О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
КОЛУМНА


САСТАНАК СА ВРЕМЕНОМ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Састанак са временом


Александра Ђорђевић
 
Никад нисам осећала да моје порекло, име или језик стоје између мене и људи. Да ли то значи да никада нисам била дискриминисана? Вероватно не. Али никада ме нису занимале ускогрудост и кратковидост посматрача. Оно што сам осетила, могу и да вербализујем, а Други ми се приказује кроз нетрпељивост, љубомору и страх.
Мој је народ генерацијама васпитаван да се потчини – Османлијама, комунистима, Западу или Истоку. У једном таквом духу расте потреба да се изјаве граде на „зашто“ и да „шта“ долази на крају. Сасвим је свеједно да ли лево или десно, оно што је испред остаје недоступно јер је велики раскорак између очекивања, одговорности и реалности. Навикнути на поводац, интонацију, данас и навигацију, тешко је за дете Балкана да се отргне и заплеше слободно тргајући старе и забадајући нове знакове крај пута.
Колико пута сам излагала разлоге пре него што бих коначно поставила захтев. Као да тиме оправдавам не само своје, већ и постојање свог народа. Нације и језици гмижу као змије, деле се, одбацују кошуљице. Никада довољни, никада уједињени, потекли ко понорнице под громадама које су седеле на плућима једне даровите земље, сада већ израњаване...
Увек дежурни кривац, скачем на прво звоно. Али никад се нисам оковала туђом заблудом. Ако ме ишта баца на земљу, онда су то моје заблуде, поникле из личних несигурности. Дакле, ако питате да ли сам осетила дискриминацију, могу да одговорим само да сам осетила тежину људске злобе, незадовољство и фрустрацију. Чула сам лаж, видела у туђем оку како је свет некада тужно и мало место. Бивала сам жигосана и протеривана, а они који су ме гонили били су и зликовци и бранитељи. А у неком потиснутом сну, гонила сам, лагала сам и протеривала и сама верујући да браним.
Да ли кроз немачког сатиричара Шредера, да ли кроз Дензела Вашингтона или мудрост старамајке, живот опомиње да је најгора самообмана веровати да смо ми у праву, да смо од добрих и да нам је учињена неправда, све и кад јесте. У гомили обично сви вичу – Нисам ја!
Окрећем се око себе, тражим зликовце. Што су ми људи ближе, то ми је теже да распознам. Опипкавамо, тапкамо у мраку, свако у својој лудачкој кошуљи. Хм, зар нисмо научени да се крећемо у дихотомијама: добро – лоше, црно – бело, моје – твоје, ми – они. Елем, између мене и људи стоји огледало, а оно, ма колико верно било, приказује изврнуту слику света. Одлучујуће питање јесте да ли је наше огледало криво?
Ако добро и лоше заменимо речју другачије, криво речју одговорно, не поништавамо етику, али пренебрегавамо моралистички поглед на свет и људе. Не могу живети под притиском туђе ноге, али могу пред одговорношћу сопственог отиска. Ја сам та која бира горе или доле. И мада се реалност не да потпуно ни обојити ни изврнути, потребно је да себи певам да оно што је између нас и људи, шта год да је, не стоји, него се креће. Уметност је у том покрету ухватити ритам и покорити неукроћено, а послушати истину.
Подносим захтев на кретање и слободу, на признање заслуге и одбацивање грешке. Нека потписани буду сви у обе рубрике, а на самом крају нека засија печат који изнад махинација и маса говори јединим матерњим језиком човека – љубављу.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"