detalj slike: KRK Art dizajn

Sokolov grad – narativno utvrđenje koje istrajava

(Tatjana Vrećo, Kad ptice bejahu ... roman, Prometej, Novi Sad - 2024.)

Dušan Ž. Petrović

Novi roman Tatjane Vrećo predstavlja složeni „graditeljski” projekat kojim autorka pravi sintezu svog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. Roman Kad ptice bejahu… je autorkina literarna sinteza, jer su u njemu sakupljene sve teme bliske junacima njenih prethodnih romana i bliske svakom potencijalnom čitaocu.

Najpre upoznajemo glavnog junaka, specifičnog po svojoj bezimenosti koja sa sobom povlači i nevidljivost, neautentičnost, beskorisnost… Tek kada mu otac daje ime – Soko – on počinje da raste i da se razvija, postaje očeva senka i njegov sudeonik u procesu izgradnje čitavog jednog grada. Rast Sokola, odnosno samog Sokolovog grada, prati veliki broj likova i izazovnih situacija koje svaku epizodu romana čine specifičnom „pričom za sebe”, iako ključno pitanje sve vreme ostaje – Šta će se na kraju desiti sa utvrđenjem koje odoleva različitim problemima tokom višegodišnjeg razvoja?

Čitalac primećuje kako su odrastanje glavnog junaka i razvoj grada njegovog oca gotovo paralelno opisivani – dok mladić spoznaje svet, teži individualnosti, zaljubljuje se po prvi put; naseobina koju osniva njegov otac dobija obrise pravog grada – gradi se crkva, osnivaju se prva naselja, počinje razvoj trgovine i slično.

Dinamiku u svet priče unose mnogi (naizgled) sporedni likovi – Zagorka, Sokolova kuma, vođa došljaka, Povratnik i dr. Svaki junak romana Kad ptice bejahu… oplemenjuje priču i donosi nove peripetije, ali oplemenjuje i sam grad poput kamena koji će biti uzidan u temelj impozantne građevine – Sokolova kuma ima želju da obrazuje svoj narod i pomogne ugroženima, vođa došljaka podstiče građevinarstvo, a Povratnik pokreće proizvodnju kovanica Sokolovog grada. Pored toga, ove junake odlikuje i stalna promena – kako je romanom zahvaćen veći vremenski interval, promene junaka su neminovne i doprinose daljem usložnjavanju radnje – Zagorka je prikazana kao vidovita veštica, ali u najtežim trenucima pomaže svom narodu; Sokolova kuma je na prekretnici između duhovnog i svetovnog; vođa došljaka preispituje svoj položaj i u ključnom trenutku „menja stranu”...

Nasuprot istaknutim junacima stoji kolektivni junak – narod koji je skeptičan zbog promena koje nastaju u njihovom gradu. Narod veruje svom vladaru, ali novine prihvata sa sumnjom koja vremenom raste. Na početku romana, oni ne znaju da li će uspeti da ovladaju znanjima iz oblasti poljoprivrede, da li će ukrotiti prirodu i savladati reku koja im je bila prepreka ka daljem razvoju. Kasnije, sumnja se javlja zbog društveno-političkih situacija koje će zadesiti grad, a jedno od glavnih pitanja jeste – da li je moguć suživot sa pripadnicima druge vere? Zbog straha od novog i drugačijeg, narod je spreman na stagnaciju – oni ne žele da grade most, jer se plaše da će preko njega stizati „razne boleštine i gadosti”. Uz pomoć odlučnog vladara u kog imaju poverenje, oni uspevaju da prebrode svaku sumnju – nikada ne pokleknu zbog trenutne nesigurnosti, niti požele da odustanu od namere da brane svoj narod ili svoj grad od prirodnih i društvenih neprilika.

Sumnja, koju narod gaji prema Drugom, karakteristična je za sve junake romana. Sam vladar će iskazati bojazan nekoliko puta i preispitivaće iznova svoje odluke. Najkompleksnije pitanje za njega jeste – da li je ispravno dozvoliti došljacima da zidaju svoj verski objekat? Vladar to dozvoljava, ali se kasnije ispostavlja da je svaki njegov postupak učinjen u nadi da će uspeti da privoli vođu došljaka da promeni veru i vrati se svojim korenima: „Onaj dole odlazi, iako sam se nadao da će možda poželeti da ostane, da će da zavoli ovu našu pustopoljinu, da će možda svojim korenima da se vrati i veru promeni, da ti desna ruka bude kad mene ne bude bilo, ali ništa od moje nade”.

Stiče se utisak da pripovedač sve vreme priča legendu o drevnom utvrđenju jednom slušaocu ili grupi okupljenih slušalaca. On sve vreme komentariše junake, njihove postupke, ali i nedokučivost životnih postulata. Umešnost pripovedanja ogleda se u najavljivanju predstojećih događaja, čime se podstiče aktivnost čitaoca – „ako je Soko mislio da mu je potpuno slomljeno srce zato što je ljubav poklonila drugom, grdno se prevario. Njegov najveći bol se desio ono predvečerje kada ju je zamalo, zauvek izgubio”. Tek kasnije čitalac saznaje šta se zapravo dogodilo Sokolovoj kumi i zbog čega je on bio zabrinut za nju.

Intertekstualne relacije novog romana Tatjane Vrećo su brojne. Priča o stvaranju grada sa početka podseća na samo stvaranje sveta, a Bibliji se ovaj roman približava i poslednjom scenom u kojoj je prikazan Sokolov grad – apokaliptičnom scenom (samo)uništenja: „I više ništa nije video, ništa nije čuo, ništa nije osećao. Sve se pretvorilo u svetlost i beskraj”. Veliki broj priča podseća na narodna predanja o ometanju gradnje, o prokletstvu koje treba da bude otklonjeno, o neobjašnjivim prirodnim pojavama i slično. Strahopoštovanje koje narod iskazuje prema mostu kao simbolu spajanja i razvoja nalikuje onom kakvo je prisutno u Andrićevim tekstovima.

Zbog kompleksnosti same priče i velikog broja rukavaca, nije moguće precizno odrediti žanr kom bi ovaj roman nedvosmisleno pripao. Na trenutak se čitaocu može učiniti da je reč o porodičnom romanu, ali on je podjednako i ljubavni i istorijski roman. Svako uslovno određenje romana na kraju kod čitaoca podstiče i brojna pitanja – ko/šta čini porodicu utemeljivača Sokolovog grada, koja ljubav je dominantna u romanu – ljubav prema osobi ili ljubav prema samom gradu, gde su granice između istorije i mita?

Poslednje poglavlje, jedino imenovano poglavlje u romanu, donosi samo neke odgovore. Savremeni trenutak, opisan u poglavlju „Dani današnji”, ne donosi univerzalno razrešenje – dečakova majka, koja se pominje u poslednjem poglavlju, samo je jedan od graditelja priče o Sokolovom gradu, dok naredni graditelj može biti svaki čitalac romana Kad ptice bejahu…

Roman Kad ptice bejahu... možete poručiti klikom na sliku ili OVDE! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: