detalj slike: KRK Art dizajn

PODKAST

Početkom sedmice sazvan je hitni sastanak redakcije, zbog velikog duga koji je stigao na naplatu, sa uračunatim kamatama. Generalni menadžer, gospodin Kondor, u sivom odelu s plavom kravatom, pripremio je neophodne papire, premišljajući se da li da nekolicini zaposlenih, uglavnom iz sektora tehnike, podeli otkaze. Bledo i visoko čelo, ispod koga su sijale oči poput farova, bilo je išarano sitnim borama; na jednu polovinu lica padala je gusta traka svetlosti, koja je dopirala sa zastakljene terase koja je izlazila direktno u baštu; drugu stranu obavijala je tmina. U pozadini, na svega nekoliko metara od stola, nalazila se flipchart tabla sa iscrtanim bazenom. 

Sastanku je prethodila tišina. Prisutni su bili uplašeni.  Neko je gledao u pod, pojedni su krišom gutali tablete za smirenje; mlada, sveže isfenirana žena, uvrtala je lokne oko kažiprsta. Oštri Kondorov pogled zakačio je, za trenutak, zaposlednog koji je kasnio, probijajući se kroz granje hotelske bašte.

„Pa, da počnemo“, Kondor je otvorio sastanak, službeno se zakašljavši. 

„Izvinite što kasnim“, dodao je s vrata kamerman, skidajući, pri ulasku u poluzamračenu prostoriju, kačket s printom Gadafija mlađeg. „Parkirao sam auto čak kod crkve. Jedva sam vas našao.“ 

„Objekat sam odabrao“, mirnim tonom nastavio je generalni, „jer je u ratnim uslovima napušteni hotel jedino rešenje. Crkva je sa svih strana pokrivena kamerama.“ 

„Direktore, hoće li biti lajva u petak?“ upitala je isfenirana iz pozadine, gotovo kroz suze. Tišinu je prekinuo kratki lavež psa, koji je, motajući se oko stola u maskirnom prsluku i s plavom ogrlicom oko vrata, razbio početnu napetost. Dobio je suvi kolačić kao nagradu za pravovremeni lavež. 

„Ne prekidajte me dok govorim!“ Kondor je autoritativno povikao na radnicu. „Snimanja postaju opasna. Ako ne želite, odmah da se raziđemo. U velikom smo minusu i imamo samo jednog sponzora.“ 

„Koga?“ zapitali su uglas lepojka s loknama, kamerman, starji montažer i asistent režije. 

„Ne mogu u detalje. Služba je u pitanju“, odgovorio je, okrenuvši se ka isfeniranoj. „Mimice, govorite li francuski?“ 

„Un peu… Šta treba ? Imaćemo stranog gosta?Bien...“ Ustala je, otvorila prozor, pa pomerila saksiju s ljubičastim cvećem do ruba stola, kako bi direktora bolje videla. 

„Koliko plaćaju po epizodi?“ u razgovor je uleteo dizajner zvuka.

„Dovoljno“, promrmljao je Kondor. „Ali to nije sve.“ Nakon pauze koja je poslužila da otpije nekoliko gutljaja vode iz ovalne čaše, otvorio je i odmah zatim zatvorio lepo dizajniranu futrolu za naočare, pa nastavio da mrmlja. Jedna polovina lica i dalje mu je bila u tami. Kao da se dvoumio. 

„Onda, znači, snimamo!“ isfenirana mu se obratila, blago zabacivši glavu unatrag. Uvek je to činila kada je uzbuđena. 

Pas je po drugi put zalajao, ali više nije bilo kolačića. 

„Imamo dva uslova. Prvi je da otvorimo tajni račun… 

„Uh!“ dobacio je neko od prisutnih. 

„ …A drugi da podkast radimo u bazenu.“ 

„U onom bazenu ?“ kamerman se zagrcnuo. 

Nepodnošljiva tišina, nalik na kiselinu, i dalje je nagrizala duše zaposlenih. Prvo je načela moralnu pokožicu; zatim se slila u unutrašnjost njihovih profesionalnih bića, a odatle se spustila duboko u džepove. Sve je već bilo okončano; donositi moralne presude u zamenu za novac i opstanak na tržištu, i to u jeku rata, gladi i nepredvidivog klimatskog delovanja, nije bilo pristojno. Štaviše, u ovakvim okolnostima, postalo je neprijatno i disati, a kamoli progutati pljuvačku; ništa nije moglo ostati skriveno. 

„Situacija je ili-ili.“ Kondor je mahao futrolom od naočara. „Ili da operemo novac snimajući u onom bazenu ili da se doživotno kajemo.“  

„Znači bazen“, isfeniranoj je izletelo s olakšanjem. A zatim je ustala i uputila se ka crtežu s bazenom. Čekala je instrukcije. 

„Ali tokom leta...“ dizajner zvuka započeo je, pa zamukao. 

„To je bilo pre dva meseca“, dama sa loknicama koketno ga je isekla. 

Napetost je rasla. Svi za stolom iščekivali su šta će generalni da odluči. Lajv u bazenu, u kome su donedavno plutala dva beživotna dečja tela ili katanac na kompaniju. Surova konkurencija biznis podkastera jedva bi dočekala da ih vidi na podu, nokautirane. 

„A da se preregistrujemo i kao sestrinska firma krenemo od nule?“ kamerman je zavapio. 

„To nije moguće. Akcionari ne praštaju“, savetnik za finansije uključio se u razgovor. „Neizostavno će rasprodati papire i prebeći kod konkurencije.“ 

„Možda da bankrotiramo. Pređemo u ilegalu i radimo na crno?“ neko se dosetio. 

Najednom, kroz otvoreni prozor koji je gledao u vrt, u prostoriju je ušao roj insekata, napravivši pometnju među zaposlenima. Braneći se fasciklama i papirima, svi su, na čelu s direktorom, izleteli iz hotela, našašvi se u ružičnjaku koji je blistao na suncu. Tu je sve delovalo nestvarno – rascvetale boje, šum plavičasto crvenog lišća, povijanje duguljastih stabljika, povremeni krici fazana koji su izletali iz okolnog ukrasnog šiblja. Zaposleni su se odatle ćutke zaputili ka obližnjem bazenu, u kojem su se tokom leta, na misteriozan način, utopila dva dečaka. 

Bez glasanja i suvišnih komentara, grupa je ipak odlučila da snimi novi podkast u ispražnjenom bazenu. Akustika je bila na zadovoljavajućem nivou, a snimak će, svakako, bolje zvučati nego u nekim drugim objektima.

„Pogledajte tamo!“ isfenirana je povikala, mašući crvenom tašnicom u pravcu stepenica koje su vodile u bazen. 

„Ma, ne obraćajte pažnju, to su samo venci“, uzvratio je kamerman. 

„Strašno. Kao da je sahrana. Gospodine direktore, moramo li baš ovde?“ asistent snimatelja zvuka priupitao je vitlajući pecaljkom uokolo, kako bi se oslobodio grančica zapletenih u mikrofon.   

„Pre samo desetak godina, svet je izgledao drukčije…“ neko je prošaputao iz grupe. 

„Uklonite sve vence sa lokacije. Nemamo mnogo vremena. Otprilike još dva sata do policijskog časa“, Kondor je upozorio. Vrškom  cipele razmicao je crvene trake koje su, odletevši sa venaca, popadale po travnjaku. 

„A ko je vlasnik? Imamo li dozvolu za snimanje?“ upitao je organizator na zameni, vapeći za profesionalizmom. 

Pretpostavljeni ga je ošinuo pogledom. Potom je krupnim koracima, uštogljen, s lelujavom kravatom i akten-tašnom, krenuo pa zastao kod sasušenih venaca, nabacanih po stepenastom ulazu u bazen. Stisnutih usnica, kao da degažira crkotinu, šutnuo je prvi venac. Posle kraće pauze, počeo je da gazi i sve ostale. Naposletku, toliko se bio zaneo skačući po uvelom cveću, da je skinuo i elegantni sako, usput razvezujući kravatu… Niko od zaposlenih nije mu se pridružio u gaženju venaca; poneko je potajno uživao u ovom prizoru, dok je isfenirana službenica mobilnim fotografirala najpre šefa, a potom i sebe.  

Na usporenom snimku, izraz Kondorovog lica pokazivao je da uživa, dok su sa venaca prštali listići i grančice, čas uvis, čas oko sivkastog sakoa. U isto vreme, u gornjem desnom uglu, videlo se komešanje snimateljske ekipe koja mu se preteći približavala. 

„Počelo je… Ustali su potlačeni!“ čulo se iz studija. 

Publika se vrpoljila, neko je zevao, a poneko i psovao. U narednih nekoliko kadrova videlo se kako zaposleni, bezmalo kao jedan, stižu do pomahnitalog direktora, a zatim se krug oko njega zatvorio. Istovremeno, isfenirana je pravila novi selfi, dok je asistent snimatelja zvuka mlatarao podugačkim mikrofonom. Linč je izveden takoreći ritualno, demokratski; svako je zadao po nekoliko udaraca čime je stigao, a bilo je i ogrebotina. Izmrcvareno telo s plavom kravatom, zaposleni su otkotrljali do ivice bazena. A zatim su ga dvojica elegantno gurnula u prazninu. Gomila, okupljena oko bazena, razletela se poput insekata iz hotelske sobe.

***Autorka je redovni profesor na fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

PODELITE OVAJ TEKST NA: