О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НЕОЧЕКИВАНА МОЋ

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


НЕОЧЕКИВАНА МОЋ


 

По ко зна који пут читао је  њен критички текст о својој најновијој изложби. Био је фасциниран...
Не, није га она претерано хвалила, она је само беспрекорно тумачила његово дело са показивањем дубоког смисла за разумевање уметности уопште и то га је некако разоружало.  
Често му је мањкао прави саговорник за теме из области уметности... Покушавао је више пута да у такве разговоре увуче супругу, пријатеље, али се све завршавало на његовом монологу,  а њему је фалио дијалог.
Замишљен зурио је у та слова која су на неки чудан начин почела да га прожимају као да је из њих је прострујала енергија  што загрева и улива оптимизам, мада је већ био поприлично утонуо у меланхолију, те је осетио да му то враћа ведрину...
Потом би прешао на друге текстове разних аутора који су такође били виспрено написани, о различитим феноменима живота и уметности, што му је такође пријало, али то  није деловало на њега.
Вратио се опет њеном тексту потписаном са Б. М.
Знао је ко стоји иза тог потписа. Успешна, популарна и врло привлачна дама у озбиљним годинама. Видео ју је  неколико пута на телевизији, на једној својој изложби. Остављала је утисак...Међутим, он је увек  био дубоко поринут у своје мисли, идеје, своју дугогодишњу љубав окончану браком. Да и то се дешава...кад се све сведе у неки регуларни колосек, љубав се понекад напросто распрсне као мехур.
И дошле су те непојмљиве меланхолије које су давале тамни тон његовим мислима, идејама, понестајало је страсти међу њима и то се одражавало и на његов стваралачки потенцијал. Фалила му је ватра, занос, страх и неизвесност пред новим даном у којем је морао да да нову меру себе а то је често изостајало или није било право. У устаљеном ритму брачних збивања све је било предвидиво, дакле незанимљиво.
Отворио је интернет у намери да нешто више сазна о дотичној мудрој дами која га је заинтригирала својим текстом.
 Боба Мандић...
Појавило се мноштво текстова, фотографија, информација о њеној каријери. Била је богата. Али, фотографије су га опчиниле, приковале му очи за то лице које је блистало испуњено неким очигледним унутрашњим задовољством од којег је цело  било обасјано. Није то била нека савршена лепота, пре би се рекло, жива, дејствујућа лепота која је недвосмислено позивала на разговор, на контакт, на додир. Неки чудан немир га је обузео при погледу на њене фотографије. Осетио је јасан еротски набој и руке су саме кренуле. Запањен тиме, застао је  у чуду. Био је то потпуно нов доживљај, осећао је да је пожелео ту непознату жену, с којом ни  реч није проговорио. Постидео се тог осећаја, а онда је опет као прави воајер заронио у њено лице, потом се загледао у њене истурене груди, у замамну фигуру која је несвесна своје моћи мирно стајала пред објективом апарата.
И тако је она ушла у његову интиму а да није имала појма о томе шта се с њиме збива. Вероватно би на томе и остало да се ствари нису саме покренуле.
Телефон му је дуго звонио, утонуо у поподневни дремеж пустио га је да звони и кад га је тај упорни звук сасвим расанио јавио се готово љутито...
Извините на сметњи…овде Боба Мандић, надам се да знате ко сам...хтела бих...
 Био је паралисан тим прозуклим дубоким женским гласом који га је пресекао на двоје, па је онај део њега где му је био глас потпуно остао  без функције.
- Да ли сте ту, знате, морамо се видети, прилично је хитно...уврстили су вас у каталог за најзначајнију међународну изложбу, а  ја морам брзо да завршим тај каталог. Дакле, кад од  Вас могу очекивати податке и експонате?
 -  Извините Ви, још сам у полусну, јавићу Вам се сутра, хвала најлепше - и прекинуо је разговор.
Запањено је гледао у телефон, чинило му се да га она посматра из оне слушалице, да чује како му срце бесомучно удара  и да зна шта се с њим збива, као да је осетила оно што претходи овој збуњености и дошла да га сасвим разоружа. Да му то стави до знања. Није се  могао померити неко време, а онда је схватио да су му размишљања бесмислена и да треба да припреми то што она тражи и однесе јој.
Седео је још дуго загњурен у сновиђења. Она ће већ сутра бити пред њим. Да ли ће успети да буде дистанциран, да се понаша професионално?
Мисли су стреловито јуриле ка њој. Поново је посегао за њеним фотографијама и још снажнији немир га је продрмао...Осећао је да се нешто опасно и врло примамљиво приближава на видику.
Поново је зазвонио телефон. Његова супруга јавља да стиже у осам и  моли га да је сачека.  Похитао је радостан што она долази, мораће јој се посветити и тако ће се ослободити опсесивних мисли које га воде тамо где не би требало.
Истуширао се и сасвим  расањен  кренуо.
Видео ју је издалека и учинила му се некако сићушном, крхком, уплашеном...И он је  осетио неки необјашњив страх...и тугу због обоје.
Смешио јој се саучеснички док је прилазио.
Јел' све у реду-  питала је бојажљиво док га је грлила.
 Наравно – одговорио је и јасно чуо како његове речи звуче неискрено...Наравно, да није, поновио је у себи...Сасвим сам уздрман, а не знам зашто...али то није било за њене уши, њу је и онако чувао од свега непријатног. Она је, коначно, његова друга половина како се то у жаргону каже, али половина која га више не греје и то га је обавезивало на још већу пажњу и бригу о њој.
Како си провела ове дане у новој средини - питао је љубазно.
Углавном добро,  Десети конгрес лекара је био врло успешан. До јуче сам била веома расположена. Од синоћ се у мене уселио неки немир. Бринула сам да ли си ти добро – нежно га је погледала са изразом забринутости.
Ма, јесам, што не бих био, побогу –загрлио ју је збуњен њеним речима.  До јуче је и он био добро или је бар веровао да јесте...да су и њих двоје добро, као пар, као целина...Од јуче зна да нису и да је пукотина почела да се види, да се шири и да је у њу већ упловио један снажан зрак сунца који га је обасјао и повукао навише из те самозаваравајуће идиле.
Била је тако мила, лепа, драга, као неко сасвим његов, али то више није била жена која узбуђује, која се жели...Сада је то морао признати себи иако одавно зна. Зна и то да му је потребна другачија, снажнија, изазовнија, дрскија жена која ће га продрмати, подићи из летаргије, усковитлати његову затомљену страст и надахнути га за веће остварења. А таква жена је јуче  позвала, не слутећи да је он посредством њених фотографија већ остварио интиман контакт са њом. Све се одједном заоштрило, запретило досадашњем миру, бежању од стварности, али та стварност се побунила и запретила да ће све порушити.
Буде ли ћутао, можда ће избећи потресе који су се јасно назирали. Знао је да неће моћи још дуго игнорисати оно што је почело у њему да се развија.
 
             Стигао је неки минут раније и сачекао да се она појави.
Били су то они тренуци у којима не знате ни ко сте ни који је дан ни шта ће сутра бити...
Стигла је и она  одсечним кораком жене која зна ко је и која чврсто стоји на земљи свесна своје моћи, онога што јесте.
Хвала што сте тачни – немам много времена- рекла је пруживши му руку пословно.
Он је  обема рукама прихватио њену елегантну танку руку и задржао је  неколико тренутка. Осетио је како нешто неземаљско са ње прелази на њега и уздрхтао...Гледао је покушавајући да одгонетне њене године. Било је јасно да је доста старија од њега, али довољно млада да би га поразила својом привлачношћу.
 Хвала Вама што сте ме позвали, што сте написали тако добар текст о мојим скулптурама, што сте.... – заћутао је.
Није јој смео рећи, што сте ме вратили себи.
Волео бих да у то име наздравимо, ако имате који минут...
Немам, нажалост...наметнули су ми толико обавеза... одговорила је спремна да крене...
Он је вероватно деловао тако разочарано, снуждено, да се она насмеши.
Но, добро, неће свет пропасти... а успут ћу сазнати још по нешто о Вама...
Ушли су у оближњи ресторан.
Био је опијен њеним дискретним парфемом. Чинило му се да то кроз парфем пробија и њен прави женски мирис који га збуњује.
Сели су а њему је понестало речи. Ћутали су неколико тренутка, а онда она рече, потпуно слободна, сигурна у себе, у свој пословни став.
- Значи, задовољни сте мојим текстом.
Он се прибра, захвалан што му даје шлагворт за разговор.
Да, веома, савршено сте појаснили принципе моје поетике, моју потребу за стварањем. Имам утисак да ме добро познајете - рече он опуштеније.
Ко уопште може познавати друге, уметност као неухватљиву игру духа и материје...само се трудим да ваљано теоријски образложим оно што видим.
Добро Вам иде, на основу Вашег текста више  ће знати о мени него на основу неколико мојих  изложби...Срећа је да постоје људи који посредују између дела као загонетке и публике којој је оно намењено.
Ма, то су којештарије...да нема вредних уметничких дела, све речи овог света не би биле довољне да се створи једна импресија коју Ви изазовете својим чудесним скулптурама, оне су тако речите, заокружене, прави спој идеје и њене визуелизације.
Хвала вам...и то су такође којештарије...чиста илузија. И имају смисла само док настају, док ме потпуно усредсређеног држе на „окупу“ са собом. Кад су завршене тај спој пуца...
И ја тада више немам функцију, не знам ко сам...празан  сам, лабилан, може ме отпухнути и најслабији ветрић...рече снуждено.
Гледала га је згрануто :
Ма, шта то причате, па ви сте колос у уметничком свету...какви ветрови, каква празнина. Немате право на слабости, ви сте у великој мисији претварања ововременог у вечност...почела је да доцира...
 
 Ето, мислио је он , то је то, тај ауторитативан став који сам одмах видео на њеним фотографијама, то ми треба, та снага, тај наредбодавни тон, као док сам био дете. Још тада сам осећао неку непојмљиву инерцију у себи и безвољност. Неки отпор према свему...Нешто ме је снажно вукло у ништавило. Жудео сам за препуштањем...дакле, за некретањем, то јест за смрћу.
Тако је и сада...А, она би ме већ ишибала за ове кукавичке речи и била би у праву...
Гледао је у њено успламтело лице, слушао разложне речи :
-Уметник нема право на себичлук, Бог му није дао дар само да се  игра, већ да ту вечну ватру проноси кроз дело, да спаја времена, да потврди да је мисао у свакој генерацији имала одјека...
Међутим, у њему је одјекнула страст. Крв је прострујала целим његовим телом, све се подигло и кренуло  ка њој. Али, контролисао се. Није се смео одати. Уместо тога устао је и кренуо у страху да ће она схватити.
Да, сасвим сте у праву, слабићи треба да умру или да се изборе са собом...
Била је збуњена. Очекивала је снажног, ведрог човека.
Хвала на друштву, издвојеном времену...јавите кад све буде готово... рекао је и  жустрим кораком се удаљио.
Она је стајала неколико тренутака, гледајући за њим и осећајући неку неразумљиву благост.
Хитро је кренула ка музеју да прионе на посао и већ заборавивши на чудан осећај да се с њиме нешто крупно збива, уронила у своје бескрајне обавезе.
 Било је већ касно предвечерје, кад јој је зазвонио телефон.
Он. Милош Лаковић.
Извињавао се због данашње смушености, рекао да је био неиспаван и да га је она својим доминантним ставом готово преплашила, али да га тај став истовремено и плаши и привлачи.
Била је затечена.
-Ма какав став, каква привлачност, ви сте млад човек а ја презапослена дама у озбиљним годинама која нема довољно времена ни за себе. Извините, у послу сам још увек...
- Знам, зато Вас и зовем. Потребна Вам је пауза...једна хладна нес кафа  би повећала вашу радну енергију, а мени би повратила изгубљено самопоуздање... Видео сам јутрос да на то сјајно утичете.
Почела је да се смеје.
-Уметник... вас човек никада не може предвидети...Заиста сам преморена и још сам тамо где сте ме и оставили...
Знам, осећам да вам је потребан предах, и ево долазим да вас извучем из посла. Имате и ви душу иако је кријете...опрезно је почео да провоцира.
Не, само задатке и рокове...остало је све на стендбају... додала је расположено.
И чека неког провалника...и  он је звучао весело... а тај управо стиже...чувајте се.
О, ово је неочекивана трансформација. Онај од јутрос је хтео да умре...лепа промена за почетак...- сада се и она шалила..
Дакле, оставите све...ето ме.. заврши он разговор најављујући долазак.
Погледала се у огледалу изнад себе и видела своје насмешено лице....Шта се с тим човеком збива....требало би видети. У сваком случају, забавно је...а пауза ми је више него потребна...помисли.
Предложио јој је да прво мало прошетају како би она  акумулирала мало сунчеве енергије јер је по читав дан далеко од ње.
Ви то почињете да бринете о мени као да сам нека мала девојчица која не уме да мисли о себи - нашалила се.
 Зар умете...ко толико ради као ви, не брине о себи довољно...одговорио је озбиљно.
Нисте ваљда дошли да бисте ме учили како да се чувам...шаљиво је узвратила.
 Не, дошао сам да вас наговорим да се не чувате...од мене... - рекао је и сам препаднут оним што чује.
Она је застала, озбиљно га одмерила  строгим погледом, извила обрве у знак питања, подбочила се и ћутала.
 Ћутао је и он.
Да ли се ви то мени удварате? -  Рекла је сасвим озбиљно.
И ја се то питам- рече он скрушено. Можда се то тако зове...оно кад хоћете некоме рећи да вам је потребан... - и заћутао је.
Заћутала је и  она, јер да је изговорила оно што јој је било на уму морала би одмах отићи и заборавити ове бесмислене речи вероватно непромишљено казане.
Ходали су ћутећи...Он готово постиђен, она помало чак и уплашена, предстоји им озбиљна пословна сарадња...како да га одбије а да је не угрози.
Речи су понестале, а ћутање је постајало све непријатније.
Страшно вас желим...- зачу он свој глас који је звучао као туђ.
Она се загрцну, стаде и унесе му се у лице.
 Молим вас реците да се шалите...реците...
Не, не шалим се, и немојте бежати, не знам шта ми је али знам да је ово јаче од мене.
Благи, Боже! - завапи она -„Зар и ти сине Бруте!“...
Заћутали су, она се питала шта је то с људима, с њом, шта то тако снажно привлачи људе ка њој. Сетила се да је Свети Аугустин рекао нешто о лепоти и љубави :“ У  мери у којој љубав у теби расте, расте и твоја лепота, јер љубав је лепота душе“...а она је заправо била препуна љубави према животу, лепоти, уметности. Можда ју је то чинило тако неодољивом и без њеног хтења.
...Превише је окупирана послом и не упушта се у оно што  чује о себи, али понекад се уплаши те своје привлачности, патњи коју то доноси људима које одбија.
Телефон јој  је већ дуго звонио а да га она уопште није чула. Кад схвати да звони, обрадова се...Отићи ће под неким изговором, ово се мора окончати.
Да, да, долазим одмах, близу сам...
Извињавам се, заиста морам да идем – рече она не погледавши га.
Знам, знам... јасно ми је...било би чудо да сте прихватили... на то сам морао рачунати – рече утучено...Опростите, нисам хтео да  вас повредим, напротив...Дивим вам се одавно...
Она је већ одмицала усплахирена тим речима.
Нешто у његовој појави ју је освајало...Таквих изјава се наслушала и то је не би ни дотакло иако је заиста било неочекивано. Међутим, нешто дубоко  избијало је из њега што је вукло, али она већ дуго времена не зна за тај облик живота. Нити је занима.
Уместо на посао отишла је на обалу. Сунце је урањало у воду и она је зурила у тај чудесан спој снаге  сунца и воде осећајући како из ње нешто неповратно отиче. Да ли је то младост, страст, снови...питала се. Куда је отпловио тај део ње. Зар је живот заиста само ово што она живи. Професија, лепота уметности...А онда је као и увек закључила, да  ће и онако све проћи... а остаће само оно што је с највећом посвећеношћу стварала...Неће се обазирати на овај испад. Још одговорније припремиће све што се његовог дела тиче и неће му допустити да више било шта каже.
Помало уздрмана вратила се послу, донекле суочена са собом, чудом страсти, необичношћу  спознаје привлачности међу људима који се не познају а опет осећају ко им је суштински близак.
Време је одмицало. Покушавао је да успостави контакт, али је она одбијала...Морала је признати да је он ту, сасвим близу, у њеним мислима, иако је то крила од њега, помало и од себе. Чинило јој се да би такав спој био погрешан. Једном приликом јој је рекао да оно што му се догађа с њом  може угрозити његов брак. Знала је да то нема везе с њом и  да  у том браку нешто озбиљно није у реду.
 
Изложба је на најлепши начин протекла. И ту се заправо најбоље видело колико су они изнутра блиски. Био је запањен свим оним што је написала у каталогу, распоредом и избором експоната... Да, она га је одлично осећала, а и он њу. Зар се оглушити о то зарад предрасуда...Решио је да овај пут буде свој у борби за себе. И да је натера да се и она почне  борити за себе, односно за њих. Првобитна страст коју је осећао почела је временом да се трансформише у дубока осећања. Требало је само бити искрен према себи и дозволити ономе што је дубоко потиснуто да исплови...И кренула је његова велика стваралачка моћ, руке су полетно  моделовале нова дела пуна неодољиве чулне лепоте и облика, знао је шта стоји иза те снаге. Био јој је захвалан и желео је да је награди.
Пошао је после дужег времена према музеју са букетом рајске птице пламтећих боја. Решио је да истраје.
Нашао ју је у послу,  као и иначе.
Пружио јој је цвеће без речи.
- Кад неког волиш, само је то битно, помислио је.
Она је ћутала.
Да, схватила сам.
Загњурила је лице у његове вреле снажне руке.
 Истини се не вреди опирати, мислили су истовремено.



 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"