Dezavuisanje pisca

Aleksandra Đorđević

Šta je pisac? Da li je to svako ko ima šta da poruči svetu? Onaj ko raspolaže aparaturom da misao uobliči i iskaže na nesvakidašnji način? Da li onaj čija su dela objavljivana i nagrađivana?

Pored svih formalnih i spoljnih kriterijuma, deluju mi važniji oni unutrašnji, krajnje subjektivni i individualni. Ako sam pisac danas, da li sutra mogu da ne budem? Toliko je istina o piscima koliko o ljudima. A kao ljudi, danas zaista jesmo, a već u sledećem trenutku nismo. I taj kratak predah između fizičkog otiska i nematerijalnog prisustva (ili odsustva) toliko je neodređen da je gotovo nemoguće uhvatiti suštinu života, a kamoli suštinu pisca.

Nekad mi se čini da je potreba pisaca da svoje postojanje definišu, a možda i opravdaju, veća od potrebe čitalaca. Svaki ima sopstveni put od jezika do priče, od reči do poruke, i slušajući one priznate, gotovo da ste prinuđeni da sebe uklopite u jedan od postojećih, a time mislim artikulisanih i potpisom u svet ispraćenih, dijaloga ili monologa o pisanju. U jednom od takvih dijaloga sa Dubravkom Ugrešić, urezala mi se njena misao da nije samo slavnima i bogatima dozvoljeno da reklamiraju svoje zadnjice na mrežama, kao što nije samo elokventnima i formalno potkovanima dozvoljeno da pišu. Međutim, ja kao čovek sebi branim da bilo kome negiram pravo na sopstvenu istinu. Jer izražavajući se o ljudima sa pozicije sudije, sebi oduzimam slobodu da budem ono što jesam.

Elem, neretko se pisci izražavaju o piscima negativno. Uvek sa razlogom. Često se pozivajući na istinu o kojoj je Ugrešićka upozoravala. Međutim, negirajući nekome pravo na razvoj ili se izražavajući suptilno neafirmativno – on nije pisac, on piše – mene upozorava na to da se iza prilika da se dokažemo u moru budalaština, u dubini kriju nezahvalnost i velika frustracija. Naime, uspešan čovek sposoban je da se raduje tuđem uspehu. Neuspešan čovek je uvek progonjen željom da ga drugi prizna. Po meni, ne postoji po definiciji čovek isključivo uspešan ili neuspešan nego čovek sastavljen od uspeha i neuspeha, i još važnije, od svojih interpretacija jednog i drugog.

Pozivam vas na prihvatanje individualnih istina ne misleći pritom na dizanje u vazduh postojeće nomenklature i(li) iznuđivanje naziva za svaku moguću nijansu esencije pisca. Jer odatle je lako. Kad je neko pisac, on može da bude loš, osrednji, dobar ili retko, genijalan; dakle kvalitativno određen. Ali ono što mene više mami, jeste karakterisanje njihovih dela, dozvoljavajući samim piscima da budu i ostanu ljudi. Nikakve odbrane ili herojski zahvati nisu neophodni da bi književnost preživela, nekakav otklon od šunda ili popularne literature. Potrebno je samo biti, u saglasju sa svojim mislima, u miru sa svojim mogućnostima i nemogućnostima, u sprezi sa svetom. I povući se kad je telu i umu potrebno.

U povlačenju vidim mogućnost, u tišini čujem poziv, u mirovanju osetim talas. Za razliku od pisaca kojima se divim (verujte mi, nisu to svetski poznata imena, ali zvučna u mojoj tišini, imena onih koje poznajem direktno ili indirektno) i koji umeju iz rukava da izbace naslove knjiga koje su ih obeležile i o njima govore, ja to umem samo sa rečima. Moj matriks je sazdan od leksema koje svetlucaju oko mene kao u zatvorenom toboganu, ako su ikada bile upotrebljene, i od onih sivih, još neotkrivenih, koje me još više draže. Svaka nova reč je za mene tek izlegli ptić, slabašna i nesnađena. Potrebno je vreme upotrebe i klecanja dok ne poleti, a kad jednom poleti, ona leti bez velikog razmišljanja. Leti oko mene zajedno sa svim drugim novootkrivenim rečima kao leptiri u vrtlogu, a ja ih nežno prihvatam i puštam.

Na kraju krajeva, nije bitno kako ćemo se zvati. Jer u svojoj suštini, mi jesmo sve ono što činimo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: