|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ОБЕЋАЊЕ
Тек што се завршила jутарња литургија, човек у поодмаклим годинама и с призвуком неодлучности у гласу обрати се младом свештенику:- Оче Владимире...- Свештеник се окрену и с необичном топлином у гласу рече:- Изволите господине...- Ник. Или боље, Николај Владимирович, јер сам пореклом Рус...- Слушам Вас господине Николај. Јесте ли можда желели да се исповедите, или...?- Не, оче! Желео бих да вам нешто испричам, а и савет би ми добро дошао. Молим вас оче помозите ми јер сам не знам како и шта да учиним...?- Изволите! Радо ћу вас саслушати.
У малој просторији пуној тишине и мира потребног свакој људској души, удобно се наместивши на понуђеној столици, Николај је нетремице гледао у благи свештеников лик и с муком покушавао срочити прву реченицу о свом давном доживљају.- Видите оче, стар сам човек и већ неко време, кад увече, ваљда од година увек уморан кренем на спавање, бојим се да се ујутро нећу пробудити. Не, не бојим се ја смрти, јер знам да се једном, пре или касније мора отићи с овог света, него, да не одем а да нисам испунио једно давно дато обећање.- Обећање...?!- Да! Обећање! Дао сам га веома давно, а сада се пред собом, вама и пред свевишњим стидим што га нисам до сада испунио.- Слушам вас господине Николај - рече млади свештеник, осетивши да је господину потребна подршка, а и да би његова исповест могла бити тешка и занимљива.
Негде, при крају 1915-е године, као млад лекар радио сам у једном заробљеничком логору, где је било војника са свих страна, па и оних из аустроугарске монархије. Међу њима је било теже и лакше рањених, али и оболелих од разних болести тела и душе. У скромном болничком стационару, на неколико војничких кревета лежали су они теже повређени заробљеници. Као човек и лекар, свом снагом сам се трудио да им помогнем на сваки могући начин и тако олакшам њихову вишеструку бол и несрећу.Сећам се, као да је јуче било, на кревету сасвим у углу те хладне бараке, лежао је један заробљеник пореклом из Босне који је имао лакшу рану на поткољеници, али и једну тежу на надлактици десне руке, због које је трпео јаке болове. Повремено је, исцрпљен и измучен тим боловима, западао и у психичку кризу, јер се плашио да ће умрети, а да његова породица никада неће сазнати шта је с њим било.Једном, кад сам био у прилици да му дам нешто за ублажавање бола, он, онако мало опуштен, замоли ме да га саслушам, што радо учиних, јер је био веома млад, а толико тужан и несрећан.- Докторе! - готово завапи хватајући ме за рукав оном здравом руком. - Док сам још при здравој памети, заклињем вас свевишњим Богом, да уместо мене напишете писмо мојој породици. Кад сам одмах на почетку рата мобилисан и с мојим братом кренуо у ратни пакао, код куће су ми остали живи родитељи и жена, али и син првенац који је тек правио своје прве кораке. Напишите им да сам жив и да не знам шта је с братом јер је он упућен на други фронт. Знате докторе, одмах су нас раздвојили и распоредили у различите јединице, што ми је веома тешко пало, а тројица наших роћака који су остали у мојој јединици погинули су већ у првим борбама. Ако моји чују да сам жив, надаће се и тако мање туговати.- Не брини! Учинићу то! - чврсто и лако обећах...Кад је чуо моје обећање, као да му је пао велики терет с душе а на његовом бледом лицу и у тужном погледу заискри детиња радост. Парче папира с његовим именом и адресом његове породице успремио сам међу своје највредније документе. Још је био жив кад сам убрзо добио наређење за премештај. Ускоро сам заувек напустио то место а нажалост и крај који је уједно био и мој родни завичај.У бурним догађајима који су уследили и задесили Русију и њен на две идеологије подељен народ, у борби за лични опстанак која је захтевала много патње, бола и дугог путовања у још већу неизвесност, заборавио сам рањеног војника и дато му обећање, због чега се заиста стидим. Шта да радим оче?- Напишите писмо. Ако се неким случајем вратио кући и ако је можда још жив, биће му драго да га нисте заборавили, а, ако га породица још увек очекује, оживеће им нада да је негде жив и да ће се једном ипак појавити на кућном прагу...
***Наредног јутра (иако у току ноћи готово да и није спавао), Николај Владимирович је с необичном лакоћом устао и пожурио на јутарњу литургију у цркву Светог Ђорђа, једини православни храм у граду изграђен добровољним прилозима Срба који су били и иначе најбројнија досељеничка заједница.У недостатку своје цркве и због својих верских потреба, у цркву су долазили Руси, Грци, али и верници још неких православних заједница.Након литургије, Николај замоли оца Владимира за мало слободног времена.- Донели сте писмо!? - видно изненађен и гласом пуним ведрине упита га свештеник.- Јесам оче. Написао сам га, али, шта сада с њим? Из познатих разлога, ја писма не шаљем ни у своју домовину, а чини ми се да је исто и с домовином Драгутина Јелића који ме очајнички молио да напишем писмо његовој породици. Свештеник узе писмо, летимично пређе погледом преко редова, па с неким посебним сјајем у очима рече:- Добро сте савладали наш језик!- Годинама сам радио као лекар а међу мојим пацијентима је било и много Срба. Пошто, нажалост, лично никада нисам засновао властиту породицу, имао сам времена да се често дружим са Србима који су у Америку дошли у разним временима доносећи свако своју судбину и причу, али су свој лепи језик сачували, тако да ми није било тешко научити га.- Што се тиче писма - настави отац Владимир - не брините и будите сигурни ћу се лично побринути за њега. Увек неко од нас путује за Београд, а тамо није никакав проблем убацити писмо у поштанско сандуче, наравно, ако уз то имамо и потребну адресу...- И адреса је ту, оче! - сав сретан и с видљивим олакшањем одговори Николај док је младом свештенику пружао писмо.- Зорка Јелић, село Палежница код Добоја... Надајмо се господине Николај да је свевишњи био милостив, да ће Зорку ово ваше писмо затећи живу и да ће му се бар мало обрадовати, без обзира што га је чекала скоро четрдесет година.- Молимо се заједно за то. Хвала вам оче Владимире на вашој доброти јер сте ми помогли да скинем велики терет с душе и савести.
|
