детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ДОБРОВОЉАЦ

Седамнаести септембар 1912. године по јулијанском календару, варошица Свилајнац

– Помаже Бог, газда Аксентије! – трже ме из посла добро познат глас.

Подигао сам поглед ка капији и спазио мог исписника, пекара Горјана Робуљевића, који је живео повише мене у Бојачи. Са њим је стајао његов шегрт Манојло, момче од четрнаест лета. Горјан му није био само газда, него и поочим. Манојлови отац и мати су се подавили у набујалој Ресави која је пре две године поплавила варош, па га је Горјан примио у кућу и старао се о њему као о сину којег никад није имао. Њих двојица су ретко избивали из пекаре, а кад би из ње и изашли, били би увек дотерани као за Врбицу. Сада су обојица били у белим кецаљама и брашњавих лица, кaо да су пекару напустили услед неке велике журбе.

– Бог помог’о! Је ли, газда Горјане, што сте ти и Манојло тако брашњави полетели к мени? Да вам се није запалио амурлук? – упита’ устајући са троношца.

– Није амурлук – одговори пекар и запита узбуђено:

– Море Аксентије, чујеш ли ти како звоно звони ли звони с наше цркве?

–Чујем – одговори’ помирљиво одлажући на астал обућарски нож којим сам секао ђонску кожу. Напусти’ трем и пођо’ да откључам капију.

– Звоњава траје већ фртаљ времена, а нит је неки светак, нит је нечија са’рана. Зато ја и каза’ Манојлу да звоно зове на окупљање јербо се збива нешто големо, те излетесмо овако брашњави из амурлука – изусти у даху газда Горјан.

– Не да је големо, но је преголемо. У данашњим новинама пише да је Турска извршила мобилизацију дивизија из Митровице и Скопља – узврати’ му откључавајући браву великим гвозденим кључем.

Пекар ме погледа озбиљно.

– Значи, истина је све оно што вели народ који је долазио да пазари лебац код мене ови’ дана... Заратићемо с Турцима! – рече отресајући брашно с кецеље.

– Дабоме. ’Оћете ли да свратите, па да вам за’ватим воде с бунара да се оперете? – упита’ отварајући капију.

– Ма јок! Манојло и ја идемо из ови’ стопа право пред цркву – одговори  Горјан као из топа, па ме запита:

– ‘Oћеш с нама ил’ остајеш кући да мајсторишеш око ципела?

– Пос’о може мало и да почека. ’Ајдемо – казао сам и закључао капију.

Пођосмо нас тројица Прилепском улицом, ал’ не настависмо ка Шећер мали и Кривој чаршији. Скренусмо ти ми лево у бојачански трњак, да прекратимо пут и да преко њега избијемо на Праву чаршију у којој је подигнута Црква Светога Николе.

Ходали смо уском стазом, угаженом усред трњака, у колони један за другим. Ишао сам испред њих двојице полагано. Мерио сам сваки корак, што да бих прекорачио трновито грање које је полегло по путељку, а што због Горјана који је шепао на леву ногу. У њу га је стрефио бугарски куршум на Чепку пре двадесет и седам лета, па није могао да жури све и да је ’тео.

Пређосмо пола стазе, кад се Манојло зачас промува са стране, не обративши пажњу на трње које га погреба по лицу. Претече момче поочима и мене, и изби на чело.

– Ама, деране један, замал’ да нас обориш! ’Де си бре толк’о запео? – Горјан повиси тон, ал’ овај се направи глув и још више пружи корак.

– Нека, пусти га – реко’ пекару, јер ми беше мило да гледам како момче хитро поскакује по путељку, као да му ноге ни не додирују земљу.

Манојло убрзава, па почесмо да заостајемо за њим. Он то примети, те се окрете и кратко нас загледа. У очима му се види да жели да нам каже да по’итамо, ал’ се не усуђује то и да изговори.

– Звоно и даље звони, стизамо на време – реко’ тихо, више за себе.

Стигосмо ти ми до Праве чаршије и још издалека опазисмо како се народ слива пред цркву, ко да је у питању божићно налагање бадњака. Приђосмо ближе и видесмо да у црквеном дворишту ври као у пчелињој кошници.

Утописмо се и нас тројица у мноштво занатлија, трговаца, младића, девојака, жена, деце и стараца који су приспели из Криве чаршије, Шећер мале и Вампир мале, и са Мале ваге, Врачара и Шокиног гумна. У тај мах и звоно престаде да бије. Народ се ускомеша и свако погледује оног покрај себе, па га запиткује га шта ће се сада збити. Краткотрајан жамор окупљене светине наруши добошар реским добовањем, а из цркве изађоше свештеник, клисар и начелник Ресавског среза. Сви заћуташе и упреше погледе у њих.

– Варошани Свилајнца! – започе начелник громким гласом да чита спремљену говоранцију с ’артије.

– Тешка и судбоносна ситуација, у коју је Краљевина Србија доведена, добила је значајан обрт. Данас на подне састала се министарска седница под председништвом самога краља Петра Карађорђевића. На седници се дуго већало о томе шта Србија треба да предузме у интересу свога државног угледа и своје самосталности. На концу, једногласно је одлучено да се целокупна војска стави у мобилно стање! Сви војни обвезници морају да се јаве својој команди у року од двадесет и четири часа од овог тренутка! Нека нико не чека на засебан позив! И добровољци могу да се пријаве Народној одбрани, а из Русије стиже мноштво официра за наш рат са Турском! Што је Турска тражила, то је и нашла!

Слушам начелника шта говори, а у мени нараста исти онај занос од пре тридесет и шест година, када сам напустио Друго одељење богословије и запутио се у табор добровољаца за први рат с Турцима. На ту мисао ми срце заигра, крв ми удари у лице, а у себи поче’ да декламујем заклетву добровољачког кора.

– Штета што нисам само мало млађи... Мада... – помисли’ на крају заклетве стежући песнице.

Добошарево реско добовање се огласи још једном, а затим и оно утихну.

– То је све, варошани! Разлаз! – оконча начелник свој говор, па се са свештеником и клисаром окрену ка цркви.

Чим они замакоше иза црквених врата, неко од окупљених се продера из петних жила:

– Народе! Почуј ме, народе!

Скрену’ поглед у страну са које допре глас и опази’ крчмара Дулета Белолулета. Он подиже десну руку и свечано настави:

– Сви који се не мобилишу нек сврате код мене у крчму! Вечераске кућа части и вечераске вас ја служим, јер мој млађани келнер иде одавде у војну команду – спусти руку и потапша сувоњавог дугајлију Димитрија Сарагу по кошчатом рамену.

Старији им приђоше и међ њима препознадох газда Дулетове сталне муштерије, које потом одоше с њим пут Криве чаршије. Жене и деца кренуше домовима, а обвезници се запутише на командна места.

Нас тројица постојасмо још мало у црквеном дворишту, да сачекамо док се не разиђе гужва, кад ме у један мах Горјан изненади питањем:

– ’Оћемо ли код Белолулца на малу љуту?

– Откад ти пијеш? – упита’ и ја њега, знајући да никад није ни окусио капљицу.

– Ама, нешто ми дође да попијем коју – процеди кроз зубе.

Загледам га и примећујем да се сав снуждио, као да му се наједнпут на плећа навалила нека тешка брига.

– И? Шта велиш? – настави он мислећи да се премишљам.

– Пос’о не може баш тол’ко да ме чека. А ти иди ако баш ’оћеш, не браним ти – био сам више него јасан.

Газда Горјан загризе усну. На трен поћута, па покуњено рече:

– Море, Аксентије, да знаш да имаш право. И нас чекају наћве са размешеним тестом у амурлуку. ’Ајмо кућама...

Враћали смо се истим путем, ал’ да видиш врага, Манојло поче да се вуче попут пребијеног мачета и да заостаје за нама чим загазисмо у бојачански трњак. Ко руком однешена, нестаде она његова малопређашња хитрост.  

– Пожури дедер! Укиселиће нам се тесто! – обраћа му се поочим срдито, ал’ ништа то не вреди. Манојло врда и све више успорава корак.

Изађосмо Горјан и ја из трњака и видесмо да момче није доспело ни до пола стазе. Поочим га дозива и прети кажипрстом, ал’ Манојло нит чује, нит хаје. Час се сагиње и звера у путељак, кaо да је на њему нешто изгубио, а час се окреће и гледа према Правој чаршији, кaо да је у њој нешто заборавио.

– Детиња посла – реко’ пекару, чије лице постаде још снужденије.

Стигосмо до моје капије и ту стадосмо. Горјан ни да погледа у мене. Пиљи ка трњаку, ал’ Манојло никако да избије на Прилепску улицу. Комшију ми не напушта покуњеност, а мене поче да копка разлог његове муке, па реши’ да не ћутим:

– Је ли, комшо, да ниси биће љут што не сврнусмо у крчму?

– Крчма узима, а ништа не даје – одговори он, не скидајући поглед са улаза у трњак.

– Па шта те то тишти? Пос’o? Ваљда знаш да за нас занатлије има посла...

– ...и у миру и у рату – надовеза се он казавши баш оно што сам ја ’тео њему да рекнем.

– А да ниси биће неком остао нешто дужан?  

– Нит се зајмим, нит дајем на вересију – слегну он раменима.

– Гукни бре комшо о чему се ради, знамо се од малих ногу!

Он поћута, па кад виде да му и и даље нема посинка, окрете се према мени.

– Знаш ли ти да мој Манојло ’оће д’ иде у добровољце?  Само о томе прича од како је пре пар дана чуо да ће да се зарати – поче Горјан да отвара душу.

Његове речи ми измамише осмех.

– Пре би у добровољце примили тебе но њега.

Пекар заврте главом.

– Теби је ласно терати шегу, ал’ мени није до шеретлука. Чуо си да начелник позва добровољце да се пријаве. Бринем се да ми Манојло не побегне током ноћи и завије ме у црно.

Схвати’ о чем’ се ради, па му искрено реко’:

– Џаба береш бригу. Неће да га приме. Премлад је.

– Море, Аксентије, не знаш ти мојег Манојла. Ће да слаже тај за године, вирски ђаво је то. А шта би’ ја без њега, он је моја десна рука. Ал’ ја сам за све крив! Ја и нико други! Куд сам га и учио да рукује пушком у магази... – рече Горјан и рашири руке као да се правда.

– Него, да те замолим нешто... – настави он.

– Кажи.

– Можеш ли малке да га упрпиш, да се примири?

– Како?

Горјаново лице одједаред доби превејан изглед.

– Испричај му ону твоју причу!

– Ону причу?

– Јес вала, баш ону у коју нико живи у Свилајнцу не верује – намигну ми он.

У тај час, Манојло се појави из трњака. Нехајно се клати и мрзовољно шутира камичке по џади, па јасно видим да није вољан да се враћа екмеџијском занату.

– Чујем да знаш да бараташ пушком и да желиш у добровољце – каза ја њему.

Манојло кочоперно стаде пред мене и узврати ми погледом у коме се оцрта одважност.

– Нејак си да носиш оружје, момче – пресеко’ га речима.

Он стидљиво обори главу, ал’ је већ идућег трена усправи и пркосно ме погледа, као да ми каже да остаје при своме и да је зрео за пушку.

– Добро слушај шта ти газда Аксентије говори! Он је био добровољац, ратов’о је с Турцима и одликован је Таковским крстом – рече му поочим.

Момче ме погледа с дивљењем.

– ’Ајде дедер, Аксентије, исприповедај мојем Манојлу како си ослобађао Ниш од Турака – обрати ми се Горјан и намигну ми још једаред, ал’ овај пут крадомице.

Прочисти’ грло.

– Беше децембар 1877. године. Ми добровољци држасмо положаје подно Горице, јужно од Ниша. Нападасмо одатле на врх Марково кале, ал’ Турци одбише сваки наш насртај. Борили су се и више него срчано, кaо да иза њих нису стојали само топови и пушке, него него нека друга сила, много јача од војне.

– Как’а сила? – прекиде ме Манојло знатижељно.  

– Ама бре, не упадај газда Аксентију у реч – одбруси му поочим.

– Нек пита – реко’. – И ми смо се ти’ дана то исто питали тражећи ваљан разлог турске несаломивости. Аонда почесмо да виђамо неку нејасну, ал’ голему црну приказу која је лебдела изнад турских шанчева током наших напада. Чинила је да се Турци осокољеније боре, а истовремено је уносила немир у наше редове. Јавише се тад и прве смутње. Наш командант Милош Милојевић посумња да је реч о некој турској превари, па у предвечерје посла тројицу добровољаца да се приближе непријатељским положајима и да изблиза виде о чему се ради. Ал’ двојица од њих се никад ни не вратише, а трећи стиже код нас пред зору скроз другачији него што је отишао. Тај више није личио на човека, него је изгледао као аветиња која о некрштеним данима спопада људе на раскршћима у глуво доба.

Манојло разрогачи очи и престаде да трепље.

– Лице тог добровољца беше надувено и црно попут ћумура. Трзао је рукама и ногама као да гори од врућице, а на уста му је ударала зелена пена.Најстрашније од свега бејаху његове потпуно преокренуте очи. Зурио је у нас закрвављеним беоњачама, а сам Бог зна да ли је њима могао нешто и да види.Онда сеодједаред скљока потрбушке и притисну лице на ’ладну земљу. Чуло се неко пуцкетање и ломљење. Брзо га подигосмо и видесмо да је гризао ’рапав камен и да је поломио све предње зубе. Наше санитетлије му зауставише крварење и санираше ране у устима, а после га темељно прегледаше. Утврдише да није ни отрован ни сумасишавши, ал’ и поред свег труда не беху кадри да му помогну. Тад сваком од нас постa јасно да иза Турака стоји нека нечастива сила.

– Нечастива сила... – Манојло отегнуто понови моје речи.

Направи’ се да не чујем шта момче рече, те продужи’:

– Предложи’ команданту да однесемо мученика у оближњу суповачку цркву, и он се сложи. Стависмо га нас двојица на коњску запрегу и одвезосмо свештенику. Часни отац запали свећу у црквеном чирку, па под главу нашег саборца тури икону на којој свети Харалампије вуче ђавола за перчин. Читао је над њим молитве и делове из еванђеља све до поднева, ал’ несрећнику није било спаса. Отишао је на онај свет бунцајући да је постао слуга троглавог Арапина.

– Троглавог Арапина из јуначке песме? – упита ме Манојло.

– Дабоме – одговори му Горјан место мене. – Знаш ту песму, учио сам те.

– На Арапу до три главе црне,

низ бедрицу до три оштре ћорде,

ја какав је да га Бог убије!

Лице црно а бијели зуби,  

а крваве очи извалио,  

кад погледа наказа у стране, 

плаши ‘тице са јелове гране...

– започе момче наглас да се преслишава, па нагло замукну.

Засука’ брк.

– Са’ранисмо покојника на гробљу иза цркве, а затим командант Милојевић оде са свештеником подаље од мене. Разговарали су сигурно више од пола сахата. Чим завршише, приђе ми командант смркнутог лица и ја стадо’ мирно.

– Аксентије Новаковићу! – поче он. – Ти си богословски ђак и с тобом могу да разговарам без увијања. Испричао сам свештенику о прикази изнад турских шанчева, несталим добровољцима и о овом мученику којег малочас покопасмо. Поп ми рече да је несрећник био ђавоиман и да се због тога упокојио.

– Зато сам Вам и предложио да га доведемо у цркву. Мислио сам да часни отац може да истера бесове из њега, ал’...

– Исправно си поступио, Новаковићу – прекиде ме. – Него, кажи ти мени шта знаш о дервишима?

Нисам очекивао так’о питање, те за тренутак остадо’ без речи.

– Знам само да се неретко баве арапском магијом.

Командант Милојевић климну главом.

– Свештеник ми рече да је начуо да су тројица дервиша из медвеђанске текије стигла у Ниш на позив турског заповедника Халил-паше тик пре нашег напада.И још ми каза да је чуо од богомољаца који се врзмају по овом крају да дервиши сваке вечери изводе магијске обреде код Ћеле-куле.Поп сматра да су дервиши повезани са појавом приказе, а да је она узроковала смрт једног и нестанак двојице мојих људи... – застаде мало, па настави:

– Не знам да ли је то истина, али знам да томе морамо стати на пут уколико се испостави да јесте. Таква ствар не сме да представља сметњу ослобађању Ниша.

Командант опет застаде с причом, те заглади густу браду и погледа ме право у очи.

– Новаковићу! Прерушићеш се и кренућеш пут Ћеле-куле чим падне мрак. Очекујем од тебе да провериш шта се тамо збива и да ми до сутрашњег јутра поднесеш извештај. Да ли ти је то јасно?

Прогута’ ти ја неколико кнедли, од који’ ми једна застаде у грлу и беспоговорно прихвати’ задатак.

– Враћам се на наш положај, а теби ће свештеник да пода одећу и да ти појасни како да стигнеш до Ћеле-куле. И не заборави да се правиш мутав ако, не дај Боже, паднеш Турцима у шаке! – даде ми командант Милојевић последња упутства седајући на коњску запрегу.

Не беше ми нимало свеједно, ал’ скину’ добровољачку униформу. Преруши’ се у убогог просјака и крену’ чим се смрче. Месец беше пун и видело се као по дану, па сам морао да се шуњам попут сеоске лопуже. Ледени ветар је дувао тако јако, да ми се чинило да ће да ми стргне већ добрано поцепане дроњке које ми даде часни отац. Кретао сам се стазама, а суви мраз је стегао расквашене локве, те барем нисам гацао по глибу. Понегде наиђо’ на неку трошну и штрокаву уџерицу, ал’ успут не срето’ ни живе људске душе.

После неког времена изби’ на цариградски друм и одатле угледа’ узвишење на чијем врху се налазила Ћеле-кула. Прикра’ се узвишењу и пузећи стиго’ до његовог врха. Заузе’ бусију испод кржљавог стабла јабуке, недалеко од Ћеле-куле. Са тог места по први пут јасно виде’ ту грозоту изграђену од малтера, камена, греда и предачких лобања, које су се сабласно пресијавале под бледом светлошћу уштапа.

– Бог да вам душу прости – изговори’ најтише што сам мог’о и настави’ да лежим на смрзнутој земљи.

Остало ми је само да чекам и да покушам да се не обазирем на мраз који је све више стезао. Наћулио сам уши, ал’ једино што се чуло беше звиждање ветра, хучање сова, грактање гавранова и пуцкетање коре дрвета под којим сам лежао.

У неко доба, намах, појавише се на узвишењу три мушке прилике, које стигоше до Ћеле-куле неприметно, као сенке међу сенкама.Сва тројица бејаху један другом слични као јаје јајету. Били су мршави попут рага и обучени у дуге, широке беле одоре, са високим вуненим капама на главама. Кретали су се лелујавим корацима и подсећали су на утваре несмирених душа које лутају по гробаљима усред ноћи.

– Ово мора да су дервиши – реко’ у себи.

Њих тројица су неко време стојали ћутке пред Ћеле-кулом, а потом почеше нешто да мрмљају. Онда испружише руке и свако од њих истрже по једну лобању из малтера. Затим их подигоше увис и држаше их тако неко време, па их спустише у висину груди. Након тога откачише кожне врећице које им беху заденуте o појасеве и посипаше из њих ситан прах по мртвачким главама. Потом сваки дервиш стави лобању под десну мишку и стаде левим дланом да удара у њу као у таламбас. Њихово мрмљање тад прерасте у гласну и отегнуту песму, чије речи нисам разабрао.

Из дервишких грла се разлеже све језивије запевање, праћено потмулим добовањем по мртвачким главама. Дође ми да устанем и да им пресудим зато што умрлима не дају мира, ал’ паде ми на памет да можда около има скривених турских војника који су им били пратња. Зато реши’ да нипошто не откривам своје присуство овом светогрдном чину и да осматрам шта ће даље да се збива.

Не преставши са запевањем и ударањем по лобањама, дервиши започеше да се окрећу око себе. Обртали су се све брже и брже, а главе су им се сумануто искретале час на једну, час на другу страну. Њихови широки ’аљеци се завијорише због брзине окретања, па ми све то заличи на троструки ковитлац који се заковитлаo пред Ћеле-кулом.

Одједаред, око њихових ногу поче да се ствара нека црна магла, која беше толк’о густа да је могла да се сече чакијом. Не стиго’ ни чуду да се начудим од куда се та магла створи, а она већ скроз обави дервише и сакри и’ од моји’ очију. Маглуштина се брзо прошири са места где су њи’ тројица стајали и устреми се ка Ћеле-кули. За тили час, у’вати је у стисак и прекри од подножја до врха.

На самом врху Ћеле-куле издвоји се један повећи прамен магле и поче да добија облик.Испрва ми беше тешко да разлучим на шта тај облик личи, ал’ кад се он раздвоји на три једнака дела од којих настаде по једна голема, црна глава, постаде ми јасно да гледам у главе троглавог Арапина којег дервиши дозваше из мртвих. Од зорта тад остадо’ без даха. Пожеле’ да се скријем у как’у мишју рупу само да не гледам у ту страхоту, ал’ никако не могадо’ да скренем поглед са тих чудовишних главурди, које су имале по три пара крвавоцрвених очију и искежене, оштре зубе.

Наказне главе троглавог Арапина почеше да се спуштају низ Ћеле-кулу и да се крећу као пузавице у правцу турских шанчева на Марковом калу. ’Тедо’да устанем и потрчим ка нашим положајима, ал’ бејах прикован за смрзнуту земљу, као да сам се с њом стопио.

– Нек’ нам је благи Бог свима у помоћ! – помисли’ пре но што поче’ да изговарам молитве у себи.

Утом, небо прекрише облаци и пун месец нестаде као да га је нешто прогутало у једном залогају. Око мене се све затамни, па нисам могао да видим ни прст пред оком. Наједном, у ваздуху се зачу бука коју као да је направило на хиљаде поткованих коња у галопу. Oна надгласа дервишко запевање и ударање, а над Ћеле-кулом се створи оријашки коњаник који јарком и искричавом светлошћу обасја узвишење.

Коњаник се наједаред преметну у крилатог змаја, а крилати змај се опет преметну у коњаника. Посеже за топузом, па стаде да удара троглавог Арапина по главурдама и да разгони црну маглу.  

Гледао сам раширених очију како све три наказне главе нестају под ударцима буздована. Поче’ се веселити што Бог испуни моје молитве, ал’ да видиш врага, из магле израстоше нове главуџе, свака грознија од оне претходне.

Тад троглави Арапин започе да насрће на коњаника. Наваљује главурдама на њега, а зуби му штекћу и покушавају да угризу кaо побеснеле џукеле.

Коњаник одби те насртаје, и поново изудара по главуџама. Оне наново нестадоше и испонова се створише, и још бешње кидисаше. Тад коњаник окрену коња, па подиже топуз и свом силином млатну њиме поред Ћеле-куле, тачно посред места на којем стајаху дервиши.

Зачу се крцање и мрвљење кокала, а онда одјекну прасак кaо да опали трешњев топ.Земља се затресе, уши ми заглунуше, а ледени ветар зафијука тако јако да помислих да ће ме одувати с узвишења.У’вати’ ти се ја за стабло, ал’ и оно се поцепа напола од силoвитости удара.

Kоњаник удари још двапут по истом месту, а три лобање излетоше из црне магле и скотрљаше се до мене. Потом пламен сукну увис и све засветле, као да сунце грану из земље испред Ћеле-куле.

Мени се од тол’ке светлости замути пред очима, па их протрљах.  Кад склони’ руке с њи’, виде’ како се уштап појављује на небу и спази’ да код Ћеле-куле више нема ни трага ни гласа од јарког коњаника, троглавог Арапина, црне магле и дервиша.

Проматрао сам још мало Ћеле-кулу, све у страху да се дервиши и троглави Арапин опет не појаве, а онда ме тргоше први петлови који су се однекуд чули.

– Још мало па ће да сване. Треба да поднесем извештај – говорио сам себи натеравши се да устанем.

Узе’ три лобање и врати’ и’ на места одакле су их дервиши почупали из малтера Ћеле-куле, па пођо’ ка нашим положајима. Враћ’о сам се тетурајући, као да сам целе ноћи банчио у крчми. Негде на пола пута зачу’ наше топове како туку по Марковом калу, па убрза’ онол’ко кол’ко су ме лабаве ноге носиле. Стиго’ у табор, узе’ пушку и прикључи’ се јуришу онако дроњав.Сломисмо ти ми тад турски отпор и освојисмо Марково кале, а Халил-паша нам после чет’ри дана предаде Ниш... – на овом месту престадо’ с причом и погледа’ у газда Горјановог посинка.

Манојло је прилепљено стајао уз поочима и тако шћућурен ми се чинио мањи но што јесте.

– Неће овај момак никуд из пекаре – помисли’ и очима показа’ Горјану на посинка, а он ми по трећи пут намигну.

– Смркло се. Идемо ми сад на пос’o. Лаку ноћ, комшо – рече ми пекар и пође с Манојлом уз Прилепску улицу. 

– Лаку ноћ и вама – узврати’ откључавајући капију.

Месечев срп засја над Свилајнцем. Морам госпођици Тодоровић до сутра ујутру да завршим сатенске ципелице са кожним ђоном за идући светосавски бал. Радићу целе ноћи под петролејком, а то ми се не мили. Лампа много чађи и прља кречене зидове, ал’ погодба је погодба.

– А почим испоручим наручене ципелице, одо’ да се пријавим у добровољце – одлучи’ крочивши у авлију.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: