detalj slike: KRK Art dizajn

 DOBROVOLjAC

Sedamnaesti septembar 1912. godine po julijanskom kalendaru, varošica Svilajnac

– Pomaže Bog, gazda Aksentije! – trže me iz posla dobro poznat glas.

Podigao sam pogled ka kapiji i spazio mog ispisnika, pekara Gorjana Robuljevića, koji je živeo poviše mene u Bojači. Sa njim je stajao njegov šegrt Manojlo, momče od četrnaest leta. Gorjan mu nije bio samo gazda, nego i poočim. Manojlovi otac i mati su se podavili u nabujaloj Resavi koja je pre dve godine poplavila varoš, pa ga je Gorjan primio u kuću i starao se o njemu kao o sinu kojeg nikad nije imao. Njih dvojica su retko izbivali iz pekare, a kad bi iz nje i izašli, bili bi uvek doterani kao za Vrbicu. Sada su obojica bili u belim kecaljama i brašnjavih lica, kao da su pekaru napustili usled neke velike žurbe.

– Bog pomog’o! Je li, gazda Gorjane, što ste ti i Manojlo tako brašnjavi poleteli k meni? Da vam se nije zapalio amurluk? – upita’ ustajući sa tronošca.

– Nije amurluk – odgovori pekar i zapita uzbuđeno:

– More Aksentije, čuješ li ti kako zvono zvoni li zvoni s naše crkve?

–Čujem – odgovori’ pomirljivo odlažući na astal obućarski nož kojim sam sekao đonsku kožu. Napusti’ trem i pođo’ da otključam kapiju.

– Zvonjava traje već frtalj vremena, a nit je neki svetak, nit je nečija sa’rana. Zato ja i kaza’ Manojlu da zvono zove na okupljanje jerbo se zbiva nešto golemo, te izletesmo ovako brašnjavi iz amurluka – izusti u dahu gazda Gorjan.

– Ne da je golemo, no je pregolemo. U današnjim novinama piše da je Turska izvršila mobilizaciju divizija iz Mitrovice i Skoplja – uzvrati’ mu otključavajući bravu velikim gvozdenim ključem.

Pekar me pogleda ozbiljno.

– Znači, istina je sve ono što veli narod koji je dolazio da pazari lebac kod mene ovi’ dana... Zaratićemo s Turcima! – reče otresajući brašno s kecelje.

– Dabome. ’Oćete li da svratite, pa da vam za’vatim vode s bunara da se operete? – upita’ otvarajući kapiju.

– Ma jok! Manojlo i ja idemo iz ovi’ stopa pravo pred crkvu – odgovori  Gorjan kao iz topa, pa me zapita:

– ‘Oćeš s nama il’ ostaješ kući da majstorišeš oko cipela?

– Pos’o može malo i da počeka. ’Ajdemo – kazao sam i zaključao kapiju.

Pođosmo nas trojica Prilepskom ulicom, al’ ne nastavismo ka Šećer mali i Krivoj čaršiji. Skrenusmo ti mi levo u bojačanski trnjak, da prekratimo put i da preko njega izbijemo na Pravu čaršiju u kojoj je podignuta Crkva Svetoga Nikole.

Hodali smo uskom stazom, ugaženom usred trnjaka, u koloni jedan za drugim. Išao sam ispred njih dvojice polagano. Merio sam svaki korak, što da bih prekoračio trnovito granje koje je poleglo po puteljku, a što zbog Gorjana koji je šepao na levu nogu. U nju ga je strefio bugarski kuršum na Čepku pre dvadeset i sedam leta, pa nije mogao da žuri sve i da je ’teo.

Pređosmo pola staze, kad se Manojlo začas promuva sa strane, ne obrativši pažnju na trnje koje ga pogreba po licu. Preteče momče poočima i mene, i izbi na čelo.

– Ama, derane jedan, zamal’ da nas oboriš! ’De si bre tolk’o zapeo? – Gorjan povisi ton, al’ ovaj se napravi gluv i još više pruži korak.

– Neka, pusti ga – reko’ pekaru, jer mi beše milo da gledam kako momče hitro poskakuje po puteljku, kao da mu noge ni ne dodiruju zemlju.

Manojlo ubrzava, pa počesmo da zaostajemo za njim. On to primeti, te se okrete i kratko nas zagleda. U očima mu se vidi da želi da nam kaže da po’itamo, al’ se ne usuđuje to i da izgovori.

– Zvono i dalje zvoni, stizamo na vreme – reko’ tiho, više za sebe.

Stigosmo ti mi do Prave čaršije i još izdaleka opazismo kako se narod sliva pred crkvu, ko da je u pitanju božićno nalaganje badnjaka. Priđosmo bliže i videsmo da u crkvenom dvorištu vri kao u pčelinjoj košnici.

Utopismo se i nas trojica u mnoštvo zanatlija, trgovaca, mladića, devojaka, žena, dece i staraca koji su prispeli iz Krive čaršije, Šećer male i Vampir male, i sa Male vage, Vračara i Šokinog gumna. U taj mah i zvono prestade da bije. Narod se uskomeša i svako pogleduje onog pokraj sebe, pa ga zapitkuje ga šta će se sada zbiti. Kratkotrajan žamor okupljene svetine naruši dobošar reskim dobovanjem, a iz crkve izađoše sveštenik, klisar i načelnik Resavskog sreza. Svi zaćutaše i upreše poglede u njih.

– Varošani Svilajnca! – započe načelnik gromkim glasom da čita spremljenu govoranciju s ’artije.

– Teška i sudbonosna situacija, u koju je Kraljevina Srbija dovedena, dobila je značajan obrt. Danas na podne sastala se ministarska sednica pod predsedništvom samoga kralja Petra Karađorđevića. Na sednici se dugo većalo o tome šta Srbija treba da preduzme u interesu svoga državnog ugleda i svoje samostalnosti. Na koncu, jednoglasno je odlučeno da se celokupna vojska stavi u mobilno stanje! Svi vojni obveznici moraju da se jave svojoj komandi u roku od dvadeset i četiri časa od ovog trenutka! Neka niko ne čeka na zaseban poziv! I dobrovoljci mogu da se prijave Narodnoj odbrani, a iz Rusije stiže mnoštvo oficira za naš rat sa Turskom! Što je Turska tražila, to je i našla!

Slušam načelnika šta govori, a u meni narasta isti onaj zanos od pre trideset i šest godina, kada sam napustio Drugo odeljenje bogoslovije i zaputio se u tabor dobrovoljaca za prvi rat s Turcima. Na tu misao mi srce zaigra, krv mi udari u lice, a u sebi poče’ da deklamujem zakletvu dobrovoljačkog kora.

– Šteta što nisam samo malo mlađi... Mada... – pomisli’ na kraju zakletve stežući pesnice.

Dobošarevo resko dobovanje se oglasi još jednom, a zatim i ono utihnu.

– To je sve, varošani! Razlaz! – okonča načelnik svoj govor, pa se sa sveštenikom i klisarom okrenu ka crkvi.

Čim oni zamakoše iza crkvenih vrata, neko od okupljenih se prodera iz petnih žila:

– Narode! Počuj me, narode!

Skrenu’ pogled u stranu sa koje dopre glas i opazi’ krčmara Duleta Beloluleta. On podiže desnu ruku i svečano nastavi:

– Svi koji se ne mobilišu nek svrate kod mene u krčmu! Večeraske kuća časti i večeraske vas ja služim, jer moj mlađani kelner ide odavde u vojnu komandu – spusti ruku i potapša suvonjavog dugajliju Dimitrija Saragu po koščatom ramenu.

Stariji im priđoše i međ njima prepoznadoh gazda Duletove stalne mušterije, koje potom odoše s njim put Krive čaršije. Žene i deca krenuše domovima, a obveznici se zaputiše na komandna mesta.

Nas trojica postojasmo još malo u crkvenom dvorištu, da sačekamo dok se ne raziđe gužva, kad me u jedan mah Gorjan iznenadi pitanjem:

– ’Oćemo li kod Belolulca na malu ljutu?

– Otkad ti piješ? – upita’ i ja njega, znajući da nikad nije ni okusio kapljicu.

– Ama, nešto mi dođe da popijem koju – procedi kroz zube.

Zagledam ga i primećujem da se sav snuždio, kao da mu se najednput na pleća navalila neka teška briga.

– I? Šta veliš? – nastavi on misleći da se premišljam.

– Pos’o ne može baš tol’ko da me čeka. A ti idi ako baš ’oćeš, ne branim ti – bio sam više nego jasan.

Gazda Gorjan zagrize usnu. Na tren poćuta, pa pokunjeno reče:

– More, Aksentije, da znaš da imaš pravo. I nas čekaju naćve sa razmešenim testom u amurluku. ’Ajmo kućama...

Vraćali smo se istim putem, al’ da vidiš vraga, Manojlo poče da se vuče poput prebijenog mačeta i da zaostaje za nama čim zagazismo u bojačanski trnjak. Ko rukom odnešena, nestade ona njegova malopređašnja hitrost.  

– Požuri deder! Ukiseliće nam se testo! – obraća mu se poočim srdito, al’ ništa to ne vredi. Manojlo vrda i sve više usporava korak.

Izađosmo Gorjan i ja iz trnjaka i videsmo da momče nije dospelo ni do pola staze. Poočim ga doziva i preti kažiprstom, al’ Manojlo nit čuje, nit haje. Čas se saginje i zvera u puteljak, kao da je na njemu nešto izgubio, a čas se okreće i gleda prema Pravoj čaršiji, kao da je u njoj nešto zaboravio.

– Detinja posla – reko’ pekaru, čije lice postade još snuždenije.

Stigosmo do moje kapije i tu stadosmo. Gorjan ni da pogleda u mene. Pilji ka trnjaku, al’ Manojlo nikako da izbije na Prilepsku ulicu. Komšiju mi ne napušta pokunjenost, a mene poče da kopka razlog njegove muke, pa reši’ da ne ćutim:

– Je li, komšo, da nisi biće ljut što ne svrnusmo u krčmu?

– Krčma uzima, a ništa ne daje – odgovori on, ne skidajući pogled sa ulaza u trnjak.

– Pa šta te to tišti? Pos’o? Valjda znaš da za nas zanatlije ima posla...

– ...i u miru i u ratu – nadoveza se on kazavši baš ono što sam ja ’teo njemu da reknem.

– A da nisi biće nekom ostao nešto dužan?  

– Nit se zajmim, nit dajem na veresiju – slegnu on ramenima.

– Gukni bre komšo o čemu se radi, znamo se od malih nogu!

On poćuta, pa kad vide da mu i i dalje nema posinka, okrete se prema meni.

– Znaš li ti da moj Manojlo ’oće d’ ide u dobrovoljce?  Samo o tome priča od kako je pre par dana čuo da će da se zarati – poče Gorjan da otvara dušu.

Njegove reči mi izmamiše osmeh.

– Pre bi u dobrovoljce primili tebe no njega.

Pekar zavrte glavom.

– Tebi je lasno terati šegu, al’ meni nije do šeretluka. Čuo si da načelnik pozva dobrovoljce da se prijave. Brinem se da mi Manojlo ne pobegne tokom noći i zavije me u crno.

Shvati’ o čem’ se radi, pa mu iskreno reko’:

– Džaba bereš brigu. Neće da ga prime. Premlad je.

– More, Aksentije, ne znaš ti mojeg Manojla. Će da slaže taj za godine, virski đavo je to. A šta bi’ ja bez njega, on je moja desna ruka. Al’ ja sam za sve kriv! Ja i niko drugi! Kud sam ga i učio da rukuje puškom u magazi... – reče Gorjan i raširi ruke kao da se pravda.

– Nego, da te zamolim nešto... – nastavi on.

– Kaži.

– Možeš li malke da ga uprpiš, da se primiri?

– Kako?

Gorjanovo lice odjedared dobi prevejan izgled.

– Ispričaj mu onu tvoju priču!

– Onu priču?

– Jes vala, baš onu u koju niko živi u Svilajncu ne veruje – namignu mi on.

U taj čas, Manojlo se pojavi iz trnjaka. Nehajno se klati i mrzovoljno šutira kamičke po džadi, pa jasno vidim da nije voljan da se vraća ekmedžijskom zanatu.

– Čujem da znaš da barataš puškom i da želiš u dobrovoljce – kaza ja njemu.

Manojlo kočoperno stade pred mene i uzvrati mi pogledom u kome se ocrta odvažnost.

– Nejak si da nosiš oružje, momče – preseko’ ga rečima.

On stidljivo obori glavu, al’ je već idućeg trena uspravi i prkosno me pogleda, kao da mi kaže da ostaje pri svome i da je zreo za pušku.

– Dobro slušaj šta ti gazda Aksentije govori! On je bio dobrovoljac, ratov’o je s Turcima i odlikovan je Takovskim krstom – reče mu poočim.

Momče me pogleda s divljenjem.

– ’Ajde deder, Aksentije, ispripovedaj mojem Manojlu kako si oslobađao Niš od Turaka – obrati mi se Gorjan i namignu mi još jedared, al’ ovaj put kradomice.

Pročisti’ grlo.

– Beše decembar 1877. godine. Mi dobrovoljci držasmo položaje podno Gorice, južno od Niša. Napadasmo odatle na vrh Markovo kale, al’ Turci odbiše svaki naš nasrtaj. Borili su se i više nego srčano, kao da iza njih nisu stojali samo topovi i puške, nego nego neka druga sila, mnogo jača od vojne.

– Kak’a sila? – prekide me Manojlo znatiželjno.  

– Ama bre, ne upadaj gazda Aksentiju u reč – odbrusi mu poočim.

– Nek pita – reko’. – I mi smo se ti’ dana to isto pitali tražeći valjan razlog turske nesalomivosti. Aonda počesmo da viđamo neku nejasnu, al’ golemu crnu prikazu koja je lebdela iznad turskih šančeva tokom naših napada. Činila je da se Turci osokoljenije bore, a istovremeno je unosila nemir u naše redove. Javiše se tad i prve smutnje. Naš komandant Miloš Milojević posumnja da je reč o nekoj turskoj prevari, pa u predvečerje posla trojicu dobrovoljaca da se približe neprijateljskim položajima i da izbliza vide o čemu se radi. Al’ dvojica od njih se nikad ni ne vratiše, a treći stiže kod nas pred zoru skroz drugačiji nego što je otišao. Taj više nije ličio na čoveka, nego je izgledao kao avetinja koja o nekrštenim danima spopada ljude na raskršćima u gluvo doba.

Manojlo razrogači oči i prestade da treplje.

– Lice tog dobrovoljca beše naduveno i crno poput ćumura. Trzao je rukama i nogama kao da gori od vrućice, a na usta mu je udarala zelena pena.Najstrašnije od svega bejahu njegove potpuno preokrenute oči. Zurio je u nas zakrvavljenim beonjačama, a sam Bog zna da li je njima mogao nešto i da vidi.Onda seodjedared skljoka potrbuške i pritisnu lice na ’ladnu zemlju. Čulo se neko pucketanje i lomljenje. Brzo ga podigosmo i videsmo da je grizao ’rapav kamen i da je polomio sve prednje zube. Naše sanitetlije mu zaustaviše krvarenje i saniraše rane u ustima, a posle ga temeljno pregledaše. Utvrdiše da nije ni otrovan ni sumasišavši, al’ i pored sveg truda ne behu kadri da mu pomognu. Tad svakom od nas posta jasno da iza Turaka stoji neka nečastiva sila.

– Nečastiva sila... – Manojlo otegnuto ponovi moje reči.

Napravi’ se da ne čujem šta momče reče, te produži’:

– Predloži’ komandantu da odnesemo mučenika u obližnju supovačku crkvu, i on se složi. Stavismo ga nas dvojica na konjsku zapregu i odvezosmo svešteniku. Časni otac zapali sveću u crkvenom čirku, pa pod glavu našeg saborca turi ikonu na kojoj sveti Haralampije vuče đavola za perčin. Čitao je nad njim molitve i delove iz evanđelja sve do podneva, al’ nesrećniku nije bilo spasa. Otišao je na onaj svet buncajući da je postao sluga troglavog Arapina.

– Troglavog Arapina iz junačke pesme? – upita me Manojlo.

– Dabome – odgovori mu Gorjan mesto mene. – Znaš tu pesmu, učio sam te.

– Na Arapu do tri glave crne,

niz bedricu do tri oštre ćorde,

ja kakav je da ga Bog ubije!

Lice crno a bijeli zubi,  

a krvave oči izvalio,  

kad pogleda nakaza u strane, 

plaši ‘tice sa jelove grane...

– započe momče naglas da se preslišava, pa naglo zamuknu.

Zasuka’ brk.

– Sa’ranismo pokojnika na groblju iza crkve, a zatim komandant Milojević ode sa sveštenikom podalje od mene. Razgovarali su sigurno više od pola sahata. Čim završiše, priđe mi komandant smrknutog lica i ja stado’ mirno.

– Aksentije Novakoviću! – poče on. – Ti si bogoslovski đak i s tobom mogu da razgovaram bez uvijanja. Ispričao sam svešteniku o prikazi iznad turskih šančeva, nestalim dobrovoljcima i o ovom mučeniku kojeg maločas pokopasmo. Pop mi reče da je nesrećnik bio đavoiman i da se zbog toga upokojio.

– Zato sam Vam i predložio da ga dovedemo u crkvu. Mislio sam da časni otac može da istera besove iz njega, al’...

– Ispravno si postupio, Novakoviću – prekide me. – Nego, kaži ti meni šta znaš o dervišima?

Nisam očekivao tak’o pitanje, te za trenutak ostado’ bez reči.

– Znam samo da se neretko bave arapskom magijom.

Komandant Milojević klimnu glavom.

– Sveštenik mi reče da je načuo da su trojica derviša iz medveđanske tekije stigla u Niš na poziv turskog zapovednika Halil-paše tik pre našeg napada.I još mi kaza da je čuo od bogomoljaca koji se vrzmaju po ovom kraju da derviši svake večeri izvode magijske obrede kod Ćele-kule.Pop smatra da su derviši povezani sa pojavom prikaze, a da je ona uzrokovala smrt jednog i nestanak dvojice mojih ljudi... – zastade malo, pa nastavi:

– Ne znam da li je to istina, ali znam da tome moramo stati na put ukoliko se ispostavi da jeste. Takva stvar ne sme da predstavlja smetnju oslobađanju Niša.

Komandant opet zastade s pričom, te zagladi gustu bradu i pogleda me pravo u oči.

– Novakoviću! Prerušićeš se i krenućeš put Ćele-kule čim padne mrak. Očekujem od tebe da proveriš šta se tamo zbiva i da mi do sutrašnjeg jutra podneseš izveštaj. Da li ti je to jasno?

Proguta’ ti ja nekoliko knedli, od koji’ mi jedna zastade u grlu i bespogovorno prihvati’ zadatak.

– Vraćam se na naš položaj, a tebi će sveštenik da poda odeću i da ti pojasni kako da stigneš do Ćele-kule. I ne zaboravi da se praviš mutav ako, ne daj Bože, padneš Turcima u šake! – dade mi komandant Milojević poslednja uputstva sedajući na konjsku zapregu.

Ne beše mi nimalo svejedno, al’ skinu’ dobrovoljačku uniformu. Preruši’ se u ubogog prosjaka i krenu’ čim se smrče. Mesec beše pun i videlo se kao po danu, pa sam morao da se šunjam poput seoske lopuže. Ledeni vetar je duvao tako jako, da mi se činilo da će da mi strgne već dobrano pocepane dronjke koje mi dade časni otac. Kretao sam se stazama, a suvi mraz je stegao raskvašene lokve, te barem nisam gacao po glibu. Ponegde naiđo’ na neku trošnu i štrokavu udžericu, al’ usput ne sreto’ ni žive ljudske duše.

Posle nekog vremena izbi’ na carigradski drum i odatle ugleda’ uzvišenje na čijem vrhu se nalazila Ćele-kula. Prikra’ se uzvišenju i puzeći stigo’ do njegovog vrha. Zauze’ busiju ispod kržljavog stabla jabuke, nedaleko od Ćele-kule. Sa tog mesta po prvi put jasno vide’ tu grozotu izgrađenu od maltera, kamena, greda i predačkih lobanja, koje su se sablasno presijavale pod bledom svetlošću uštapa.

– Bog da vam dušu prosti – izgovori’ najtiše što sam mog’o i nastavi’ da ležim na smrznutoj zemlji.

Ostalo mi je samo da čekam i da pokušam da se ne obazirem na mraz koji je sve više stezao. Naćulio sam uši, al’ jedino što se čulo beše zviždanje vetra, hučanje sova, graktanje gavranova i pucketanje kore drveta pod kojim sam ležao.

U neko doba, namah, pojaviše se na uzvišenju tri muške prilike, koje stigoše do Ćele-kule neprimetno, kao senke među senkama.Sva trojica bejahu jedan drugom slični kao jaje jajetu. Bili su mršavi poput raga i obučeni u duge, široke bele odore, sa visokim vunenim kapama na glavama. Kretali su se lelujavim koracima i podsećali su na utvare nesmirenih duša koje lutaju po grobaljima usred noći.

– Ovo mora da su derviši – reko’ u sebi.

Njih trojica su neko vreme stojali ćutke pred Ćele-kulom, a potom počeše nešto da mrmljaju. Onda ispružiše ruke i svako od njih istrže po jednu lobanju iz maltera. Zatim ih podigoše uvis i držaše ih tako neko vreme, pa ih spustiše u visinu grudi. Nakon toga otkačiše kožne vrećice koje im behu zadenute o pojaseve i posipaše iz njih sitan prah po mrtvačkim glavama. Potom svaki derviš stavi lobanju pod desnu mišku i stade levim dlanom da udara u nju kao u talambas. Njihovo mrmljanje tad preraste u glasnu i otegnutu pesmu, čije reči nisam razabrao.

Iz derviških grla se razleže sve jezivije zapevanje, praćeno potmulim dobovanjem po mrtvačkim glavama. Dođe mi da ustanem i da im presudim zato što umrlima ne daju mira, al’ pade mi na pamet da možda okolo ima skrivenih turskih vojnika koji su im bili pratnja. Zato reši’ da nipošto ne otkrivam svoje prisustvo ovom svetogrdnom činu i da osmatram šta će dalje da se zbiva.

Ne prestavši sa zapevanjem i udaranjem po lobanjama, derviši započeše da se okreću oko sebe. Obrtali su se sve brže i brže, a glave su im se sumanuto iskretale čas na jednu, čas na drugu stranu. Njihovi široki ’aljeci se zavijoriše zbog brzine okretanja, pa mi sve to zaliči na trostruki kovitlac koji se zakovitlao pred Ćele-kulom.

Odjedared, oko njihovih nogu poče da se stvara neka crna magla, koja beše tolk’o gusta da je mogla da se seče čakijom. Ne stigo’ ni čudu da se načudim od kuda se ta magla stvori, a ona već skroz obavi derviše i sakri i’ od moji’ očiju. Magluština se brzo proširi sa mesta gde su nji’ trojica stajali i ustremi se ka Ćele-kuli. Za tili čas, u’vati je u stisak i prekri od podnožja do vrha.

Na samom vrhu Ćele-kule izdvoji se jedan poveći pramen magle i poče da dobija oblik.Isprva mi beše teško da razlučim na šta taj oblik liči, al’ kad se on razdvoji na tri jednaka dela od kojih nastade po jedna golema, crna glava, postade mi jasno da gledam u glave troglavog Arapina kojeg derviši dozvaše iz mrtvih. Od zorta tad ostado’ bez daha. Požele’ da se skrijem u kak’u mišju rupu samo da ne gledam u tu strahotu, al’ nikako ne mogado’ da skrenem pogled sa tih čudovišnih glavurdi, koje su imale po tri para krvavocrvenih očiju i iskežene, oštre zube.

Nakazne glave troglavog Arapina počeše da se spuštaju niz Ćele-kulu i da se kreću kao puzavice u pravcu turskih šančeva na Markovom kalu. ’Tedo’da ustanem i potrčim ka našim položajima, al’ bejah prikovan za smrznutu zemlju, kao da sam se s njom stopio.

– Nek’ nam je blagi Bog svima u pomoć! – pomisli’ pre no što poče’ da izgovaram molitve u sebi.

Utom, nebo prekriše oblaci i pun mesec nestade kao da ga je nešto progutalo u jednom zalogaju. Oko mene se sve zatamni, pa nisam mogao da vidim ni prst pred okom. Najednom, u vazduhu se začu buka koju kao da je napravilo na hiljade potkovanih konja u galopu. Ona nadglasa derviško zapevanje i udaranje, a nad Ćele-kulom se stvori orijaški konjanik koji jarkom i iskričavom svetlošću obasja uzvišenje.

Konjanik se najedared premetnu u krilatog zmaja, a krilati zmaj se opet premetnu u konjanika. Poseže za topuzom, pa stade da udara troglavog Arapina po glavurdama i da razgoni crnu maglu.  

Gledao sam raširenih očiju kako sve tri nakazne glave nestaju pod udarcima buzdovana. Poče’ se veseliti što Bog ispuni moje molitve, al’ da vidiš vraga, iz magle izrastoše nove glavudže, svaka groznija od one prethodne.

Tad troglavi Arapin započe da nasrće na konjanika. Navaljuje glavurdama na njega, a zubi mu štekću i pokušavaju da ugrizu kao pobesnele džukele.

Konjanik odbi te nasrtaje, i ponovo izudara po glavudžama. One nanovo nestadoše i isponova se stvoriše, i još bešnje kidisaše. Tad konjanik okrenu konja, pa podiže topuz i svom silinom mlatnu njime pored Ćele-kule, tačno posred mesta na kojem stajahu derviši.

Začu se krcanje i mrvljenje kokala, a onda odjeknu prasak kao da opali trešnjev top.Zemlja se zatrese, uši mi zaglunuše, a ledeni vetar zafijuka tako jako da pomislih da će me oduvati s uzvišenja.U’vati’ ti se ja za stablo, al’ i ono se pocepa napola od silovitosti udara.

Konjanik udari još dvaput po istom mestu, a tri lobanje izletoše iz crne magle i skotrljaše se do mene. Potom plamen suknu uvis i sve zasvetle, kao da sunce granu iz zemlje ispred Ćele-kule.

Meni se od tol’ke svetlosti zamuti pred očima, pa ih protrljah.  Kad skloni’ ruke s nji’, vide’ kako se uštap pojavljuje na nebu i spazi’ da kod Ćele-kule više nema ni traga ni glasa od jarkog konjanika, troglavog Arapina, crne magle i derviša.

Promatrao sam još malo Ćele-kulu, sve u strahu da se derviši i troglavi Arapin opet ne pojave, a onda me trgoše prvi petlovi koji su se odnekud čuli.

– Još malo pa će da svane. Treba da podnesem izveštaj – govorio sam sebi nateravši se da ustanem.

Uze’ tri lobanje i vrati’ i’ na mesta odakle su ih derviši počupali iz maltera Ćele-kule, pa pođo’ ka našim položajima. Vrać’o sam se teturajući, kao da sam cele noći bančio u krčmi. Negde na pola puta začu’ naše topove kako tuku po Markovom kalu, pa ubrza’ onol’ko kol’ko su me labave noge nosile. Stigo’ u tabor, uze’ pušku i priključi’ se jurišu onako dronjav.Slomismo ti mi tad turski otpor i osvojismo Markovo kale, a Halil-paša nam posle čet’ri dana predade Niš... – na ovom mestu prestado’ s pričom i pogleda’ u gazda Gorjanovog posinka.

Manojlo je prilepljeno stajao uz poočima i tako šćućuren mi se činio manji no što jeste.

– Neće ovaj momak nikud iz pekare – pomisli’ i očima pokaza’ Gorjanu na posinka, a on mi po treći put namignu.

– Smrklo se. Idemo mi sad na pos’o. Laku noć, komšo – reče mi pekar i pođe s Manojlom uz Prilepsku ulicu. 

– Laku noć i vama – uzvrati’ otključavajući kapiju.

Mesečev srp zasja nad Svilajncem. Moram gospođici Todorović do sutra ujutru da završim satenske cipelice sa kožnim đonom za idući svetosavski bal. Radiću cele noći pod petrolejkom, a to mi se ne mili. Lampa mnogo čađi i prlja krečene zidove, al’ pogodba je pogodba.

– A počim isporučim naručene cipelice, odo’ da se prijavim u dobrovoljce – odluči’ kročivši u avliju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: