детаљ слике: КРК Арт дизајн

                                  

XVII део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХVIII deo

МИТАР ТРКУЉА

 45.

Митар Тркуља, чудо од чељадета… Да ти га ја умем речима описати,не би ти то,чедо.ни у три књиге стало…

За пô године, кол'ко смо скупа провели, казô би когод не мо'ш чељаде љуцки ни упознати, ал'врага…Млого сам паметни'ствари од њега научијо, лудорија трипут више,а дваред ми је иживот спасијо.

Једаред тако…Одрадили ми ноћну,па сад смо кобоја-ги слободни цели дан и целу ноћ. Није нама, да кажеш, мука време утрошити,ал'ти'дана удариле неке врућине, запа-лило се и небо иземља. Каже Митар менека:

"Јебеш,јаро,спавање, 'о'ш да идемо на Тимок?"

"'Оћу,јаро, марим ја."

"Јел'умеш да пливаш?"

"Умем,брате, како не би умô, ал'само 'нако керећи."

"У бог те јебâ,итебе икерећи. Свега сам се инагледâинаслушâ,ал'за кереће пливање вала никад!"

Оприличим ја њему како ми то на Јарчини радимо…Испружиш руке испред себе, когод кер кад истури шапе, па млатараш по води док не потонеш. Слатко се он том исмејô, ал'добро…Сад бар зна човек на чем је:

"Не бери бриге,Мито. Научиће те тебе твој јаро да пливаш мушки кô Џони Вајс Милер…Чуј…Милицајац да плива керећи."

Пô се Зајечара на Тимок сјатило. И мушко иженско истаро имладо па јел'когод наишô само извируједу испод шешира да видиду ко је…Марим ја 'вако 'оћел'ме когод загледати ил'неће,ал'сад ми баш нешто инеби право…Митар узô двоје гаћа на реверс,а ове што су менека допале, јебôи'он, ако нису иза два броја веће. Стра'ме, наопако, да не спадну,паи'горе учкуром на мртвачки чвор затегô,ал'зато доле ландараду кô тергал сукњица.

Мерка Митар добро место,па нећемо,јаро,овде, нећемо ни онде…Напослетку,скоро већ да више инема плаже,ал'ту ћемо… Видим ја о'ма'шта се њему тудекана допало,ал'допало се именека. Окупиле се омладинке у круг исиграду се одбојке…Зајапуриле се 'нако пуначке игузате, не знаш лепо у коју би пре погледијо, ал'не да Митар даи'пуно гледимо. Неће стари швалер о'ма'да се залеће,па им удара чежњу.

Све је то лепо, само јебô ти чежњу на оном врелом песку. Шта ти је оно мало пешкира под дупетом, пече,брате слатки,ал'когод да си на плотну од смедеревца сео…

Кибицују ионе нас…Мало, мало па кобојаги побегла им лопта…Скочим ја, скочи Митар и до'ваћамо,ал'на том се све исврши…Нит'нас оне зоведу да се с њима сиграмо нит'смо ми ради да се намећемо.

Е,фалим те,Боже напослетку се једна досетила,па каже:

"'Ајте,другови, шта чекате? Јел'ви знате да је друг Ђидо рекао да омладина мора да се бави спортом."

Чуј…Ако је Ђидо тако казô, његова се не пориче. Ето ти сад инас у кругу,ал'да смо се штогод инасиграли,не би ми ни било жао. Како је прва лопта до Митра дошла,распалијо је с оном његовом лопатом,па оде ова право у Тимок. Ја загула да испаднем каваљер,отрчим да је до'ватим. Загазијо до гаћа,ал'има до лопте још ихај…'Ај'даље…Дошла вода до гуше,стојим још на дну па се нешто ине плашим. Дигô сад већ иглаву да ми нејде вода уста,па 'ајд'са'ћу је у'ватити…

'О'ш,Мито,у'ватити буџу Марјанову…Како је дотакнем,тако побегне… 'Ајд'још једаред, па још једаред, па једаред "плоп". Бог те јебô,пропадо'кô камен. Как'а сад, лопта,јебô лопту…Спасавај голи живот…Успем ја некако да се од дна одбацим иу'ватим малко ваздуха,ал'не мо'ш тако дуго. Вуку ме неке караконџуле на доле,а кад почнем да пропадам,никад доћи до дна. Когод да сам у бунар упô.

Оне намигуше гледе, ал'све држе да се штогод спр-дам. Што се ја више патим,њима све смешније. Фалим те Боже па,мој јаро,укопчô о чем се ту ради.

"У,бог те јебâ,па он се дави…"

Дал'је брже до менека допливô ил'ме брже на обалу извукô,ал'сад тек менека муке спопале. Мој брајко, од оног силног света мало ко да није дошô да види дављеника,а дављеник нит'кога види нит'кога чује…Грца когод пиле кад га кера напола задави,па дал'од оне силне водурине ил'што ме Митар 'нако крвнички стегô за гушу, све ми неке звезде пред очима. Пипам онај песак… Ту је подамном.

"Жив си,Мито, фала милом Богу, ал'јебô те и Тимок иодбојка. Коју се материну трпаш кад ниси кадар?!"

Од тад ја,браћала,бегам од воде кô мачка. Уђем тако до колена, малко се избрчкам, па напоље…Да је Господ маријо да се чељаде с великом водом бакће,научијо би га да у њој идише.

Прошло пар дана па когод да се ништа није ни десило. Каже Јаро нећемо више ни ићи на Тимок. Тамо копаду шодер, пуно је корито рупа, па сам ја зато инајебô…Ићемо ми сад у Неготин на Дунав. Тамо је плажа двапут већа,а за девојке да ти ине диваним. Навалиле Влајне да се раскла-де,па ко ће том одолети.

Нема, да кажеш, ни Лекић ништа против. Брез пô речи потписô реверс на два бацикла. Један Херкулес, онај с оним великим корманом, а овај други неко чудо од текнике…Ди су га запленили, материна ћеи'знати, ал'видим да се имом јари здраво допô.

"Виђај га јаро,прави тркачки. Ћерај га ти први,само пази шта радиш…Ово није бацикли, ово је гуја."

И 'ајд'сад…Ранчеве на рамена ићерај…Сокак тесан,а ја момак бесан.

"'Оћемол',јаро,ону нашу?"

Како да нећемо, наопако…Започô јаро "Ја загризô зеленику јабуку",а ја га кобојаги пратим. Тијо и лагано, здраво је то лепа песма, па нисам рад да му пуно кварим.

Матер му јебем, кол'ко год да не умем да певам, тол'ко ми Господ подаријо јаки глас. Кад нас оно кадгода поп Јанко терô да певамо апостол, навек ја некако изврдам, ал'једно јутро ето ти именека за појницом. Смандрљô Јанко оно своје,па сад на менека ред да отпевам једну строфу. 'Нако малушном једва да ми чело из појнице вири,ал'ка'сам почô да арлаучем,јечи по цркви когод да си вршалицу пред сам олтар утерô…После мене деда Сима појац пишти кô рашти-мано ћемане. Не може Јанко да га дочека,па се убацује да му прекрати муке.

Опет сад ја…Друга строфа кô да је малко илакша,а добро се, да кажеш и окуражијо, па удри још јаче…Удара идеда Сима. Напô се мученик кô жаба,ал'бадава. После топа пушка се ине чује…Започô ја итрећу,а он ме чепа…..

"Тише мало,чедо, наопако…За појницом си ниси у сваатовима."

Малко потом Јанко на менека очима да уђем у олтар. Рачунам,рад је пофалити ме како сам лепо отпевô, кад врага... Не може попа да дочека да се света служба сврши, 'оће о'ма'да ме ишопа. Згодно му ту за олтаром, не могу никуд утећи,а пуна црква света,па не смем ни да јаучем.

Добро…Није то напослетку ни тако лошо испало. Нит'ме попа после позивô нит'сам се ја нудијо…

Тол'ко смо ти ја имој јаро у севдах пали да нисмо ни преметили кол'ки нам се брег приближијо. Бог те јебô… Ал'когод онај на Иришком венцу. Да зло буде веће,на пô брега кривина на лакат…О'ма'сам ја престô да окрећем педале,ал'бадава било именека ипедала. Убрзава бацикли когод ајзибан кад изиђе из станице. Све брже ибрже па напослет-ку протутњô через Митра кô ракетла.

"Кочи,Мито, не сиграј се…"

Е,јест…Мало сутра ћеш ти,мој Мито закочити. Баци-кли није контраш…Окрећеду се педале у назад когод иу напред… Нисам то никад пасирô,па сад јебеш га…Од све муке почô да вриштим кô дериште кад га гусан повитла.

Митар о'ма'скопчô какав ме белај снашô па виче:

"Кочи,јаро,на корману...Бог те јебâ."

Три ме сунца у моменту огрејала, ал'кад луда луду саветује,то ти је когод кад слепац слепцу вади трн из ока…Не каже он да корман има две кочнице,па ја стиснô само ону од предњег точка. Укопô се овај у месту,а задњи се одиго кô пастув ка'се ритне,па 'ајд',Мито,у материну…Наглавачке у провалију.

Има ове, матер јој јебем, и'тица би се до доле двапут одмарала,а ја ида 'оћу немам ди. Не да ми Господ да се земље дочепам,па ме на неко шибље послô, да се кобојаги млого не угрувам, ал'ка'сам из шибља изишô,крвав иизгребан,кô да ме чопор керова изуједô.

Здраво се ијаро поплашијо па стрчô доле да види јел' сам жив.

"Јаро, бог те јебâ, јесил'жив?".

Канда да сам жив…Да сам, не дôБог, душу испустијо,већ би она била у мојим Путинцима. За коју би се материну по влашком шибљу врзмала?

Чекамо сад на друму, 'оћел'неки авто наићи, ал'пре ћеш мрак дочекати нег'авто…Пуст друм, мо'ш комотно на њему пасуљ туцати…

Тек тамо у неко доба иде камијон…Тута Бугар тера парадајз за Неготин,а добра џада па га фест распалијо…Стао Митар на сред пута, 'тео овај ил'не 'тео, мора стати.

"Окрећи за Зајечар, већ је доста искрваријо…"

Ћути Тута. Кобојаги,ништа га не разуме,ал'как'и не разуме…Парадајз кварљива роба,па му се не враћа назад,ал'не зна он мог јару. И за млого мање ствари је тај "валте-ра" вадијо :

"Окрећи камијон,матер ти јебем, са'ћу те избушити кô решето."

Кад је Бугар видијо зла очима,нема више куд... Дал'је он брже окренô ил'Митар побацô бациклове,углавном ето нас у амбуланти утолико. Док је силне копче ишијо,идоктор се фест презнојô,а ја скроз промукô од силног јаукања. Како јаукнем,тако ме она бабица јаче стегне,па напослетку скроз ми главу у сисе набила.Не буним се ја, није ми да кажеш лошо, ал'не могу љуцки да дишем…

Ка'се ита комендија некако свршила,кува сестра ка-фу,а доктор изнô ракију :

"Другови милицајци,да пробате докторовачу…"

Как'а му је то сад докторовача, баш ме здраво занима, ал'как'а ће бити нег'најбоља. Кад народу загусти,нико није блесав да доктору брљу однесе…

'Ајд'једну за рањеника, једну за милицију,па док смо до сестре дошли,лепо се ја иопоравијо. Да ме они конци на глави не жуљиду,когод да ништа није ни било….

Напољу Тута стоји крај камијона и чека нас…

"У Митре,богати,како нисмо ињега на ракију звали.Ви'ш да човек чекада види јел'се све добро свршило."

Врага…Бесан Бугар само сикће.

"Види,батко, голема штета. Ко ће то да плати?"

Как'а штета?Бациклови угњечили по који парадајз, ништа страшно, ал''оће Бугар да се овајди на мојој невољи,па то ти је. Митар га гледи мртав 'ладан.

"Ништа,батко,не брини,ја ћу да ти платим"

Помислијо Бугар:овај спушта руку да извади буђелар, ал'какав будјелар…Опет Митар за "валтера". Ни до полак га није из футроле извадијо, а овај већ ускочијо у камијон :

"Леле,мајко, каков народ!"

У понедељак зајутра, чекамо ми Лекића испред његове канцеларије… Кад нас је овај угледô,не знаш ком'се више обрадовô. Дал'менека 'нако изушиваном ил'сјебаном бациклу. Предњи точак добијо осмицу.Да је тенк преко њега прешô,не би га тако искривијо. Једна педала само што не отпадне,а друга код Митра у џепу.

"Митре,бог га јебâ,јесипобенавијо. Убићеш неђе исебе иовог клипана…Да знаш да нећу више да ризикујем.Раздвојићу вас,брате,па да ија морем мирно спавати."

Митар само ћути…Нит'се штогод брани нит'има по-требе. Зна он његовог зему. Како се очас насрди,тако очас и спласне. За пô сата опет ми код Лекића, пијемо кафу идуванимо...

"Да знаш,мали,да ћу те пријавити на државно првен-ство. Јебâ те враг,рођени си бициклиста."

 46.

Митар Тркуља је бијо један од они'мученика што им Господ свега подаријо осим среће ирадости..

Да је бијо здраво леп изгодан, бијо је…То му ни муш-ки свет није споријо,а жене поготово…

Да је бијо паметан, ито стоји. Како би ти казô…Млого више нег'што нормалном чељадету итреба. Својим сам очима гледијо кад је 'ваку књижурину прочитô, склопијо корице икаже Лекићу:

"Питај,земо,штогод 'оћеш."

Овај отворијо књигу…Каже:земо,страна та ита…Ми-тар му одговара :

"Ђе баш то нађе,с Кардељовом сликом, јебâ те он..."

Мати га је прерано напустила…Још на порођају се она здраво напатила,ал'се није мученица дала догод је капи млека у грудима остало.

С оцом исто тако…Више га памти по крвавој жељез-ничкој униформи нег'по лику што му се у главици могô ство-рити…Качијо је несретник вагоне на маневарки,па дал'се те ноћи опијо,дал'га умор савладô углавном, испод точко-ва су га извадили.

Мали Митар потом, кôисвако сироче…Од једног рођа-ка до другог, од немила до не драга. Из године у годину, из туђи'гаћа у туђе чакшире,ал'сврши ти он малу матуру…Виде људи да у целом Приједору, нит'бољег детета нит'бољег ђака, гре'ота од Бога да школу не настави. Преко жељезнице му нешто помоћи испросе,па га пошљу у Бео-град да учи гимназију.

Није њему мука за учење…У ђачкој књижици све саме петице. Како који разред сврши, сви га редом фале,ал'је-беш ти,чедо,пофале. 'Артија кô свака друга, мо'ш с њом дупе обрисати. Мука је њему ди ће ноћ заноћити ишта ће сутра појести.

Ал'добро…Да није Босанчић кадар истрпити ида се не уме снаћи,одавно би се оцу иматери придружијо…Кад је свршијо гимназију,почô да штудира права. Дањом трчи да који динар у'вати,а ноћом чита оне књижурине док се свећа не угаси. Дал'ће штогод положити и как'у ће оцену добити,није му тол'ко ни важно кол'ко му важно да прочита све што му под руке допадне.

Један га стари професор здраво заволô,па га једаред позвô код себе:

"Чиме сте се,драги колега,вољни бавити кад дâБог свршите студије?"

Овај му на то одговара :

"Не знам ни сам,господине професоре…Од оног што могу, ништа ме посебно не привлачи, а од оног што не могу вуче ме жеља да се опробам у дипломатији."

Дрма професор главом…Није рад ништа да комен-тарише,само подигô руку :

"Реците ми,колега, колико прстију видите?"

"Пет,господине."

"Добро... А сад?"

Направијо професор шипак ичека одговор.

"Видим шипак, господине професоре."

"Е, драго моје дете…Сво време само то ипокушавам да вам кажем. Нема у дипломатији шипка…Пет прстију су пет прстију, само мораш знати ко тиихпоказује изашто ти показује."

Може бити да у дипломатији нема шипака,ал'у животу шипак до шипка. На један, баш велики, налетијо иМитар. Ушô у партију па кô мој друг Миливој…Навалијо човек да мења свет.

Да овај његов не ваља, не ваља…Да има пуно лепши', има, ал'лепо је инебо над Београдом,па 'ајде…Попењи се на њега…

Младо илудо…Не верује да је дужи петак од суботе,па се једаред изланôитамо ди не треба…Кад је то дошло, до ког'је већ дошло, 'оће ови да га избаце с вакултета. И млого су веће репе они почупали,а не би њега брез корена ина туђој њиви насађеног.

Да спаси шта се спасти може,опет га онај стари про-фесор зове:

"Митре, драго моје дете…Ви сте гадно побркали лон-чиће. Од како је света ивека право иправда нитису исто нитиће то икада бити. Зар је мало морнара на сред мора од жеђи помрло,а ви очекујете да у мору закона ипрописа баш сви буду питки."

Има човек право…Зна то иМитар,ал'да уме штогод да попусти,не би он у Београд ни долазијо. Качијо би вагоне по Приједору,па ту барем нема млого премишљања. Кад је ајзибан из станице изишô,ако ти ни један није остô, ти си своје одрадијо…

Није после још пуно ајзибана из Београцке станице ни изишло,а Митров вагон остô на споредном колосеку. Избацили га с вакултета,па 'ај'сад,друже Митре,терај у пролетере…На Вајфертовом је млину џакове носијо, у њему га је иокупација затекла, из њега је иу партизане о'шô.

Слушô сам од људи да је велики борац бијо. Ди год загусти,'ајде Митре…Рачунаду ваљда:ако му се штогод идогоди,није греда…За њим неће нико заплакати,а загула ништа ине одбија. Когод да је, боже ме прости, јуријо смрт а ова га није 'тела.

Да си штогод о рату од њега чуо, боже сачувај…Кад га ја штогод приупитам,он само мане руком.

"Пусти рат,јаро…Било па прошло, ћерамо даље."

Мени се то млого допало…Бог га јебôират, кол'ко сам се свакојаки'лагарија наслушô, идан данаске се питам како Швабе нису капитулирале још четр'ес'друге.

На коју годину уочи овог најновијег рата, прича менека мој браћа Бошко из Шашинаца…Звали га на прославу педесет година од формирања његове бригаде.

"Ја сам,браћа Мито,мислијо:ако се ипô фртаља нас што смо остали окупимо,биће добро. Рачуњам тол'ке годи-непрошле, пуно њи'је већ иотпутовало, а ондак…Биће иони'што су кобојаги живи,ал' бадава кад нису кадри доћи…Јест, очин…"

"Јел'вас дошло више од полак?"

"Та как'и полак, наопако…Слушај само…Од силног света исилни'автова једва да сам некако до бине и дошô,ал', бог га јебô, нит'ја кога знам нит'познам. У неко доба гега се Ђока шустер из Ирига…"

"Наопако,Бошко, брате слатки...Јел'познаш ти овди кога?"

"Никог,шуцо,осим тебека. Не вратијо се у моје Шашин-це ако те лажем."

"Еј,сунце ти јебем! Да нас је тол'ко било четр'ес'прве,не би нас Шваба тол'ке године зајебавô."

"Ајд'не лај брез потребе.Нису ово све борци.Дошô народ на прославу."

Убеди њега мој Бошко да је тако иникако другчије, ал' врага је тако…Изишла дечурлија на бину ипеваду :

       "Ка'су Сремци кренули са те фрушке горе

        иодоше за Босну тамо да се боре…."

Нема више зајебанције, почела је церемонија.Попô се сад инеки пуковник па, кобојаги, у име организатора… Удружења бораца народноослободилачког рата искупшти-не Војводине, зафаљује се народу што се у тол'ком броју одазвô. Уз то замољава другове борце да се постројиду по својим јединицама,а остали гости да станеду по страни…Са'ће,каже,наш иваш прослављени ратни комадант, ува-жени генерал пуковник у пензији тај итај, извршити смотру јединица…

Усталасô се народ кô Сава у оном бећарцу… Како не знаш у ком?

               "Алај Сремци лумпују на Сави,

                сва се Сава у таласе дала."

Једни тамо, други 'вамо,па никако да утрефе ди треба. Неки млади поручник се зајапуријо,па виче:

"Молим другове борце из првог батаљона да приђу."

Нигди ти,чедо,не ваља бити први,а у рату обашка.Е, унцуте онај један! 'Ајд'да знам шта си сад помислијо…

"Ко не воле код женске први бити, не волô'леба јести…"

Јесте,чедо…Док си млад икадар, не кажем. Кад 'вако окилавиш,шта те се тиче ко је ливаду први покосијо.Гледај само, ако ти бог помогне, да још који откос у'ватиш…

Е,тај њин први батаљон, баш се љуцки напатијо. Што по Босни,што по пизди материни, свукуда су крварили паи'није пуно ни остало да памтиду ди су све били иди су кога оставили.

Ал',јебеш му матер…Ко је остô, ког су оставили, углавном тудекана сад борац до борца. Од тог силног света они само двојицу познали…Мила Семберца иМиленка Цигана из Платичева. Гледе сад сви заједно да нису прома-шили таблу….Нису…Пише на њој "први батаљон".

Пише и на тараби она ствар, а није, па пита Миле неког главоњу испред себе:

"Друже,богати, јел'овде први батаљон?"

"Јесте,друже."

Набројô је додуше Миленко још њи'некол'ко,ал' Циган после рата оматоријо по кафанама ивашарима, паи'одат-ле изна…..

"Јел'ви'ш тамо оног са цигаршпићом? То је Лала из Сибача. Јебô матер своју како је он могô бити борац кад је четр'ес'прве о'шô у заробљеништво… А онајтамо главати, заборавијо сам како га зоведу, ал' дабогда ми се обе руке осушиле ако до четр'ес'осме није бешигу шутирô…"

Још би њима Циган штошта откријо да се са звучника не проломи :

"МИРНО…"

Утегô се онај пуковник па жури пред комаданта да му преда рапорт.Војна музика распалила неки марш,па јебеш му матер, лепо то изгледа.

Са'ће прослављени да изврши смотру. Љуцки је, каже браћа Бошко,оматоријо, ни налик на оног дерана с којим је он кадгода за вршалицом ишô.Обојица су велики бећари били,па што дањом зараде,то ноћом по бирцузима списка-ду. Да су умели штогод главом размишљати,не би први у партизане ош'ли...

Прослава брез говора кô са'рана брез попе. Добро се комадант презнојô док је 'нолку 'артију исчитô,ал' 'ајд'сад…Неки га слушали, док су били кадри слушати,неки баш ине маре шта је казô,ал' све у свему, 'вако ствари стоје…Неће он пуно да фали ни себе ни јединицу, нек'историја о том суди, ал' ово мора да нагласи:

"Другови борци…Још у војној доктрини није било таквог примера да шака, тако рећи голоруких бораца, пробије обруч стопут бројчано јачег идо зуба наоружаног непри-јатеља…"

Уу…То се народу здраво допало…Наши ваше нади-граше па шта'ш лепшег разлога за весеље…Забридели им дланови од силног тапшања,а икомадант се силно узрујô па не може више ни да чита.

Каже мој браћа Бошко на то:

"Еј,Мито брате слатки. Не волем о том ни да диваним.Ка'су нас с пролећа четр'ес'друге опколили иошинули по нама, матер им јебем швапску, запалили иземљу инебо. Поплашили смо се, наопако, како не би… Људски је то,а шта'ш друго иочекивати од дечурлије? Бегај тамо, бегај 'вамо,па напослетку куд који,ал' ето…Дао нам Бог више среће нег'памети,па смо мање-више сви иутекли."

И Миленко је пажљиво слушô комаданта. Ћути Циган, није рад млого да коментарише, ал' напослетку није више издржô:

"Јој,браћо мила,јесам Циган иволем да лажем,ал' не знам дал'би умô кô овај."

После говора народно весеље…Силни астали под шатром постављени,а на њима шта ти душа иште. С тол'ко 'ране ипића треба се,чедо моје,изборити,ал' добро…Да ови нису кадри,не би њима држава тол'ке године борачке пензије давала.

Е,богати,ка'сам већ код пензије…О'шô Миленко да пиша,а бећари се о'ма'досетили :

"Богати,Бошко, нисам те ни питô. Кол'ка ти је пензија? Јеси прешôдва'ес''иљада?"

"Иди,шуцо,у врага, ити идва'ес''иљада! Брез једне, тридесет."

"Ајде! А ти,Миле…Ти си у један пар икомесар бијо"

"Јесам, јесам…Ту сам сад негде око три'ес'пет, три'ес'шес'…"

Циган изрогачијо очи.Што је млого, млого је…Бацијо шешир искаче по њему…

"Еј,мати моја мила, ја ни до пет 'иљада нисам дошô…Јебем те,друже Тито,у главу, јел'ти мислиш да не мора Циган сваки дан да једе?!"

У неко доба зашô комадант од астала до астала иназ-дравља својим борцима. Кад је до њи' дошô,подигô чашу високо:

"Живили другови!"

Бошко добро цврцнô па ушô неки андрак у њега. Куца се са комадантом и наздравља:

"Живијо ити нама,пуле!"

Јесу њега тако звали док су дерани били,ал' ди ћеш,наопако,сад то помињати. Човек генерал, народни 'ерој,а јебô шпиц намет… Пуле…Тако се кадгода звало младо магаре.

Ништа му овај на то није одговоријо.Окрено се ио'шô, друге астале није ни обилазијо. Пуковник потрчô за њим,ал' ево га враћа се:

"Не доликује ти,друже,да се тако понашаш.Па јел'ти знаш кога си увредијо?"

Јебе се овима! Смеједу се загуле,па зајебаваду сад Бошка :

"Бог те јебô,Бошко, добро си ти ипрошо. Мало је фа-лило да будеш бијен.

Ал' как'и бијен, наопако…Са'ћеш тек да видиш чуда… Спремаду се, кобојаги, да се разилазе,кад ево ти опет пуковника. Стао право пред Бошка,ал' сад љубезан когод они трговци на вашару кад 'оће штогод да ти утрапе :

"Друже,молим вас…Зове вас генерал за његов сто, хтео би нешто важно с вама да поприча."

А ова моја загула, ни пет ни шест :

"Пуковниче…Кажи ти генералу да му се пуно на позиву зафаљујем,ал' нећу да дођем. Ако је рад да види Бошка Рашету,нек'дође у Шашинце. Зна он добро ди ће га наћи."

Па јел' да му је право и казô…Којој овци своје руно смета, ту нема ни овце ни руна…

 47.

Ја ти започô о Митру,а завршијо на Фрушкој гори, ал' добро... Кажи ти сад менека, ди сам оно стао?Јесте, тако је…Имаш право.

Ви'ш ти,чедо…Он ти је менека само једаред о рату приповедô ил',боље је касти, о том како је из њега изишô.

Поткрај четр'ес'треће добије ти он чин поручника…Спрам оног шта је све радијо икол'ко се напатијо, могô је ивећи чин окачити, ал' кад створиш кол'ко је загуљен,добро  да је идотле догурô.

Један дан зоведу га у команду…Ко га тражи?Генерал Јовановић, лично.

"Друже поручниче,вољни смо те примити у КОС. Раз-мисли мало,па ако сматраш да том изазову можеш одгово-рити, јави се овихдана."

Как'о размишљање…Да је он умô кô чељаде да раз-мишља, не би се ови њега ни сетили…

Свршијо се рат. Цели свет се, да кажеш смиријо, само се у Србији још пуца. Ко шта ради, Митар јурца за одбеглим четницима. Више је,каже,знао о Дражиним комадантима, ди су ишта раде,нег'сам Дража.

Ка'се напослетку ито зло некако смирило,наговориду га ови да остане у војски. Добијо службу у Београду…Иследник у ОЗНИ… Није то шала, бато мој. У то доба, на ког они упро прстом, тај се неће још пуно 'леба најести,а на шта око баце, то је њино…

Тол'ке кућерине истанчуге по Београду заплењене,а ова моја загула бацијо око на собицу, два са два.Војнички кревет, чивилук иастал,а на асталу ваздан 'рпа 'артије. Једна 'артија -  десет трагедија,па кад навече легне у кревет,до зоре му се по глави мотаду.

У једној, да кажеш, напали чељаде да је сарађивô с окупатором. Овај казô ово, онај казâ оно…Ди је ту истина, то само Бог зна. Да му он суди, можда би му штогод иопростијо, ал',бато мој,сад ти је преки суд пречи иод страшнога суда. Клекô овај на колена,па преклиње Митра да га не стрељаду,ал' бадава… Нема параграфа за опро-штај ни туженом ни тужиоцу…

У другој, опет, окорели убица. Децу је клао ина бајо-нет набијô, сад стоји пред њим икези му се у лице.Овај каки је пргав, зубима би га преклô, ал' не сме.Прошо је,кажу,рат.Сад је закон да итак'има мораш прво судити.

Све је он то некако итрпијо док му једаред нису довели једног старијег господина.Ја му се више имена ине сећам,ал' није ту име ни важно. Важно је да је тај господин бијо Митров професор матерњег.Дал'је он више Митра волô ил'је овај њега више поштивô, то је тешко касти.

На појутарје Светог Николе, три'ес'шесте, у Београду здраво јака зима…Дунав се заледијо, мо'ш га на коли'прегазити, а Митар нема капута. Док у некој старој рекљи до школе дође,сав помодри од 'ладноће. Кад га овај так'ог видијо,скинô свој капут идаје му га,ал' неће Босанац ни да чује.

"Слушај,Митре…Не поклањам ја теби овај капут…Боже сачувај. Кад свршиш школу и добијеш прву плату,купићеш ми одело па смо квит…"

Е,ви'ш ти,чедо.судбине…Нису још стигли ни с капу-том да се исквитаду,а ђаво им нову погодбу по'туријо.Почела секретарица да чита оптужбу :

"У име народа, за сарадњу с окупатором идомаћим издајницима, оптужује се професор… Именовани је у времену од априла четрдесет треће до марта четрдесет четврте писао саопштења за Гестапо ибеоградску полицију…"

Да је оптужба тако лака,не би је ови на пет страна куцали,ал' прекиде је Митар :

"У реду је,другарице. Оставите нас насамо."

Оно кадгода, кад послужитељ задње звоно зазвони, сва се дечурлија растрчиду,само се Митру пуно не жури. 'Ладан га кревет чека, свеће дал'је још кол'ко остало, па рад је мученик да још штогод у топлом прочита. Не жури се ондак ни професору.Ако му је јуче неку књигу дао,сад је кобојаги по њу дошô,па док жара у бубњари има распре-даду о свему исвачему…

Кол'ко се Митар за све ове године жалосни'књига начитô, могли би сад до сутра диванити, ал' 'оћеш врага… Ћути један, ћути други…

Да обојици прекрати муке, први ће ти професор :

"Митре,сине…Све што у овој оптужници стоји, истина је. Писао сам та несретна саопштења и за београдску полицију и за Гестапо,а то се не може другачије назвати негосарадња с окупатором."

Ништа му још овај на то не одговара.Дошло му нешто у памет какои'је професор кадгода терô да деклемују Ђуру Јакшића…

"Децо моја драга…Ако вам песма из душе не крене, оканите се ћорава посла! Велике је речи залудно препри-чавати."

Да сад ипрофесор љуцки препричава,у то нема сум-ње, ал' зашто?То Митра копка…

"Професоре…Писали сте саопштења, у реду... Да сте, кô што кажете, с Немцима сарађивали…Нисте…"

Ћути професор, ништа му не одговара, ал' није овај одговор ни очекивô.

"Неће овца с вуковима заноћити сем ако није по изгу-бљено јагње пошла…"

Професор набијо главу у шаке исамо је прошаптô :

"Јесте,Митре, Бранкица је у питању…"

Тако штогод је Митар инаслутијо…На годину ил'две пре њега, професорова јединица је свршила матуру. Кол'ко је од оца памети повукла,тол'ко јој Господ материне лепоте иблагости подаријо па што момака по вароши било, сви се у њу загледали, а она се загледала у књиге.

"Шта је било с Бранкицом?Јесу ли вас уцењивали?"

"Јесу,Митре. Кад је рат отпочео,моја Бранкица јевећ увелико била у партији. Наслућивао сам ја то од самог почетка,алије нисам одвраћао. Нисамје ни подржавао.Од малена сам је учио да следи своју савест,па ваљда је то исад чинила…У јануару, четрдесет друге, провалили су им ћелију иодвели је на Бањицу."

Данима после тог нит'је видијо, нит'знао шта је с њом, све док га једног дана нису позвали у полицију…Професоре, так'а итак'а ствар…Ћерка ти је на Бањици,па ти сад види шта ћеш. Не тражимо ти пуно,а док за нас радиш,она је сигурна.

"Митре,сине,не тражим од тебе никакво разумевање,само те молим да свој лични суд оставиш за касније. Кад ти Бог подари да будеш родитељ…."

"Професоре,шта је с Бранкицом?Јел'жива?"

"Није Митре.С ђаволом сам тикве садио,па шта сам добро могао очекивати?!"

Шта се сад може очекивати,није тешко наслутити…Није Митар молијо ни ка'су му се црева од глади завезала,ни ка'су му јајца од Вајфертови'џакова отекла,а сад мора. О'шô код судије,а овај врти главом :

"Митре…Поштујем те као колегу,а као човека да ине говорим…Да ме било шта друго молиш,учинио бихти од срца,а за ово,брате,исам знаш…И за много смо мање ствари стрељали, ништа ја ту не могу учинити…."

Недуго потом,тако иби…Оде професор код своје Бранкице,а Митар ставијо прст на чело…Шта то радиш Митре Тркуља?Детињство си у оној љутој сиротињи загубијо, из рата си просед изишô, а ово мало што ти је од младости преостало ди ће ти отићи…Претураш по туђим животима,а на свој си заборавијо когод пијан на гаће…..

Поднесе он молбу идемобилише се.С куфером је у Београд дошô, с куфером се у Приједор ивратијо. Нико њега тамо не чека,ал' знаш како је…Тамо ди си изгубијо, тамо итражи…

Ал'да ви'ш сад зла великог…Није њега, да кажеш, његов родни град заборавијо. Таман посла! Памти свет оно честито сироче,па ди кога сретне,сви га бог зна како поздрављаду иуважаваду,ал' бадава кад нигди посô не може добити. Дигод да се пријавијо,његова се молба посебно одваја.

Зашто се одваја?Зато,бато мој…Нову државу правиш,а није то сигра! Не би се ни она стара тол'ко одржала да се ондашња власт није досетила :

"Завади,па владај…"

У овој новој, шпицлов до шпицлова, па 'ај'мо сад 'вако :

"Заплаши,па владај…"

Ако дигод инема непријатеља,није згорег очас га створити,а Митров случај кô поручен…Првоборац са високим школама, ди год је бијо,све о њему најбоље а онда наједаред демобилизација…Цврц…Свима то сумњиво, ником се не трчи пред руду, па кôвеле:чекај ти,друже Митре,да ми видимо шта ће ови горе касти.

Ко зна кол'ко би овај тако чекôикол'ко би га још путапијаног из кафана износили да једаред није наишô Лекић да обиђе своје. Да га овај којим случајом трезног затекô, три дана итри ноћи би њи'двојица могли диванити, ал' 'вако по кратком поступку….

"Пакуј се,Митре, идеш са мном у Зајечар…"

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: