|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Sastanak sa vremenom
Aleksandra Đorđević Nikad nisam osećala da moje poreklo, ime ili jezik stoje između mene i ljudi. Da li to znači da nikada nisam bila diskriminisana? Verovatno ne. Ali nikada me nisu zanimale uskogrudost i kratkovidost posmatrača. Ono što sam osetila, mogu i da verbalizujem, a Drugi mi se prikazuje kroz netrpeljivost, ljubomoru i strah.Moj je narod generacijama vaspitavan da se potčini – Osmanlijama, komunistima, Zapadu ili Istoku. U jednom takvom duhu raste potreba da se izjave grade na „zašto“ i da „šta“ dolazi na kraju. Sasvim je svejedno da li levo ili desno, ono što je ispred ostaje nedostupno jer je veliki raskorak između očekivanja, odgovornosti i realnosti. Naviknuti na povodac, intonaciju, danas i navigaciju, teško je za dete Balkana da se otrgne i zapleše slobodno trgajući stare i zabadajući nove znakove kraj puta.Koliko puta sam izlagala razloge pre nego što bih konačno postavila zahtev. Kao da time opravdavam ne samo svoje, već i postojanje svog naroda. Nacije i jezici gmižu kao zmije, dele se, odbacuju košuljice. Nikada dovoljni, nikada ujedinjeni, potekli ko ponornice pod gromadama koje su sedele na plućima jedne darovite zemlje, sada već izranjavane... Uvek dežurni krivac, skačem na prvo zvono. Ali nikad se nisam okovala tuđom zabludom. Ako me išta baca na zemlju, onda su to moje zablude, ponikle iz ličnih nesigurnosti. Dakle, ako pitate da li sam osetila diskriminaciju, mogu da odgovorim samo da sam osetila težinu ljudske zlobe, nezadovoljstvo i frustraciju. Čula sam laž, videla u tuđem oku kako je svet nekada tužno i malo mesto. Bivala sam žigosana i proterivana, a oni koji su me gonili bili su i zlikovci i branitelji. A u nekom potisnutom snu, gonila sam, lagala sam i proterivala i sama verujući da branim.Da li kroz nemačkog satiričara Šredera, da li kroz Denzela Vašingtona ili mudrost staramajke, život opominje da je najgora samoobmana verovati da smo mi u pravu, da smo od dobrih i da nam je učinjena nepravda, sve i kad jeste. U gomili obično svi viču – Nisam ja! Okrećem se oko sebe, tražim zlikovce. Što su mi ljudi bliže, to mi je teže da raspoznam. Opipkavamo, tapkamo u mraku, svako u svojoj ludačkoj košulji. Hm, zar nismo naučeni da se krećemo u dihotomijama: dobro – loše, crno – belo, moje – tvoje, mi – oni. Elem, između mene i ljudi stoji ogledalo, a ono, ma koliko verno bilo, prikazuje izvrnutu sliku sveta. Odlučujuće pitanje jeste da li je naše ogledalo krivo?Ako dobro i loše zamenimo rečju drugačije, krivo rečju odgovorno, ne poništavamo etiku, ali prenebregavamo moralistički pogled na svet i ljude. Ne mogu živeti pod pritiskom tuđe noge, ali mogu pred odgovornošću sopstvenog otiska. Ja sam ta koja bira gore ili dole. I mada se realnost ne da potpuno ni obojiti ni izvrnuti, potrebno je da sebi pevam da ono što je između nas i ljudi, šta god da je, ne stoji, nego se kreće. Umetnost je u tom pokretu uhvatiti ritam i pokoriti neukroćeno, a poslušati istinu.Podnosim zahtev na kretanje i slobodu, na priznanje zasluge i odbacivanje greške. Neka potpisani budu svi u obe rubrike, a na samom kraju neka zasija pečat koji iznad mahinacija i masa govori jedinim maternjim jezikom čoveka – ljubavlju.
|
