Дезавуисање писца

Александра Ђорђевић

Шта је писац? Да ли је то свако ко има шта да поручи свету? Онај ко располаже апаратуром да мисао уобличи и искаже на несвакидашњи начин? Да ли онај чија су дела објављивана и награђивана?

Поред свих формалних и спољних критеријума, делују ми важнији они унутрашњи, крајње субјективни и индивидуални. Ако сам писац данас, да ли сутра могу да не будем? Толико је истина о писцима колико о људима. А као људи, данас заиста јесмо, а већ у следећем тренутку нисмо. И тај кратак предах између физичког отиска и нематеријалног присуства (или одсуства) толико је неодређен да је готово немогуће ухватити суштину живота, а камоли суштину писца.

Некад ми се чини да је потреба писаца да своје постојање дефинишу, а можда и оправдају, већа од потребе читалаца. Сваки има сопствени пут од језика до приче, од речи до поруке, и слушајући оне признате, готово да сте принуђени да себе уклопите у један од постојећих, а тиме мислим артикулисаних и потписом у свет испраћених, дијалога или монолога о писању. У једном од таквих дијалога са Дубравком Угрешић, урезала ми се њена мисао да није само славнима и богатима дозвољено да рекламирају своје задњице на мрежама, као што није само елоквентнима и формално поткованима дозвољено да пишу. Међутим, ја као човек себи браним да било коме негирам право на сопствену истину. Јер изражавајући се о људима са позиције судије, себи одузимам слободу да будем оно што јесам.

Елем, неретко се писци изражавају о писцима негативно. Увек са разлогом. Често се позивајући на истину о којој је Угрешићка упозоравала. Међутим, негирајући некоме право на развој или се изражавајући суптилно неафирмативно – он није писац, он пише – мене упозорава на то да се иза прилика да се докажемо у мору будалаштина, у дубини крију незахвалност и велика фрустрација. Наиме, успешан човек способан је да се радује туђем успеху. Неуспешан човек је увек прогоњен жељом да га други призна. По мени, не постоји по дефиницији човек искључиво успешан или неуспешан него човек састављен од успеха и неуспеха, и још важније, од својих интерпретација једног и другог.

Позивам вас на прихватање индивидуалних истина не мислећи притом на дизање у ваздух постојеће номенклатуре и(ли) изнуђивање назива за сваку могућу нијансу есенције писца. Јер одатле је лако. Кад је неко писац, он може да буде лош, осредњи, добар или ретко, генијалан; дакле квалитативно одређен. Али оно што мене више мами, јесте карактерисање њихових дела, дозвољавајући самим писцима да буду и остану људи. Никакве одбране или херојски захвати нису неопходни да би књижевност преживела, некакав отклон од шунда или популарне литературе. Потребно је само бити, у сагласју са својим мислима, у миру са својим могућностима и немогућностима, у спрези са светом. И повући се кад је телу и уму потребно.

У повлачењу видим могућност, у тишини чујем позив, у мировању осетим талас. За разлику од писаца којима се дивим (верујте ми, нису то светски позната имена, али звучна у мојој тишини, имена оних које познајем директно или индиректно) и који умеју из рукава да избаце наслове књига које су их обележиле и о њима говоре, ја то умем само са речима. Мој матрикс је саздан од лексема које светлуцају око мене као у затвореном тобогану, ако су икада биле употребљене, и од оних сивих, још неоткривених, које ме још више драже. Свака нова реч је за мене тек излегли птић, слабашна и неснађена. Потребно је време употребе и клецања док не полети, а кад једном полети, она лети без великог размишљања. Лети око мене заједно са свим другим новооткривеним речима као лептири у вртлогу, а ја их нежно прихватам и пуштам.

На крају крајева, није битно како ћемо се звати. Јер у својој суштини, ми јесмо све оно што чинимо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: