detalj slike: KRK Art dizajn

HILANDARSKI ZAPISI 

Marija. Kći Joakima i Ane. Od Boga izmoljeno čedo pravednika. Riznica vrlina i blagodati. Ona za koju je prorokovano da će joj mač probosti dušu.  Devstvenica. Služiteljka Istini. Bogorodica.

Beše davno. Ali, i danas majke pričaju sa istim onim žarom kao i tada, povest svojim sinovima i kćerima o tome kako je Presveta sa Apostolima svoga Sina krenula u propoved Carstva Nebeskog. U propoved o, do tada čoveku još uvek nepoznatoj, ljubavi.  Vekovi su nakon tog blagoslovenog puta po Egejskom moru ispevali svoje pesme, godine su neumorno ispredale svoje priče. Dani govorili krepošću vere, a sati šapatom pozivali na pokajanje. Svaki je trenutak nadahnjivao živom verom u vaskrslog nam Gospoda. A Ona je i danas tu kao i pre čitavih dvadeset vekova kada je hodila po Svetoj Gori. Pored nas i uz nas. Naša Zastupnica. Molitvenica. Ukrepljenje onih okrznutih maloverjem. Pribežište nemoćnim, koji to skrušeno i priznaju pred Gospodom, i onih koji se gordo, ali uzaludno, pokušavaju sami probiti kroz sve zamke palog sveta. Njih još uvek plete neprijatelj našeg spasenja. Utočište u nevolji i jednim i drugim podjednako!

Beše davno, ali kao da i sam vetar vekovima pripoveda istinu o tome kako je Presveta kročila na Svetu Goru. Kao da uvija taj mnogoceni zapis u svoja nedra, namerivši da ga sačuva neokrnjenim. Tu priču, što je radi ukrepljenja nas ljudi, oslabelih u veri, zapisana i otkrivena. A povest koja se preko oca doslovno prenosi na sina, i u koju podjednako veruju oba, istinita je. Laž se lako razotkrije. Promeni oblik, jer suštine nema. A to što je daleko od smisla postojanja, od Izvora mudrosti, kao da nikada nije ni postojalo. Laž je od čestitosti prognana. Od pravde pobeđena. Od ljubavi postiđena. Istina ostaje u vekove vekova, i koja posta pre svih vekova!

Plovila je na ostrvo Krit, gde su ljudi živeli u neznanju, da utvrdi u njihova, iskušenjima još uvek neispitana srca, reč spasonosnu. Reč živu. Jevanđeljsku. Ona o kojoj mi, grehom raslabljeni, ne znamo ni dostojnu pesmu zahvalnosti ispevati. Prečasna Majka, Bogorodica.

Ali, brod je po nemirnom moru krenuo nekim drugim pravcem od namerenog. Božji Promisao, nama ljudima, uglavnom je nepoznat. Tako je, krotka, stigla na mesto koje od njenog pohođenja postade osvećeno.  Sveta Gora. Uvek ista za one koji veruju. Svaki kamen ovde je zaveštan i poznaje istinu. Progovori samo onima koji svetinji odlaze u strahu Božjem i u iskrenoj pobožnosti. U istrajnom revnovanju za veru otačastva. Čak i stena zna i govori, a mi, budući slovesni, koliko poznajemo milost Božju što se ovde otkrila? I da li preklonjenim kolenima stajemo na obalu mirisnu od molitvenog kada iz mnogih manastira? Na obalu svetu. Da li se srce topi od umiljenja kao voštana sveća, otirući suze pokajanja? Od blagodati koja sve prožima?

Licem okrenutim ka Svetoj Gori, odbrojavam preostale trenutke do onog kada ćemo brodom pristati u arsanu. Tako smo blizu. Razmišljam koliko sam našao milosti u Gospoda kada me je doveo ovamo.

— Bože,  zar sam dostojan kročiti gde je Tvoja Majka koračala? Zar ću ja, strastima umrtvljeni sasud, gledati u visoke svetogorske kiparise koji su izrasli svetošću i molitvama Neporočne? O, zar ću progledati i ja slepi? —  

Zaista, da nije ni sa čim merljive milosti Gospodnje, da dobijamo samo po delima našim, mnogi nikada ne bi zašli u ovaj rasadnik žive vere, u baštu Djeve. Ostajali bi uvek u predvorju veličanstvenog dvorca koji nadvisuje sve žitejsko. O koji se razbija sve što je od ploti. Pitam se kako bi bilo srcu kada bi samo izdaleka osetilo tu veliku blagodat, a onda ostalo bez nje, jer joj ne može prići?

— O, da li bi zaplakali kada bi samo krajem oka ugledali tu nepojmivu svetlost kojoj se ne možemo približiti? Da li bi skrušeno molili Boga da nas ne ostavi tako sirote, daleko od Vode žive? —

Prisećam se priče koju sam rado slušao od svog dede dok se približavam Hilandaru. Priče, u kojoj je početak radosti i sreće čitavog jednog naroda.

— Vekovi su mnogi utekli od one tihe, usnule noći. U njoj su samo sove bdile, ispevajući himne ljubavi. Ali, još neko je bio budan. Krotki carević, odbegao od propadljivog sveta i blagočestivih roditelja, kako bi tražio svoju mladićku žudnju, Boga. I našao Ga je, u Hilandaru —

Neko je izabran da se još od mladosti svoje ukoreni u traganju za neprolaznim, a neko za čitav svoj život i ne pogleda sa znatiželjom u zvezdano nebo koje se, o čuda, uvek po nekom redosledu pokazuje budnom posmatraču! Nesreća je ne zapitati se bar na samrti! Nepopravljiv promašaj! Od Gospoda bi izabran i on, Rastko, potonji monah Sava. I kao da još uvek drži u ruci povelju vizantijskog cara, koji mu odobri da podigne manastir svome rodu u kojem će mnogi napajati svoju dušu.

Hilandar! Van svakog vremena i van svake prolaznosti! Hilandar! Stolp ljubavi koji dočekuje srca svih onih koji mu u iskrenosti dolaze od istoka do zapada.

— O, nesagledivi Hilandaru! Uzdanico i ukrepljenje! Riznico mnogih dobara! Gledam te i sve sam ti bliži. Tebi, svetosavskoj kolevci —

Pamtim svaki kamen svetogorski. Svaki gordi kiparis izrastao pod krošnjom nebeskom. I svaki ponizni lijander koji miriše tako da se čini nestvarnim, dok usta ostaju lepljiva od te silne sladosti! Hilandar!Kao da nije od ovog sveta! Kao da stoji uzdignut i blizu neba. Tamo gde ogrehovljena zemlja rida u plaču i ljubi svetlost zvezdanu. Ugnežđen između neprolaznosti i svekolikog dobrotoljublja.

Još čuvam u najvećoj skrivnici srca, zapečaćen sa sedam pečata, taj prvi korak po kamenoj, popločanoj stazi kojom je hodio i Sveti Sava. Išao sam ka manastirskim konacima i sabornoj crkvi. Posvećena je uvođenju Bogorodičinom u hram. I ne znam da li je tada bio umilniji vetar, jer se trudio da mi polako ispriča jednu od svetosavskih priča, ili vekovima odoleo put po kome sam hodio? Bio je  tako milosrdan i trpeo me pod teretom mojih grehova! Opominjao sam i prekorevao sebe, razmišljajući o svim svojim prestupima, o uzalud izgoverenim rečima. 

Zaista, neophodno je da čovek osudi sebe za svoje grehe, ako se nada spasenju duše.  Velika je nezgoda kada ga drugi stanu hvaliti i laskavim rečima hraniti mu sujetu. Ko nema dovoljno mudrosti i smirenja, ovo može biti pogubno za njegovo srce. A šta vredi čoveku ako čitav svet zadobije, a duši svojoj naudi? I šta je pretežnije od nje? Šta vredi piscu ako napiše delo kojim će i čitav svet očarati, ako u njemu ne proslavlja Gospoda i ne služi Mu? Opet,  ako  to i učini, a sebi pripiše zaslugu i počne se gorditi, gubi platu za trud svoj. Reči su dar koji neki prime, a kada su već dar, čemu onda gordost!

Imati dušekorisnu misao, dobro je. Povezati više njih u Bogougodnu priču, svakako je korak napred u duhovnom životu. A živeti tu priču, to je već podvig! Svetogorci to dobro znaju.

Hilandaru zaveštan posed i njegova nemetežna obitelj. Monasi ogrnuti mantijama. Molitvama. Tihi i krotki. Umrli su za svet i razapeli tog starog čoveka u sebi. Ne brinu se za ono „mnogo“, već jedino za spasenje svoje duše. Čuvaju mir u srcu. On se godinama stiče. Priznaju svoju nemoć pred Gospodom i u Njega se uzdaju. Njemu su položili svoj jaram.

Svako ima svoj izbor. I tu je svako od nas sam. Bez izuzetka. To je tako mudro smišljeno. Čovek ima slobodu volje. Ona ga učini robom ili slobodnjakom. Možemo birati između svetovne sujete, tog velikog ropstva, i uzdanja u Hrista u Kome postajemo istinski slobodni. Slobodni od greha. Jaki unutra. Tu se lomimo i razapinjemo strasti dok ne očistimo taj unutrašnji oltar. U srcu. Ono traži u molitvi zaštitu od rđavih ljudi i duhova zlobe. Oproštaj za sve što je iz njega izašlo kao sagrešenje, prestup, pa valja moliti i za zaštitu od nas samih. Zaista, nekada smo sebi najveći protivnici. Uporni i nerazumni! Tada je gordost u čoveku nabijena punom merom.  Misli da je sam sebi najveći prijatelj, da sve može sam i onako kako to on misli da treba. O tu stenu mnogi su se spotakli. Svako razuman, shvativši svoju nemoć, nakon toga položio je svoje breme pod Noge Gospodnje i opet se našao u naručju Milostivog priznajući da nam spasenja bez Hrista nema. Nema večne utehe. Pobede nad smrću. I čitav život bez Njega nesrećno je promašen i zaludu utrošen. A koliko čovek danas razmišlja o svom spasenju? Da li je blizu Hristu? Koliko se grehova otkrilo kroz mnoge sablazni?

Kada se umnoži bezakonje i podvige treba udvostručiti. Dobro  vezuje snoplje zla, oganj reči i dela ih spaljuje. Niko ne bira vreme u kome će se roditi, ali jedan je izbor od vekova i ostaje u vekove! Izbor naš. Naša odgovornost pred Bogom. Na koju stranu ćemo stati, kom gospodaru ćemo služiti – Onom u kome je život, ili onom koji donosi smrt! I kada greh izaberu mnogi, ko će molitveno stati pred Gospodom za nas nedostojne? Na čijim stubovima vere će se održati prolazna zemlja?  Koliko će biti onih u narodu što će iskreno i bez straha propovedati na trgovima i gorama spasonosnu reč Hristovu? Onih što će sa upaljenom svetiljkom duše pominjati i opominjati da svaki čas treba da stražimo nad sobom.  

Bratija hilandarska. Kao mnoga svetila na jednoj gori. Ne ostajemo li u duhu Svetosavlja njihovim svetim molitvama? Ne stoji li uzdignut ka nebu Milutinov pirg i danas, dok odjekuju zvuci truba iz bezdana? Lome se o molitve svetogorskih podvižnika, pa pirg ostaje i dalje da svedoči o neizbežnosti stradanja na putu spasenja. Nisu li svetogorski monasi kolesnica Pravoslavlja? Jer, zlatni Krst i danas stoji nad Svetom Gorom, a duh njenih manastira i dalje nevidljivim lestvicama  prevodi u Carstvo Nebesko!

Monah Lazar. Utonuo u smiraj svetogorske večeri sa brojanicom u jednoj i bosiljkom u drugoj ruci. Pognuo glavu i zatvorio oči dok mu se monaška pana, kao krila anđela, poigrava na mirisnom vetru. O čemu li razmišlja? Za koga se moli? Ili samo ćuti, tihuje, jer kažu da je ćutanje pred Gospodom najveća molitva!

Ruku preklonjenih preko grudi i blagog osmeha, koji ipak ne uspeva da sakrije duga, monaška brada, kao da molitvom zaustavlja vreme da bi se neko zlo u mnogometežnom svetu osujetilo, ili bar odužilo vreme njegovog ostvarenja. Istog i blagog izraza lica. Nepomičan. Skrušen i slobodan u misli. U molitvi. Ispred njega sunce kao da pokušava da se otrgne iz zagrljaja manastirske šume, iako je to neizbežna doslednost i lepota u punoti sjaja. Kao da i samo želi da bar još malo miluje dobro čedo Božje. Nestalo je. Usnulo. Sanjivim očima ostavilo je crven trag, kao obećanje da će se vratiti posle samo Bogu i njemu znanog puta, a onda zašlo u prostrano, duboko nebo. Lice monaha Lazara zadržalo je svoju blagost! Kao da je sva svetlost ostala na njemu. Kao da se nikada i nije gubila.

Miran i posvećen. Otvorio je oči i zagledao se u daljinu. Niz blago lice zablistala je topla suza. Pokajnička. Pobednička. Za čudo, osmeh mu je ostao i kao da je bio još blaženiji. Ganut veličinom Božjom koju je projavio večerašnjim zalaskom sunca, kao da se potpuno oteo ovom svetu, dok je suza tražila put kroz gustu bradu. Put  ka tom dobrotvornom osmehu.

—    Slava Tebi Bože, Nado naša, slava Tebi! — tiho otpoja.

Odvojio se od starog panja na kome je sedeo i laganim koracima krenuo ka konaku. Da produži molitvu. Možda i plač svoj?

Veče se već odavno spustilo i još samo iz poneke kelije dolazi svetlost od upaljenih sveća. Spavaju, mnogi bi pomislili. Traže počinak umornom telu. Ali, svaki monah zna da je noć pobedonosnica  usrdne molitve i  osame, zbog kojih mnogi i odlaze u manastir. Jer, zaista, usamljen u tihoj noći, čovek najlakše može svoje misli uputiti Bogu. Zakucati na vrata nebeska i ridati nad sobom i čitavim svetom. Oslušnuti potrebu srca. Tu nesagledivu sladost znaju samo oni koji je iskuse i nju niko ne može u reči staviti. I zato monasi ćute. Zadobili su unutrašnji mir u kome više ne robuju vremenu. Izdigli su se iznad njega. Uspinju se ka nebu i da ne bi izgubili tu blagodat, govore samo kroz osmeh, uzdržani od bilo kakvog praznoslovlja. I dok se neko zlo u svetu navršava, oni tihuju u noći i u čistoti srca ostaju u molitvi do zajedničkog bogosluženja.

Prijatni miris lijandera smerno je ušao kroz tek malo otškrinut prozor i izmamio mi osmeh. Likujem što sam prevario jutro i raspevane slavuje. Probudio sam se u hilandarskom konaku! U tišini. Prvu i čistu misao uputio sam Bogu, uz nemerljivu zahvalnost što sam ovde. Nigde nisam žurio, jer znao sam da ću stići na vreme tamo gde treba.

—    Ustao si? Vreme je da pođemo —

Malo reči. Tek onoliko koliko je potrebno. Ni jedna više. Tiho ih je izgovorio jeromonah Nikodim, sin  čestitog roda i dobri vojnik Hristov. Podvižnik i molitvenik.

Krenuli smo na jutarnje bogosluženje. Korak mi beše pomalo pospan, ali misao slobodna od svetovnih briga i rasejanosti. Isihasta i mladi bogotražitelj u jednom naumu. U istoj želji srca. Do sabornog hrama išli smo u tišini. Jeromonah Nikodim pognute glave, skrušeno i u molitvi. Kako i dolikuje monahu. Nisam bio siguran da li ja zaista koračam pored njega ili sam nošen iskrenošću njegove molitve upućene Bogu? Ili me možda sam anđeo držao za ruku, ozbiljan, i u isto vreme nasmejan, znajući delom tajnu mog srca i veliku radost što ću biti na jutrenju u Hilandaru.

Tihi cvrkut ptica, otpojan sa mnogih strana. Sabran na jednom mestu, oko manastirskog zvonika. Kao odgovor zvonima, rastočenim u hiljade umilnih tonova. Vetar ćuti i osluškuje kako bi mogao kazivati poklonicima koji će tek doći o velikoj, srpskoj, carskoj Lavri. O nebeskim bogosluženjima koja se u njoj vrše od Nemanje, monaha Simeona, do viteškog i blagočestivog kneza srpskog, Lazara. Od Lazara do današnjih dana. Mlad mesec zastajkuje izvirujući iza oblaka. Prikrada se bojažljivo da ne remeti molitveno uznošenje koje započinje ispred hrama. Pognutih glava, i sa ponekim izduženim uzdahom, bratija manastira Hilandara u sabranju i tišini,  sa strahopoštovanjem,  ulazi u svetinju.

Upaljena su kandila ikona pred kojima su se mnogi molili i bili uslišeni za vapaj svoje duše. Uspravan plamen mnogih sveća otkriva likove Svetih. Miris tamjana, uzdignut do potkupolne freske Hrista Pantokratora, smekšava duše vernih kako bi usrdnije zajedničarili u molitvi. Hilandar, svetinja podvižništva! Za pevnicama se smenjuju monasi, angeli sladopojanja. Pognutih glava i ruku skrštenih kraj tela. Neki sa osmehom, neki orošenih očiju u kojim je lako prepoznati onu Hristovu svetlost koju je pre dvadeset vekova darovao svima koji žele prokrčiti tamu svoga puta.

U koje slovo bih stavio umilno, bogonadahnuto pojanje hilandarskih monaha? Uvek sam se pitao o čemu se ponekad u životu ćuti.  Kada to reč postaje nemoćna? Zašto tajnu treba čuvati i zbog čega se ona ne otkriva svima? I poučen sam  da je to zbog naše ljudske slabosti kojom je većina nas zarobljena, jer, zaista, ne mogu svi podneti silinu Božjih otkrovenja. To je dato samo izabranima, a mi koliko možemo primiti od mrvica koje padnu sa njihove bogate trpeze. Dok stojim na molitvi u Hilandaru, pitam se kojim rečima čovek može verno prikazati svu punotu tih trenutaka u kojima se sami Bog otkriva i nama grešnima? Da li je o tome nužno progovoriti, iako mucavo, radi ukrepljenja drugih i učvršćivanja njihove vere? Ili je, ipak, razumnije ćutati? Ali, zar da ostane bez skromnog pokušaja da se iskaže sva ta veličina jutrenja u svetilniku svetogorskom, bar rečima koje, istina, umanjuju tu molitvenu lepotu, ali je iz poštovanja opisuju? A ono što činimo iz poštovanja, nije greh već veličanje slave Božje!

Još uvek ne sviće. Vreme stoji i čeka. Ovde ga niko i ne meri. Tu obaveznost za ljude u svetu što upozorava na prolaznost žitejskog, monasi i ne poznaju!

Vekovne freske i ikone obasjava životvorna svetlost upaljenih kandila i voštanica. Kao da sa njih dolazi radost što smo jutros tu, u sabranju i molitvi.

Crnorisci se  oslanjaju na stasidije između svoja dva uzastopna bogoslužbena prinosa. Umiveni svetlošću i pokropljeni mirisom tamjana.  Osnaženi zaštitom Trojeručice kojoj odaju hvalu. Poju neprekidno, umilno i nadahnuto. Svako breme ostavio sam  ispred ulaza u hilandarsku svetinju. U hramu, jedna je misao – ona o Carstvu Nebeskom. Ona okuplja, sabira sve. Samo ta jedna misao, i jedna suza. Topla, jer je iskrena. Teška i ispraćena uzdahom, jer mi je jasnije nego ikada koliko greh može daleko odvesti čoveka od Hrista Koji je, eto, tu, stoji i čeka! Za njom je krenula još jedna, a za njom i mnoge. Kruna pokajanja. Dar mnogoceni. Iskupljenje i nalaženje milosti u Boga. Telo mi je uzdrhtalo, a duh se radovao! Usne skupljene jecajem, ali prvi put sam potpuno bio srećan. Kao iz vode izašao. Okrepljen. Blagodaću osnažen. Kada bih je još znao sačuvati, kada bih se stalno sećao svoga greha i prinosio suze molitvene Gospodu. Pokajanje je prirodno stanje svih nas, samo što ga mi često izbegavamo. Stidimo se suza, a greha ne. Kakve li ludosti! I neznanja! Pognute glave sklopio sam kapke, te zastore očiju, i dopustio da suze nesmetano otiču. Da očiste kal sa duše. Ostao sam dugo u tom zanosu, u tihom razmišljanju o milosti Božjoj.

Uspravih pogled. Kroz visoko postavljeni manastirski prozor nenametljivo ulaze prve, jutarnje zrake svetlosti padajući na  likove Svetih. I kao da mi se svi osmehuju. Mučenici i veliki isposnici. Isihaste i prepodobni. Svi Sveti. Srebrnkasto nebo čini mi se bližim. Kao da bih ga mogao dohvatiti rukom. Za pevnicom bez prestanka poju monasi,  angeli milozvučni. Hristoliki. Njihovo nadahnuto, molitveno prinošenje, poziva na čistotu i ljubav nelicemernu. Na smernost u stajanju pred Gospodom. Neumorne i tanke monaške ruke okreću brojanice i udvostručuju molitve, jer bliži se najradosniji bogoslužbeni čin, Sveta Liturgija.

Lestvicom ka Gospodu hodi se lagano i oprezno.  Lukavstava je mnogo. I što smo bliže Istini potrebna je plamenija molitva i usrdniji podvig,  jer đavo se ustremljuje na one koji su istrajni na putu spasenja. Monasi znaju tu mudrost. Znaju i da Lukavi može uzeti i lik svetosti da bi kako prevario podvižnika. Znaju da pokušava da iskuša čak i za vreme molitve u samoj crkvi. Da se projavljuje kroz različite prelesti. Zbog toga crnorisci drže um sabran u veličanje slave Gospodnje, dok su im ruke uvek uposlene kako ne bi zapali u blagu dokolicu kada gospodar ljudskih slabosti pleni i lako može došapnuti neku rđavu pomisao. Gledam ih kako neumorno stoje, kako im je svaki pokret ruku odmeren. Blagi i krotki, duhom nepresahnuli.

Upozoravao je Hristos da se stoji i na prvoj i na drugoj straži, da nas ne bi zatekao u  palosti. Govorio o slabosti tela.  I zaista, zahtevna je plot ljudska. Ponekad tako uporno traži  da joj se služi. Svi veliki podvižnici su dobro znali da telo treba mnogo da postrada kako bi se duša oslobodila od robovanja slabostima. Da bi našla mir i osetila sladost. Umoran, poželeo sam da stanem pored kivota Svetog Simeona kako bi se tu ukrepio i osnažio duhom. O, kakvog li blagoslova! Prišao mi je onaj isti monah, Lazar, koga sam prethodne večeri posmatrao dok je stajao na molitvi pod svitkom neba. Rukom mi je pokazao da stanem ispred igumanske stasidije na koju niko ne seda! A ko bi se i usudio ako zna da je ona posvećena Igumaniji, Majci Cara našega! Stajao sam pored ikone Bogorodice Trojeručice. Tiho i smerno. U molitvi. Dirnut nebeskom sladošću i umiljenjem, osetio sam slobodu od robovanja nepotrebnim pomislima koje odvode u rasejanost. Imao sam jednu misao i od nje nisam želeo da se odvojim. Sagledavao sam u dubini svog srca, u toj skrivnici koja čuva plameno revnovanje za veru istinitu, veličinu za koju mnogi znaju, a niko je ne može objasniti u potpunosti – veličinu Ljubavi Gospodnje prema nama kaljavim i otežalim grehom.

 Suza je opet potekla. Kada čovek postane razuman i o Božjoj milosti počne predano razmišljati, shvata da suze dolaze kao neizbežni blagoslov i dar iskrenog pokajanja i priznanja sopstvene nemoći. Zaista, ako  bi se i svi napregli zajedno i sabrali ono najbolje, i kao takvi bi bili samo nejač koja bez Božanske blagodati ostaje nezadojena!

Molitvenim kadom đakona otpočeo je najradosniji bogoslužbeni prinos. U Hilandaru, u toj riznici blagočestivosti i molitvoslovlja, osetio sam šta je to nebeska Liturgija. Ona čoveku srce napoji i osveži ga kao krin mirisni. A šta je sve to što dolazi od našeg mudrovanja ako ne samo tegobni naramak koga sujetno vučemo u sopstvenu jamu pogrebnu! Kad bi samo dopustili da nas vodi taj osećaj iznutra! Taj glas istine i pravednosti, koji traži od nas da se potpuno predamo  volji Božjoj! Jedino smo tako uvek sigurni. Treba ostaviti mnoge brige i tek tada će misli biti spokojne, a srce čisto. O, kad bi češće sagledavali neugasivu svetlost svetinja kojim je Sveta Gora blagosiljana. Ukrašena i čuvana od zlih vremena. Pitam se odakle čoveku dolazi izobilje darova pa on uspeva da hodi lestvicama koje ga uzvode na nebo? Osmeh sa svih svetih ikona, kao radosna priča i odgovor na svaku pitalicu. Kao opravdanje za svaki trud.

Sa hilandarskog zvonika kao da odzvanja stoslov ljubavi i dobrotoljublja. Zvona pozivaju na sabornost. Na jednodušnost i strogo paženje na tok Liturgije. Molitve sveštenoslužitelja  kucaju  na vrata nebeska, i u svakoj od njih pominjani smo i zastupani i mi i naši bližnji. Prijatelji i neprijatelji. Upokojeni i oni koji još uvek sa trudom žele zadobiti Carstvo Nebesko. Jedino svetlost Istočnika sabira i izmiruje sve. Jedino se u Svetoj Liturgiji tajanstveno moli za sve narode zajedno, i za svakog čoveka posebno. Jedino u ovom Svetom  činu, u kome i sami angeli saslužavaju, sve miriše na radost i mir.  Likuje sve zemaljsko sa nebeskim.

Pogružen u molitvu ne odvajam misli od poretka po kome angeli na nebesima poju i veličaju Gospoda, Cara Slave. Ovde, u velikoj, srpskoj, carskoj Larvi, u slavnoj zadužbini blagočestivih i još slavnijih zadužbinara, Svetog Simeona mirotočivog i sina mu, monaha Save, služi se nebeska Liturgija spuštena na zemlju. Uzvodi na visoravni ljubavi, sloge i zajedništva. Zatvorenih očiju sozercavam tajnu velikog slavoslovljenja Jedinog Neporočnog! I dok stojim spuštenog pogleda, dajući blagoslov suzama da neometano padaju na mermerni pod, dok oplakujem svoje grehove i istovremeno se radujem zbog zadobijene i ničim zaslužene blagodati, osećam kako u meni sve nadolazi i sabira se u blagoprijatno ispovedanje vere. Dar suza dobija svako ko počne duhovnim očima sagledavati sve zamke i padove u vascelom svetu. I zlo koje se nadvilo nad nama kao teški oblak koji samo što se nije poderao. U izobilju ovaj dar dobija onaj koji osuđuje ma i najmanji svoj prestup, i kada se u prostoti i iskrenosti srca, kaje zbog svega što je učinio, a što nije ugodno Bogu. O, mora da je neopisivo tužno živeti u bezverju! Kako bi čovek odoleo iskušenjima, kako bi saznao smisao svog postojanja, kako bi se popeo na nebo, kako ostao miran i tih čak i u nevoljama, kako bi pronašao smisao i svoju ulogu između jutrenjovanja i večernja da nema poverenje u Onoga Koji svemu i daje smisao? I šta to čoveka drži u porobljenju, u nezasitosti naslađivanja sujetom našeg neplodnog mudrovanja? Sve bi nešto hteli po svom i gnevimo se na sve oko sebe kada nam krene naopako. Rovarimo po morskim dubinama i da možemo i zvezde bi prebrojali i pročešljali tražeći krivca za svoj neuspeh, svoj udes. A smirenja nema sve dok budemo drugima pripisivali svoj greh! I kao da gotovo uvek pokušavamo da dođemo do svog konačnog cilja, spasenja duše, hiljadama prečica zaboravljajući na nauk o uzanom putu! Sve bi nešto kraće, lakše.

Blago se osmehnuh i uspravih pognuti pogled zaustavivši ga na lusteru koji se neprekidno i lagano njiše. Kao da ispeva tropar Bogorodici dok sveće u čircima dogorevaju. Jutro je još davno prevarilo noć, a ja sam to tek sada primetio. Za pevnicama se smenjuju crnorisci, milozvučni pojci. Sveštenoslužitelj još jednom kadi Svetinje u Svetinji, ikone i likove Svetih na pažljivo oslikanim zidovima. I sve nas nedostojne pre nego što neki ne pristupe Svetom Putiru. U tom činu Liturgije pronašao sam veliku premudrost, jer kao da se samim kadom svi pričasnici pripremaju da sa velikim trepetom prime radost izvan svake radosti. Kao da im sami blagouhani miris tamjana iz bašte Bogorodičine daruje i smelost da priđu Bogu živom u najstrašnijoj, ali i najradosnijoj Svetoj Tajni. Pognutih glava, skrušeno i svako udubljen u svoju misao, svoju molitvu, dočekali smo iznošenje Časnih Darova iz oltara. Darova koji su obećani svima koji srcem poverovaše da je Gospod postradao za naše grehe, a vaskrsnuo da bi objavio svoju božansku slavu! U očima tinja radosna svetlost i istinitost u ispovedanju vere. U srcu dogreva osećaj nisposlat sa neba.

Služitelji staviše Putir na Časnu Trpezu, kome će pristupiti svi oni koji su hrabro podigli pregršt podviga, skidali kal sa duše, grčevito se boreći protiv onoga što ih je već mučilo kao navika. I protiv onoga što je smelo pretilo da to postane. Sav podvig se sastoji, u krajnjem, u nepopuštanju lukavim pomislima,  kojih niko nije oslobođen, jer u tom slučaju ne bi ni bio u mogućnosti da vodi borbu. Da postane pobednik nad sobom, vrlinama ukrašen vojvoda. Odolevati sablaznima i iskušenjima, davno je dato, asketsko pravilo, ali na koji način biti uspešan u tome – to je kruna svake mudrosti i poznanja! Možda neki smatraju da je uzaludno obremenjivati se pitanjima koje imaju gotovo istu važnost i veličinu kao i sam čoveka? Da je put njihovih odgonetki težak i nepredvidiv. Ali, ja sam bio spreman da stavim u zalog svu svoju sirotinju znanja za samo jedan odgovor - odakle dolazi smisao našeg postojanja? U godinama što su ostale iza mene, ja sam bio očaran ovom pitalicom. Na kraju bih uvek posustajao. Povlačio se pred njom. Možda i pred samim sobom! O, to se tako mučno znalo odužiti da naposletku nisam znao ni za čim tragam! Nisam došao do odgovora sve do Pričešća u Hilandaru.

Tišinu mira obogotvorilo je radosno pojanje monaha. Ono je pratilo Pričest, Tajnu nad svim tajnama! Ozareno lice sedmogodišnjeg dečaka koji je u sebe smestio Onoga Koga vaseljena čitava zbog Njegove veličine nije mogla primiti, i njegov ozbiljan pogled kao u starog mudraca, bio je odgovor na sva ona moja traganja o smislu našeg postojanja. Zaista, ako bi samo pažljivo oslušnuli šapate i želje tih malenih detinjih srdaca, verujem da bi bili tako blizu svega što odiše svetlinom i radošću. Zakoračili bi u  rasadnik svake jednostavnosti i iskrenosti i sve verom prihvatali. Verom živeli. Ali, mi zbog svog mnogog mudrovanja  ne možemo da shvatimo ni ono, naizgled sasvim prosto. Sve što postaje predmet ispitivanja i traženja dokaza, ostaje daleko od one prostodušnosti koju samo deca imaju. Pa zagledajte se samo u odraslog čoveka. On je toliko otežan teretom sumnje da pod njim postaje grbav. A grbavca želi li ko? I kada mu život neizostavno na samrti stavi ogledalo pred njega, kada mu svede račun, neće li se uplašiti kada ugleda svojugrbu? Zar u strahu dapomičemo usta koja izgovaraju poslednje reči, umesto da i tada proslavljamo Gospoda, hrabro, jer smrti nema! I da li ćemo se tada, bar na samoj samrti, uspraviti? Da li ćemo poverovati i ispovediti Hrista, ako čitav svoj vek provedemo pognuti i neverni? Milost Božja je velika, ali ne treba je kušati!

 Sedmogodišnji mališan veselog lica stao je pored ikone Svetog velikomučenika Dimitrija. Odvažan i spokojan. Pogled mu nije radoznalo lutao. Čini se kao da su mu sve tajne poznate, samo što ne zna kojim jezikom da ih i nama otkrije. Nama koji smo gotovi da se zakunemo da odveć sve znamo. Da razumom možemo izvesti ćilim svoga života baš onakav kakav želimo. To je naš najveći poraz! To što ističemo kao najveću pobedu! Naš razum, ta naša ideja za koju se grčevito borimo kao da njom nešto možemo promeniti! Ali, šta mi sami možemo učiniti bez blagodati Božje? Šta je to što je naše, što nismo dobili na dar od Boga? Ako nešto i imamo kao svoje, to su jedino te izgubljene bitke, izgubljeni dani u kojim smo se skrivali od Boga. I kako onda da gordima priđe taj zajapureni dečak i objasni da je smisao Bog i da je smisao u Njemu? On nema mnoge reči, ne mudruje kao mi, ali ima lice anđela i oči dobrote i poniznosti u kojima je naročit sjaj. Zaista, deca malo govore, a kažu mnogo. I sve što rade, čine to iz srca.

Sećam se velikog metanisanja tog mališana pred Trojeručicom. Vekovni poredak poklonjenja ikonama u Hilandaru je takav da hodočasnik ispisuje molitveni krug. Završava se pred kivotom Svetog Simeona mirotočivog. Mihajla, tako se zvao ovaj mališan, kao da je za ručice držala sama Bogorodica pa se njenoj čudotvornoj ikoni najpre kolenopreklono pomolio. Onako, jednostavno i iz srca, kako to samo deca znaju. Njegova ozbiljnost lica, dok je čelom doticao pod, ostaće pored neke stasidije da pozdravlja sve one koji će tek doći na hodočašće. Ganut, napravio sam veliku metaniju pred Trojeručicom. Uspravio se i oslušnuo tišinu kakva se može čuti samo u Hilandaru.

Svetlost sveća i kandila, pomešana sa onom koju nam Bog uvek  jutrom daruje, pokazala mi je svu lepotu Vavedenjske crkve. Likovi Svetih, opominjali su sa njenih zidova na nepokolebivo čuvanje vere očeva naših očeva. Ovde Liturgija nikada ne prestaje, jer je nebeska, a to što je nebesko ne poznaje končinu.

Tiho, zauzet svak svojom molitvom, krenuli smo u trpezariju na zajednički obed. Hodao sam tako da nisam ni osećao da mi se koraci oslanjaju na manastirski pod. Gazio sam po svojim rđavim navikama i željama srca. Zaista, čovek tek u velikoj svetinji može potpuno sagledati sav svoj promašaj i svoju ukaljanost neplodnim delima.

U trpezariji,  naročit, osveštan mir. Poseban red ovenčan uzdržanjem. Hilandarskim hlebom smo okrepili telo koje uvek iziskuje. Molitva  je  prethodila njegovom kušanju i opomenula nas da ne živimo samo o njemu, već i od svake reči koju izustimo. A od molitve, najslađe reči, svakako se najradosnije živi.  Zato i  jedan od monaha iz obitelji, po poslušanju, čita žitija Svetih, a to je, svakako, molitva.  Molitva sozercanja. Iz ruku oca Jefrema, sa korica jedne od knjiga mudrosti koje se ovde čitaju, smešile su se bogotražiteljske oči Svetog vladike Nikolaja. Otvorivši je, ne bez ushićenja,  poče iščitavati krasno slovo balkanskog zlatousta o Svetom srpskom mučeniku, Lazaru. Takva je hrana hilandarska. Večita. Slatka. Nebeska.

Poklonih se monahu koji je činio mali naklon svima koji izlaze iz trpezarije. To mu je poslušanje. Skrušeno i u molitvi,  dođoh do Savinog bunara da pijem od te vode žive od koje niko više ožedneti neće. Okružen rojem pčela upitah se, ne bez zebnje u srcu, piju li i danas sinovi i kćeri velikog župana Nemanje, svetog monaha Simeona, vodu čistu, vodu svetosavnu ili se zatrovaše nekomtuđom, mutnom? Gde je to, uopšte, čovek danas namerio? Gde krenuo neobuzdano? Zar se od prsta Gospodnjeg može sakriti? I zar su pčele mudrije od slovesnog čoveka pa piju sa izvora čistine, dok se on napaja svakom prljavštinom? I još je nepokolebivo drži za sladost!  Uspravih pogled ka svetoj lozi Nemanjinoj, izrasloj iz same crkve.  Pomolih se svetitelju da nas pomene u Carstvu Nebeskom gde je on sa svojim sinom, Svetim Savom, sakupio blago i ukrasio ga vencem nepropadljivim.

Još u toku ovog popodneva napustiću hilandarsku obitelj. Ova mi je misao unela tugu u srce, iako sam znao da je Hilandar utočište kroz vekove, a ne samo za jedno hodočašće, i da mu se, neizostavno, mogu vratiti kada me slomi vreva žitejska. Teško je čoveku odvojiti se od smisla, posebno ako je oko njega mnogo toga beznačajnog! Od neiskazane lepote ruža, ako je okružen samo trnjem!  Po ko zna koji put sam ušao u kosturnicu. Mesto sveto i miomirisno, kao i sve ostalo što se vezuje za ime Hilandar! Ovde čovek oseti nestvaran mir i tišinu, bez straha. A i čemu zastrašenost? I od čega, ako već smrt žanje po nekom svom redosledu i ako niko od nas nije zaseban klas koji je izvan tog polja da bi ostao nepožnjeven. Ali, smrt je pobeđena! Slabost čoveka iskupljena! Njemu večni život obećan! Pa  čemu onda hvalisavost onim što prolazi i uznošenje propadljivim, ako nas smrt ugrabi nespremne? Uljuljkane u strasti i rđave navike. Večni život jeste obećan, ali ga treba trudom zadobiti.

Zamišljeno, izašav iz kosturnice, pozdravih se sa žutim hilandarskim mačkom koji mi je prethodne večeri jeo iz ruke. Blago ga pomilovah obećanjem da ću mu se opet vratiti. Zastah  pod olistalim orahovim granama na tihom i svetlom monaškom groblju (kakav je i monaški život), ne braneći njegovim granama da mi miluju lice. Posve je čudna ta nezlobiva igra svetosavskog oraha sa vetrom koji pokušava da mu, samo on zna iz koga razloga, zamrsi ruke. Zažmurih i zaplakah. Ali ne zbog smrti hilandarskih monaha, jer za nas pravoslavne smrt nije žalost, već i ovog puta zbog svoje nedostojnosti i skorog odlaska.

— Bože, čime sam zaslužio ovoliku blagodat? Ja koji sam te gonio od sebe, ponekad rešen i da ti se narugam! Da ismejem svaku prostodušnost i prođem mimo svake dobrodetelji! Ja, prestupnik zakona i misleni razvratnik! Možda nas milostivi Gospod nagrađuje zbog priznanja našeg grehopada i time nam otkriva Svoju ni sa čim sravnjivu Ljubav? — uhodila me je misao, mirno i strpljivo. 

Preklonjenih kolena i drhtavim rukama ubrao sam bosiljak kako bih njegovim mirisom bio pokropljen dok koračam svetogorskim stazama koje vode u Carstvo Nebesko. Želeo sam da još jednom pređem „putem vekova“, od manastira Hilandara do obale mora. Da se divim visokim kiparisima što uranjaju u nebesku čistinu i šapatom govore o svetogorskim podvižnicima koji su se povlačili u svoje molčalnice kako bi se dali na potpunu službu Bogu. Na omalenoj steni, isklesan lik velikog svetitelja, monaha Simeona, kako okreće brojanicu u ruci i gleda kroz vekove u svoju zadužbinu, Hilandar. U tu rosnu, cvetnu livadu na kojoj će se naslađivati njegov narod. Sretoh i zablagodarih monahu, koji je čuvao svoj podvig da bos prelazi ovim putem iz dana u dan, za istinu koju mi nesebično otkri:

— Radost je u smirenju i potpunom prihvatanju svega što ti Gospod pošalje, čedo.  Naposletku, i sam ćeš shvatiti da je sve za tvoje dobro. Ne uzimaj na sebe rasuđivanje o tuđim postupcima dok sam ne ukrotiš svoje misli i strasti, jer kakav bi savet mogao dati ako nemaš opitnog iskustva iz borbe sa Lukavim? Raduj se i trudi da se i oni oko tebe raduju! Ispuni ovo i naći ćeš mira duši svojoj! —

Blago se pokloni, nasmeši, i pomilova me pogledom punim ljubavi. Odmahnu rukom kao da mi je hteo reći:

— Ne brini, sve će to Gospod urediti i otkriti ti kada za to dođe vreme, a ti se do tada moli što češće možeš —

 Ubrza korak, radosno koračajući kao dete nezlobivo. Ispred mene se nazirao Milutinov pirg. Bio sam još uvek daleko od njega. Pored puta, brižnom rukom negovane masline, simbol mira, radosti i mudrosti,  veličaju slavu Božju. Vetar zaćutao i dopušta pticama da raznose vest putniku kako se ovde, nekada davno, sukobilo dobro sa zlom, jer nije htelo posustati u odbrani nepovređene istine i ljubavi. Osećam miris uzrele smokve, okvašene, ukraj mora. Blizu je hilandarska arsana, uvek gostoljubiva kada u nju uplovljava veličanstveni brod „Dostojno jest“. Zastao sam na pesku i zagledao se u daljinu. Kao da sam očekivao da iz nje dođu neki novi namernici. Tragaoci za tajnama. I za Istinom. Verujući u čuda. Izuo sam obuću i zavrnuo nogavice, rešen u naumu i želji srca da se bos vratim Hilandaru.

            — Čas mog odlaska može li se sasvim izbeći? Ili bar odložiti? I po kom to zakonu duša dobija baš onoliko koliko joj je potrebno na njenom stupnju rasta ka savršenstvu? Zašto ne dobije još blagodati? Samo još jedan dan da ostanem, eto, ne tražim više! —

Osetih nečiju ruku na svom ramenu. Bio je to monah Stefan. Podvižnik koga sam sreo pre neki čas. Vraćao sa Hilandaru. I sada bos, razume se. Sa štapom u ruci, kao mudri pastir, monah manastira Hilandar, radostan u svom asketizmu. Spusti pogled i osmehnu se videvši moja ogoljena stopala. Govorio mi je da ne smem tugovati, jer me Hilandar već pozvao da mu opet dođem i da ću mu se, sigurno, uskoro vratiti. Ne znam odakle je dolazila ta njegova sigurnost, ali sam mu bezuslovno verovao. A ko i ne bi ako zna da je ovaj smireni revnitelj, dostojan monah najveće srpske svetinje.

Prigrli me čvrsto, sa očiju mi otirući suze. Dugo ću u njima nositi tihe hilandarske večeri pod lozom, u kojim sam, radostan, ispijao šoljicu kafe uz cvrkut ptica manastirske šume. Pamtiću zauvek tu lepotu rumenog traga sunca koji zastajkuje za njim. U mojoj duši ostaje sećanje na, uzvišen nad sujetom i metežom, Hilandar.

PODELITE OVAJ TEKST NA: