детаљ слике: КРК Арт дизајн

Соколов град – наративно утврђење које истрајава

(Татјана Врећо, Кад птице бејаху ... роман, Прометеј, Нови Сад - 2024.)

Душан Ж. Петровић

Нови роман Татјане Врећо представља сложени „градитељски” пројекат којим ауторка прави синтезу свог досадашњег књижевног стваралаштва. Роман Кад птице бејаху… је ауторкина литерарна синтеза, јер су у њему сакупљене све теме блиске јунацима њених претходних романа и блиске сваком потенцијалном читаоцу.

Најпре упознајемо главног јунака, специфичног по својој безимености која са собом повлачи и невидљивост, неаутентичност, бескорисност… Тек када му отац даје име – Соко – он почиње да расте и да се развија, постаје очева сенка и његов судеоник у процесу изградње читавог једног града. Раст Сокола, односно самог Соколовог града, прати велики број ликова и изазовних ситуација које сваку епизоду романа чине специфичном „причом за себе”, иако кључно питање све време остаје – Шта ће се на крају десити са утврђењем које одолева различитим проблемима током вишегодишњег развоја?

Читалац примећује како су одрастање главног јунака и развој града његовог оца готово паралелно описивани – док младић спознаје свет, тежи индивидуалности, заљубљује се по први пут; насеобина коју оснива његов отац добија обрисе правог града – гради се црква, оснивају се прва насеља, почиње развој трговине и слично.

Динамику у свет приче уносе многи (наизглед) споредни ликови – Загорка, Соколова кума, вођа дошљака, Повратник и др. Сваки јунак романа Кад птице бејаху… оплемењује причу и доноси нове перипетије, али оплемењује и сам град попут камена који ће бити узидан у темељ импозантне грађевине – Соколова кума има жељу да образује свој народ и помогне угроженима, вођа дошљака подстиче грађевинарство, а Повратник покреће производњу кованица Соколовог града. Поред тога, ове јунаке одликује и стална промена – како је романом захваћен већи временски интервал, промене јунака су неминовне и доприносе даљем усложњавању радње – Загорка је приказана као видовита вештица, али у најтежим тренуцима помаже свом народу; Соколова кума је на прекретници између духовног и световног; вођа дошљака преиспитује свој положај и у кључном тренутку „мења страну”...

Насупрот истакнутим јунацима стоји колективни јунак – народ који је скептичан због промена које настају у њиховом граду. Народ верује свом владару, али новине прихвата са сумњом која временом расте. На почетку романа, они не знају да ли ће успети да овладају знањима из области пољопривреде, да ли ће укротити природу и савладати реку која им је била препрека ка даљем развоју. Касније, сумња се јавља због друштвено-политичких ситуација које ће задесити град, а једно од главних питања јесте – да ли је могућ суживот са припадницима друге вере? Због страха од новог и другачијег, народ је спреман на стагнацију – они не желе да граде мост, јер се плаше да ће преко њега стизати „разне болештине и гадости”. Уз помоћ одлучног владара у ког имају поверење, они успевају да преброде сваку сумњу – никада не поклекну због тренутне несигурности, нити пожеле да одустану од намере да бране свој народ или свој град од природних и друштвених неприлика.

Сумња, коју народ гаји према Другом, карактеристична је за све јунаке романа. Сам владар ће исказати бојазан неколико пута и преиспитиваће изнова своје одлуке. Најкомплексније питање за њега јесте – да ли је исправно дозволити дошљацима да зидају свој верски објекат? Владар то дозвољава, али се касније испоставља да је сваки његов поступак учињен у нади да ће успети да приволи вођу дошљака да промени веру и врати се својим коренима: „Онај доле одлази, иако сам се надао да ће можда пожелети да остане, да ће да заволи ову нашу пустопољину, да ће можда својим коренима да се врати и веру промени, да ти десна рука буде кад мене не буде било, али ништа од моје наде”.

Стиче се утисак да приповедач све време прича легенду о древном утврђењу једном слушаоцу или групи окупљених слушалаца. Он све време коментарише јунаке, њихове поступке, али и недокучивост животних постулата. Умешност приповедања огледа се у најављивању предстојећих догађаја, чиме се подстиче активност читаоца – „ако је Соко мислио да му је потпуно сломљено срце зато што је љубав поклонила другом, грдно се преварио. Његов највећи бол се десио оно предвечерје када ју је замало, заувек изгубио”. Тек касније читалац сазнаје шта се заправо догодило Соколовој куми и због чега је он био забринут за њу.

Интертекстуалне релације новог романа Татјане Врећо су бројне. Прича о стварању града са почетка подсећа на само стварање света, а Библији се овај роман приближава и последњом сценом у којој је приказан Соколов град – апокалиптичном сценом (само)уништења: „И више ништа није видео, ништа није чуо, ништа није осећао. Све се претворило у светлост и бескрај”. Велики број прича подсећа на народна предања о ометању градње, о проклетству које треба да буде отклоњено, о необјашњивим природним појавама и слично. Страхопоштовање које народ исказује према мосту као симболу спајања и развоја наликује оном какво је присутно у Андрићевим текстовима.

Због комплексности саме приче и великог броја рукаваца, није могуће прецизно одредити жанр ком би овај роман недвосмислено припао. На тренутак се читаоцу може учинити да је реч о породичном роману, али он је подједнако и љубавни и историјски роман. Свако условно одређење романа на крају код читаоца подстиче и бројна питања – ко/шта чини породицу утемељивача Соколовог града, која љубав је доминантна у роману – љубав према особи или љубав према самом граду, где су границе између историје и мита?

Последње поглавље, једино именовано поглавље у роману, доноси само неке одговоре. Савремени тренутак, описан у поглављу „Дани данашњи”, не доноси универзално разрешење – дечакова мајка, која се помиње у последњем поглављу, само је један од градитеља приче о Соколовом граду, док наредни градитељ може бити сваки читалац романа Кад птице бејаху…

Роман Кад птице бејаху... можете поручити кликом на слику или ОВДЕ! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: