|
|
|
 | Ružica Kljajić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
OBEĆANjE
Tek što se završila jutarnja liturgija, čovek u poodmaklim godinama i s prizvukom neodlučnosti u glasu obrati se mladom svešteniku:- Oče Vladimire...- Sveštenik se okrenu i s neobičnom toplinom u glasu reče:- Izvolite gospodine...- Nik. Ili bolje, Nikolaj Vladimirovič, jer sam poreklom Rus...- Slušam Vas gospodine Nikolaj. Jeste li možda želeli da se ispovedite, ili...?- Ne, oče! Želeo bih da vam nešto ispričam, a i savet bi mi dobro došao. Molim vas oče pomozite mi jer sam ne znam kako i šta da učinim...?- Izvolite! Rado ću vas saslušati.
U maloj prostoriji punoj tišine i mira potrebnog svakoj ljudskoj duši, udobno se namestivši na ponuđenoj stolici, Nikolaj je netremice gledao u blagi sveštenikov lik i s mukom pokušavao sročiti prvu rečenicu o svom davnom doživljaju.- Vidite oče, star sam čovek i već neko vreme, kad uveče, valjda od godina uvek umoran krenem na spavanje, bojim se da se ujutro neću probuditi. Ne, ne bojim se ja smrti, jer znam da se jednom, pre ili kasnije mora otići s ovog sveta, nego, da ne odem a da nisam ispunio jedno davno dato obećanje.- Obećanje...?!- Da! Obećanje! Dao sam ga veoma davno, a sada se pred sobom, vama i pred svevišnjim stidim što ga nisam do sada ispunio.- Slušam vas gospodine Nikolaj - reče mladi sveštenik, osetivši da je gospodinu potrebna podrška, a i da bi njegova ispovest mogla biti teška i zanimljiva.
Negde, pri kraju 1915-e godine, kao mlad lekar radio sam u jednom zarobljeničkom logoru, gde je bilo vojnika sa svih strana, pa i onih iz austrougarske monarhije. Među njima je bilo teže i lakše ranjenih, ali i obolelih od raznih bolesti tela i duše. U skromnom bolničkom stacionaru, na nekoliko vojničkih kreveta ležali su oni teže povređeni zarobljenici. Kao čovek i lekar, svom snagom sam se trudio da im pomognem na svaki mogući način i tako olakšam njihovu višestruku bol i nesreću.Sećam se, kao da je juče bilo, na krevetu sasvim u uglu te hladne barake, ležao je jedan zarobljenik poreklom iz Bosne koji je imao lakšu ranu na potkoljenici, ali i jednu težu na nadlaktici desne ruke, zbog koje je trpeo jake bolove. Povremeno je, iscrpljen i izmučen tim bolovima, zapadao i u psihičku krizu, jer se plašio da će umreti, a da njegova porodica nikada neće saznati šta je s njim bilo.Jednom, kad sam bio u prilici da mu dam nešto za ublažavanje bola, on, onako malo opušten, zamoli me da ga saslušam, što rado učinih, jer je bio veoma mlad, a toliko tužan i nesrećan.- Doktore! - gotovo zavapi hvatajući me za rukav onom zdravom rukom. - Dok sam još pri zdravoj pameti, zaklinjem vas svevišnjim Bogom, da umesto mene napišete pismo mojoj porodici. Kad sam odmah na početku rata mobilisan i s mojim bratom krenuo u ratni pakao, kod kuće su mi ostali živi roditelji i žena, ali i sin prvenac koji je tek pravio svoje prve korake. Napišite im da sam živ i da ne znam šta je s bratom jer je on upućen na drugi front. Znate doktore, odmah su nas razdvojili i rasporedili u različite jedinice, što mi je veoma teško palo, a trojica naših roćaka koji su ostali u mojoj jedinici poginuli su već u prvim borbama. Ako moji čuju da sam živ, nadaće se i tako manje tugovati.- Ne brini! Učiniću to! - čvrsto i lako obećah...Kad je čuo moje obećanje, kao da mu je pao veliki teret s duše a na njegovom bledom licu i u tužnom pogledu zaiskri detinja radost. Parče papira s njegovim imenom i adresom njegove porodice uspremio sam među svoje najvrednije dokumente. Još je bio živ kad sam ubrzo dobio naređenje za premeštaj. Uskoro sam zauvek napustio to mesto a nažalost i kraj koji je ujedno bio i moj rodni zavičaj.U burnim događajima koji su usledili i zadesili Rusiju i njen na dve ideologije podeljen narod, u borbi za lični opstanak koja je zahtevala mnogo patnje, bola i dugog putovanja u još veću neizvesnost, zaboravio sam ranjenog vojnika i dato mu obećanje, zbog čega se zaista stidim. Šta da radim oče?- Napišite pismo. Ako se nekim slučajem vratio kući i ako je možda još živ, biće mu drago da ga niste zaboravili, a, ako ga porodica još uvek očekuje, oživeće im nada da je negde živ i da će se jednom ipak pojaviti na kućnom pragu...
***Narednog jutra (iako u toku noći gotovo da i nije spavao), Nikolaj Vladimirovič je s neobičnom lakoćom ustao i požurio na jutarnju liturgiju u crkvu Svetog Đorđa, jedini pravoslavni hram u gradu izgrađen dobrovoljnim prilozima Srba koji su bili i inače najbrojnija doseljenička zajednica.U nedostatku svoje crkve i zbog svojih verskih potreba, u crkvu su dolazili Rusi, Grci, ali i vernici još nekih pravoslavnih zajednica.Nakon liturgije, Nikolaj zamoli oca Vladimira za malo slobodnog vremena.- Doneli ste pismo!? - vidno iznenađen i glasom punim vedrine upita ga sveštenik.- Jesam oče. Napisao sam ga, ali, šta sada s njim? Iz poznatih razloga, ja pisma ne šaljem ni u svoju domovinu, a čini mi se da je isto i s domovinom Dragutina Jelića koji me očajnički molio da napišem pismo njegovoj porodici. Sveštenik uze pismo, letimično pređe pogledom preko redova, pa s nekim posebnim sjajem u očima reče:- Dobro ste savladali naš jezik!- Godinama sam radio kao lekar a među mojim pacijentima je bilo i mnogo Srba. Pošto, nažalost, lično nikada nisam zasnovao vlastitu porodicu, imao sam vremena da se često družim sa Srbima koji su u Ameriku došli u raznim vremenima donoseći svako svoju sudbinu i priču, ali su svoj lepi jezik sačuvali, tako da mi nije bilo teško naučiti ga.- Što se tiče pisma - nastavi otac Vladimir - ne brinite i budite sigurni ću se lično pobrinuti za njega. Uvek neko od nas putuje za Beograd, a tamo nije nikakav problem ubaciti pismo u poštansko sanduče, naravno, ako uz to imamo i potrebnu adresu...- I adresa je tu, oče! - sav sretan i s vidljivim olakšanjem odgovori Nikolaj dok je mladom svešteniku pružao pismo.- Zorka Jelić, selo Paležnica kod Doboja... Nadajmo se gospodine Nikolaj da je svevišnji bio milostiv, da će Zorku ovo vaše pismo zateći živu i da će mu se bar malo obradovati, bez obzira što ga je čekala skoro četrdeset godina.- Molimo se zajedno za to. Hvala vam oče Vladimire na vašoj dobroti jer ste mi pomogli da skinem veliki teret s duše i savesti.
|
