детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОДКАСТ

Почетком седмице сазван је хитни састанак редакције, због великог дуга који је стигао на наплату, са урачунатим каматама. Генерални менаџер, господин Кондор, у сивом оделу с плавом краватом, припремио је неопходне папире, премишљајући се да ли да неколицини запослених, углавном из сектора технике, подели отказе. Бледо и високо чело, испод кога су сијале очи попут фарова, било је ишарано ситним борама; на једну половину лица падала је густа трака светлости, која је допирала са застакљене терасе која је излазила директно у башту; другу страну обавијала је тмина. У позадини, на свега неколико метара од стола, налазила се флипцхарт табла са исцртаним базеном. 

Састанку је претходила тишина. Присутни су били уплашени.  Неко је гледао у под, поједни су кришом гутали таблете за смирење; млада, свеже исфенирана жена, увртала је локне око кажипрста. Оштри Кондоров поглед закачио је, за тренутак, запоследног који је каснио, пробијајући се кроз грање хотелске баште.

„Па, да почнемо“, Кондор је отворио састанак, службено се закашљавши. 

„Извините што касним“, додао је с врата камерман, скидајући, при уласку у полузамрачену просторију, качкет с принтом Гадафија млађег. „Паркирао сам ауто чак код цркве. Једва сам вас нашао.“ 

„Објекат сам одабрао“, мирним тоном наставио је генерални, „јер је у ратним условима напуштени хотел једино решење. Црква је са свих страна покривена камерама.“ 

„Директоре, хоће ли бити лајва у петак?“ упитала је исфенирана из позадине, готово кроз сузе. Тишину је прекинуо кратки лавеж пса, који је, мотајући се око стола у маскирном прслуку и с плавом огрлицом око врата, разбио почетну напетост. Добио је суви колачић као награду за правовремени лавеж. 

„Не прекидајте ме док говорим!“ Кондор је ауторитативно повикао на радницу. „Снимања постају опасна. Ако не желите, одмах да се разиђемо. У великом смо минусу и имамо само једног спонзора.“ 

„Кога?“ запитали су углас лепојка с локнама, камерман, старји монтажер и асистент режије. 

„Не могу у детаље. Служба је у питању“, одговорио је, окренувши се ка исфенираној. „Мимице, говорите ли француски?“ 

„Un peu… Шта треба ? Имаћемо страног госта?Bien...“ Устала је, отворила прозор, па померила саксију с љубичастим цвећем до руба стола, како би директора боље видела. 

„Колико плаћају по епизоди?“ у разговор је улетео дизајнер звука.

„Довољно“, промрмљао је Кондор. „Али то није све.“ Након паузе која је послужила да отпије неколико гутљаја воде из овалне чаше, отворио је и одмах затим затворио лепо дизајнирану футролу за наочаре, па наставио да мрмља. Једна половина лица и даље му је била у тами. Као да се двоумио. 

„Онда, значи, снимамо!“ исфенирана му се обратила, благо забацивши главу унатраг. Увек је то чинила када је узбуђена. 

Пас је по други пут залајао, али више није било колачића. 

„Имамо два услова. Први је да отворимо тајни рачун… 

„Ух!“ добацио је неко од присутних. 

„ …А други да подкаст радимо у базену.“ 

„У оном базену ?“ камерман се загрцнуо. 

Неподношљива тишина, налик на киселину, и даље је нагризала душе запослених. Прво је начела моралну покожицу; затим се слила у унутрашњост њихових професионалних бића, а одатле се спустила дубоко у џепове. Све је већ било окончано; доносити моралне пресуде у замену за новац и опстанак на тржишту, и то у јеку рата, глади и непредвидивог климатског деловања, није било пристојно. Штавише, у оваквим околностима, постало је непријатно и дисати, а камоли прогутати пљувачку; ништа није могло остати скривено. 

„Ситуација је или-или.“ Кондор је махао футролом од наочара. „Или да оперемо новац снимајући у оном базену или да се доживотно кајемо.“  

„Значи базен“, исфенираној је излетело с олакшањем. А затим је устала и упутила се ка цртежу с базеном. Чекала је инструкције. 

„Али током лета...“ дизајнер звука започео је, па замукао. 

„То је било пре два месеца“, дама са локницама кокетно га је исекла. 

Напетост је расла. Сви за столом ишчекивали су шта ће генерални да одлучи. Лајв у базену, у коме су донедавно плутала два беживотна дечја тела или катанац на компанију. Сурова конкуренција бизнис подкастера једва би дочекала да их види на поду, нокаутиране. 

„А да се пререгиструјемо и као сестринска фирма кренемо од нуле?“ камерман је завапио. 

„То није могуће. Акционари не праштају“, саветник за финансије укључио се у разговор. „Неизоставно ће распродати папире и пребећи код конкуренције.“ 

„Можда да банкротирамо. Пређемо у илегалу и радимо на црно?“ неко се досетио. 

Наједном, кроз отворени прозор који је гледао у врт, у просторију је ушао рој инсеката, направивши пометњу међу запосленима. Бранећи се фасциклама и папирима, сви су, на челу с директором, излетели из хотела, нашашви се у ружичњаку који је блистао на сунцу. Ту је све деловало нестварно – расцветале боје, шум плавичасто црвеног лишћа, повијање дугуљастих стабљика, повремени крици фазана који су излетали из околног украсног шибља. Запослени су се одатле ћутке запутили ка оближњем базену, у којем су се током лета, на мистериозан начин, утопила два дечака. 

Без гласања и сувишних коментара, група је ипак одлучила да сними нови подкаст у испражњеном базену. Акустика је била на задовољавајућем нивоу, а снимак ће, свакако, боље звучати него у неким другим објектима.

„Погледајте тамо!“ исфенирана је повикала, машући црвеном ташницом у правцу степеница које су водиле у базен. 

„Ма, не обраћајте пажњу, то су само венци“, узвратио је камерман. 

„Страшно. Као да је сахрана. Господине директоре, морамо ли баш овде?“ асистент сниматеља звука приупитао је витлајући пецаљком уоколо, како би се ослободио гранчица заплетених у микрофон.   

„Пре само десетак година, свет је изгледао друкчије…“ неко је прошапутао из групе. 

„Уклоните све венце са локације. Немамо много времена. Отприлике још два сата до полицијског часа“, Кондор је упозорио. Вршком  ципеле размицао је црвене траке које су, одлетевши са венаца, попадале по травњаку. 

„А ко је власник? Имамо ли дозволу за снимање?“ упитао је организатор на замени, вапећи за професионализмом. 

Претпостављени га је ошинуо погледом. Потом је крупним корацима, уштогљен, с лелујавом краватом и актен-ташном, кренуо па застао код сасушених венаца, набацаних по степенастом улазу у базен. Стиснутих усница, као да дегажира цркотину, шутнуо је први венац. После краће паузе, почео је да гази и све остале. Напослетку, толико се био занео скачући по увелом цвећу, да је скинуо и елегантни сако, успут развезујући кравату… Нико од запослених није му се придружио у гажењу венаца; понеко је потајно уживао у овом призору, док је исфенирана службеница мобилним фотографирала најпре шефа, а потом и себе.  

На успореном снимку, израз Кондоровог лица показивао је да ужива, док су са венаца прштали листићи и гранчице, час увис, час око сивкастог сакоа. У исто време, у горњем десном углу, видело се комешање сниматељске екипе која му се претећи приближавала. 

„Почело је… Устали су потлачени!“ чуло се из студија. 

Публика се врпољила, неко је зевао, а понеко и псовао. У наредних неколико кадрова видело се како запослени, безмало као један, стижу до помахниталог директора, а затим се круг око њега затворио. Истовремено, исфенирана је правила нови селфи, док је асистент сниматеља звука млатарао подугачким микрофоном. Линч је изведен такорећи ритуално, демократски; свако је задао по неколико удараца чиме је стигао, а било је и огреботина. Измрцварено тело с плавом краватом, запослени су откотрљали до ивице базена. А затим су га двојица елегантно гурнула у празнину. Гомила, окупљена око базена, разлетела се попут инсеката из хотелске собе.

***Ауторка је редовни професор на факултету драмских уметности у Београду

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: