Proza

NEOČEKIVANA MOĆ

Milica Jeftimijević Lilić

detalj slike: KRK Art dizajn

NEOČEKIVANA MOĆ

Po ko zna koji put čitao je njen kritički tekst o svojoj najnovijoj izložbi. Bio je fasciniran...

Ne, nije ga ona preterano hvalila, ona je samo besprekorno tumačila njegovo delo sa pokazivanjem dubokog smisla za razumevanje umetnosti uopšte i to ga je nekako razoružalo.

Često mu je manjkao pravi sagovornik za teme iz oblasti umetnosti... Pokušavao je više puta da u takve razgovore uvuče suprugu, prijatelje, ali se sve završavalo na njegovom monologu, a njemu je falio dijalog.

Zamišljen zurio je u ta slova koja su na neki čudan način počela da ga prožimaju kao da je iz njih je prostrujala energija što zagreva i uliva optimizam, mada je već bio poprilično utonuo u melanholiju, te je osetio da mu to vraća vedrinu...

Potom bi prešao na druge tekstove raznih autora koji su takođe bili vispreno napisani, o različitim fenomenima života i umetnosti, što mu je takođe prijalo, ali to nije delovalo na njega.

Vratio se opet njenom tekstu potpisanom sa B. M.

Znao je ko stoji iza tog potpisa. Uspešna, popularna i vrlo privlačna dama u ozbiljnim godinama. Video ju je nekoliko puta na televiziji, na jednoj svojoj izložbi. Ostavljala je utisak...Međutim, on je uvek bio duboko porinut u svoje misli, ideje, svoju dugogodišnju ljubav okončanu brakom. Da i to se dešava...kad se sve svede u neki regularni kolosek, ljubav se ponekad naprosto rasprsne kao mehur.

I došle su te nepojmljive melanholije koje su davale tamni ton njegovim mislima, idejama, ponestajalo je strasti među njima i to se odražavalo i na njegov stvaralački potencijal. Falila mu je vatra, zanos, strah i neizvesnost pred novim danom u kojem je morao da da novu meru sebe a to je često izostajalo ili nije bilo pravo. U ustaljenom ritmu bračnih zbivanja sve je bilo predvidivo, dakle nezanimljivo.

Otvorio je internet u nameri da nešto više sazna o dotičnoj mudroj dami koja ga je zaintrigirala svojim tekstom.

Boba Mandić...

Pojavilo se mnoštvo tekstova, fotografija, informacija o njenoj karijeri. Bila je bogata. Ali, fotografije su ga opčinile, prikovale mu oči za to lice koje je blistalo ispunjeno nekim očiglednim unutrašnjim zadovoljstvom od kojeg je celo bilo obasjano. Nije to bila neka savršena lepota, pre bi se reklo, živa, dejstvujuća lepota koja je nedvosmisleno pozivala na razgovor, na kontakt, na dodir. Neki čudan nemir ga je obuzeo pri pogledu na njene fotografije. Osetio je jasan erotski naboj i ruke su same krenule. Zapanjen time, zastao je u čudu. Bio je to potpuno nov doživljaj, osećao je da je poželeo tu nepoznatu ženu, s kojom ni reč nije progovorio. Postideo se tog osećaja, a onda je opet kao pravi voajer zaronio u njeno lice, potom se zagledao u njene isturene grudi, u zamamnu figuru koja je nesvesna svoje moći mirno stajala pred objektivom aparata.

I tako je ona ušla u njegovu intimu a da nije imala pojma o tome šta se s njime zbiva. Verovatno bi na tome i ostalo da se stvari nisu same pokrenule.

Telefon mu je dugo zvonio, utonuo u popodnevni dremež pustio ga je da zvoni i kad ga je taj uporni zvuk sasvim rasanio javio se gotovo ljutito...

Izvinite na smetnji…ovde Boba Mandić, nadam se da znate ko sam...htela bih...

Bio je paralisan tim prozuklim dubokim ženskim glasom koji ga je presekao na dvoje, pa je onaj deo njega gde mu je bio glas potpuno ostao bez funkcije.

- Da li ste tu, znate, moramo se videti, prilično je hitno...uvrstili su vas u katalog za najznačajniju međunarodnu izložbu, a ja moram brzo da završim taj katalog. Dakle, kad od Vas mogu očekivati podatke i eksponate?

- Izvinite Vi, još sam u polusnu, javiću Vam se sutra, hvala najlepše - i prekinuo je razgovor.

Zapanjeno je gledao u telefon, činilo mu se da ga ona posmatra iz one slušalice, da čuje kako mu srce besomučno udara i da zna šta se s njim zbiva, kao da je osetila ono što prethodi ovoj zbunjenosti i došla da ga sasvim razoruža. Da mu to stavi do znanja. Nije se mogao pomeriti neko vreme, a onda je shvatio da su mu razmišljanja besmislena i da treba da pripremi to što ona traži i odnese joj.

Sedeo je još dugo zagnjuren u snoviđenja. Ona će već sutra biti pred njim. Da li će uspeti da bude distanciran, da se ponaša profesionalno?

Misli su strelovito jurile ka njoj. Ponovo je posegao za njenim fotografijama i još snažniji nemir ga je prodrmao...Osećao je da se nešto opasno i vrlo primamljivo približava na vidiku.

Ponovo je zazvonio telefon. Njegova supruga javlja da stiže u osam i moli ga da je sačeka. Pohitao je radostan što ona dolazi, moraće joj se posvetiti i tako će se osloboditi opsesivnih misli koje ga vode tamo gde ne bi trebalo.

Istuširao se i sasvim rasanjen krenuo.

Video ju je izdaleka i učinila mu se nekako sićušnom, krhkom, uplašenom...I on je osetio neki neobjašnjiv strah...i tugu zbog oboje.

Smešio joj se saučesnički dok je prilazio.

Jel' sve u redu- pitala je bojažljivo dok ga je grlila.

Naravno – odgovorio je i jasno čuo kako njegove reči zvuče neiskreno...Naravno, da nije, ponovio je u sebi...Sasvim sam uzdrman, a ne znam zašto...ali to nije bilo za njene uši, nju je i onako čuvao od svega neprijatnog. Ona je, konačno, njegova druga polovina kako se to u žargonu kaže, ali polovina koja ga više ne greje i to ga je obavezivalo na još veću pažnju i brigu o njoj.

Kako si provela ove dane u novoj sredini - pitao je ljubazno.

Uglavnom dobro, Deseti kongres lekara je bio vrlo uspešan. Do juče sam bila veoma raspoložena. Od sinoć se u mene uselio neki nemir. Brinula sam da li si ti dobro – nežno ga je pogledala sa izrazom zabrinutosti.

Ma, jesam, što ne bih bio, pobogu –zagrlio ju je zbunjen njenim rečima. Do juče je i on bio dobro ili je bar verovao da jeste...da su i njih dvoje dobro, kao par, kao celina...Od juče zna da nisu i da je pukotina počela da se vidi, da se širi i da je u nju već uplovio jedan snažan zrak sunca koji ga je obasjao i povukao naviše iz te samozavaravajuće idile.

Bila je tako mila, lepa, draga, kao neko sasvim njegov, ali to više nije bila žena koja uzbuđuje, koja se želi...Sada je to morao priznati sebi iako odavno zna. Zna i to da mu je potrebna drugačija, snažnija, izazovnija, drskija žena koja će ga prodrmati, podići iz letargije, uskovitlati njegovu zatomljenu strast i nadahnuti ga za veće ostvarenja. A takva žena je juče pozvala, ne sluteći da je on posredstvom njenih fotografija već ostvario intiman kontakt sa njom. Sve se odjednom zaoštrilo, zapretilo dosadašnjem miru, bežanju od stvarnosti, ali ta stvarnost se pobunila i zapretila da će sve porušiti.

Bude li ćutao, možda će izbeći potrese koji su se jasno nazirali. Znao je da neće moći još dugo ignorisati ono što je počelo u njemu da se razvija.

Stigao je neki minut ranije i sačekao da se ona pojavi.

Bili su to oni trenuci u kojima ne znate ni ko ste ni koji je dan ni šta će sutra biti...

Stigla je i ona odsečnim korakom žene koja zna ko je i koja čvrsto stoji na zemlji svesna svoje moći, onoga što jeste.

Hvala što ste tačni – nemam mnogo vremena- rekla je pruživši mu ruku poslovno.

On je obema rukama prihvatio njenu elegantnu tanku ruku i zadržao je nekoliko trenutka. Osetio je kako nešto nezemaljsko sa nje prelazi na njega i uzdrhtao...Gledao je pokušavajući da odgonetne njene godine. Bilo je jasno da je dosta starija od njega, ali dovoljno mlada da bi ga porazila svojom privlačnošću.

Hvala Vama što ste me pozvali, što ste napisali tako dobar tekst o mojim skulpturama, što ste.... – zaćutao je.

Nije joj smeo reći, što ste me vratili sebi.

Voleo bih da u to ime nazdravimo, ako imate koji minut...

Nemam, nažalost...nametnuli su mi toliko obaveza... odgovorila je spremna da krene...

On je verovatno delovao tako razočarano, snuždeno, da se ona nasmeši.

No, dobro, neće svet propasti... a usput ću saznati još po nešto o Vama...

Ušli su u obližnji restoran.

Bio je opijen njenim diskretnim parfemom. Činilo mu se da to kroz parfem probija i njen pravi ženski miris koji ga zbunjuje.

Seli su a njemu je ponestalo reči. Ćutali su nekoliko trenutka, a onda ona reče, potpuno slobodna, sigurna u sebe, u svoj poslovni stav.

- Znači, zadovoljni ste mojim tekstom.

On se pribra, zahvalan što mu daje šlagvort za razgovor.

Da, veoma, savršeno ste pojasnili principe moje poetike, moju potrebu za stvaranjem. Imam utisak da me dobro poznajete - reče on opuštenije.

Ko uopšte može poznavati druge, umetnost kao neuhvatljivu igru duha i materije...samo se trudim da valjano teorijski obrazložim ono što vidim.

Dobro Vam ide, na osnovu Vašeg teksta više će znati o meni nego na osnovu nekoliko mojih izložbi...Sreća je da postoje ljudi koji posreduju između dela kao zagonetke i publike kojoj je ono namenjeno.

Ma, to su koještarije...da nema vrednih umetničkih dela, sve reči ovog sveta ne bi bile dovoljne da se stvori jedna impresija koju Vi izazovete svojim čudesnim skulpturama, one su tako rečite, zaokružene, pravi spoj ideje i njene vizuelizacije.

Hvala vam...i to su takođe koještarije...čista iluzija. I imaju smisla samo dok nastaju, dok me potpuno usredsređenog drže na „okupu“ sa sobom. Kad su završene taj spoj puca...

I ja tada više nemam funkciju, ne znam ko sam...prazan sam, labilan, može me otpuhnuti i najslabiji vetrić...reče snuždeno.

Gledala ga je zgranuto :

Ma, šta to pričate, pa vi ste kolos u umetničkom svetu...kakvi vetrovi, kakva praznina. Nemate pravo na slabosti, vi ste u velikoj misiji pretvaranja ovovremenog u večnost...počela je da docira...

Eto, mislio je on , to je to, taj autoritativan stav koji sam odmah video na njenim fotografijama, to mi treba, ta snaga, taj naredbodavni ton, kao dok sam bio dete. Još tada sam osećao neku nepojmljivu inerciju u sebi i bezvoljnost. Neki otpor prema svemu...Nešto me je snažno vuklo u ništavilo. Žudeo sam za prepuštanjem...dakle, za nekretanjem, to jest za smrću.

Tako je i sada...A, ona bi me već išibala za ove kukavičke reči i bila bi u pravu...

Gledao je u njeno usplamtelo lice, slušao razložne reči :

-Umetnik nema pravo na sebičluk, Bog mu nije dao dar samo da se igra, već da tu večnu vatru pronosi kroz delo, da spaja vremena, da potvrdi da je misao u svakoj generaciji imala odjeka...

Međutim, u njemu je odjeknula strast. Krv je prostrujala celim njegovim telom, sve se podiglo i krenulo ka njoj. Ali, kontrolisao se. Nije se smeo odati. Umesto toga ustao je i krenuo u strahu da će ona shvatiti.

Da, sasvim ste u pravu, slabići treba da umru ili da se izbore sa sobom...

Bila je zbunjena. Očekivala je snažnog, vedrog čoveka.

Hvala na društvu, izdvojenom vremenu...javite kad sve bude gotovo... rekao je i žustrim korakom se udaljio.

Ona je stajala nekoliko trenutaka, gledajući za njim i osećajući neku nerazumljivu blagost.

Hitro je krenula ka muzeju da prione na posao i već zaboravivši na čudan osećaj da se s njime nešto krupno zbiva, uronila u svoje beskrajne obaveze.

Bilo je već kasno predvečerje, kad joj je zazvonio telefon.

On. Miloš Laković.

Izvinjavao se zbog današnje smušenosti, rekao da je bio neispavan i da ga je ona svojim dominantnim stavom gotovo preplašila, ali da ga taj stav istovremeno i plaši i privlači.

Bila je zatečena.

-Ma kakav stav, kakva privlačnost, vi ste mlad čovek a ja prezaposlena dama u ozbiljnim godinama koja nema dovoljno vremena ni za sebe. Izvinite, u poslu sam još uvek...

- Znam, zato Vas i zovem. Potrebna Vam je pauza...jedna hladna nes kafa bi povećala vašu radnu energiju, a meni bi povratila izgubljeno samopouzdanje... Video sam jutros da na to sjajno utičete.

Počela je da se smeje.

-Umetnik... vas čovek nikada ne može predvideti...Zaista sam premorena i još sam tamo gde ste me i ostavili...

Znam, osećam da vam je potreban predah, i evo dolazim da vas izvučem iz posla. Imate i vi dušu iako je krijete...oprezno je počeo da provocira.

Ne, samo zadatke i rokove...ostalo je sve na stendbaju... dodala je raspoloženo.

I čeka nekog provalnika...i on je zvučao veselo... a taj upravo stiže...čuvajte se.

O, ovo je neočekivana transformacija. Onaj od jutros je hteo da umre...lepa promena za početak...- sada se i ona šalila..

Dakle, ostavite sve...eto me.. završi on razgovor najavljujući dolazak.

Pogledala se u ogledalu iznad sebe i videla svoje nasmešeno lice....Šta se s tim čovekom zbiva....trebalo bi videti. U svakom slučaju, zabavno je...a pauza mi je više nego potrebna...pomisli.

Predložio joj je da prvo malo prošetaju kako bi ona akumulirala malo sunčeve energije jer je po čitav dan daleko od nje.

Vi to počinjete da brinete o meni kao da sam neka mala devojčica koja ne ume da misli o sebi - našalila se.

Zar umete...ko toliko radi kao vi, ne brine o sebi dovoljno...odgovorio je ozbiljno.

Niste valjda došli da biste me učili kako da se čuvam...šaljivo je uzvratila.

Ne, došao sam da vas nagovorim da se ne čuvate...od mene... - rekao je i sam prepadnut onim što čuje.

Ona je zastala, ozbiljno ga odmerila strogim pogledom, izvila obrve u znak pitanja, podbočila se i ćutala.

Ćutao je i on.

Da li se vi to meni udvarate? - Rekla je sasvim ozbiljno.

I ja se to pitam- reče on skrušeno. Možda se to tako zove...ono kad hoćete nekome reći da vam je potreban... - i zaćutao je.

Zaćutala je i ona, jer da je izgovorila ono što joj je bilo na umu morala bi odmah otići i zaboraviti ove besmislene reči verovatno nepromišljeno kazane.

Hodali su ćuteći...On gotovo postiđen, ona pomalo čak i uplašena, predstoji im ozbiljna poslovna saradnja...kako da ga odbije a da je ne ugrozi.

Reči su ponestale, a ćutanje je postajalo sve neprijatnije.

Strašno vas želim...- začu on svoj glas koji je zvučao kao tuđ.

Ona se zagrcnu, stade i unese mu se u lice.

Molim vas recite da se šalite...recite...

Ne, ne šalim se, i nemojte bežati, ne znam šta mi je ali znam da je ovo jače od mene.

Blagi, Bože! - zavapi ona -„Zar i ti sine Brute!“...

Zaćutali su, ona se pitala šta je to s ljudima, s njom, šta to tako snažno privlači ljude ka njoj. Setila se da je Sveti Augustin rekao nešto o lepoti i ljubavi :“ U meri u kojoj ljubav u tebi raste, raste i tvoja lepota, jer ljubav je lepota duše“...a ona je zapravo bila prepuna ljubavi prema životu, lepoti, umetnosti. Možda ju je to činilo tako neodoljivom i bez njenog htenja.

...Previše je okupirana poslom i ne upušta se u ono što čuje o sebi, ali ponekad se uplaši te svoje privlačnosti, patnji koju to donosi ljudima koje odbija.

Telefon joj je već dugo zvonio a da ga ona uopšte nije čula. Kad shvati da zvoni, obradova se...Otići će pod nekim izgovorom, ovo se mora okončati.

Da, da, dolazim odmah, blizu sam...

Izvinjavam se, zaista moram da idem – reče ona ne pogledavši ga.

Znam, znam... jasno mi je...bilo bi čudo da ste prihvatili... na to sam morao računati – reče utučeno...Oprostite, nisam hteo da vas povredim, naprotiv...Divim vam se odavno...

Ona je već odmicala usplahirena tim rečima.

Nešto u njegovoj pojavi ju je osvajalo...Takvih izjava se naslušala i to je ne bi ni dotaklo iako je zaista bilo neočekivano. Međutim, nešto duboko izbijalo je iz njega što je vuklo, ali ona već dugo vremena ne zna za taj oblik života. Niti je zanima.

Umesto na posao otišla je na obalu. Sunce je uranjalo u vodu i ona je zurila u taj čudesan spoj snage sunca i vode osećajući kako iz nje nešto nepovratno otiče. Da li je to mladost, strast, snovi...pitala se. Kuda je otplovio taj deo nje. Zar je život zaista samo ovo što ona živi. Profesija, lepota umetnosti...A onda je kao i uvek zaključila, da će i onako sve proći... a ostaće samo ono što je s najvećom posvećenošću stvarala...Neće se obazirati na ovaj ispad. Još odgovornije pripremiće sve što se njegovog dela tiče i neće mu dopustiti da više bilo šta kaže.

Pomalo uzdrmana vratila se poslu, donekle suočena sa sobom, čudom strasti, neobičnošću spoznaje privlačnosti među ljudima koji se ne poznaju a opet osećaju ko im je suštinski blizak.

Vreme je odmicalo. Pokušavao je da uspostavi kontakt, ali je ona odbijala...Morala je priznati da je on tu, sasvim blizu, u njenim mislima, iako je to krila od njega, pomalo i od sebe. Činilo joj se da bi takav spoj bio pogrešan. Jednom prilikom joj je rekao da ono što mu se događa s njom može ugroziti njegov brak. Znala je da to nema veze s njom i da u tom braku nešto ozbiljno nije u redu.

Izložba je na najlepši način protekla. I tu se zapravo najbolje videlo koliko su oni iznutra bliski. Bio je zapanjen svim onim što je napisala u katalogu, rasporedom i izborom eksponata... Da, ona ga je odlično osećala, a i on nju. Zar se oglušiti o to zarad predrasuda...Rešio je da ovaj put bude svoj u borbi za sebe. I da je natera da se i ona počne boriti za sebe, odnosno za njih. Prvobitna strast koju je osećao počela je vremenom da se transformiše u duboka osećanja. Trebalo je samo biti iskren prema sebi i dozvoliti onome što je duboko potisnuto da isplovi...I krenula je njegova velika stvaralačka moć, ruke su poletno modelovale nova dela puna neodoljive čulne lepote i oblika, znao je šta stoji iza te snage. Bio joj je zahvalan i želeo je da je nagradi.

Pošao je posle dužeg vremena prema muzeju sa buketom rajske ptice plamtećih boja. Rešio je da istraje.