detalj slike: KRK Art dizajn

                                  

XVII deo možete pročitati OVDE

 

KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović

HVIII deo

MITAR TRKULjA

 45.

Mitar Trkulja, čudo od čeljadeta… Da ti ga ja umem rečima opisati,ne bi ti to,čedo.ni u tri knjige stalo…

Za pô godine, kol'ko smo skupa proveli, kazô bi kogod ne mo'š čeljade ljucki ni upoznati, al'vraga…Mlogo sam pametni'stvari od njega naučijo, ludorija triput više,a dvared mi je iživot spasijo.

Jedared tako…Odradili mi noćnu,pa sad smo koboja-gi slobodni celi dan i celu noć. Nije nama, da kažeš, muka vreme utrošiti,al'ti'dana udarile neke vrućine, zapa-lilo se i nebo izemlja. Kaže Mitar meneka:

"Jebeš,jaro,spavanje, 'o'š da idemo na Timok?"

"'Oću,jaro, marim ja."

"Jel'umeš da plivaš?"

"Umem,brate, kako ne bi umô, al'samo 'nako kereći."

"U bog te jebâ,itebe ikereći. Svega sam se inagledâinaslušâ,al'za kereće plivanje vala nikad!"

Opriličim ja njemu kako mi to na Jarčini radimo…Ispružiš ruke ispred sebe, kogod ker kad isturi šape, pa mlataraš po vodi dok ne potoneš. Slatko se on tom ismejô, al'dobro…Sad bar zna čovek na čem je:

"Ne beri brige,Mito. Naučiće te tebe tvoj jaro da plivaš muški kô Džoni Vajs Miler…Čuj…Milicajac da pliva kereći."

Pô se Zaječara na Timok sjatilo. I muško ižensko istaro imlado pa jel'kogod naišô samo izvirujedu ispod šešira da vididu ko je…Marim ja 'vako 'oćel'me kogod zagledati il'neće,al'sad mi baš nešto inebi pravo…Mitar uzô dvoje gaća na revers,a ove što su meneka dopale, jebôi'on, ako nisu iza dva broja veće. Stra'me, naopako, da ne spadnu,pai'gore učkurom na mrtvački čvor zategô,al'zato dole landaradu kô tergal suknjica.

Merka Mitar dobro mesto,pa nećemo,jaro,ovde, nećemo ni onde…Naposletku,skoro već da više inema plaže,al'tu ćemo… Vidim ja o'ma'šta se njemu tudekana dopalo,al'dopalo se imeneka. Okupile se omladinke u krug isigradu se odbojke…Zajapurile se 'nako punačke iguzate, ne znaš lepo u koju bi pre pogledijo, al'ne da Mitar dai'puno gledimo. Neće stari švaler o'ma'da se zaleće,pa im udara čežnju.

Sve je to lepo, samo jebô ti čežnju na onom vrelom pesku. Šta ti je ono malo peškira pod dupetom, peče,brate slatki,al'kogod da si na plotnu od smederevca seo…

Kibicuju ione nas…Malo, malo pa kobojagi pobegla im lopta…Skočim ja, skoči Mitar i do'vaćamo,al'na tom se sve isvrši…Nit'nas one zovedu da se s njima sigramo nit'smo mi radi da se namećemo.

E,falim te,Bože naposletku se jedna dosetila,pa kaže:

"'Ajte,drugovi, šta čekate? Jel'vi znate da je drug Đido rekao da omladina mora da se bavi sportom."

Čuj…Ako je Đido tako kazô, njegova se ne poriče. Eto ti sad inas u krugu,al'da smo se štogod inasigrali,ne bi mi ni bilo žao. Kako je prva lopta do Mitra došla,raspalijo je s onom njegovom lopatom,pa ode ova pravo u Timok. Ja zagula da ispadnem kavaljer,otrčim da je do'vatim. Zagazijo do gaća,al'ima do lopte još ihaj…'Aj'dalje…Došla voda do guše,stojim još na dnu pa se nešto ine plašim. Digô sad već iglavu da mi nejde voda usta,pa 'ajd'sa'ću je u'vatiti…

'O'š,Mito,u'vatiti budžu Marjanovu…Kako je dotaknem,tako pobegne… 'Ajd'još jedared, pa još jedared, pa jedared "plop". Bog te jebô,propado'kô kamen. Kak'a sad, lopta,jebô loptu…Spasavaj goli život…Uspem ja nekako da se od dna odbacim iu'vatim malko vazduha,al'ne mo'š tako dugo. Vuku me neke karakondžule na dole,a kad počnem da propadam,nikad doći do dna. Kogod da sam u bunar upô.

One namiguše glede, al'sve drže da se štogod spr-dam. Što se ja više patim,njima sve smešnije. Falim te Bože pa,moj jaro,ukopčô o čem se tu radi.

"U,bog te jebâ,pa on se davi…"

Dal'je brže do meneka doplivô il'me brže na obalu izvukô,al'sad tek meneka muke spopale. Moj brajko, od onog silnog sveta malo ko da nije došô da vidi davljenika,a davljenik nit'koga vidi nit'koga čuje…Grca kogod pile kad ga kera napola zadavi,pa dal'od one silne vodurine il'što me Mitar 'nako krvnički stegô za gušu, sve mi neke zvezde pred očima. Pipam onaj pesak… Tu je podamnom.

"Živ si,Mito, fala milom Bogu, al'jebô te i Timok iodbojka. Koju se materinu trpaš kad nisi kadar?!"

Od tad ja,braćala,begam od vode kô mačka. Uđem tako do kolena, malko se izbrčkam, pa napolje…Da je Gospod marijo da se čeljade s velikom vodom bakće,naučijo bi ga da u njoj idiše.

Prošlo par dana pa kogod da se ništa nije ni desilo. Kaže Jaro nećemo više ni ići na Timok. Tamo kopadu šoder, puno je korito rupa, pa sam ja zato inajebô…Ićemo mi sad u Negotin na Dunav. Tamo je plaža dvaput veća,a za devojke da ti ine divanim. Navalile Vlajne da se raskla-de,pa ko će tom odoleti.

Nema, da kažeš, ni Lekić ništa protiv. Brez pô reči potpisô revers na dva bacikla. Jedan Herkules, onaj s onim velikim kormanom, a ovaj drugi neko čudo od teknike…Di su ga zaplenili, materina ćei'znati, al'vidim da se imom jari zdravo dopô.

"Viđaj ga jaro,pravi trkački. Ćeraj ga ti prvi,samo pazi šta radiš…Ovo nije bacikli, ovo je guja."

I 'ajd'sad…Rančeve na ramena ićeraj…Sokak tesan,a ja momak besan.

"'Oćemol',jaro,onu našu?"

Kako da nećemo, naopako…Započô jaro "Ja zagrizô zeleniku jabuku",a ja ga kobojagi pratim. Tijo i lagano, zdravo je to lepa pesma, pa nisam rad da mu puno kvarim.

Mater mu jebem, kol'ko god da ne umem da pevam, tol'ko mi Gospod podarijo jaki glas. Kad nas ono kadgoda pop Janko terô da pevamo apostol, navek ja nekako izvrdam, al'jedno jutro eto ti imeneka za pojnicom. Smandrljô Janko ono svoje,pa sad na meneka red da otpevam jednu strofu. 'Nako malušnom jedva da mi čelo iz pojnice viri,al'ka'sam počô da arlaučem,ječi po crkvi kogod da si vršalicu pred sam oltar uterô…Posle mene deda Sima pojac pišti kô rašti-mano ćemane. Ne može Janko da ga dočeka,pa se ubacuje da mu prekrati muke.

Opet sad ja…Druga strofa kô da je malko ilakša,a dobro se, da kažeš i okuražijo, pa udri još jače…Udara ideda Sima. Napô se mučenik kô žaba,al'badava. Posle topa puška se ine čuje…Započô ja itreću,a on me čepa…..

"Tiše malo,čedo, naopako…Za pojnicom si nisi u svaatovima."

Malko potom Janko na meneka očima da uđem u oltar. Računam,rad je pofaliti me kako sam lepo otpevô, kad vraga... Ne može popa da dočeka da se sveta služba svrši, 'oće o'ma'da me išopa. Zgodno mu tu za oltarom, ne mogu nikud uteći,a puna crkva sveta,pa ne smem ni da jaučem.

Dobro…Nije to naposletku ni tako lošo ispalo. Nit'me popa posle pozivô nit'sam se ja nudijo…

Tol'ko smo ti ja imoj jaro u sevdah pali da nismo ni premetili kol'ki nam se breg približijo. Bog te jebô… Al'kogod onaj na Iriškom vencu. Da zlo bude veće,na pô brega krivina na lakat…O'ma'sam ja prestô da okrećem pedale,al'badava bilo imeneka ipedala. Ubrzava bacikli kogod ajziban kad iziđe iz stanice. Sve brže ibrže pa naposlet-ku protutnjô čerez Mitra kô raketla.

"Koči,Mito, ne sigraj se…"

E,jest…Malo sutra ćeš ti,moj Mito zakočiti. Baci-kli nije kontraš…Okrećedu se pedale u nazad kogod iu napred… Nisam to nikad pasirô,pa sad jebeš ga…Od sve muke počô da vrištim kô derište kad ga gusan povitla.

Mitar o'ma'skopčô kakav me belaj snašô pa viče:

"Koči,jaro,na kormanu...Bog te jebâ."

Tri me sunca u momentu ogrejala, al'kad luda ludu savetuje,to ti je kogod kad slepac slepcu vadi trn iz oka…Ne kaže on da korman ima dve kočnice,pa ja stisnô samo onu od prednjeg točka. Ukopô se ovaj u mestu,a zadnji se odigo kô pastuv ka'se ritne,pa 'ajd',Mito,u materinu…Naglavačke u provaliju.

Ima ove, mater joj jebem, i'tica bi se do dole dvaput odmarala,a ja ida 'oću nemam di. Ne da mi Gospod da se zemlje dočepam,pa me na neko šiblje poslô, da se kobojagi mlogo ne ugruvam, al'ka'sam iz šiblja izišô,krvav iizgreban,kô da me čopor kerova izujedô.

Zdravo se ijaro poplašijo pa strčô dole da vidi jel' sam živ.

"Jaro, bog te jebâ, jesil'živ?".

Kanda da sam živ…Da sam, ne dôBog, dušu ispustijo,već bi ona bila u mojim Putincima. Za koju bi se materinu po vlaškom šiblju vrzmala?

Čekamo sad na drumu, 'oćel'neki avto naići, al'pre ćeš mrak dočekati neg'avto…Pust drum, mo'š komotno na njemu pasulj tucati…

Tek tamo u neko doba ide kamijon…Tuta Bugar tera paradajz za Negotin,a dobra džada pa ga fest raspalijo…Stao Mitar na sred puta, 'teo ovaj il'ne 'teo, mora stati.

"Okreći za Zaječar, već je dosta iskrvarijo…"

Ćuti Tuta. Kobojagi,ništa ga ne razume,al'kak'i ne razume…Paradajz kvarljiva roba,pa mu se ne vraća nazad,al'ne zna on mog jaru. I za mlogo manje stvari je taj "valte-ra" vadijo :

"Okreći kamijon,mater ti jebem, sa'ću te izbušiti kô rešeto."

Kad je Bugar vidijo zla očima,nema više kud... Dal'je on brže okrenô il'Mitar pobacô baciklove,uglavnom eto nas u ambulanti utoliko. Dok je silne kopče išijo,idoktor se fest preznojô,a ja skroz promukô od silnog jaukanja. Kako jauknem,tako me ona babica jače stegne,pa naposletku skroz mi glavu u sise nabila.Ne bunim se ja, nije mi da kažeš lošo, al'ne mogu ljucki da dišem…

Ka'se ita komendija nekako svršila,kuva sestra ka-fu,a doktor iznô rakiju :

"Drugovi milicajci,da probate doktorovaču…"

Kak'a mu je to sad doktorovača, baš me zdravo zanima, al'kak'a će biti neg'najbolja. Kad narodu zagusti,niko nije blesav da doktoru brlju odnese…

'Ajd'jednu za ranjenika, jednu za miliciju,pa dok smo do sestre došli,lepo se ja ioporavijo. Da me oni konci na glavi ne žuljidu,kogod da ništa nije ni bilo….

Napolju Tuta stoji kraj kamijona i čeka nas…

"U Mitre,bogati,kako nismo injega na rakiju zvali.Vi'š da čovek čekada vidi jel'se sve dobro svršilo."

Vraga…Besan Bugar samo sikće.

"Vidi,batko, golema šteta. Ko će to da plati?"

Kak'a šteta?Baciklovi ugnječili po koji paradajz, ništa strašno, al''oće Bugar da se ovajdi na mojoj nevolji,pa to ti je. Mitar ga gledi mrtav 'ladan.

"Ništa,batko,ne brini,ja ću da ti platim"

Pomislijo Bugar:ovaj spušta ruku da izvadi buđelar, al'kakav budjelar…Opet Mitar za "valtera". Ni do polak ga nije iz futrole izvadijo, a ovaj već uskočijo u kamijon :

"Lele,majko, kakov narod!"

U ponedeljak zajutra, čekamo mi Lekića ispred njegove kancelarije… Kad nas je ovaj ugledô,ne znaš kom'se više obradovô. Dal'meneka 'nako izušivanom il'sjebanom baciklu. Prednji točak dobijo osmicu.Da je tenk preko njega prešô,ne bi ga tako iskrivijo. Jedna pedala samo što ne otpadne,a druga kod Mitra u džepu.

"Mitre,bog ga jebâ,jesipobenavijo. Ubićeš neđe isebe iovog klipana…Da znaš da neću više da rizikujem.Razdvojiću vas,brate,pa da ija morem mirno spavati."

Mitar samo ćuti…Nit'se štogod brani nit'ima po-trebe. Zna on njegovog zemu. Kako se očas nasrdi,tako očas i splasne. Za pô sata opet mi kod Lekića, pijemo kafu iduvanimo...

"Da znaš,mali,da ću te prijaviti na državno prven-stvo. Jebâ te vrag,rođeni si biciklista."

 46.

Mitar Trkulja je bijo jedan od oni'mučenika što im Gospod svega podarijo osim sreće iradosti..

Da je bijo zdravo lep izgodan, bijo je…To mu ni muš-ki svet nije sporijo,a žene pogotovo…

Da je bijo pametan, ito stoji. Kako bi ti kazô…Mlogo više neg'što normalnom čeljadetu itreba. Svojim sam očima gledijo kad je 'vaku knjižurinu pročitô, sklopijo korice ikaže Lekiću:

"Pitaj,zemo,štogod 'oćeš."

Ovaj otvorijo knjigu…Kaže:zemo,strana ta ita…Mi-tar mu odgovara :

"Đe baš to nađe,s Kardeljovom slikom, jebâ te on..."

Mati ga je prerano napustila…Još na porođaju se ona zdravo napatila,al'se nije mučenica dala dogod je kapi mleka u grudima ostalo.

S ocom isto tako…Više ga pamti po krvavoj željez-ničkoj uniformi neg'po liku što mu se u glavici mogô stvo-riti…Kačijo je nesretnik vagone na manevarki,pa dal'se te noći opijo,dal'ga umor savladô uglavnom, ispod točko-va su ga izvadili.

Mali Mitar potom, kôisvako siroče…Od jednog rođa-ka do drugog, od nemila do ne draga. Iz godine u godinu, iz tuđi'gaća u tuđe čakšire,al'svrši ti on malu maturu…Vide ljudi da u celom Prijedoru, nit'boljeg deteta nit'boljeg đaka, gre'ota od Boga da školu ne nastavi. Preko željeznice mu nešto pomoći isprose,pa ga pošlju u Beo-grad da uči gimnaziju.

Nije njemu muka za učenje…U đačkoj knjižici sve same petice. Kako koji razred svrši, svi ga redom fale,al'je-beš ti,čedo,pofale. 'Artija kô svaka druga, mo'š s njom dupe obrisati. Muka je njemu di će noć zanoćiti išta će sutra pojesti.

Al'dobro…Da nije Bosančić kadar istrpiti ida se ne ume snaći,odavno bi se ocu imateri pridružijo…Kad je svršijo gimnaziju,počô da študira prava. Danjom trči da koji dinar u'vati,a noćom čita one knjižurine dok se sveća ne ugasi. Dal'će štogod položiti i kak'u će ocenu dobiti,nije mu tol'ko ni važno kol'ko mu važno da pročita sve što mu pod ruke dopadne.

Jedan ga stari profesor zdravo zavolô,pa ga jedared pozvô kod sebe:

"Čime ste se,dragi kolega,voljni baviti kad dâBog svršite studije?"

Ovaj mu na to odgovara :

"Ne znam ni sam,gospodine profesore…Od onog što mogu, ništa me posebno ne privlači, a od onog što ne mogu vuče me želja da se oprobam u diplomatiji."

Drma profesor glavom…Nije rad ništa da komen-tariše,samo podigô ruku :

"Recite mi,kolega, koliko prstiju vidite?"

"Pet,gospodine."

"Dobro... A sad?"

Napravijo profesor šipak ičeka odgovor.

"Vidim šipak, gospodine profesore."

"E, drago moje dete…Svo vreme samo to ipokušavam da vam kažem. Nema u diplomatiji šipka…Pet prstiju su pet prstiju, samo moraš znati ko tiihpokazuje izašto ti pokazuje."

Može biti da u diplomatiji nema šipaka,al'u životu šipak do šipka. Na jedan, baš veliki, naletijo iMitar. Ušô u partiju pa kô moj drug Milivoj…Navalijo čovek da menja svet.

Da ovaj njegov ne valja, ne valja…Da ima puno lepši', ima, al'lepo je inebo nad Beogradom,pa 'ajde…Popenji se na njega…

Mlado iludo…Ne veruje da je duži petak od subote,pa se jedared izlanôitamo di ne treba…Kad je to došlo, do kog'je već došlo, 'oće ovi da ga izbace s vakulteta. I mlogo su veće repe oni počupali,a ne bi njega brez korena ina tuđoj njivi nasađenog.

Da spasi šta se spasti može,opet ga onaj stari pro-fesor zove:

"Mitre, drago moje dete…Vi ste gadno pobrkali lon-čiće. Od kako je sveta iveka pravo ipravda nitisu isto nitiće to ikada biti. Zar je malo mornara na sred mora od žeđi pomrlo,a vi očekujete da u moru zakona ipropisa baš svi budu pitki."

Ima čovek pravo…Zna to iMitar,al'da ume štogod da popusti,ne bi on u Beograd ni dolazijo. Kačijo bi vagone po Prijedoru,pa tu barem nema mlogo premišljanja. Kad je ajziban iz stanice izišô,ako ti ni jedan nije ostô, ti si svoje odradijo…

Nije posle još puno ajzibana iz Beogracke stanice ni izišlo,a Mitrov vagon ostô na sporednom koloseku. Izbacili ga s vakulteta,pa 'aj'sad,druže Mitre,teraj u proletere…Na Vajfertovom je mlinu džakove nosijo, u njemu ga je iokupacija zatekla, iz njega je iu partizane o'šô.

Slušô sam od ljudi da je veliki borac bijo. Di god zagusti,'ajde Mitre…Računadu valjda:ako mu se štogod idogodi,nije greda…Za njim neće niko zaplakati,a zagula ništa ine odbija. Kogod da je, bože me prosti, jurijo smrt a ova ga nije 'tela.

Da si štogod o ratu od njega čuo, bože sačuvaj…Kad ga ja štogod priupitam,on samo mane rukom.

"Pusti rat,jaro…Bilo pa prošlo, ćeramo dalje."

Meni se to mlogo dopalo…Bog ga jebôirat, kol'ko sam se svakojaki'lagarija naslušô, idan danaske se pitam kako Švabe nisu kapitulirale još četr'es'druge.

Na koju godinu uoči ovog najnovijeg rata, priča meneka moj braća Boško iz Šašinaca…Zvali ga na proslavu pedeset godina od formiranja njegove brigade.

"Ja sam,braća Mito,mislijo:ako se ipô frtalja nas što smo ostali okupimo,biće dobro. Računjam tol'ke godi-neprošle, puno nji'je već iotputovalo, a ondak…Biće ioni'što su kobojagi živi,al' badava kad nisu kadri doći…Jest, očin…"

"Jel'vas došlo više od polak?"

"Ta kak'i polak, naopako…Slušaj samo…Od silnog sveta isilni'avtova jedva da sam nekako do bine i došô,al', bog ga jebô, nit'ja koga znam nit'poznam. U neko doba gega se Đoka šuster iz Iriga…"

"Naopako,Boško, brate slatki...Jel'poznaš ti ovdi koga?"

"Nikog,šuco,osim tebeka. Ne vratijo se u moje Šašin-ce ako te lažem."

"Ej,sunce ti jebem! Da nas je tol'ko bilo četr'es'prve,ne bi nas Švaba tol'ke godine zajebavô."

"Ajd'ne laj brez potrebe.Nisu ovo sve borci.Došô narod na proslavu."

Ubedi njega moj Boško da je tako inikako drugčije, al' vraga je tako…Izišla dečurlija na binu ipevadu :

       "Ka'su Sremci krenuli sa te fruške gore

        iodoše za Bosnu tamo da se bore…."

Nema više zajebancije, počela je ceremonija.Popô se sad ineki pukovnik pa, kobojagi, u ime organizatora… Udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata iskupšti-ne Vojvodine, zafaljuje se narodu što se u tol'kom broju odazvô. Uz to zamoljava drugove borce da se postrojidu po svojim jedinicama,a ostali gosti da stanedu po strani…Sa'će,kaže,naš ivaš proslavljeni ratni komadant, uva-ženi general pukovnik u penziji taj itaj, izvršiti smotru jedinica…

Ustalasô se narod kô Sava u onom bećarcu… Kako ne znaš u kom?

               "Alaj Sremci lumpuju na Savi,

                sva se Sava u talase dala."

Jedni tamo, drugi 'vamo,pa nikako da utrefe di treba. Neki mladi poručnik se zajapurijo,pa viče:

"Molim drugove borce iz prvog bataljona da priđu."

Nigdi ti,čedo,ne valja biti prvi,a u ratu obaška.E, uncute onaj jedan! 'Ajd'da znam šta si sad pomislijo…

"Ko ne vole kod ženske prvi biti, ne volô'leba jesti…"

Jeste,čedo…Dok si mlad ikadar, ne kažem. Kad 'vako okilaviš,šta te se tiče ko je livadu prvi pokosijo.Gledaj samo, ako ti bog pomogne, da još koji otkos u'vatiš…

E,taj njin prvi bataljon, baš se ljucki napatijo. Što po Bosni,što po pizdi materini, svukuda su krvarili pai'nije puno ni ostalo da pamtidu di su sve bili idi su koga ostavili.

Al',jebeš mu mater…Ko je ostô, kog su ostavili, uglavnom tudekana sad borac do borca. Od tog silnog sveta oni samo dvojicu poznali…Mila Semberca iMilenka Cigana iz Platičeva. Glede sad svi zajedno da nisu proma-šili tablu….Nisu…Piše na njoj "prvi bataljon".

Piše i na tarabi ona stvar, a nije, pa pita Mile nekog glavonju ispred sebe:

"Druže,bogati, jel'ovde prvi bataljon?"

"Jeste,druže."

Nabrojô je doduše Milenko još nji'nekol'ko,al' Cigan posle rata omatorijo po kafanama ivašarima, pai'odat-le izna…..

"Jel'vi'š tamo onog sa cigaršpićom? To je Lala iz Sibača. Jebô mater svoju kako je on mogô biti borac kad je četr'es'prve o'šô u zarobljeništvo… A onajtamo glavati, zaboravijo sam kako ga zovedu, al' dabogda mi se obe ruke osušile ako do četr'es'osme nije bešigu šutirô…"

Još bi njima Cigan štošta otkrijo da se sa zvučnika ne prolomi :

"MIRNO…"

Utegô se onaj pukovnik pa žuri pred komadanta da mu preda raport.Vojna muzika raspalila neki marš,pa jebeš mu mater, lepo to izgleda.

Sa'će proslavljeni da izvrši smotru. Ljucki je, kaže braća Boško,omatorijo, ni nalik na onog derana s kojim je on kadgoda za vršalicom išô.Obojica su veliki bećari bili,pa što danjom zarade,to noćom po bircuzima spiska-du. Da su umeli štogod glavom razmišljati,ne bi prvi u partizane oš'li...

Proslava brez govora kô sa'rana brez pope. Dobro se komadant preznojô dok je 'nolku 'artiju isčitô,al' 'ajd'sad…Neki ga slušali, dok su bili kadri slušati,neki baš ine mare šta je kazô,al' sve u svemu, 'vako stvari stoje…Neće on puno da fali ni sebe ni jedinicu, nek'istorija o tom sudi, al' ovo mora da naglasi:

"Drugovi borci…Još u vojnoj doktrini nije bilo takvog primera da šaka, tako reći golorukih boraca, probije obruč stoput brojčano jačeg ido zuba naoružanog nepri-jatelja…"

Uu…To se narodu zdravo dopalo…Naši vaše nadi-graše pa šta'š lepšeg razloga za veselje…Zabrideli im dlanovi od silnog tapšanja,a ikomadant se silno uzrujô pa ne može više ni da čita.

Kaže moj braća Boško na to:

"Ej,Mito brate slatki. Ne volem o tom ni da divanim.Ka'su nas s proleća četr'es'druge opkolili iošinuli po nama, mater im jebem švapsku, zapalili izemlju inebo. Poplašili smo se, naopako, kako ne bi… Ljudski je to,a šta'š drugo iočekivati od dečurlije? Begaj tamo, begaj 'vamo,pa naposletku kud koji,al' eto…Dao nam Bog više sreće neg'pameti,pa smo manje-više svi iutekli."

I Milenko je pažljivo slušô komadanta. Ćuti Cigan, nije rad mlogo da komentariše, al' naposletku nije više izdržô:

"Joj,braćo mila,jesam Cigan ivolem da lažem,al' ne znam dal'bi umô kô ovaj."

Posle govora narodno veselje…Silni astali pod šatrom postavljeni,a na njima šta ti duša ište. S tol'ko 'rane ipića treba se,čedo moje,izboriti,al' dobro…Da ovi nisu kadri,ne bi njima država tol'ke godine boračke penzije davala.

E,bogati,ka'sam već kod penzije…O'šô Milenko da piša,a bećari se o'ma'dosetili :

"Bogati,Boško, nisam te ni pitô. Kol'ka ti je penzija? Jesi prešôdva'es''iljada?"

"Idi,šuco,u vraga, iti idva'es''iljada! Brez jedne, trideset."

"Ajde! A ti,Mile…Ti si u jedan par ikomesar bijo"

"Jesam, jesam…Tu sam sad negde oko tri'es'pet, tri'es'šes'…"

Cigan izrogačijo oči.Što je mlogo, mlogo je…Bacijo šešir iskače po njemu…

"Ej,mati moja mila, ja ni do pet 'iljada nisam došô…Jebem te,druže Tito,u glavu, jel'ti misliš da ne mora Cigan svaki dan da jede?!"

U neko doba zašô komadant od astala do astala inaz-dravlja svojim borcima. Kad je do nji' došô,podigô čašu visoko:

"Živili drugovi!"

Boško dobro cvrcnô pa ušô neki andrak u njega. Kuca se sa komadantom i nazdravlja:

"Živijo iti nama,pule!"

Jesu njega tako zvali dok su derani bili,al' di ćeš,naopako,sad to pominjati. Čovek general, narodni 'eroj,a jebô špic namet… Pule…Tako se kadgoda zvalo mlado magare.

Ništa mu ovaj na to nije odgovorijo.Okreno se io'šô, druge astale nije ni obilazijo. Pukovnik potrčô za njim,al' evo ga vraća se:

"Ne dolikuje ti,druže,da se tako ponašaš.Pa jel'ti znaš koga si uvredijo?"

Jebe se ovima! Smejedu se zagule,pa zajebavadu sad Boška :

"Bog te jebô,Boško, dobro si ti iprošo. Malo je fa-lilo da budeš bijen.

Al' kak'i bijen, naopako…Sa'ćeš tek da vidiš čuda… Spremadu se, kobojagi, da se razilaze,kad evo ti opet pukovnika. Stao pravo pred Boška,al' sad ljubezan kogod oni trgovci na vašaru kad 'oće štogod da ti utrape :

"Druže,molim vas…Zove vas general za njegov sto, hteo bi nešto važno s vama da popriča."

A ova moja zagula, ni pet ni šest :

"Pukovniče…Kaži ti generalu da mu se puno na pozivu zafaljujem,al' neću da dođem. Ako je rad da vidi Boška Rašetu,nek'dođe u Šašince. Zna on dobro di će ga naći."

Pa jel' da mu je pravo i kazô…Kojoj ovci svoje runo smeta, tu nema ni ovce ni runa…

 47.

Ja ti započô o Mitru,a završijo na Fruškoj gori, al' dobro... Kaži ti sad meneka, di sam ono stao?Jeste, tako je…Imaš pravo.

Vi'š ti,čedo…On ti je meneka samo jedared o ratu pripovedô il',bolje je kasti, o tom kako je iz njega izišô.

Potkraj četr'es'treće dobije ti on čin poručnika…Spram onog šta je sve radijo ikol'ko se napatijo, mogô je iveći čin okačiti, al' kad stvoriš kol'ko je zaguljen,dobro  da je idotle dogurô.

Jedan dan zovedu ga u komandu…Ko ga traži?General Jovanović, lično.

"Druže poručniče,voljni smo te primiti u KOS. Raz-misli malo,pa ako smatraš da tom izazovu možeš odgovo-riti, javi se ovihdana."

Kak'o razmišljanje…Da je on umô kô čeljade da raz-mišlja, ne bi se ovi njega ni setili…

Svršijo se rat. Celi svet se, da kažeš smirijo, samo se u Srbiji još puca. Ko šta radi, Mitar jurca za odbeglim četnicima. Više je,kaže,znao o Dražinim komadantima, di su išta rade,neg'sam Draža.

Ka'se naposletku ito zlo nekako smirilo,nagovoridu ga ovi da ostane u vojski. Dobijo službu u Beogradu…Islednik u OZNI… Nije to šala, bato moj. U to doba, na kog oni upro prstom, taj se neće još puno 'leba najesti,a na šta oko bace, to je njino…

Tol'ke kućerine istančuge po Beogradu zaplenjene,a ova moja zagula bacijo oko na sobicu, dva sa dva.Vojnički krevet, čiviluk iastal,a na astalu vazdan 'rpa 'artije. Jedna 'artija -  deset tragedija,pa kad naveče legne u krevet,do zore mu se po glavi motadu.

U jednoj, da kažeš, napali čeljade da je sarađivô s okupatorom. Ovaj kazô ovo, onaj kazâ ono…Di je tu istina, to samo Bog zna. Da mu on sudi, možda bi mu štogod ioprostijo, al',bato moj,sad ti je preki sud preči iod strašnoga suda. Klekô ovaj na kolena,pa preklinje Mitra da ga ne streljadu,al' badava… Nema paragrafa za opro-štaj ni tuženom ni tužiocu…

U drugoj, opet, okoreli ubica. Decu je klao ina bajo-net nabijô, sad stoji pred njim ikezi mu se u lice.Ovaj kaki je prgav, zubima bi ga preklô, al' ne sme.Prošo je,kažu,rat.Sad je zakon da itak'ima moraš prvo suditi.

Sve je on to nekako itrpijo dok mu jedared nisu doveli jednog starijeg gospodina.Ja mu se više imena ine sećam,al' nije tu ime ni važno. Važno je da je taj gospodin bijo Mitrov profesor maternjeg.Dal'je on više Mitra volô il'je ovaj njega više poštivô, to je teško kasti.

Na pojutarje Svetog Nikole, tri'es'šeste, u Beogradu zdravo jaka zima…Dunav se zaledijo, mo'š ga na koli'pregaziti, a Mitar nema kaputa. Dok u nekoj staroj reklji do škole dođe,sav pomodri od 'ladnoće. Kad ga ovaj tak'og vidijo,skinô svoj kaput idaje mu ga,al' neće Bosanac ni da čuje.

"Slušaj,Mitre…Ne poklanjam ja tebi ovaj kaput…Bože sačuvaj. Kad svršiš školu i dobiješ prvu platu,kupićeš mi odelo pa smo kvit…"

E,vi'š ti,čedo.sudbine…Nisu još stigli ni s kapu-tom da se iskvitadu,a đavo im novu pogodbu po'turijo.Počela sekretarica da čita optužbu :

"U ime naroda, za saradnju s okupatorom idomaćim izdajnicima, optužuje se profesor… Imenovani je u vremenu od aprila četrdeset treće do marta četrdeset četvrte pisao saopštenja za Gestapo ibeogradsku policiju…"

Da je optužba tako laka,ne bi je ovi na pet strana kucali,al' prekide je Mitar :

"U redu je,drugarice. Ostavite nas nasamo."

Ono kadgoda, kad poslužitelj zadnje zvono zazvoni, sva se dečurlija rastrčidu,samo se Mitru puno ne žuri. 'Ladan ga krevet čeka, sveće dal'je još kol'ko ostalo, pa rad je mučenik da još štogod u toplom pročita. Ne žuri se ondak ni profesoru.Ako mu je juče neku knjigu dao,sad je kobojagi po nju došô,pa dok žara u bubnjari ima raspre-dadu o svemu isvačemu…

Kol'ko se Mitar za sve ove godine žalosni'knjiga načitô, mogli bi sad do sutra divaniti, al' 'oćeš vraga… Ćuti jedan, ćuti drugi…

Da obojici prekrati muke, prvi će ti profesor :

"Mitre,sine…Sve što u ovoj optužnici stoji, istina je. Pisao sam ta nesretna saopštenja i za beogradsku policiju i za Gestapo,a to se ne može drugačije nazvati negosaradnja s okupatorom."

Ništa mu još ovaj na to ne odgovara.Došlo mu nešto u pamet kakoi'je profesor kadgoda terô da deklemuju Đuru Jakšića…

"Deco moja draga…Ako vam pesma iz duše ne krene, okanite se ćorava posla! Velike je reči zaludno prepri-čavati."

Da sad iprofesor ljucki prepričava,u to nema sum-nje, al' zašto?To Mitra kopka…

"Profesore…Pisali ste saopštenja, u redu... Da ste, kô što kažete, s Nemcima sarađivali…Niste…"

Ćuti profesor, ništa mu ne odgovara, al' nije ovaj odgovor ni očekivô.

"Neće ovca s vukovima zanoćiti sem ako nije po izgu-bljeno jagnje pošla…"

Profesor nabijo glavu u šake isamo je prošaptô :

"Jeste,Mitre, Brankica je u pitanju…"

Tako štogod je Mitar inaslutijo…Na godinu il'dve pre njega, profesorova jedinica je svršila maturu. Kol'ko je od oca pameti povukla,tol'ko joj Gospod materine lepote iblagosti podarijo pa što momaka po varoši bilo, svi se u nju zagledali, a ona se zagledala u knjige.

"Šta je bilo s Brankicom?Jesu li vas ucenjivali?"

"Jesu,Mitre. Kad je rat otpočeo,moja Brankica jeveć uveliko bila u partiji. Naslućivao sam ja to od samog početka,alije nisam odvraćao. Nisamje ni podržavao.Od malena sam je učio da sledi svoju savest,pa valjda je to isad činila…U januaru, četrdeset druge, provalili su im ćeliju iodveli je na Banjicu."

Danima posle tog nit'je vidijo, nit'znao šta je s njom, sve dok ga jednog dana nisu pozvali u policiju…Profesore, tak'a itak'a stvar…Ćerka ti je na Banjici,pa ti sad vidi šta ćeš. Ne tražimo ti puno,a dok za nas radiš,ona je sigurna.

"Mitre,sine,ne tražim od tebe nikakvo razumevanje,samo te molim da svoj lični sud ostaviš za kasnije. Kad ti Bog podari da budeš roditelj…."

"Profesore,šta je s Brankicom?Jel'živa?"

"Nije Mitre.S đavolom sam tikve sadio,pa šta sam dobro mogao očekivati?!"

Šta se sad može očekivati,nije teško naslutiti…Nije Mitar molijo ni ka'su mu se creva od gladi zavezala,ni ka'su mu jajca od Vajfertovi'džakova otekla,a sad mora. O'šô kod sudije,a ovaj vrti glavom :

"Mitre…Poštujem te kao kolegu,a kao čoveka da ine govorim…Da me bilo šta drugo moliš,učinio bihti od srca,a za ovo,brate,isam znaš…I za mnogo smo manje stvari streljali, ništa ja tu ne mogu učiniti…."

Nedugo potom,tako ibi…Ode profesor kod svoje Brankice,a Mitar stavijo prst na čelo…Šta to radiš Mitre Trkulja?Detinjstvo si u onoj ljutoj sirotinji zagubijo, iz rata si prosed izišô, a ovo malo što ti je od mladosti preostalo di će ti otići…Preturaš po tuđim životima,a na svoj si zaboravijo kogod pijan na gaće…..

Podnese on molbu idemobiliše se.S kuferom je u Beograd došô, s kuferom se u Prijedor ivratijo. Niko njega tamo ne čeka,al' znaš kako je…Tamo di si izgubijo, tamo itraži…

Al'da vi'š sad zla velikog…Nije njega, da kažeš, njegov rodni grad zaboravijo. Taman posla! Pamti svet ono čestito siroče,pa di koga sretne,svi ga bog zna kako pozdravljadu iuvažavadu,al' badava kad nigdi posô ne može dobiti. Digod da se prijavijo,njegova se molba posebno odvaja.

Zašto se odvaja?Zato,bato moj…Novu državu praviš,a nije to sigra! Ne bi se ni ona stara tol'ko održala da se ondašnja vlast nije dosetila :

"Zavadi,pa vladaj…"

U ovoj novoj, špiclov do špiclova, pa 'aj'mo sad 'vako :

"Zaplaši,pa vladaj…"

Ako digod inema neprijatelja,nije zgoreg očas ga stvoriti,a Mitrov slučaj kô poručen…Prvoborac sa visokim školama, di god je bijo,sve o njemu najbolje a onda najedared demobilizacija…Cvrc…Svima to sumnjivo, nikom se ne trči pred rudu, pa kôvele:čekaj ti,druže Mitre,da mi vidimo šta će ovi gore kasti.

Ko zna kol'ko bi ovaj tako čekôikol'ko bi ga još putapijanog iz kafana iznosili da jedared nije naišô Lekić da obiđe svoje. Da ga ovaj kojim slučajom treznog zatekô, tri dana itri noći bi nji'dvojica mogli divaniti, al' 'vako po kratkom postupku….

"Pakuj se,Mitre, ideš sa mnom u Zaječar…"

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: