детаљ слике: КРК Арт дизајн

ХИЛАНДАРСКИ ЗАПИСИ 

Марија. Кћи Јоакима и Ане. Од Бога измољено чедо праведника. Ризница врлина и благодати. Она за коју је пророковано да ће јој мач пробости душу.  Девственица. Служитељка Истини. Богородица.

Беше давно. Али, и данас мајке причају са истим оним жаром као и тада, повест својим синовима и кћерима о томе како је Пресвета са Апостолима свога Сина кренула у проповед Царства Небеског. У проповед о, до тада човеку још увек непознатој, љубави.  Векови су након тог благословеног пута по Егејском мору испевали своје песме, године су неуморно испредале своје приче. Дани говорили крепошћу вере, а сати шапатом позивали на покајање. Сваки је тренутак надахњивао живом вером у васкрслог нам Господа. А Она је и данас ту као и пре читавих двадесет векова када је ходила по Светој Гори. Поред нас и уз нас. Наша Заступница. Молитвеница. Укрепљење оних окрзнутих маловерјем. Прибежиште немоћним, који то скрушено и признају пред Господом, и оних који се гордо, али узалудно, покушавају сами пробити кроз све замке палог света. Њих још увек плете непријатељ нашег спасења. Уточиште у невољи и једним и другим подједнако!

Беше давно, али као да и сам ветар вековима приповеда истину о томе како је Пресвета крочила на Свету Гору. Као да увија тај многоцени запис у своја недра, намеривши да га сачува неокрњеним. Ту причу, што је ради укрепљења нас људи, ослабелих у вери, записана и откривена. А повест која се преко оца дословно преноси на сина, и у коју подједнако верују оба, истинита је. Лаж се лако разоткрије. Промени облик, јер суштине нема. А то што је далеко од смисла постојања, од Извора мудрости, као да никада није ни постојало. Лаж је од честитости прогнана. Од правде побеђена. Од љубави постиђена. Истина остаје у векове векова, и која поста пре свих векова!

Пловила је на острво Крит, где су људи живели у незнању, да утврди у њихова, искушењима још увек неиспитана срца, реч спасоносну. Реч живу. Јеванђељску. Она о којој ми, грехом раслабљени, не знамо ни достојну песму захвалности испевати. Пречасна Мајка, Богородица.

Али, брод је по немирном мору кренуо неким другим правцем од намереног. Божји Промисао, нама људима, углавном је непознат. Тако је, кротка, стигла на место које од њеног похођења постаде освећено.  Света Гора. Увек иста за оне који верују. Сваки камен овде је завештан и познаје истину. Проговори само онима који светињи одлазе у страху Божјем и у искреној побожности. У истрајном ревновању за веру отачаства. Чак и стена зна и говори, а ми, будући словесни, колико познајемо милост Божју што се овде открила? И да ли преклоњеним коленима стајемо на обалу мирисну од молитвеног када из многих манастира? На обалу свету. Да ли се срце топи од умиљења као воштана свећа, отирући сузе покајања? Од благодати која све прожима?

Лицем окренутим ка Светој Гори, одбројавам преостале тренутке до оног када ћемо бродом пристати у арсану. Тако смо близу. Размишљам колико сам нашао милости у Господа када ме је довео овамо.

— Боже,  зар сам достојан крочити где је Твоја Мајка корачала? Зар ћу ја, страстима умртвљени сасуд, гледати у високе светогорске кипарисе који су израсли светошћу и молитвама Непорочне? О, зар ћу прогледати и ја слепи? —  

Заиста, да није ни са чим мерљиве милости Господње, да добијамо само по делима нашим, многи никада не би зашли у овај расадник живе вере, у башту Дјеве. Остајали би увек у предворју величанственог дворца који надвисује све житејско. О који се разбија све што је од плоти. Питам се како би било срцу када би само издалека осетило ту велику благодат, а онда остало без ње, јер јој не може прићи?

— О, да ли би заплакали када би само крајем ока угледали ту непојмиву светлост којој се не можемо приближити? Да ли би скрушено молили Бога да нас не остави тако сироте, далеко од Воде живе? —

Присећам се приче коју сам радо слушао од свог деде док се приближавам Хиландару. Приче, у којој је почетак радости и среће читавог једног народа.

— Векови су многи утекли од оне тихе, уснуле ноћи. У њој су само сове бдиле, испевајући химне љубави. Али, још неко је био будан. Кротки царевић, одбегао од пропадљивог света и благочестивих родитеља, како би тражио своју младићку жудњу, Бога. И нашао Га је, у Хиландару —

Неко је изабран да се још од младости своје укорени у трагању за непролазним, а неко за читав свој живот и не погледа са знатижељом у звездано небо које се, о чуда, увек по неком редоследу показује будном посматрачу! Несрећа је не запитати се бар на самрти! Непоправљив промашај! Од Господа би изабран и он, Растко, потоњи монах Сава. И као да још увек држи у руци повељу византијског цара, који му одобри да подигне манастир своме роду у којем ће многи напајати своју душу.

Хиландар! Ван сваког времена и ван сваке пролазности! Хиландар! Столп љубави који дочекује срца свих оних који му у искрености долазе од истока до запада.

— О, несагледиви Хиландару! Узданицо и укрепљење! Ризницо многих добара! Гледам те и све сам ти ближи. Теби, светосавској колевци —

Памтим сваки камен светогорски. Сваки горди кипарис израстао под крошњом небеском. И сваки понизни лијандер који мирише тако да се чини нестварним, док уста остају лепљива од те силне сладости! Хиландар!Као да није од овог света! Као да стоји уздигнут и близу неба. Тамо где огреховљена земља рида у плачу и љуби светлост звездану. Угнежђен између непролазности и свеколиког добротољубља.

Још чувам у највећој скривници срца, запечаћен са седам печата, тај први корак по каменој, поплочаној стази којом је ходио и Свети Сава. Ишао сам ка манастирским конацима и саборној цркви. Посвећена је увођењу Богородичином у храм. И не знам да ли је тада био умилнији ветар, јер се трудио да ми полако исприча једну од светосавских прича, или вековима одолео пут по коме сам ходио? Био је  тако милосрдан и трпео ме под теретом мојих грехова! Опомињао сам и прекоревао себе, размишљајући о свим својим преступима, о узалуд изговереним речима. 

Заиста, неопходно је да човек осуди себе за своје грехе, ако се нада спасењу душе.  Велика је незгода када га други стану хвалити и ласкавим речима хранити му сујету. Ко нема довољно мудрости и смирења, ово може бити погубно за његово срце. А шта вреди човеку ако читав свет задобије, а души својој науди? И шта је претежније од ње? Шта вреди писцу ако напише дело којим ће и читав свет очарати, ако у њему не прославља Господа и не служи Му? Опет,  ако  то и учини, а себи припише заслугу и почне се гордити, губи плату за труд свој. Речи су дар који неки приме, а када су већ дар, чему онда гордост!

Имати душекорисну мисао, добро је. Повезати више њих у Богоугодну причу, свакако је корак напред у духовном животу. А живети ту причу, то је већ подвиг! Светогорци то добро знају.

Хиландару завештан посед и његова неметежна обитељ. Монаси огрнути мантијама. Молитвама. Тихи и кротки. Умрли су за свет и разапели тог старог човека у себи. Не брину се за оно „много“, већ једино за спасење своје душе. Чувају мир у срцу. Он се годинама стиче. Признају своју немоћ пред Господом и у Њега се уздају. Њему су положили свој јарам.

Свако има свој избор. И ту је свако од нас сам. Без изузетка. То је тако мудро смишљено. Човек има слободу воље. Она га учини робом или слободњаком. Можемо бирати између световне сујете, тог великог ропства, и уздања у Христа у Коме постајемо истински слободни. Слободни од греха. Јаки унутра. Ту се ломимо и разапињемо страсти док не очистимо тај унутрашњи олтар. У срцу. Оно тражи у молитви заштиту од рђавих људи и духова злобе. Опроштај за све што је из њега изашло као сагрешење, преступ, па ваља молити и за заштиту од нас самих. Заиста, некада смо себи највећи противници. Упорни и неразумни! Тада је гордост у човеку набијена пуном мером.  Мисли да је сам себи највећи пријатељ, да све може сам и онако како то он мисли да треба. О ту стену многи су се спотакли. Свако разуман, схвативши своју немоћ, након тога положио је своје бреме под Ноге Господње и опет се нашао у наручју Милостивог признајући да нам спасења без Христа нема. Нема вечне утехе. Победе над смрћу. И читав живот без Њега несрећно је промашен и залуду утрошен. А колико човек данас размишља о свом спасењу? Да ли је близу Христу? Колико се грехова открило кроз многе саблазни?

Када се умножи безакоње и подвиге треба удвостручити. Добро  везује снопље зла, огањ речи и дела их спаљује. Нико не бира време у коме ће се родити, али један је избор од векова и остаје у векове! Избор наш. Наша одговорност пред Богом. На коју страну ћемо стати, ком господару ћемо служити – Оном у коме је живот, или оном који доноси смрт! И када грех изаберу многи, ко ће молитвено стати пред Господом за нас недостојне? На чијим стубовима вере ће се одржати пролазна земља?  Колико ће бити оних у народу што ће искрено и без страха проповедати на трговима и горама спасоносну реч Христову? Оних што ће са упаљеном светиљком душе помињати и опомињати да сваки час треба да стражимо над собом.  

Братија хиландарска. Као многа светила на једној гори. Не остајемо ли у духу Светосавља њиховим светим молитвама? Не стоји ли уздигнут ка небу Милутинов пирг и данас, док одјекују звуци труба из бездана? Ломе се о молитве светогорских подвижника, па пирг остаје и даље да сведочи о неизбежности страдања на путу спасења. Нису ли светогорски монаси колесница Православља? Јер, златни Крст и данас стоји над Светом Гором, а дух њених манастира и даље невидљивим лествицама  преводи у Царство Небеско!

Монах Лазар. Утонуо у смирај светогорске вечери са бројаницом у једној и босиљком у другој руци. Погнуо главу и затворио очи док му се монашка пана, као крила анђела, поиграва на мирисном ветру. О чему ли размишља? За кога се моли? Или само ћути, тихује, јер кажу да је ћутање пред Господом највећа молитва!

Руку преклоњених преко груди и благог осмеха, који ипак не успева да сакрије дуга, монашка брада, као да молитвом зауставља време да би се неко зло у многометежном свету осујетило, или бар одужило време његовог остварења. Истог и благог израза лица. Непомичан. Скрушен и слободан у мисли. У молитви. Испред њега сунце као да покушава да се отргне из загрљаја манастирске шуме, иако је то неизбежна доследност и лепота у пуноти сјаја. Као да и само жели да бар још мало милује добро чедо Божје. Нестало је. Уснуло. Сањивим очима оставило је црвен траг, као обећање да ће се вратити после само Богу и њему знаног пута, а онда зашло у пространо, дубоко небо. Лице монаха Лазара задржало је своју благост! Као да је сва светлост остала на њему. Као да се никада и није губила.

Миран и посвећен. Отворио је очи и загледао се у даљину. Низ благо лице заблистала је топла суза. Покајничка. Победничка. За чудо, осмех му је остао и као да је био још блаженији. Ганут величином Божјом коју је пројавио вечерашњим заласком сунца, као да се потпуно отео овом свету, док је суза тражила пут кроз густу браду. Пут  ка том добротворном осмеху.

—    Слава Теби Боже, Надо наша, слава Теби! — тихо отпоја.

Одвојио се од старог пања на коме је седео и лаганим корацима кренуо ка конаку. Да продужи молитву. Можда и плач свој?

Вече се већ одавно спустило и још само из понеке келије долази светлост од упаљених свећа. Спавају, многи би помислили. Траже починак уморном телу. Али, сваки монах зна да је ноћ победоносница  усрдне молитве и  осаме, због којих многи и одлазе у манастир. Јер, заиста, усамљен у тихој ноћи, човек најлакше може своје мисли упутити Богу. Закуцати на врата небеска и ридати над собом и читавим светом. Ослушнути потребу срца. Ту несагледиву сладост знају само они који је искусе и њу нико не може у речи ставити. И зато монаси ћуте. Задобили су унутрашњи мир у коме више не робују времену. Издигли су се изнад њега. Успињу се ка небу и да не би изгубили ту благодат, говоре само кроз осмех, уздржани од било каквог празнословља. И док се неко зло у свету навршава, они тихују у ноћи и у чистоти срца остају у молитви до заједничког богослужења.

Пријатни мирис лијандера смерно је ушао кроз тек мало отшкринут прозор и измамио ми осмех. Ликујем што сам преварио јутро и распеване славује. Пробудио сам се у хиландарском конаку! У тишини. Прву и чисту мисао упутио сам Богу, уз немерљиву захвалност што сам овде. Нигде нисам журио, јер знао сам да ћу стићи на време тамо где треба.

—    Устао си? Време је да пођемо —

Мало речи. Тек онолико колико је потребно. Ни једна више. Тихо их је изговорио јеромонах Никодим, син  честитог рода и добри војник Христов. Подвижник и молитвеник.

Кренули смо на јутарње богослужење. Корак ми беше помало поспан, али мисао слободна од световних брига и расејаности. Исихаста и млади боготражитељ у једном науму. У истој жељи срца. До саборног храма ишли смо у тишини. Јеромонах Никодим погнуте главе, скрушено и у молитви. Како и доликује монаху. Нисам био сигуран да ли ја заиста корачам поред њега или сам ношен искреношћу његове молитве упућене Богу? Или ме можда сам анђео држао за руку, озбиљан, и у исто време насмејан, знајући делом тајну мог срца и велику радост што ћу бити на јутрењу у Хиландару.

Тихи цвркут птица, отпојан са многих страна. Сабран на једном месту, око манастирског звоника. Као одговор звонима, расточеним у хиљаде умилних тонова. Ветар ћути и ослушкује како би могао казивати поклоницима који ће тек доћи о великој, српској, царској Лаври. О небеским богослужењима која се у њој врше од Немање, монаха Симеона, до витешког и благочестивог кнеза српског, Лазара. Од Лазара до данашњих дана. Млад месец застајкује извирујући иза облака. Прикрада се бојажљиво да не ремети молитвено узношење које започиње испред храма. Погнутих глава, и са понеким издуженим уздахом, братија манастира Хиландара у сабрању и тишини,  са страхопоштовањем,  улази у светињу.

Упаљена су кандила икона пред којима су се многи молили и били услишени за вапај своје душе. Усправан пламен многих свећа открива ликове Светих. Мирис тамјана, уздигнут до поткуполне фреске Христа Пантократора, смекшава душе верних како би усрдније заједничарили у молитви. Хиландар, светиња подвижништва! За певницама се смењују монаси, ангели сладопојања. Погнутих глава и руку скрштених крај тела. Неки са осмехом, неки орошених очију у којим је лако препознати ону Христову светлост коју је пре двадесет векова даровао свима који желе прокрчити таму свога пута.

У које слово бих ставио умилно, богонадахнуто појање хиландарских монаха? Увек сам се питао о чему се понекад у животу ћути.  Када то реч постаје немоћна? Зашто тајну треба чувати и због чега се она не открива свима? И поучен сам  да је то због наше људске слабости којом је већина нас заробљена, јер, заиста, не могу сви поднети силину Божјих откровења. То је дато само изабранима, а ми колико можемо примити од мрвица које падну са њихове богате трпезе. Док стојим на молитви у Хиландару, питам се којим речима човек може верно приказати сву пуноту тих тренутака у којима се сами Бог открива и нама грешнима? Да ли је о томе нужно проговорити, иако муцаво, ради укрепљења других и учвршћивања њихове вере? Или је, ипак, разумније ћутати? Али, зар да остане без скромног покушаја да се искаже сва та величина јутрења у светилнику светогорском, бар речима које, истина, умањују ту молитвену лепоту, али је из поштовања описују? А оно што чинимо из поштовања, није грех већ величање славе Божје!

Још увек не свиће. Време стоји и чека. Овде га нико и не мери. Ту обавезност за људе у свету што упозорава на пролазност житејског, монаси и не познају!

Вековне фреске и иконе обасјава животворна светлост упаљених кандила и воштаница. Као да са њих долази радост што смо јутрос ту, у сабрању и молитви.

Црнорисци се  ослањају на стасидије између своја два узастопна богослужбена приноса. Умивени светлошћу и покропљени мирисом тамјана.  Оснажени заштитом Тројеручице којој одају хвалу. Поју непрекидно, умилно и надахнуто. Свако бреме оставио сам  испред улаза у хиландарску светињу. У храму, једна је мисао – она о Царству Небеском. Она окупља, сабира све. Само та једна мисао, и једна суза. Топла, јер је искрена. Тешка и испраћена уздахом, јер ми је јасније него икада колико грех може далеко одвести човека од Христа Који је, ето, ту, стоји и чека! За њом је кренула још једна, а за њом и многе. Круна покајања. Дар многоцени. Искупљење и налажење милости у Бога. Тело ми је уздрхтало, а дух се радовао! Усне скупљене јецајем, али први пут сам потпуно био срећан. Као из воде изашао. Окрепљен. Благодаћу оснажен. Када бих је још знао сачувати, када бих се стално сећао свога греха и приносио сузе молитвене Господу. Покајање је природно стање свих нас, само што га ми често избегавамо. Стидимо се суза, а греха не. Какве ли лудости! И незнања! Погнуте главе склопио сам капке, те засторе очију, и допустио да сузе несметано отичу. Да очисте кал са душе. Остао сам дуго у том заносу, у тихом размишљању о милости Божјој.

Усправих поглед. Кроз високо постављени манастирски прозор ненаметљиво улазе прве, јутарње зраке светлости падајући на  ликове Светих. И као да ми се сви осмехују. Мученици и велики испосници. Исихасте и преподобни. Сви Свети. Сребрнкасто небо чини ми се ближим. Као да бих га могао дохватити руком. За певницом без престанка поју монаси,  ангели милозвучни. Христолики. Њихово надахнуто, молитвено приношење, позива на чистоту и љубав нелицемерну. На смерност у стајању пред Господом. Неуморне и танке монашке руке окрећу бројанице и удвостручују молитве, јер ближи се најрадоснији богослужбени чин, Света Литургија.

Лествицом ка Господу ходи се лагано и опрезно.  Лукавстава је много. И што смо ближе Истини потребна је пламенија молитва и усрднији подвиг,  јер ђаво се устремљује на оне који су истрајни на путу спасења. Монаси знају ту мудрост. Знају и да Лукави може узети и лик светости да би како преварио подвижника. Знају да покушава да искуша чак и за време молитве у самој цркви. Да се пројављује кроз различите прелести. Због тога црнорисци држе ум сабран у величање славе Господње, док су им руке увек упослене како не би запали у благу доколицу када господар људских слабости плени и лако може дошапнути неку рђаву помисао. Гледам их како неуморно стоје, како им је сваки покрет руку одмерен. Благи и кротки, духом непресахнули.

Упозоравао је Христос да се стоји и на првој и на другој стражи, да нас не би затекао у  палости. Говорио о слабости тела.  И заиста, захтевна је плот људска. Понекад тако упорно тражи  да јој се служи. Сви велики подвижници су добро знали да тело треба много да пострада како би се душа ослободила од робовања слабостима. Да би нашла мир и осетила сладост. Уморан, пожелео сам да станем поред кивота Светог Симеона како би се ту укрепио и оснажио духом. О, каквог ли благослова! Пришао ми је онај исти монах, Лазар, кога сам претходне вечери посматрао док је стајао на молитви под свитком неба. Руком ми је показао да станем испред игуманске стасидије на коју нико не седа! А ко би се и усудио ако зна да је она посвећена Игуманији, Мајци Цара нашега! Стајао сам поред иконе Богородице Тројеручице. Тихо и смерно. У молитви. Дирнут небеском сладошћу и умиљењем, осетио сам слободу од робовања непотребним помислима које одводе у расејаност. Имао сам једну мисао и од ње нисам желео да се одвојим. Сагледавао сам у дубини свог срца, у тој скривници која чува пламено ревновање за веру истиниту, величину за коју многи знају, а нико је не може објаснити у потпуности – величину Љубави Господње према нама каљавим и отежалим грехом.

 Суза је опет потекла. Када човек постане разуман и о Божјој милости почне предано размишљати, схвата да сузе долазе као неизбежни благослов и дар искреног покајања и признања сопствене немоћи. Заиста, ако  би се и сви напрегли заједно и сабрали оно најбоље, и као такви би били само нејач која без Божанске благодати остаје незадојена!

Молитвеним кадом ђакона отпочео је најрадоснији богослужбени принос. У Хиландару, у тој ризници благочестивости и молитвословља, осетио сам шта је то небеска Литургија. Она човеку срце напоји и освежи га као крин мирисни. А шта је све то што долази од нашег мудровања ако не само тегобни нарамак кога сујетно вучемо у сопствену јаму погребну! Кад би само допустили да нас води тај осећај изнутра! Тај глас истине и праведности, који тражи од нас да се потпуно предамо  вољи Божјој! Једино смо тако увек сигурни. Треба оставити многе бриге и тек тада ће мисли бити спокојне, а срце чисто. О, кад би чешће сагледавали неугасиву светлост светиња којим је Света Гора благосиљана. Украшена и чувана од злих времена. Питам се одакле човеку долази изобиље дарова па он успева да ходи лествицама које га узводе на небо? Осмех са свих светих икона, као радосна прича и одговор на сваку питалицу. Као оправдање за сваки труд.

Са хиландарског звоника као да одзвања стослов љубави и добротољубља. Звона позивају на саборност. На једнодушност и строго пажење на ток Литургије. Молитве свештенослужитеља  куцају  на врата небеска, и у свакој од њих помињани смо и заступани и ми и наши ближњи. Пријатељи и непријатељи. Упокојени и они који још увек са трудом желе задобити Царство Небеско. Једино светлост Источника сабира и измирује све. Једино се у Светој Литургији тајанствено моли за све народе заједно, и за сваког човека посебно. Једино у овом Светом  чину, у коме и сами ангели саслужавају, све мирише на радост и мир.  Ликује све земаљско са небеским.

Погружен у молитву не одвајам мисли од поретка по коме ангели на небесима поју и величају Господа, Цара Славе. Овде, у великој, српској, царској Ларви, у славној задужбини благочестивих и још славнијих задужбинара, Светог Симеона мироточивог и сина му, монаха Саве, служи се небеска Литургија спуштена на земљу. Узводи на висоравни љубави, слоге и заједништва. Затворених очију созерцавам тајну великог славословљења Јединог Непорочног! И док стојим спуштеног погледа, дајући благослов сузама да неометано падају на мермерни под, док оплакујем своје грехове и истовремено се радујем због задобијене и ничим заслужене благодати, осећам како у мени све надолази и сабира се у благопријатно исповедање вере. Дар суза добија свако ко почне духовним очима сагледавати све замке и падове у васцелом свету. И зло које се надвило над нама као тешки облак који само што се није подерао. У изобиљу овај дар добија онај који осуђује ма и најмањи свој преступ, и када се у простоти и искрености срца, каје због свега што је учинио, а што није угодно Богу. О, мора да је неописиво тужно живети у безверју! Како би човек одолео искушењима, како би сазнао смисао свог постојања, како би се попео на небо, како остао миран и тих чак и у невољама, како би пронашао смисао и своју улогу између јутрењовања и вечерња да нема поверење у Онога Који свему и даје смисао? И шта то човека држи у поробљењу, у незаситости наслађивања сујетом нашег неплодног мудровања? Све би нешто хтели по свом и гневимо се на све око себе када нам крене наопако. Роваримо по морским дубинама и да можемо и звезде би пребројали и прочешљали тражећи кривца за свој неуспех, свој удес. А смирења нема све док будемо другима приписивали свој грех! И као да готово увек покушавамо да дођемо до свог коначног циља, спасења душе, хиљадама пречица заборављајући на наук о узаном путу! Све би нешто краће, лакше.

Благо се осмехнух и усправих погнути поглед зауставивши га на лустеру који се непрекидно и лагано њише. Као да испева тропар Богородици док свеће у чирцима догоревају. Јутро је још давно преварило ноћ, а ја сам то тек сада приметио. За певницама се смењују црнорисци, милозвучни појци. Свештенослужитељ још једном кади Светиње у Светињи, иконе и ликове Светих на пажљиво осликаним зидовима. И све нас недостојне пре него што неки не приступе Светом Путиру. У том чину Литургије пронашао сам велику премудрост, јер као да се самим кадом сви причасници припремају да са великим трепетом приме радост изван сваке радости. Као да им сами благоухани мирис тамјана из баште Богородичине дарује и смелост да приђу Богу живом у најстрашнијој, али и најрадоснијој Светој Тајни. Погнутих глава, скрушено и свако удубљен у своју мисао, своју молитву, дочекали смо изношење Часних Дарова из олтара. Дарова који су обећани свима који срцем повероваше да је Господ пострадао за наше грехе, а васкрснуо да би објавио своју божанску славу! У очима тиња радосна светлост и истинитост у исповедању вере. У срцу догрева осећај ниспослат са неба.

Служитељи ставише Путир на Часну Трпезу, коме ће приступити сви они који су храбро подигли прегршт подвига, скидали кал са душе, грчевито се борећи против онога што их је већ мучило као навика. И против онога што је смело претило да то постане. Сав подвиг се састоји, у крајњем, у непопуштању лукавим помислима,  којих нико није ослобођен, јер у том случају не би ни био у могућности да води борбу. Да постане победник над собом, врлинама украшен војвода. Одолевати саблазнима и искушењима, давно је дато, аскетско правило, али на који начин бити успешан у томе – то је круна сваке мудрости и познања! Можда неки сматрају да је узалудно обремењивати се питањима које имају готово исту важност и величину као и сам човека? Да је пут њихових одгонетки тежак и непредвидив. Али, ја сам био спреман да ставим у залог сву своју сиротињу знања за само један одговор - одакле долази смисао нашег постојања? У годинама што су остале иза мене, ја сам био очаран овом питалицом. На крају бих увек посустајао. Повлачио се пред њом. Можда и пред самим собом! О, то се тако мучно знало одужити да напослетку нисам знао ни за чим трагам! Нисам дошао до одговора све до Причешћа у Хиландару.

Тишину мира обоготворило је радосно појање монаха. Оно је пратило Причест, Тајну над свим тајнама! Озарено лице седмогодишњег дечака који је у себе сместио Онога Кога васељена читава због Његове величине није могла примити, и његов озбиљан поглед као у старог мудраца, био је одговор на сва она моја трагања о смислу нашег постојања. Заиста, ако би само пажљиво ослушнули шапате и жеље тих малених детињих срдаца, верујем да би били тако близу свега што одише светлином и радошћу. Закорачили би у  расадник сваке једноставности и искрености и све вером прихватали. Вером живели. Али, ми због свог многог мудровања  не можемо да схватимо ни оно, наизглед сасвим просто. Све што постаје предмет испитивања и тражења доказа, остаје далеко од оне простодушности коју само деца имају. Па загледајте се само у одраслог човека. Он је толико отежан теретом сумње да под њим постаје грбав. А грбавца жели ли ко? И када му живот неизоставно на самрти стави огледало пред њега, када му сведе рачун, неће ли се уплашити када угледа својугрбу? Зар у страху дапомичемо уста која изговарају последње речи, уместо да и тада прослављамо Господа, храбро, јер смрти нема! И да ли ћемо се тада, бар на самој самрти, усправити? Да ли ћемо поверовати и исповедити Христа, ако читав свој век проведемо погнути и неверни? Милост Божја је велика, али не треба је кушати!

 Седмогодишњи малишан веселог лица стао је поред иконе Светог великомученика Димитрија. Одважан и спокојан. Поглед му није радознало лутао. Чини се као да су му све тајне познате, само што не зна којим језиком да их и нама открије. Нама који смо готови да се закунемо да одвећ све знамо. Да разумом можемо извести ћилим свога живота баш онакав какав желимо. То је наш највећи пораз! То што истичемо као највећу победу! Наш разум, та наша идеја за коју се грчевито боримо као да њом нешто можемо променити! Али, шта ми сами можемо учинити без благодати Божје? Шта је то што је наше, што нисмо добили на дар од Бога? Ако нешто и имамо као своје, то су једино те изгубљене битке, изгубљени дани у којим смо се скривали од Бога. И како онда да гордима приђе тај зајапурени дечак и објасни да је смисао Бог и да је смисао у Њему? Он нема многе речи, не мудрује као ми, али има лице анђела и очи доброте и понизности у којима је нарочит сјај. Заиста, деца мало говоре, а кажу много. И све што раде, чине то из срца.

Сећам се великог метанисања тог малишана пред Тројеручицом. Вековни поредак поклоњења иконама у Хиландару је такав да ходочасник исписује молитвени круг. Завршава се пред кивотом Светог Симеона мироточивог. Михајла, тако се звао овај малишан, као да је за ручице држала сама Богородица па се њеној чудотворној икони најпре коленопреклоно помолио. Онако, једноставно и из срца, како то само деца знају. Његова озбиљност лица, док је челом дотицао под, остаће поред неке стасидије да поздравља све оне који ће тек доћи на ходочашће. Ганут, направио сам велику метанију пред Тројеручицом. Усправио се и ослушнуо тишину каква се може чути само у Хиландару.

Светлост свећа и кандила, помешана са оном коју нам Бог увек  јутром дарује, показала ми је сву лепоту Ваведењске цркве. Ликови Светих, опомињали су са њених зидова на непоколебиво чување вере очева наших очева. Овде Литургија никада не престаје, јер је небеска, а то што је небеско не познаје кончину.

Тихо, заузет свак својом молитвом, кренули смо у трпезарију на заједнички обед. Ходао сам тако да нисам ни осећао да ми се кораци ослањају на манастирски под. Газио сам по својим рђавим навикама и жељама срца. Заиста, човек тек у великој светињи може потпуно сагледати сав свој промашај и своју укаљаност неплодним делима.

У трпезарији,  нарочит, освештан мир. Посебан ред овенчан уздржањем. Хиландарским хлебом смо окрепили тело које увек изискује. Молитва  је  претходила његовом кушању и опоменула нас да не живимо само о њему, већ и од сваке речи коју изустимо. А од молитве, најслађе речи, свакако се најрадосније живи.  Зато и  један од монаха из обитељи, по послушању, чита житија Светих, а то је, свакако, молитва.  Молитва созерцања. Из руку оца Јефрема, са корица једне од књига мудрости које се овде читају, смешиле су се боготражитељске очи Светог владике Николаја. Отворивши је, не без усхићења,  поче ишчитавати красно слово балканског златоуста о Светом српском мученику, Лазару. Таква је храна хиландарска. Вечита. Слатка. Небеска.

Поклоних се монаху који је чинио мали наклон свима који излазе из трпезарије. То му је послушање. Скрушено и у молитви,  дођох до Савиног бунара да пијем од те воде живе од које нико више ожеднети неће. Окружен ројем пчела упитах се, не без зебње у срцу, пију ли и данас синови и кћери великог жупана Немање, светог монаха Симеона, воду чисту, воду светосавну или се затроваше некомтуђом, мутном? Где је то, уопште, човек данас намерио? Где кренуо необуздано? Зар се од прста Господњег може сакрити? И зар су пчеле мудрије од словесног човека па пију са извора чистине, док се он напаја сваком прљавштином? И још је непоколебиво држи за сладост!  Усправих поглед ка светој лози Немањиној, израслој из саме цркве.  Помолих се светитељу да нас помене у Царству Небеском где је он са својим сином, Светим Савом, сакупио благо и украсио га венцем непропадљивим.

Још у току овог поподнева напустићу хиландарску обитељ. Ова ми је мисао унела тугу у срце, иако сам знао да је Хиландар уточиште кроз векове, а не само за једно ходочашће, и да му се, неизоставно, могу вратити када ме сломи врева житејска. Тешко је човеку одвојити се од смисла, посебно ако је око њега много тога безначајног! Од неисказане лепоте ружа, ако је окружен само трњем!  По ко зна који пут сам ушао у костурницу. Место свето и миомирисно, као и све остало што се везује за име Хиландар! Овде човек осети нестваран мир и тишину, без страха. А и чему застрашеност? И од чега, ако већ смрт жање по неком свом редоследу и ако нико од нас није засебан клас који је изван тог поља да би остао непожњевен. Али, смрт је побеђена! Слабост човека искупљена! Њему вечни живот обећан! Па  чему онда хвалисавост оним што пролази и узношење пропадљивим, ако нас смрт уграби неспремне? Уљуљкане у страсти и рђаве навике. Вечни живот јесте обећан, али га треба трудом задобити.

Замишљено, изашав из костурнице, поздравих се са жутим хиландарским мачком који ми је претходне вечери јео из руке. Благо га помиловах обећањем да ћу му се опет вратити. Застах  под олисталим ораховим гранама на тихом и светлом монашком гробљу (какав је и монашки живот), не бранећи његовим гранама да ми милују лице. Посве је чудна та незлобива игра светосавског ораха са ветром који покушава да му, само он зна из кога разлога, замрси руке. Зажмурих и заплаках. Али не због смрти хиландарских монаха, јер за нас православне смрт није жалост, већ и овог пута због своје недостојности и скорог одласка.

— Боже, чиме сам заслужио оволику благодат? Ја који сам те гонио од себе, понекад решен и да ти се наругам! Да исмејем сваку простодушност и прођем мимо сваке добродетељи! Ја, преступник закона и мислени развратник! Можда нас милостиви Господ награђује због признања нашег грехопада и тиме нам открива Своју ни са чим сравњиву Љубав? — уходила ме је мисао, мирно и стрпљиво. 

Преклоњених колена и дрхтавим рукама убрао сам босиљак како бих његовим мирисом био покропљен док корачам светогорским стазама које воде у Царство Небеско. Желео сам да још једном пређем „путем векова“, од манастира Хиландара до обале мора. Да се дивим високим кипарисима што урањају у небеску чистину и шапатом говоре о светогорским подвижницима који су се повлачили у своје молчалнице како би се дали на потпуну службу Богу. На омаленој стени, исклесан лик великог светитеља, монаха Симеона, како окреће бројаницу у руци и гледа кроз векове у своју задужбину, Хиландар. У ту росну, цветну ливаду на којој ће се наслађивати његов народ. Сретох и заблагодарих монаху, који је чувао свој подвиг да бос прелази овим путем из дана у дан, за истину коју ми несебично откри:

— Радост је у смирењу и потпуном прихватању свега што ти Господ пошаље, чедо.  Напослетку, и сам ћеш схватити да је све за твоје добро. Не узимај на себе расуђивање о туђим поступцима док сам не укротиш своје мисли и страсти, јер какав би савет могао дати ако немаш опитног искуства из борбе са Лукавим? Радуј се и труди да се и они око тебе радују! Испуни ово и наћи ћеш мира души својој! —

Благо се поклони, насмеши, и помилова ме погледом пуним љубави. Одмахну руком као да ми је хтео рећи:

— Не брини, све ће то Господ уредити и открити ти када за то дође време, а ти се до тада моли што чешће можеш —

 Убрза корак, радосно корачајући као дете незлобиво. Испред мене се назирао Милутинов пирг. Био сам још увек далеко од њега. Поред пута, брижном руком неговане маслине, симбол мира, радости и мудрости,  величају славу Божју. Ветар заћутао и допушта птицама да разносе вест путнику како се овде, некада давно, сукобило добро са злом, јер није хтело посустати у одбрани неповређене истине и љубави. Осећам мирис узреле смокве, оквашене, украј мора. Близу је хиландарска арсана, увек гостољубива када у њу упловљава величанствени брод „Достојно јест“. Застао сам на песку и загледао се у даљину. Као да сам очекивао да из ње дођу неки нови намерници. Трагаоци за тајнама. И за Истином. Верујући у чуда. Изуо сам обућу и заврнуо ногавице, решен у науму и жељи срца да се бос вратим Хиландару.

            — Час мог одласка може ли се сасвим избећи? Или бар одложити? И по ком то закону душа добија баш онолико колико јој је потребно на њеном ступњу раста ка савршенству? Зашто не добије још благодати? Само још један дан да останем, ето, не тражим више! —

Осетих нечију руку на свом рамену. Био је то монах Стефан. Подвижник кога сам срео пре неки час. Враћао са Хиландару. И сада бос, разуме се. Са штапом у руци, као мудри пастир, монах манастира Хиландар, радостан у свом аскетизму. Спусти поглед и осмехну се видевши моја огољена стопала. Говорио ми је да не смем туговати, јер ме Хиландар већ позвао да му опет дођем и да ћу му се, сигурно, ускоро вратити. Не знам одакле је долазила та његова сигурност, али сам му безусловно веровао. А ко и не би ако зна да је овај смирени ревнитељ, достојан монах највеће српске светиње.

Пригрли ме чврсто, са очију ми отирући сузе. Дуго ћу у њима носити тихе хиландарске вечери под лозом, у којим сам, радостан, испијао шољицу кафе уз цвркут птица манастирске шуме. Памтићу заувек ту лепоту руменог трага сунца који застајкује за њим. У мојој души остаје сећање на, узвишен над сујетом и метежом, Хиландар.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: