Dragorad Dragičević: ROMAN O SAMOODRŽIVOSTI SVETOSAVSKOG MITA

Razgovor sa piscem i novinarom Dragoradom Dragičevićem povodom njegovog novog romana Defter carskog hafije u izdanju novosadskog Prometeja. Dragorad Dragičević, pisac i novinar, rođen je 1949. godine u Raševu (BiH). Posle studija svetske i uporedne književnosti, bavio se likovnom kritikom, i kritikom književnosti za decu i omladinu. Bio je urednik dečije i omladinske štampe i novinar u nekoliko redakcija. Autor je više zapaženih knjiga: Hej Vesna, Kako devojčice vole, Ptica nemirka, Nedelja u Raševu, od kojih su neke prevođene na ruski. Živi i stvara u Sremskoj Mitrovici.

Dragorad Dragičević - književnik

Književna radionica Kordun-Književni ESNAF
IZVOR: SIRMIUM.INFO 
Razgovor vodila prof. dr Slađana MILENKOVIĆ 
Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i iz private arhive sagovornika

Nedavno je objavljen Vaš roman „Defter carskog hafije” u izdanju novosadskog „Prometeja”, čija okosnica radnje je vezana za Svetog Savu, iako on nije lik u priči. Ceo roman je prepletena istraga o spaljivanju moštiju Save Nemanjića. Upoznajte nas ukratko sa ovim Vašim delom.

 Spaljivanjem moštiju Save Nemanjića Murat III je računao da u korenu saseče remetilački mit pravoslavnog sveca i da trajno spreči njegov oporavak temeljnim rušenjem hramova i zabranom građenja novih. Blagodat stečena ubistvom mita o Savi Nemanjiću bila je pomućena još za vladavine njegovih prvih potomaka glasinama o pojavi crkava preletnica na krajnjem zapadu carevine, u Ibarskoj dolini, koje preleću s brda na brdo, iz kraja u kraj, sa obale na obalu, i tako izbegavaju još važeću zabranu izgradnje i rušenje. Ali tek sujetni i veoma pobožni Murat IV u proleće 1630. šalje svog pouzdanog islednika da istraži ovu pojavu i u korenu je razobliči.

I sam pripadam onoj vrsti čitalaca koji, kada uzmu u ruke istorijski roman, očekuju epsku prozu. U „Defteru carskog hafije” jedva da će imati doživljaj epskog, i to samo posredno, jer je „priča” organizovana kao monografija o istražnom postupku u predmetu nedopuštenog raspirivanja mita o Savi Nemanjiću. Ova proza je u svom prvom planu anatomija jednog osmanlijskog istražnog postupka. Međutim, u drugom planu se kroz istražni postupak razvija nekakva fiziologija svetosavskog mita. E, taj drugi plan, ta fiziologija svetosavskog mita, nosi glavni teret ove povesti, a to je problematizacija samoodrživosti mita o Savi Nemanjiću. Za mene je, a čini mi se i za oficijenu istoriju, veliko pitanje da li bi svetosavski mit bio samoodrživ da nije bilo spaljivanja moštiju 1594. godine. Naime, Sava je umro prirodnom smrću, na putovanju po sopstvenoj volji i izboru, lična sudbina mu nije dodelila ulogu mučeničkog stradanja za veru, i sve do spaljivanja moštiju, tokom bezmalo četiri veka, on je bio poštovani i zaslužni otac srpske crkve i srpskog pravoslavlja, ali još uvek ne svetac (svetim je proglašen tek 1775), bio je simbol i državotvorne i verske težnje srpskog naroda pod osmanlijskom vlašću. U Banatskom ustanku pobunjenici su nosili zastave sa likom Save Nemanjića, što su Turci pravilno razumeli kao simbolično isticanje krajnjih ciljeva, te spalili njegove mošti odmah po ugušenju ustanka.

Može li se reći da se „Defter carskog hafije” bavi prelomnim periodom u nastajanju svetosavskog mita kakvog danas baštinimo?

Da. Tek spaljivanjem moštiju 1594. stekao se uslov za istinski mit, jer je tek spaljivanjem moštiju Sava stekao status žrtve. „Dramaturgija” svake religije oplakivanja predviđa pogonsku silu u vidu žrtve, kakva je i Hristova, a tako je i sa samoodrživim mitovima. Tek spaljivanjem njegovih moštiju, što je u osnovi žrtvovanje, Sava je stekao status žrtve, pa je i svetosavski mit pogonsku silu koja mu je nedostajala bezmalo 400 godina. Tako se svetosavlje prilagodilo obrascu hrišćanske vere, i kroz komponentu oplakivanja dobilo samoodrživu pogonsku silu. Bez spaljivanja moštiju, to jest bez žrtve, svetosavski mit bi verovatno zahvatao manja područja našeg duha. E, ova moja proza je pokušaj da se shvati fiziologija svetosavskog mita, jedne od ključnih komponenti srpskog identiteta. Već neko vreme, mnoštvo novinara i publicista, pa čak i crkvenih dostojnika, na Srpsku pravoslavnu crkvu vrše pritisak „da Svetog Savu vrati Srbima” odnosno da obznani „dokazane nalaze” da mošti Svetog Save nisu spaljene, već su vešto sakrivene pred Turcima i sačuvane do danas, obeležene imenom drugog dostojnika. Ova besmislica može kratkoročno da ugodi nekakvoj nacionalnoj sujeti i, ako bi joj se udovoljilo, može da razori mit o Svetom Savi, da uništi svetosavlje tako što će ga redukovati na karekter pre spaljivanja moštiju, pre Savinog sticanja statusa žrtve koja se upravo spaljivanjem moštiju stekla.

Ovaj istorijski roman napisali ste na temelju dokumenata. Kako je teklo istraživanje i priprema teksta? Povod da se objavi baš ove godine je značajna istorijska godišnjica. Koja?

Prosečan čitac ima naviku da se zapita da li se u stvarnosti događalo sve kao što je u priči, a ustvari mu istinitost događaja nije bitna, bitna mu je umetnička istina. Dokaz za to je neprolazna popularnost naučne fantastike. Ali, da odgovorim na pitanje. Građu ove proze čine stvarni dokumenti i pseudodokumenti. U nekim budućim postilama na kraju romana, ako doživi buduća izdanja, mogao bih da udovoljim radoznalosti čitaoca i označim šta je u romanu dokument, a šta pseudodokumenat. Ovaj istorijat istrage carskog hafije, mislim na strukturni istorijat u književnom obliku, sačinjen je od triju poznatih turskih dokumenata i jednog hrišćanskog: Defter carskog hafije, Sidžil brvaničkog kadije, Zapisi ćatipa Mevludina i Rukopis inoka Tadeja. Što se mene tiče, svi su istiniti, jer roman nema drugu istinu osim romanesknu.

Vaš prethodni roman „Inok i despot” bio je veoma zapažen kako od strane čitalačke, tako i od strane stručne javnosti. Bio je i užem izboru za jednu prestižnu nagradu. Imao je više promocija, a Izdavačka kuća „Evro-Đunti” velelepno ga je predstavila tada i na Sajmu knjiga u Beogradu. Kakav je bio život tog romana, odmah po objavljivanju?

 Moglo bi se reći da je roman imao lep život u meri u kojoj ga može imati „ćirilična” knjiga u Srbiji. Jedan moj prijatelj sa srbističke katedre Filozofskog fakulteta u Novom Sadu rekao je da je Inok i despot trebalo da bude napisan i objavljen u zadnjim decenijama prošlog veka, zlatnim decenijama srpske proze, jer pripada postmodernom vremenu koje je prethodilo „infekciji” autošovinističkom gadljivošću prema nacionalnoj temi. Da pojasnim, objavljen je 2014, u vreme kada su svi žiriji književnih nagrada forsirali teme srpskog samookrivljivanja za građanski rat, i kada se i većina izdavačkih kuća i merilaca umetničke vrednosti radovala neoliberalnom preziru prema svemu nacionalnom u prozi. Roman o prepisivačkom poduhvatu despota Stefana Lazarevića morao je da oseća krivcu što je uopšte nastao u vreme kad je nacionalna tematika nepoželjna prepreka političkom procesu inverzije nacionalnog identiteta. Ta identitetska inverzija u srpskoj literaturi ostavila je teške posledice po srpski roman. Naprimer, NIN-ova nagrada, koja je piscu i izdavaču uvek donosila minimalno deset novih izdanja, pala je na tiraž nagrađene knjige ispod hiljadu primeraka, što je kukavno za ovu nagradu.

„Inok i despot” je priča o despotu Stefanu Lazareviću i monasima-prepisivačima koji opisuje književne poduhvate započete u Srbiji srednjeg veka. Roman živi od starih tekstova, prepun je intertekstualnih izazova, svojevrsno je ogledalo Srbije i ovog dela Evrope svog vremena ali je ipak roman o pisanju, o književnosti. I ovu priču ste gradili na osnovu dokumenata. Kako?

Nema tog pisca koji će od čistog dokumenta stvoriti životvornu umetničku priču. Ali zato je bog dao piscu pravo da dokumente koristi kao kvasac za pseudodokumente. U Inoku i despotu su pseudodokumenti podstakli nekoliko mladih doktoranata književnosti da me preklinju za fotokopije, i da se razočaraju zbog moje sebičnosti i nespremnosti da ponešto stavim na raspolaganje istoriji književnosti. Nisu mi verovali da pseudodokumenti mogu da toliko postignu. A, ustvari, to i mogu samo pseudodokomuneti. Oni su pogonsko gorivo intertekstualnosti, baš kao i u Defteru carskog hafije, u kome dokumenti daju pseudodokumentima, sa romanesknog stanovišta, neoboriv legitimitet.

Bavite se novinarstvom kroz čitav život i to je Vaša profesija. Radili ste kao novinar „Politike”, brojinih listova, novina. Kako ste počeli da se bavite tim poslom?

Pisci odlaze u novinarstvo da bi stekli redovnu platu. Čine to iz naivne pretpostavke da je novinarstvo slično književnom radu i da će s njim imati i plodnu književnu karijeru. Najčešće se prevare u računici, jer im godine iskliznu kao pesak kroz prste u planiranju da će koliko sutra sesti za pisaću mašinu i započeti pisanje davno zamišljenih knjiga. Ako ih i započnu, sporo ih završavaju, jer je novinarstvo dnevni posao izveštavanja o događajima i prikazivanja aktuelnih procesa. Vrlo napet posao zbog svakodnevne izloženosti nečijem nezadovoljstvu tvojim objavljenim tekstom, brojnim reagovanjem nezadovoljnika koji događaje ili procese vide drukčije, pa i zbog povlačenja po sudovima zbog famozne „klevete putem štampe” koje po pravilu preduzimaju moćni grešnici.

Pošto se još uvek bavite novinarstvom, možete li da uporedite novinarstvo nekad i sad?

Više se ne bavim informativnim novinarstvom, već kolumnom za jedan strani i nekoliko domaćih medija, ali imam prilično jasnu dijagnozu razlike između novinarstva nekad i novinarstva sad, pod uslovom da na isti način definišemo pojmove „nekad” i „sad”. Ja te pojmove definišem koliko u ravni tehnologije toliko i u ravni politike. Tehnološki, novinarstvo je napravilo ogroman skok sa štampe, zvuka i slike u neograničeni digitalni prostor. Neuporedivo su olakšani i priprema sadržaja, i prenos do publike, poništena su merila kvaliteta jezika i stila, i svako može da pokrene svoje „glasilo”, da bude urednik i „kolumnista”, svejedno što ne barata ni padežima i pomoćnim glagolima koliko pljuvanjem po žrtvi. Politički, potpuno je razmeđena moralna obzirnost i novinara i njihovih sagovornika, pa, naprimer, moja novinarska sloboda više nije ograničena tvojim pravom da zaštitiš privatnost i istinu. Novinari su svedeni ne na misleće ljude koji prate procese i događaje već na najamnike bez zaštite sindikata, kodeksa, esnafa.

Dobili ste Nagradu „Dimitrije Frušić” Zavičajnog društva novinara koje nosi ime ovog znamenitog Sremca i okuplja veliki broj sremskih novinara. Dobili ste više priznanja za reportaže. Koliko znače nagrade novinaru? Podstiču li ili više obavezuju?

Pored navedene, dobio sam desetak nagrada za reportažu, najviše puta nagradu „Svetozar Marković”. Žao mi je što će zvučati neblagodarno i neprincipijelno (nagrade sam uzimao i trošio njihov novčani iznos), ali one mi nisu donosile veliku radost. Znam da je nepristojno prema „davaocima” novinarskih nagrada, ali, iskreno, one me nisu obavezivale. Više su me opominjale da sam se u novinarstvu suviše zadržao i da sam dužan svom osnovnom pozivu, prozi. I činilo mi se da bih možda ranije otišao iz novinarstva da ih nisam dobijao. Ali je trebalo samo malo samoće i unutarnjeg presabiranja, pa da budem zahvalan što se sve odvijalo baš tako kako se odvijalo. Jar, da sam na bilo kom mestu i u bilo kom trentku krenuo drukčije, ne bih živeo tu gde živim, ne bih imao porodicu kakvu imam, ne bih upoznao ljude kakve sam upoznao, ne bih grešio tamo gde sam grešio… jer bih živeo i radio u nekoj drugoj vremenskoprostornoj kombinaciji. Često čujem kad neko kaže: e, kamo sreće da sam postupio drukčije u tome trenutku, sve bi mi bilo lakše u životu. Takvim razmišljanjem čovek čini užasnu grešku, jer da je „postupio drukčije u tome trenutku”, našao bi se u nekom drugom „algoritmu” sudbine, i ne bi, naprimer, imao decu koju ima. Možda bi imao i lepšu, i uspešniju decu, ali ne bi imao onu koju ima, a ona su mu uvek neobjašnjivo bolja od najsavršenije dece. Sve što imamo, takvo kakvo jeste, je neprocenjivi dar koji je samo nama namenjen.

Radio „Sava” bio je prvi privatni radio u našem gradu. Vi ste ga osnovali i uređivali program. Kako je izgledalo voditi jednu medijsku kuću u to vreme?

Hvala vam na tom sećanju.To je bio moj pokušaj da u novinarstvu na tehnologiji zvuka ponudim relaksirajući program pristojnog muzičkog ukusa i zabavno-informativnog sadržaja sa prikriveno vaspitnom komponentom. Odziv slušalaca bio je neočekivano emotivan, i nikad nisam naišao na toliko zahvalnosti prema onom što radim. U to vreme je bio u javnom vlasništu, Radio M, stanica koja je takođe činila dobro slušaocima, povezivala ih po ukusu i, na izvestan načn, činila ih porodicom.

Od ranije ste veoma poznati kao pisac za decu. Značajne su Vaše knjige „Hej Vesna”, „Kako devojčice vole”, „Ptica nemirka”, „Nedelja u Raševu” i druge. Koje su teme bile prisutne na početku Vašeg bavljenja književnošću?

Ja bih svoje pesničke knjige, nastale pre ulaska u novinarstvo, odredio kao „prirodnu poeziju”. Na početku, to je bila poezija za adolescentski i omladinski uzrast, bliska ličnom emotivnom i estetskom iskustvu. Iako sam knjigu Kako devojčice vole ponudio Prosveti za ediciju za decu Zlatna knjiga, ona je završila kod Stevana Raičkovića u ediciji Savremena poezija. Uzalud sam ovom pesničkom bogu, koji je insistirao da budemo na „ti”, pokušavao da objasnim da je to poezija za decu, ostao je pri stavu da je to „prirodna poezija” i objavio je u ediciji „ozbiljnih” srpskih pesnika. Tako je bilo i sa drugim pesničkim zbirkama: pisao sam ih za decu i mlade, a ustvari sam pratio sopstvene lirske pobude prema sopstvenom detinjstvu. Ostao sam i danas pri teorijskom stavu da je neodrživa podela poezije na dečiju i ozbiljnu, osim ako ne mislimo na „primenjenu poeziju” za opismenjivanje i vaspitanje dece.

Vaš roman „Krompirov cvat” kritika je okarakterisala kao lirski nadahnutu i toplu, ali i humorom protkanu priču o odrastanju. Koje su ideje i poruke ovog dela?

 Vaše pitanje implicira stav klasične teorije da književno delo nosi ideju i poruku. Ja se s tim slažem, iako pisac ne želi ništa da poručuje kad prisupa pisanju, želi samo da pripoveda. Stvar je u tome da ideje i poruke ne stižu iz piščeve namere, već iz same životvornosti njegove priče, kao sporedni i nenemarni učinak priče. Krompirov cvat je erotična i humorna priča o odrastanju, o polnosti i stidu, o zbijenosti porodice u patrijarhalnoj intimi. I to sve u geografiji Mitrovice, u vremenu kada je individualni standard napredovao iz javnog kupatila u kupatilo u svakom domu. Kad bi taj roman danas bio ponovo objavljen, on bi se nepomirljivo usprotivio liberalnom razaranju porodice, sakaćenju dece koja su podstaknuta da promene pol, on bi branio instituciju majke i oca. Ideja i poruka ove knjige meni su tek danas jasne, izronile su kao sporedni učinak priče.

Kao novinar susretali ste različite ljude, pisali o različitim događajima. Možete li da se prisetite kako ste za „Politiku” pre 20 godina pisali o tome kako su Amerikacni predlagali preseljenje našeg grada zbog zlatnika i zlata na kojem počiva?

Sve velike redakcije su u letnjim mesecima „odmarale” svoje čitaoce lakim pričama, u kojima je bilo dopušteno i izvesno „literarisanje”, inače neprikladno za „ozbiljno” novinarstvo, pa su priče o arheološkom blagu Sremske Mitrovice dobijale u Politici nesrazmerno mnogo prostora, a ja sam ni kriv ni dužan dobio u redakciji status popularizatora arheologije. Srpsko i regionalno čitalište sablažnjavalo se idejom prebogatog američkog kolekcionara Džordža Pegana da izmesti centralne delove Sremske Mitrovice i otkopa i rekonstruiše najatraktivnije delove antičkog grada. Pegana je primio i sam Josip Broz Tito, ali njegov susret sa novinarima nije upriličen. Do razrade njegove zamisli nikada nije došlo, jer ga je navodno lično Broz obeshrabrio nemogućnošću kooperacije javnog interesa i privatnog stranog kapitala u socijalističkom sistemu.

Imate li još neku zanimljivu priču iz novinarskog života?

Da, i to je mitrovački komunalni slučaj na koji su se tadašnje gradske vlasti prilično mrštile. Naime, sve dnevne novine senzacionalno su izveštavale o velikom komunalnom incidentu u Šećer sokaku, gde je u dvorištu otkrivena ogromna deponija kostiju i najraznovrnijeg otpada. Izveštači su se utrkivali da prikažu nakazni život jednog Mitrovčanina u centru grada, a ja sam izabrao da izbegnem učešće u razapinjanju i medijskom linču MP, koga sam poznavao kao lokalnog antiheroja pre no što je počeo da živi od sekundarnih sirovina. Redakcija mi nije dozvolila da se „provučem”, ali je prihvatila moj uslov „da se čuje i druga strana”. On se sa ženom i kćerkom bio sakrio na neznanom mestu od novinara koji su slikali kamione kako izvoze deponiju iz centra grada, na priličnu nelagodnost gradskih vlasti, pa sam morao da flašom dobrog vinjaka ubedim Bobija Hejsa, jednog drugog lokalnog heroja, da mi otkrije gde je sakriven njegov drug Mika. Nakon mog obećanja da ću „korektno pisati”, Bobi me je odeo u svoju kuću u ulici Maksima Gorkog, koja više ne postoji kao što ni Bobija nema, svojevrsnom utočištu nevoljnika sa socijalnog dna. Tamo sam zatekao i njega, i njegovu suprugu Ruskinju, i njihovu egzotično lepu kćerku, sličnu Mili Jovović. On je već odavno čekao da nekom novinaru otvori dušu i ispriča kako je iz mladalačkog porodičnog inata, iako izdanak najuglednije mitrovačke porodice, odbio blagodati normalnog života, i uplovio u „egzistenciju” na sekundarnim sirovinama te stigao do socijalnog dna. On je u mojoj reportaži snažno branio svoje pravo na ogromni lager životinjskog otpada, u centru Sremske Mitrovice, od koga je kuvanjem izdvajao kosti i prodavao ih fabrici za preradu kostiju u Dvorovima. Razume se, nije ga odbranio, ali je zaslužan za jednu reportažu koja je pokušala da zaustavi medijsku hajku na jednog čoveka drukčijeg od većine.

Pošto se bavite šahom, moglo bi da bude zanimljiva veza između ove igre i Vašeg pisanja?

Nedavno je u Andrićevom institutu, u Višegradu, prof. dr. Milo Lompar održao predavanje na temu književnosti i šaha. Konkretno, profesor Lompar je analizirao, Vama svakako poznatu, Cvajgovu Šahovsku novelu, sa osvrtom na psihološke aspekte šaha i njegov uticaj na književnost. Ta je analiza meni došla kao poručena da opravdam mnoge sate „izgubljene” za šahovskom tablom. Praktično odmah sam kobajagi uredio i sopstveni pogled na vezu između moga šaha i moje proze. Ali, bez šale, gambitna pobuda u šahovskoj igri dragocena je za pisca koji nastoji da u podpovršinskom toku priče odgovori na pitanja koja bi banalizovala priču ako se postave otvoreno, razorila bi njenu iluziju realnog. To se posebno odnosi na intertekstualne „poslove” priče, u koje ja posebno verujem, što ste ispravno zapazili na romanu Inok i despot. Sada, u Defteru carskog hafije, ta moja potreba za gambitnom igrom natovarila je na intrtekstualnost još veći „posao”. Daće bog da se nisam preigrao kao što mi se često događa u gambitu na šahovskoj tabli.

Živite u Sremskoj Mitrovici, u našem divnom gradu, veoma pogodnom za život. Zašto ste ostali, a niste ga zamenili nekom metropolom?

Ja sam od one vrste kojoj je nelagodno da izjavljuje bilo kakvu ljubav, pa i prema gradu u kome živim, jer sam shvatanja da se svaka ljubav najbolje potvrđuje bez formalne objave. Ne znam da li volim ovaj grad, ali znam da ne bih mogao da ga zemenim ni Beogradom, ni Novim Sadom, za koje mora da bude vezana svaka uspešna novinarska i književna karijera, pa i moja. Zašto se vezujemo za određenu sredinu? Zato što si svoje pešačenje prilagodio razmerama lokalnih puteva, zato što su ti deca na tim trotoarima prohodala, zato što si sa nekim dragim ljudima sedeo u nekoj kafani, zato što šetnju možeš da ograničiš lokacijom na kojoj je neko tvoj sahranjen, zato što ideš ulicom i ponadaš se da ćeš sresti nekog ko je već pokojni, zato što ne možeš da se pomoliš svome bogu u drugoj sredini u kojoj te on, nezamislivo prezauzet, neće čuti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: