detalj slike: KRK Art dizajn

Roman NOVA ALEKSANDRIJA - Nebojša Krljar

TREĆI DEO - KOCKAR 

(završni paragrafi)

             U zanosu, rukom ovlaš pređe preko dugmeta i gotovo da pritisnu. Prepade se od pomisli da je tek tako uneo haos u nečiji život. Nije bio siguran, da li je pritisnuo ili ne. Pratio je svaki Lusijusov pokret. Nameštao je kravatu, a zapravo je pokušavao da olabavi petlju. Naprasno ustade i uputi se prema toaletu. Hladan znoj obli Vanju, koji odluči da krene za njim. Pohitao je okolnim putem pored praznih stolova, kako bi sa drugog ulaza došao do Lusijusa. Prokleti lavirint. Ljudi su ga usput pozdravljali i ohrabrivali za nastavak igre. Želeo je samo da se svi sklone. Ušao je u toalet i, iznenada, sva buka je nestala. S drugog kraja oglasi se sušilica za ruke. Oprezno je proveravao kabinet po kabinet, ali ne beše nikog. Ubrzo se i sušilica ugasi. Iznova tišina. Prija neopisivo. Okrenu se oko sebe i uveri se da je konačno sam. Međutim, ogledalo je pored njegovog zamućenog odraza imalo još jednu poruku. Veruj! Spreman si! Natpis unese strašan nemir u već nestabilnu svest o ispravnosti svega što čini i što treba činiti. Priđe i pokuša da rukavom obriše napisano. Slova napisanih reči prokrvariše. Što se više trudio da ih ukloni, krv je šikljala sve jače. Stojao je zbunjen, krvavih ruku. Nezadrživo kuljanje iz ogledala naposletku mu poprska lice. Okrenu se i uputi nazad u glavnu dvoranu sa čijeg je razglasa ječao poziv igračima da se igra nastavi. Krvavi trag već je bio pred njim i vodio je do glavnog stola. Stopu po stopu, pratio ga je kao da je jedini i neponovljivi. Trag ga dovede do Lusijusove stolice. Mirno je stojao ispred čoveka čiji svet treba da okonča. Deo večnosti prođe, dok odluči da produži dalje do svog mesta. Krvavih tragova nadalje nije bilo. Ostala dva igrača ubrzo napustiše sto. Vanja ih nije primećivao ni dok su bili tu. Novo piće sa novom porukom je posluženo. All in!

              –  All in! – Lusijus izgovori na zaprepaštenje publike.

          –  All in! – mirno izgovori Vanja. Marija se približavala. Talas krvi iz toaleta prelivao se u glavnu dvoranu. Diler otvori prvu kartu.

           –  B kao britkost uma koja će Novočoveka krasiti i dovesti ga do nesuđenih visina Novog sveta koji mu pripada.

            – Marija se nasloni na levo Vanjino rame i šapatom nastavi. – B kao bol koji će sve nule prosečnosti osetiti, kada se njihov svet uruši u sopstvenoj gubi. B kao borba sa svim nesavršenostima našeg tela i duha, koji nas je do dana današnjeg držao ušuškane u gnoju i ogavnosti starog sveta – diler otvori sledeću kartu.

          –  U kao utopijska težnja natčoveka ovog trulog sveta, sada je nama na dohvat ruke. U kao ubica svega nedoraslog, nedovršenog i nedostojnog novih visina. U kao upaliti sve brodove i barke koji su kroz večnost čuvali nedostojne postojanja – diler otkri sledeću kartu.

            –   D kao drakonska kazna jednakosti starog sveta, koja je zarad svoje topline stada uništila san natčoveka. D kao danas, jer sve kukavno i željno milostinje danas prestaje da postoji. – Marija dade rukom znak dileru da otvori sledeću kartu.

              –  I kao imperalis Novog sveta postani sada. Pođi u novu večnost, gde pravde neće biti. Široki put, kojim su hodila stada, od danas je struna nad ambisom, u kojem gladne zveri čekaju pad nedoraslih. Vanja, ti ćeš hoditi tom strunom i valcer igrati vezanih očiju. – diler otvori praznu kartu, do pola crnu, od pola belu.

                 –   Ovo će ostati od starog sveta, kada Novočovek otvori vrata stvaranja Novog sveta. – uperi prstom na crni deo karte.

             – Strah koji je vodio sve te greške postojanja utopiće se u ovo odsustvo svetlosti, odsustvo ideje, odsustvo volje za moć. – prevuče prst na beli deo karte, pa nastavi.

                 – Ovo su granice Novog sveta. Ovo je svetlost kojom će zračiti Novočovek u svoj svojoj lepoti. – Lusijus ustade sa svog mesta i odbaci svoje karte u krv koja je već navrela do kolena. Marija otvori prvu Vanjinu kartu.

                 –  S kao saučešće nad palima starog sveta kojeg neće biti. Nema saginjanja za onima koji ti se bi prvom prilikom okačili o vrat i povukli te za sobom u ništavilo svoga mizernog postojanja. Ujedno i S kao snaga i superiornost koja je obeležila našu borbu sve ovo vreme. – Lusijus priđe i nasloni se na Vanjino desno rame. Otvori njegovu zadnju kartu.

             –  E kao ego, eksplozija, erupcija, E kao Eden koji je nedorasli čovek uništio i napakostio natčoveku starog sveta od samog začetka. Prosečnost je previše dugo nadživljavala istorijske i biološke katastrofe. – dok je Marija šaptala Vanji na uvo, Lusijus podvuče ruku pod Vanjinu stolicu i pritisnu dugme.

                Čitava dvorana sa zatrese nakon odjeka udaljene eksplozije, koja je zahvatala do tad poznati svet. Bujica krvi odnese Lusijusa, dok je Vanja i dalje mirno sedeo na svojoj stolici i slušao Marijino šaputanje. Tavanica se lomila, a ogledalo po ogledalo sa tavanice padalo je i gubilo se bez traga u bujici. Vanja podiže glavu i vide da poslednje ogledalo lebdi visoko nad njegovom glavom. Svetlost, koja ga je pratila i prinosila, gotovo da ga oslepe, ali se njegov vid povrati pogledom u nju. Stari svet je nemilosrdno trgala i parala krvava bujica, a ona je stojala mirno i nepomično pored njega. Ovlaš mu dade znak da ponovo pogleda gore i tada se svetlost umiri. Pripi se uz njega i zagrli ga strasno, kako je to nekad radila na Kavkazu. Izostalo je Mon Cherie. Vaskrslim vidom mirno pogleda iznad sebe. Marija je blistala u svojoj lepoti. Svaka vlas njene kose bila je na svom mestu. Njen osmeh je govorio mir, a njene oči… rađale su taj Novi svet. Vanjin odraz ovog puta nije bio zamućen. Njegovog odraza nije ni bilo. Iz ogledala su dopirale reči:

Da bi nebu bio bliže,

Reka smrti crpi more

oganj srca zemlje ćuti.

Diši čedo biće gore,

Zao zlome spomen diže.

***Kliknite na sliku i poručite štampano izdanje romana Nova Aleksandrije preko Amazon-a

PODELITE OVAJ TEKST NA: