|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Састанак са временом
Александра Ђорђевић Никад нисам осећала да моје порекло, име или језик стоје између мене и људи. Да ли то значи да никада нисам била дискриминисана? Вероватно не. Али никада ме нису занимале ускогрудост и кратковидост посматрача. Оно што сам осетила, могу и да вербализујем, а Други ми се приказује кроз нетрпељивост, љубомору и страх.Мој је народ генерацијама васпитаван да се потчини – Османлијама, комунистима, Западу или Истоку. У једном таквом духу расте потреба да се изјаве граде на „зашто“ и да „шта“ долази на крају. Сасвим је свеједно да ли лево или десно, оно што је испред остаје недоступно јер је велики раскорак између очекивања, одговорности и реалности. Навикнути на поводац, интонацију, данас и навигацију, тешко је за дете Балкана да се отргне и заплеше слободно тргајући старе и забадајући нове знакове крај пута.Колико пута сам излагала разлоге пре него што бих коначно поставила захтев. Као да тиме оправдавам не само своје, већ и постојање свог народа. Нације и језици гмижу као змије, деле се, одбацују кошуљице. Никада довољни, никада уједињени, потекли ко понорнице под громадама које су седеле на плућима једне даровите земље, сада већ израњаване... Увек дежурни кривац, скачем на прво звоно. Али никад се нисам оковала туђом заблудом. Ако ме ишта баца на земљу, онда су то моје заблуде, поникле из личних несигурности. Дакле, ако питате да ли сам осетила дискриминацију, могу да одговорим само да сам осетила тежину људске злобе, незадовољство и фрустрацију. Чула сам лаж, видела у туђем оку како је свет некада тужно и мало место. Бивала сам жигосана и протеривана, а они који су ме гонили били су и зликовци и бранитељи. А у неком потиснутом сну, гонила сам, лагала сам и протеривала и сама верујући да браним.Да ли кроз немачког сатиричара Шредера, да ли кроз Дензела Вашингтона или мудрост старамајке, живот опомиње да је најгора самообмана веровати да смо ми у праву, да смо од добрих и да нам је учињена неправда, све и кад јесте. У гомили обично сви вичу – Нисам ја! Окрећем се око себе, тражим зликовце. Што су ми људи ближе, то ми је теже да распознам. Опипкавамо, тапкамо у мраку, свако у својој лудачкој кошуљи. Хм, зар нисмо научени да се крећемо у дихотомијама: добро – лоше, црно – бело, моје – твоје, ми – они. Елем, између мене и људи стоји огледало, а оно, ма колико верно било, приказује изврнуту слику света. Одлучујуће питање јесте да ли је наше огледало криво?Ако добро и лоше заменимо речју другачије, криво речју одговорно, не поништавамо етику, али пренебрегавамо моралистички поглед на свет и људе. Не могу живети под притиском туђе ноге, али могу пред одговорношћу сопственог отиска. Ја сам та која бира горе или доле. И мада се реалност не да потпуно ни обојити ни изврнути, потребно је да себи певам да оно што је између нас и људи, шта год да је, не стоји, него се креће. Уметност је у том покрету ухватити ритам и покорити неукроћено, а послушати истину.Подносим захтев на кретање и слободу, на признање заслуге и одбацивање грешке. Нека потписани буду сви у обе рубрике, а на самом крају нека засија печат који изнад махинација и маса говори јединим матерњим језиком човека – љубављу.
|
