стева има свог посла,не би он по цели дан у бирцузу седијо.

"Јесте,богами…И слику му послала…"

Сви се сад окренули да чуједу как'у је то зајебанцију смислијо,а Воја већ почô да се тресе.

"Све се на слики види. И швабица, иколевка ицуцла, само се мали помрчина не види…Значи његов је…"

Силно то свет засмејало,ал'није Воји до смеја. Ско-чијо у моменту,па у бег…

"Добро,Стево,'ај'ти кажи менека што ти ово требало."

"Ко му јебе матер блесаву!Кад га тол'ко волеш,иди стигни га…"

Скочим ја да га ишопам,ал'скочи иВлајко…Поплашијо се човек да му не затворе бирцуз јербо кол'ко отоич велике је комендије с властима имô. Узели га на зуб,па само заке-раду…

"Ми ћемо теби,друже Влајко,затворити бирцуз…Не може то,брате,тако. Светог Николу си насред бирцуза натрћијо,а Титове слике немаш..."

Није Влајко пуно за политику маријо,паако треба ицрног ће ђавола окачити само да му бирцуз не затворе. О'ма'се ту пред њима попô и скинô Николу. Шта се овај тудекана свега инагледôинаслушô,неће му пуно ни замерити,ал'како сад до Титове слике доћи?Ако је Перица сликер нема, немој је,Влајко,нигди ни тражити…

"Имам,Влајко,како не би имô… Ал'слушај ти шта ће тебека твој брат Перица касти…Воледу ови из власти иЛолу Рибара. Нећу ти пуно за њега узети па није згорегда ињега окачиш.Јел'тако?"

Тако је… Кад није как'им важним државним послом спречен, волô је друг Маринко да сврне на једну с ногу, ал'како је грешни Влајко ове окачијо, нема га кô у инат…Ал'добро…Није ни државни посô зец у шуми да ће дигод утећи,па ево ти једаред идруга Маринка…Фали се Влајко још на врати :

"Друже Маринко,да видиш…Друг Тито идруг Лола…"

Обојица лепи инасмејани, милина у њи'гледити…Јесте,да кажеш,Титова слика кô штогод имања,ал'је зато рам, онај од Николе, куд икамо лепши.

"Свака ти част,друже Влајко…Видиш како критика помаже…"

Ко зна кол'ко би се народ још сликама дивијо да једаред идруг Мали из Румског комитета није у бирцуз свра-тијо.

"Влајко,ко ти је ово на слики?"

"Друже Мали, Тито иЛола…"

"Који Лола, јебô ти он матер!Ово је Рада налицкани из Платичева. Знаш кол'ко је бијо у партизанима?Кол'ко га је Перица сликер усликô…"

Канда да би сада имоја Милка усликала Стеву…

"Мито мој, теби једином смем казати. Ја сам се у њега јако заљубила…"

Да ми је каз'ла да је Даница у живи креч упала, да се бáба на тавану обесијо, ил'да кажеш, да је цела кућа изгорела, све би то пуно лакше истрпијо… 'Вако…Не дôБог ником! Цео шор се натрашке окренô,па нит'знам ди сам нит'ди сам пошô…

Ал'јебати га сад…Шта је, ту је…Стегни,Мито,срце па како ти буде :

"Ништа се ти не секирај, ја ћу му казати."

"Немој,Мито,кô бога те молим. Убиће ме Душан иМиле ако зеру једну начују."

"Од менека неће чути…Ако се он штогод излаје, неће дуго лајати…"

Зајапурила се моја Милка, ал'ћути. Значи,одобрава…Стева лиже сладолед. Три је кугле ала у оно мало фишекатуријо,па се фест бори да му не испаднеду.

Бори се он канда ида у Милку пуно не гледи,ал'когод да је штогод инаслутијо,па му недâђаво мира.

"Причекај ме,Милка,тудекана, са'ћу ја."

Вратим се,па право код њега.

"Стево,богати,дођи да те нешто приупитам."

Поплашијо се он да није штогод через Воје,па сад бог зна како љубезно.

"Кажи,браћа Мито"

"Јел'познаш ти моју комшиницу Милку?"

Кад је чуо за Милку,намак поцрвенијо,ал'не дâ се скојевац збунити.

"Па,како би ти казô…Познам је 'нако,из виђења."

Добро,рекô…За почетак није ни то лошо. Зинô ти мој Стева у менека когод 'тиче па не може да дочека чека шта ћу сад касти.

"Слушај,Стево…Ти знаш да Милка има два брата. Ја јој некако дођем кô трећи. Ово што ћу ти сад касти говорим ти кô озбиљном чељадету. Милки се ти здраво допадаш. Ако ити њу бегенишеш,ја ћу вас спојити, ал'пази…Само ако мислиш озбиљно. Ако се каниш штогод с њом зајебавати,боље ти је да не почињеш. Имаћеш посла иса Душаном иса Милом иса мном,а јебô ме сав свет ако би то коме пожелијо."

Изгубијо се мој Стева начисто. Испале му кугле из фишека,ал'јебеш сад сладолед. Рад је кобојаги нешто здраво важно касти,ал'како ће касти кад му стао мосак. Гута кнедле иломи прсте па се ондак наједаред откачијо.

"Мито,брате,да ти право кажем:одавно ја њу бегенишем,ал'сам све држô да сте вас двоје момак идевојка. Ако ме не зајебаваш,немам ја шта да се премиш-љам,ал'не знам како да јој приђем."

"То је моја брига. Кад почне сигранка дођи кобојаги да ме штогод приупиташ."

Почела сигранка…Трешти музика са бине, боги'јебôисвирце, чика Ниџу глуваћа да доведеш,казô би човек :

"Утишајте,децо, ако бога знате…"

Не мо'ш касти… Лепо они свираду иколо итанц,ал'од целог оркестра никог ја не познам само Јовицу гужвару. Лепушкаст је Циган бијо,ал'ако који цантиметар фали да је шири нег'вишљи…Све држим да није тај могô на вашару пасент каиш наћи.

Да је умô љуцки да свира, умô је, а да је умô да се зајебава, још боље…Свирô он тако једаред у неким сватовима,па лепи сватови, лепо се ивеселиду, ал'нико да сесети да стави штогод на 'армунику. Види гужвара да то неће на добро изићи,па почô једаред да развлачи онај мех од краја до краја.

"Дрнде, дрнде"

Загледаду се сватови који га андрак спопô, ал''ајд'сад…Биће ту ипевања:

"Мили гости, мили гости… Дрнде, дрнде!" па опет…"Мили гости, мили гости… Дрнде, дрнде!"

Још га нико не прекида, баш да виде докле ће, ал'може овај тако до уј'тру терати. Кум кô кум, први скочијо:

"Гужвара,пичка ти материна циганска, који ти је очин? Шта си запо:мили гости,па мили гости."

Гужвара му песмом одговара:

"Мили гости, јебô би вас од радости…"

Почела сад музика за танц…Навалила Милка да танцамо,ал'брате мили…Колко је 'оџа умô да очита Оченаш, тол'ко сам ти ја умô да танцам…Стопут сам,чедо,покушавô,ал'бадава…Ди ћеш ти одвићи кера да не диже ногу кад пиша? Док су свирали "Диван је кићени Срем" и "Ајде Като", бож'помози, ал'ка'су прешли на оне мекси-канске,завртило ми се у глави,ал'когод да сам се ождерô.

У неко доба ево ти иСтеве. Вуче се мој ђувегија когод да је код лекара пошô. Пришô на пар корака,па не сме даље.

"Мито,богати,'тео би нешто да те приупитам"

"Марим ја,Стево, питај…"

"Мито,брате,шта сад да радим?"

"Полако,Стево, шта си се усрô!"

Продерем се ондак добро да нас иМилка чује:

"Све сам те,Стево,разумô, у реду је… 'Ај'седи малко с нама…"

Наместим га до Милке а, бог га материн, да је на жеравицу сео,не би се тако узврпољијо.

"Јел'познаш ти Милку?"

"Нако из видјења…"

"Как'о виђење, наопако…Шор до шора живите а не познате се. Срамота…"

Фалим те боже, у сали добар мрачак па се тол'ко и не премети, ал поцрвенили обоје когод она партијска застава на бини. Ја ту још малко с њима поседијо,па 'ај'сад да не-како утекнем :

"Јебô ме танц, тол'ко сам ожеднијо да морам тркнути до бирцуза."

Није то с бирцузом било кобојаги. Таман посла…Чека менека мој друг Миле,па чим ме угледô виче Влајка.

"Влајко,дај једну кабезу за кумрију!"

"Нећу,Влајко,фала ти, радије би клакер."

Зајебавамо се, наопако…Как'и клакер икабеза, далекои'било. Зна Влајко да сам љуцки ожеднијо,па напунијо бо-кал до вршка,ал'јебô ме отац ако сам ипô деци попијо.

"Људи… Убише Стеву на сигранки…"

У,бог га јебô,иСтеву именека. Не смем касти Милу с ким сам му сестру оставијо,ал'није то сад тол'ко ни важно кол'ко је важно до њи'доћи. Цели бирцуз наједаред скочијо,па заглавили врата.

Браћа Кордунаши се добро ождерали,па ка'су и'вид'ли заједно,не мереду издурати…Они на Стеву, Сремци на њи', а скојевци на обоје…Ко је ту кога боље ишопô,не мо'ш тако наједаред ни оценити,ал'да је Стева извукô најдебљи крај, извукô је…Неко га је 'оклицом фест по глави опајдаријо,па шикља крв кô вода на артешком бунару.

Да је згодно, није згодно, ал'да у сваком лошом има ипо која добра, то стоји…Кол'ко му рана зарастала, тол'ко су сењи'двоје иводали ал' једно јутро упала стрина Мара па јауче :

"Данице,сестро мила, одбегла ми моја Милка…"

   44.

С пролећа, четр'ес'пете, зоведу менека у Општину да се 'итно јавим другу Сретену…Питам ја бáбу ко је друг Сретен,а он се здраво зачудијо:

"Како који Сретен? Па онај твој пајташ. Раде Лепша-новића, млађи…"

"Срета ерлави…Шта има њему да се јављам?"

"Слушај,сине…Окани се ти тог ''ерлави''. Он ти је сад нека буџа у Општини и не чачкај мечку ди не треба."

Е,јебеш га,Мито…Бој се овна, бој се говна,па сад ето дошло да се бојиш иСрете ерлавог…Док смо дерани били,једно дваред сам га добро испрепуцô, ако загула још памти канда да ћу сад награисати…

Ал'как'и…Ни близо тога…Дочекô менека мој друг Сретен баш што кажеду, кô свој свога…Стварно је он сад неки омладински руководилац. Кол'ко баш важан, јебем ли га, ал'умô је лепо да се успали,па ко га не зна казô би :

"Бог те јебô, јел'овај заменијо покојног Лолу Рибара?"

Ко је ту кога заменијо, нетиче ме се, ал'има право мој друг руководилац кад каже:

"Није,мој Мито,важно шта је било, важно је шта ће бити…Ми омладинци морамо да гледимо у будућност. Јел'Тако…?"

"Тако је…"

"Да ти право кажем,нисам бијо паметан шта ћу с тебека. Да те опет шиљем у војску, нисам рад…Ниси ти више балавац,а здраво је,брате,иопасно. Мало који дан да неко не настрада па не дô бог да ти се штогод деси,како би сутра чика Милошу истрина Даници на очи изишô…Јел'тако?"

Леп је увод направијо. Канда да ме добро ипоплашијо,па сад за оно главно, мање-више…Како год да испадне, лако ћемо пазарити.

"Бијо сам ономад у комитету. Реко',другови,так'а итак'а ствар…Ја би њега послô у милицију. Кажеду они: друже Срето,јел'ти за њега гарантујеш?Гарантујем другови него шта…Ако ти за њега гарантујеш, решена ствар…Ка'сам то ономад твом бáби пренô, знашкако се човек обрадовô. Каже: Срето сине,како да ти се зафалим? Та мани се,чика Милоше, наопако…Своји смо. Како не би помогô кад могу…"

Лаже, отац га јебô…Није он мог бáбу од јесенаске очима видијо, ал'так'и је брљив од малена. Сећам се једаред, нема га у школи цели дан…. Пита учитељ шта је са Сретом…Нико не зна…Кад је сутридан дошô, учитељ о'ма'с врата:

"Ди си ти јуче цели дан?"

"Молићу лепо,господине,умро ми деда."

Суза сузу стиже,па инас фест расплакô…Не зна Глишић ког'ће пре тешити,па напослетку послô нас кућама,а он о'шо код чика Раде да му изјави саучешће и да види ка'ће бити са'рана. Чим је у авлију ушô,има човек шта ида види…Покојни деда чисти авлију, само пршти прашина око њега.

"Ако се ти,кумрија,тамо добро покажеш,мо'ш после иостати у милицији…Еј,мој брајко, није то шала бити у државној служби. Видићеш,очију ми,зафаљиваћеш ми се до гроба."

Било како било, да сад штогод извољевам, не вреди. Тутнô ми друг Срета неку 'артију,а у њојзи тинтом подву-чено…Тог итог дана, да се јави станици народне милиције Зајечар…

Ди му је тај Зајечар, не знам…Бог ме убијо ако и когод у селу зна, ал'добро….Наћу га, јебô му ја матер, па да су га на крај света натрћили.

Већ ја успут видим да није мој друг ерлави тол'ко бле-сав кол'ко сам мислијо…Како штогод запне ја потурим оне ћаге да идем у милицију. Да ви'ш како те свет о'ма'другчије гледи… Извол'те,друже,тамо, извол'те,друже,'вамо.

У Београду купим карту за први разред…Целог сам се века по марвеним вагонима ломатô,па мислим се,ред је једаред да се ија кô чељаде провозам. Мало се ко у то доба првим разредом возијо,па,брајко мој,у купеју нигди никог. Мекани они сицови кô душа;како сам се у њи'увалијо,тако о'ма'изадремô.

Е,сад…Ка'сам већ тако слатко задремô,што се не би малко иопружијо?Ником ја, да кажеш,не сметам, ал'смета кондуктеру. Прцвољак од чељадета,ал'кочоперан кô кики-рез :

"Јел'бре, стоко сељачка. Јел'ти мислиш да ти је ово спаваћа соба?Срам те било, ити си ми неки омладинац."

Дигнем се ја,ал'још му ништа не одговарам. Потурим му оне ћаге под нос. Кад је прочитô,побледијо човек кô крпа. Как'а карта…Не пада му напамет да је иште….

"Само се ви,друже,испружите идобро се одморте. Ја ћу пазити да вас на време пробудим…"

Није Зајечар мала варош,ал'није ни станица милиције макаршта. Кога год да приупиташ,сви знаду ди је…Јавим се дежурном милицајцу,а он неко здраво фино чељаде .

"Извол'те колега, идемо код мајора Лекића…".

Дал'Лекић ил' Лечић, нисам ни ондак бијо сигуран,а данаске поготово, ал'добро…Како год да се презивô,није то тол'ко ни важно кол'ко је важно каки је он човек бијо. Кад зашиљи бркове инамргоди се,нема оног ко се пред њим не усере,ал'пази ти…Нема,чедо,ни оног коменије штогод помогô ка'си му се за помоћ обратијо.

Гледи он час у оне ћаге час у менека, па каже:

"Значи,ти си тај…Јесил'шта доручковâ?"

"Нисам,друже командире. Фала вам на питању, ал'нисам нешто ни огладнијо."

"Нисам те ја питâ јесил'гладан нојесил'доручковâ."

Каже онда једном милицајцу:

"Води га у мензу."

"Разумем,друже командире!"

О,бог те јебô, видим ја по том да код њега нема лаба-во. Млого не дивани,ал'што каже, казô је…За униформу исто тако.

"Готово је,момче,с твојом цивилком. Кад обучеш ову униформу,припадник си народне милиције и'оћу да се тако ипонашаш. Јел'јасно?"

"Јасно,друже командире!"

Јебеш му матер…Лепо је менека униформа приста-јала. Све пасент,све утегнуто, па да кажеш поштено, баш прави милицајац…

Казô би да је иЛекић здраво задовољан. Почô већ и реверс да исписује,само му фали број пиштоља.

"Погледај дер који је…"

Извадим га ја из футроле,ал'јебô га он иброј! Откуд знам ди су га турили. Преврћем га по рукама,ал'све 'нако издалека. Да извинеш,чедо,  когодове младе маме усрано дете. Преметијо то Лекић, о'ма'му нешто сумњиво :

"Јел',ба'…Јеси ти служијо војску?"

Е, јебô војску…Не'ш се ти,мој Мито, у милицији, 'леба најести. Шта сад да му кажем?

Ако кажем да нисам, најуриће ме наглавачке… 'Ај'што ће менека најурити, нек'иде у материну! Неће бити ни први ни последњи,нег'што ће сад имог друга Срету накаћурити. Кашће човек:

"Какве ми то будале шиљеш, несрећо омладинска".

Ако кажем да сам служијо, још горе…Питаће ме човек ди сам служијо,а ја му на то одговорам…

"Друже командире, ја сам војску служијо код фрау Кетли у Шлазингену. Нисам тамо имô пуно прилике да рукујем пиштољом,више сам ето 'ранијо марву имузô краве…"

Како год окренеш не ваља, ал'пази ти сад…Да ти кола низбрдо не одјуре, не мораш све точкове закочити. Закочи један,ал'нек'клип буде ваљан…

"Друже командире,да вам поштено кажем:ислужијо саминисам служијо."

"Како,Мито, бог га јебâ, ислужијо иниси служијо?"

Лепо,мој командире, са' 'ш чути…Опричамја њему све одреда…Од оне циганштуре у ајзибану,па редом…Нисам још до Шлазингена ни дошô а онај милицајац поред Лекића мало-мало па тражи кобојаги штогод под асталом. Как'и тражи…Смејô би се курва,а није рад да га Лекић премети…Е,ка'се потом иЛекић почô смејати,он се већ ваља по асталу.

"Добро,Мито, враг те јебâ сремачки, одавно се нисам 'вако исмеја…Слушај, волем што ме ниси лагô, а ето видиш…Кô да сам знâ шта ће бити па сам те с мојим земом Митром у патролу ставијо. Он ће тебе брзо ишлифовати."

 Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: