Драгорад Драгичевић: РОМАН О САМООДРЖИВОСТИ СВЕТОСАВСКОГ МИТА

Разговор са писцем и новинаром Драгорадом Драгичевићем поводом његовог новог романа Дефтер царског хафије у издању новосадског Прометеја. Драгорад Драгичевић, писац и новинар, рођен је 1949. године у Рашеву (БиХ). После студија светске и упоредне књижевности, бавио се ликовном критиком, и критиком књижевности за децу и омладину. Био је уредник дечије и омладинске штампе и новинар у неколико редакција. Аутор је више запажених књига: Хеј Весна, Како девојчице воле, Птица немирка, Недеља у Рашеву, од којих су неке превођене на руски. Живи и ствара у Сремској Митровици.

Драгорад Драгичевић - књижевник

Књижевна радионица Кордун-Књижевни ЕСНАФ
ИЗВОР: SIRMIUM.INFO 
Разговор водила проф. др Слађана МИЛЕНКОВИЋ 
Фотографије Слободан НИКШИЋ и из привате архиве саговорника

Недавно је објављен Ваш роман „Дефтер царског хафије” у издању новосадског „Прометеја”, чија окосница радње је везана за Светог Саву, иако он није лик у причи. Цео роман је преплетена истрага о спаљивању моштију Саве Немањића. Упознајте нас укратко са овим Вашим делом.

 Спаљивањем моштију Саве Немањића Мурат ИИИ је рачунао да у корену сасече реметилачки мит православног свеца и да трајно спречи његов опоравак темељним рушењем храмова и забраном грађења нових. Благодат стечена убиством мита о Сави Немањићу била је помућена још за владавине његових првих потомака гласинама о појави цркава прелетница на крајњем западу царевине, у Ибарској долини, које прелећу с брда на брдо, из краја у крај, са обале на обалу, и тако избегавају још важећу забрану изградње и рушење. Али тек сујетни и веома побожни Мурат ИВ у пролеће 1630. шаље свог поузданог иследника да истражи ову појаву и у корену је разобличи.

И сам припадам оној врсти читалаца који, када узму у руке историјски роман, очекују епску прозу. У „Дефтеру царског хафије” једва да ће имати доживљај епског, и то само посредно, јер је „прича” организована као монографија о истражном поступку у предмету недопуштеног распиривања мита о Сави Немањићу. Ова проза је у свом првом плану анатомија једног османлијског истражног поступка. Међутим, у другом плану се кроз истражни поступак развија некаква физиологија светосавског мита. Е, тај други план, та физиологија светосавског мита, носи главни терет ове повести, а то је проблематизација самоодрживости мита о Сави Немањићу. За мене је, а чини ми се и за официјену историју, велико питање да ли би светосавски мит био самоодржив да није било спаљивања моштију 1594. године. Наиме, Сава је умро природном смрћу, на путовању по сопственој вољи и избору, лична судбина му није доделила улогу мученичког страдања за веру, и све до спаљивања моштију, током безмало четири века, он је био поштовани и заслужни отац српске цркве и српског православља, али још увек не светац (светим је проглашен тек 1775), био је симбол и државотворне и верске тежње српског народа под османлијском влашћу. У Банатском устанку побуњеници су носили заставе са ликом Саве Немањића, што су Турци правилно разумели као симболично истицање крајњих циљева, те спалили његове мошти одмах по угушењу устанка.

Може ли се рећи да се „Дефтер царског хафије” бави преломним периодом у настајању светосавског мита каквог данас баштинимо?

Да. Тек спаљивањем моштију 1594. стекао се услов за истински мит, јер је тек спаљивањем моштију Сава стекао статус жртве. „Драматургија” сваке религије оплакивања предвиђа погонску силу у виду жртве, каква је и Христова, а тако је и са самоодрживим митовима. Тек спаљивањем његових моштију, што је у основи жртвовање, Сава је стекао статус жртве, па је и светосавски мит погонску силу која му је недостајала безмало 400 година. Тако се светосавље прилагодило обрасцу хришћанске вере, и кроз компоненту оплакивања добило самоодрживу погонску силу. Без спаљивања моштију, то јест без жртве, светосавски мит би вероватно захватао мања подручја нашег духа. Е, ова моја проза је покушај да се схвати физиологија светосавског мита, једне од кључних компоненти српског идентитета. Већ неко време, мноштво новинара и публициста, па чак и црквених достојника, на Српску православну цркву врше притисак „да Светог Саву врати Србима” односно да обзнани „доказане налазе” да мошти Светог Саве нису спаљене, већ су вешто сакривене пред Турцима и сачуване до данас, обележене именом другог достојника. Ова бесмислица може краткорочно да угоди некаквој националној сујети и, ако би јој се удовољило, може да разори мит о Светом Сави, да уништи светосавље тако што ће га редуковати на каректер пре спаљивања моштију, пре Савиног стицања статуса жртве која се управо спаљивањем моштију стекла.

Овај историјски роман написали сте на темељу докумената. Како је текло истраживање и припрема текста? Повод да се објави баш ове године је значајна историјска годишњица. Која?

Просечан читац има навику да се запита да ли се у стварности догађало све као што је у причи, а уствари му истинитост догађаја није битна, битна му је уметничка истина. Доказ за то је непролазна популарност научне фантастике. Али, да одговорим на питање. Грађу ове прозе чине стварни документи и псеудодокументи. У неким будућим постилама на крају романа, ако доживи будућа издања, могао бих да удовољим радозналости читаоца и означим шта је у роману документ, а шта псеудодокуменат. Овај историјат истраге царског хафије, мислим на структурни историјат у књижевном облику, сачињен је од трију познатих турских докумената и једног хришћанског: Дефтер царског хафије, Сиџил брваничког кадије, Записи ћатипа Мевлудина и Рукопис инока Тадеја. Што се мене тиче, сви су истинити, јер роман нема другу истину осим романескну.

Ваш претходни роман „Инок и деспот” био је веома запажен како од стране читалачке, тако и од стране стручне јавности. Био је и ужем избору за једну престижну награду. Имао је више промоција, а Издавачка кућа „Евро-Ђунти” велелепно га је представила тада и на Сајму књига у Београду. Какав је био живот тог романа, одмах по објављивању?

 Могло би се рећи да је роман имао леп живот у мери у којој га може имати „ћирилична” књига у Србији. Један мој пријатељ са србистичке катедре Филозофског факултета у Новом Саду рекао је да је Инок и деспот требало да буде написан и објављен у задњим деценијама прошлог века, златним деценијама српске прозе, јер припада постмодерном времену које је претходило „инфекцији” аутошовинистичком гадљивошћу према националној теми. Да појасним, објављен је 2014, у време када су сви жирији књижевних награда форсирали теме српског самоокривљивања за грађански рат, и када се и већина издавачких кућа и мерилаца уметничке вредности радовала неолибералном презиру према свему националном у прози. Роман о преписивачком подухвату деспота Стефана Лазаревића морао је да осећа кривцу што је уопште настао у време кад је национална тематика непожељна препрека политичком процесу инверзије националног идентитета. Та идентитетска инверзија у српској литератури оставила је тешке последице по српски роман. Например, НИН-ова награда, која је писцу и издавачу увек доносила минимално десет нових издања, пала је на тираж награђене књиге испод хиљаду примерака, што је кукавно за ову награду.

„Инок и деспот” је прича о деспоту Стефану Лазаревићу и монасима-преписивачима који описује књижевне подухвате започете у Србији средњег века. Роман живи од старих текстова, препун је интертекстуалних изазова, својеврсно је огледало Србије и овог дела Европе свог времена али је ипак роман о писању, о књижевности. И ову причу сте градили на основу докумената. Како?

Нема тог писца који ће од чистог документа створити животворну уметничку причу. Али зато је бог дао писцу право да документе користи као квасац за псеудодокументе. У Иноку и деспоту су псеудодокументи подстакли неколико младих доктораната књижевности да ме преклињу за фотокопије, и да се разочарају због моје себичности и неспремности да понешто ставим на располагање историји књижевности. Нису ми веровали да псеудодокументи могу да толико постигну. А, уствари, то и могу само псеудодокомунети. Они су погонско гориво интертекстуалности, баш као и у Дефтеру царског хафије, у коме документи дају псеудодокументима, са романескног становишта, необорив легитимитет.

Бавите се новинарством кроз читав живот и то је Ваша професија. Радили сте као новинар „Политике”, бројиних листова, новина. Како сте почели да се бавите тим послом?

Писци одлазе у новинарство да би стекли редовну плату. Чине то из наивне претпоставке да је новинарство слично књижевном раду и да ће с њим имати и плодну књижевну каријеру. Најчешће се преваре у рачуници, јер им године исклизну као песак кроз прсте у планирању да ће колико сутра сести за писаћу машину и започети писање давно замишљених књига. Ако их и започну, споро их завршавају, јер је новинарство дневни посао извештавања о догађајима и приказивања актуелних процеса. Врло напет посао због свакодневне изложености нечијем незадовољству твојим објављеним текстом, бројним реаговањем незадовољника који догађаје или процесе виде друкчије, па и због повлачења по судовима због фамозне „клевете путем штампе” које по правилу предузимају моћни грешници.

Пошто се још увек бавите новинарством, можете ли да упоредите новинарство некад и сад?

Више се не бавим информативним новинарством, већ колумном за један страни и неколико домаћих медија, али имам прилично јасну дијагнозу разлике између новинарства некад и новинарства сад, под условом да на исти начин дефинишемо појмове „некад” и „сад”. Ја те појмове дефинишем колико у равни технологије толико и у равни политике. Технолошки, новинарство је направило огроман скок са штампе, звука и слике у неограничени дигитални простор. Неупоредиво су олакшани и припрема садржаја, и пренос до публике, поништена су мерила квалитета језика и стила, и свако може да покрене своје „гласило”, да буде уредник и „колумниста”, свеједно што не барата ни падежима и помоћним глаголима колико пљувањем по жртви. Политички, потпуно је размеђена морална обзирност и новинара и њихових саговорника, па, например, моја новинарска слобода више није ограничена твојим правом да заштитиш приватност и истину. Новинари су сведени не на мислеће људе који прате процесе и догађаје већ на најамнике без заштите синдиката, кодекса, еснафа.

Добили сте Награду „Димитрије Фрушић” Завичајног друштва новинара које носи име овог знаменитог Сремца и окупља велики број сремских новинара. Добили сте више признања за репортаже. Колико значе награде новинару? Подстичу ли или више обавезују?

Поред наведене, добио сам десетак награда за репортажу, највише пута награду „Светозар Марковић”. Жао ми је што ће звучати неблагодарно и непринципијелно (награде сам узимао и трошио њихов новчани износ), али оне ми нису доносиле велику радост. Знам да је непристојно према „даваоцима” новинарских награда, али, искрено, оне ме нису обавезивале. Више су ме опомињале да сам се у новинарству сувише задржао и да сам дужан свом основном позиву, прози. И чинило ми се да бих можда раније отишао из новинарства да их нисам добијао. Али је требало само мало самоће и унутарњег пресабирања, па да будем захвалан што се све одвијало баш тако како се одвијало. Јар, да сам на било ком месту и у било ком трентку кренуо друкчије, не бих живео ту где живим, не бих имао породицу какву имам, не бих упознао људе какве сам упознао, не бих грешио тамо где сам грешио… јер бих живео и радио у некој другој временскопросторној комбинацији. Често чујем кад неко каже: е, камо среће да сам поступио друкчије у томе тренутку, све би ми било лакше у животу. Таквим размишљањем човек чини ужасну грешку, јер да је „поступио друкчије у томе тренутку”, нашао би се у неком другом „алгоритму” судбине, и не би, например, имао децу коју има. Можда би имао и лепшу, и успешнију децу, али не би имао ону коју има, а она су му увек необјашњиво боља од најсавршеније деце. Све што имамо, такво какво јесте, је непроцењиви дар који је само нама намењен.

Радио „Сава” био је први приватни радио у нашем граду. Ви сте га основали и уређивали програм. Како је изгледало водити једну медијску кућу у то време?

Хвала вам на том сећању.То је био мој покушај да у новинарству на технологији звука понудим релаксирајући програм пристојног музичког укуса и забавно-информативног садржаја са прикривено васпитном компонентом. Одзив слушалаца био је неочекивано емотиван, и никад нисам наишао на толико захвалности према оном што радим. У то време је био у јавном власништу, Радио М, станица која је такође чинила добро слушаоцима, повезивала их по укусу и, на известан начн, чинила их породицом.

Од раније сте веома познати као писац за децу. Значајне су Ваше књиге „Хеј Весна”, „Како девојчице воле”, „Птица немирка”, „Недеља у Рашеву” и друге. Које су теме биле присутне на почетку Вашег бављења књижевношћу?

Ја бих своје песничке књиге, настале пре уласка у новинарство, одредио као „природну поезију”. На почетку, то је била поезија за адолесцентски и омладински узраст, блиска личном емотивном и естетском искуству. Иако сам књигу Како девојчице воле понудио Просвети за едицију за децу Златна књига, она је завршила код Стевана Раичковића у едицији Савремена поезија. Узалуд сам овом песничком богу, који је инсистирао да будемо на „ти”, покушавао да објасним да је то поезија за децу, остао је при ставу да је то „природна поезија” и објавио је у едицији „озбиљних” српских песника. Тако је било и са другим песничким збиркама: писао сам их за децу и младе, а уствари сам пратио сопствене лирске побуде према сопственом детињству. Остао сам и данас при теоријском ставу да је неодржива подела поезије на дечију и озбиљну, осим ако не мислимо на „примењену поезију” за описмењивање и васпитање деце.

Ваш роман „Кромпиров цват” критика је окарактерисала као лирски надахнуту и топлу, али и хумором проткану причу о одрастању. Које су идеје и поруке овог дела?

 Ваше питање имплицира став класичне теорије да књижевно дело носи идеју и поруку. Ја се с тим слажем, иако писац не жели ништа да поручује кад присупа писању, жели само да приповеда. Ствар је у томе да идеје и поруке не стижу из пишчеве намере, већ из саме животворности његове приче, као споредни и ненемарни учинак приче. Кромпиров цват је еротична и хуморна прича о одрастању, о полности и стиду, о збијености породице у патријархалној интими. И то све у географији Митровице, у времену када је индивидуални стандард напредовао из јавног купатила у купатило у сваком дому. Кад би тај роман данас био поново објављен, он би се непомирљиво успротивио либералном разарању породице, сакаћењу деце која су подстакнута да промене пол, он би бранио институцију мајке и оца. Идеја и порука ове књиге мени су тек данас јасне, изрониле су као споредни учинак приче.

Као новинар сусретали сте различите људе, писали о различитим догађајима. Можете ли да се присетите како сте за „Политику” пре 20 година писали о томе како су Америкацни предлагали пресељење нашег града због златника и злата на којем почива?

Све велике редакције су у летњим месецима „одмарале” своје читаоце лаким причама, у којима је било допуштено и извесно „литерарисање”, иначе неприкладно за „озбиљно” новинарство, па су приче о археолошком благу Сремске Митровице добијале у Политици несразмерно много простора, а ја сам ни крив ни дужан добио у редакцији статус популаризатора археологије. Српско и регионално читалиште саблажњавало се идејом пребогатог америчког колекционара Џорџа Пегана да измести централне делове Сремске Митровице и откопа и реконструише најатрактивније делове античког града. Пегана је примио и сам Јосип Броз Тито, али његов сусрет са новинарима није уприличен. До разраде његове замисли никада није дошло, јер га је наводно лично Броз обесхрабрио немогућношћу кооперације јавног интереса и приватног страног капитала у социјалистичком систему.

Имате ли још неку занимљиву причу из новинарског живота?

Да, и то је митровачки комунални случај на који су се тадашње градске власти прилично мрштиле. Наиме, све дневне новине сензационално су извештавале о великом комуналном инциденту у Шећер сокаку, где је у дворишту откривена огромна депонија костију и најразноврнијег отпада. Извештачи су се утркивали да прикажу наказни живот једног Митровчанина у центру града, а ја сам изабрао да избегнем учешће у разапињању и медијском линчу МП, кога сам познавао као локалног антихероја пре но што је почео да живи од секундарних сировина. Редакција ми није дозволила да се „провучем”, али је прихватила мој услов „да се чује и друга страна”. Он се са женом и кћерком био сакрио на незнаном месту од новинара који су сликали камионе како извозе депонију из центра града, на приличну нелагодност градских власти, па сам морао да флашом доброг вињака убедим Бобија Хејса, једног другог локалног хероја, да ми открије где је сакривен његов друг Мика. Након мог обећања да ћу „коректно писати”, Боби ме је одео у своју кућу у улици Максима Горког, која више не постоји као што ни Бобија нема, својеврсном уточишту невољника са социјалног дна. Тамо сам затекао и њега, и његову супругу Рускињу, и њихову егзотично лепу кћерку, сличну Мили Јововић. Он је већ одавно чекао да неком новинару отвори душу и исприча како је из младалачког породичног ината, иако изданак најугледније митровачке породице, одбио благодати нормалног живота, и упловио у „егзистенцију” на секундарним сировинама те стигао до социјалног дна. Он је у мојој репортажи снажно бранио своје право на огромни лагер животињског отпада, у центру Сремске Митровице, од кога је кувањем издвајао кости и продавао их фабрици за прераду костију у Дворовима. Разуме се, није га одбранио, али је заслужан за једну репортажу која је покушала да заустави медијску хајку на једног човека друкчијег од већине.

Пошто се бавите шахом, могло би да буде занимљива веза између ове игре и Вашег писања?

Недавно је у Андрићевом институту, у Вишеграду, проф. др. Мило Ломпар одржао предавање на тему књижевности и шаха. Конкретно, професор Ломпар је анализирао, Вама свакако познату, Цвајгову Шаховску новелу, са освртом на психолошке аспекте шаха и његов утицај на књижевност. Та је анализа мени дошла као поручена да оправдам многе сате „изгубљене” за шаховском таблом. Практично одмах сам кобајаги уредио и сопствени поглед на везу између мога шаха и моје прозе. Али, без шале, гамбитна побуда у шаховској игри драгоцена је за писца који настоји да у подповршинском току приче одговори на питања која би банализовала причу ако се поставе отворено, разорила би њену илузију реалног. То се посебно односи на интертекстуалне „послове” приче, у које ја посебно верујем, што сте исправно запазили на роману Инок и деспот. Сада, у Дефтеру царског хафије, та моја потреба за гамбитном игром натоварила је на интртекстуалност још већи „посао”. Даће бог да се нисам преиграо као што ми се често догађа у гамбиту на шаховској табли.

Живите у Сремској Митровици, у нашем дивном граду, веома погодном за живот. Зашто сте остали, а нисте га заменили неком метрополом?

Ја сам од оне врсте којој је нелагодно да изјављује било какву љубав, па и према граду у коме живим, јер сам схватања да се свака љубав најбоље потврђује без формалне објаве. Не знам да ли волим овај град, али знам да не бих могао да га земеним ни Београдом, ни Новим Садом, за које мора да буде везана свака успешна новинарска и књижевна каријера, па и моја. Зашто се везујемо за одређену средину? Зато што си своје пешачење прилагодио размерама локалних путева, зато што су ти деца на тим тротоарима проходала, зато што си са неким драгим људима седео у некој кафани, зато што шетњу можеш да ограничиш локацијом на којој је неко твој сахрањен, зато што идеш улицом и понадаш се да ћеш срести неког ко је већ покојни, зато што не можеш да се помолиш своме богу у другој средини у којој те он, незамисливо презаузет, неће чути.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: