detalj slike: KRK Art dizajn

NAZIREJ

Na prozirnom nebu, otkrivenom i raskvašenom jutrom, gasi se još poneki preostali žižak. Još poneka zvezda. Razgaljeno more, pod nebeskim svitkom, brižno bdi i posmatra žutokljunog galeba, zanetog u nemarnoj igri. Mirisna trava, zaklonila se na obali pod istanjenim, vunenim oblacima. Tako zaštićena, poigrava se na vetru i nestašno proviruje cvetnim glavicama, zadirkujući kamenje tim svojim šarenim čupercima. Nežna briga i radost u Božjoj tvorevini. Jedno bez drugog ne bi postojalo. Ni lepota ne bi bila začeta.

            Obala još uvek drema. Budi je čovek ruku uzdignutih ka nebu.  Nešto poluglasno izgovara. Stoji na molitvi u jutarnjoj tišini. Zamišljen. Čovek, tajna vekovna. Mudrost mu je darovana. Veliča svog Tvorca ispevajući mu tropare zahvalnosti. U njegovim očima blista radost i zapitanost. Sozercava kako Gospod brine o svojoj tvari i daje joj lepotu. Velika vera je u ovome čoveku, igumanu manastira Hrista Spasa. I rešenost da poživi u dobrim delima. Ona otkrivaju velike ljude. Molitva mu je pokrov od iskušenja. Gospod, uzdanje i snaga.

            Zamonašio se još u ranoj mladosti, prezrevši veliko  bogatstvo što je dobio u nasledstvo. Često je govorio kako novac lako od čoveka može da napravi duhovnog sirotana i kako je jedino, istinito bogatstvo, u delima milosrđa. Bolje je biti prosjak čistog srca nego zli car koga nikakve počasti neće spasiti od osude za njegovo neverstvo i rđava dela.

Gotovo već pola stoleća je nastojatelj velike obitelji, ispunjen revnošću za istinu i veru otačastva. Duhovnik mnogima. Krmanoš kroz brojne žitejske tesnace. Ostajao je u razgovoru sa ljudima satima. Nikada nikoga nije ostavio bez utehe. Ako bi nekoga i prekorevao zbog učinjenog greha, činio je to obazrivo i blagim rečima. Znao je da je ljudska duša mekana i ranjiva, i da se prema njoj treba odnositi sa puno iskrene ljubavi. Žrtvovao je svoje vreme kako bi pomogao nevoljnim, jer smatrao je da je delo ljubavi ispred molitve. Nepokolebivi sledbenik apostola i Jevanđeljske ljubavi. Prozorljivi starac i isposnik.

Od svega najviše je voleo da nakon Liturgije blagosilja decu i da se čak ponekad sa njima i poigrava pod manastirskim drvećem. Smišljao im je uvek nove, bezazlene igre, kako bi ih sačuvao od onih koje im prljaju čiste duše. U njegovim rukama uvek je bilo bombona. Davao ih je samo jednom detetu, a onda njemu govorio da podeli sa ostalim. Učio ih je tako da ne budu sebični i razgorevao taj plamen ljubavi, najčistiji u detinjim srcima. Žalostio se uvek kada bi čuo nekoga da ih okrivljuje za bilo šta. Govorio je kako smo im mi, odrasli, rđavim primerom iskvarili nevine duše i da smo mi krivi za svaki njihov nestašluk.

Sunce stidljivo otkriva svoju raskoš prezrelog limuna. Od njega odežda ovog pravednika postaje blistavo svetla. U daljini zabrujaše zvona. Opominju da čovek treba da razmišlja o svemu što čini u svom životu i da se trudi da mu dela budu pravedna i dobra. Da proslavi Gospoda i da se nada Carstvu Nebeskom. Prizivaju svakoga na sabornost i zajedničku molitvu. Zablagodarivši Bogu, iguman Nikolaj spusti davno podignute ruke, prekrsti se i krenu.

Dugim koracima ideu sretanje zvonima.Veliki čovek tako hodi, jer je živ otisak vremena koga osvećuje svojim duhom i molitvom. Korača brzo, a misli lagano. Kodnerazumnog čoveka to je sasvim drugačije – on lenjo, sporo i sa dosadom korača, a rasuđuje u žurbi i nepromišljeno, onako po svom.

 Iguman Nikolaj se osvrće. Zastajkuje. Osluškuje govor talasa, ili uveseljava dušu sećajući se da je ostalo mnogo urezanih stopa njegovih predaka na osveštanoj stazi kojom sada on korača prema hramu? Svi su služili Bogu i rodu, u manastiru čiji je zadužbinar deda njegovog dede, arhimandrit Vasilije.

 Bogoborci su naumili da ugase to svetilo. Da poruše na tri veka oslonjen manastir Hrista Spasa. Sav teret pao je na leđa igumana Nikolaja. Čvrsto se protivio takvom bogohulnom naumu. Možda i sada razmišlja kako da urazumi nerazumne? One što su se drznuli da poruše svetinju? Zar da izbrišu i svaki trag pokrovitelja ove velike svetinje, njegovih dedova – prethodnih nastojatelja ovog manastira, tako što im se više neće znati ni mesto gde im kosti počivaju?

Lice mu je blago i spokojno, čak radosno. Zar je moguće da se zanima tim  pitanjima a da ostane tako blažen? Možda u tome i jeste stožer njegove veličine? Ona se najlakše prepozna u onim ljudima što ostaju mirni i pred velikim iskušenjima.

Otac Nikolaj je posebna tajna. Ukrašen mnogim darovima zna ne samo dela nego i misli čovekove. Njegove poznaje samo Gospod.  Danonoćno Mu služi. Posvećen. Nazirej čijim je molitvama sačuvana čistota u srcima verujućih. Usrdnim bogomislijem ukrasio je svoju dušu, taj beli krin, procvetao nebeskom  slavom.

Ima misli i dela velikih prosvetitelja što ostaju zapisani u vekove kao opomena ili ukrepljenje. U njima je velika mudrost i koriste čoveku. Ima i takvih misli, dela, koje odlepršaju kao sova u tihu noć, jer nisu začete u jednoj višoj ideji i služenju Istini, nego u nerazumnim gordeljivcima čija je „mudrost“ pred Bogom ludost. Oni samo štete i smetaju drugima. Uvek je bilo tih varljivih  učitelja, lažnih prosjaka i poročnih ljudi koji se protive Božjem zakonu i ismevaju Svetinju. Takvi su uvek ostajali u seni, osramoćeni pred revnosnim nosiocem istinite reči. Te lažne mesije razuman čovek neće primiti u dom svoje duše, ako svetlost ide pred njim. Iguman Nikolaj je išao ispred mnogih vojujući za sve protiv lukavstava. Zbog toga i nije bilo teško ostati neoskvrnjen usred meteža onome ko je slušao tog prosedog starca u zlatnoj odori. On je znao ljudske slabosti i upućivao na molitvu. Tako su se duše spašavale.

Kao nastojatelj manastira Hrista Spasa našao se pred velikim iskušenjem. Neki ljudi, kojim je Bog darovao visok polažaj, ugled i moć, upotrebili su sve to na zlo. Rešili su da poruše manastir, jer od njega „nisu imali nikakvu korist“. Ovom svojom namerom odstupili su od svakog merila ljudske savesti. Među njima je bio i činovnik Aleksandar. Dobro je poznavao igumana, ali ga je izdao kao Juda nekada Hrista. Polakomio se na novac koji je dobio od tih ljudi i prišao im kako bi zajedno ostvarili svoju koristoljubivu zamisao. Sve su to bili krajnji bezbožnici. Oni što različitim podlostima dolaze do bogatstva. Uvek spremni da lažu i obmanjuju druge, ako od toga imaju bilo kakvu dobit. Prestupnici svakoga zakona, jer su sebe stavljali iznad njega. U ovom slučaju, stavili su sebe čak iznad samog Boga. Odneli su dopis igumanu Nikolaju u kome su tražili od njega da napusti manastir, jer je na njegovom mestu, kako su oni naumili, trebalo izgraditi dom razvrata i svega što je mrsko pred Gospodom. Jamu bezbožničku. Takav je bio naum ovih prestupničkih duhova, ali volja Božja je nešto sasvim drugo, što su kasnije i sami shvatili. Na Njega se ne valja bacati kamenjem.

Ovi ljudi nisu imali straha Božjeg. Izrugivali su se svemu što je Sveto. Razapinjali su one što žive čestito i što nepokolebivo  nose Krst mučeništva kojim osvećuju grobove predaka, ne popuštajući da ih zlo pobedi.

Mnogi, naučeni da čovek ne živi samo o hlebu, usprotivili su se ovakvoj odluci onih koji trbuhom posramljuju zemlju koju su dobili u nasleđe, misleći da su njeni vlasnici, a ne da su je samo uzeli u zakup od Gospoda. Zamka je misliti da su dani bogoodstupništva ostali daleko iza nas, jer za Hrista se vojuje kroz sve vekove. Sav teret nosio je iguman, i za čudo, spokojan i radostan kao da manastir žele obnoviti, a ne porušiti.

Nikolaj neprestano odmahuje glavom dok se primiče manastiru tiho kao senka. Udarili su ponovo u sva zvona. Dočekuju ga svi radosno, tražeći da ih blagoslovi. Tog jutra, došli su i oni što su Boga prognali iz svojih duša. Namerili su da čuju igumanovu besedu kako bi okrenuli smisao njegovih reči i tako načinili razlog zbog koga bi ga proterali. Znali su da bi time potkopali stub na kojim se manastir držao, i da tada ne bi bilo takvih revnitelja koji bi nepokolebivo izneli Krst odbrane te velike svetinje. Isti naum su imali i jevrejski zakonici, licemeri, pokušavajući da Hrista uhvate u reči za koju bi Mu sudili. Zavidni i zlobni. Takvi su i ovi današnji fariseji. Prezreli su zakon Boga živog i sada pokušavaju da kamenuju bratstvo, kako bi izgradili to što su naumili, ne znajući da bi im to bila samo kletva.

Prilazeći igumanu Nikolaju, tobož da zatraži blagoslov, a zapravo ga kušajući, jedan od tih nenavidnika ustuknu pred rečima:

— Zar da blagosiljam onoga koji se osmelioda ruku pruži do neba i da je digne na samoga Boga? Može biti da će ti ostati istrgnuta, ne nađeš li bar malo razuma. Mene kušaš, a Gospoda vređaš. Misliš li da ja ne znam zašto ste jutros tu i kolika je vojska vaša? Eda li se na utvrđen grad baca kamenjem? — 

Mirno prolazi ka hramu blagosiljajući narod koji vuče sa sobom svoju muku i traži ukrepljenje i molitve od svog duhovnika. Lice mu je blago, prijatno i svetlo. Blistavo. U očima, rasplamsali oganj vere i radosti, miluje velikom dobrotom. Prstima prolazi kroz kosu, zavetovanu da je od postriga u monaha više neće seći, i kao da se nečega dosetio, zastade pred samim ulazom u hram, okrenu se, načini mali naklon verujućim, podiže oči nebu, zablagodari Bogu i prozorljivo izreče:

— Čuvajte se onih koji ne ulaze u tor ovčiji na vrata, već prelaze na drugom mestu! —

Svakako, mnogi su dobro poznavali Jevanđelje i da je Hristos ovde nagovestio dolazak mnogih lukavih učitelja. Takvi dušu odvode u pogibao. Znali su i to da ih je iguman ovim rečima upozorio da su blizu oni koji traže da se manastir poruši. Tog jutra došli su bez zvanice, prikradajući se kao lopovi, jer svako ko u sebi nosi rđavu nameru neizostavno mora biti pretvoran kako mu se zamisao ne bi razobličila. Naum takvih je da plene, da smućuju mnoge i zato ulaze na tom drugom mestu kako bi sakrili svoju podlost. Aonaj ko ulazi na sama vrata, istinu svedoči i takvog rado slušaju, jer u njega nema zlobe ni lukavstva. Takvi su svi koji slede Hristovu nauku, a iguman Nikolaj je doslovno ispunjava.

Služba u hramu se završava u dostojanstvenoj tišini. Tako je blagoslovio iguman. Svetlost dolazi jedino od sveća i mnogih kandila. Ona se nikada ne gase. Služi se kao u prve dane otačke vere. I to je iguman blagoslovio. Manastirski tipik je strog, podvižnički. Zato je ovo sveto mesto odnegovalo mnoge masline što donose svoj plod, vrlinske monahe. Oni ispunjavaju sve ono čemu su se zavetovali. Ipak, Krst stradanja manastira mogao je izneti jedino iguman.

Veliki je podvig biti monahom u manastiru. Uvek ogrnut molitvom i umreti za svaki svoj prohtev kako bi služio drugima, nemoćnim i iskušenjima namučenim. Mnogo takvih je svakoga dana primao iguman Nikolaj. Krepio ih je i svakodnevno iznosio molitve pred Gospoda. Njegova veličina može se meriti jedino iz nebeske ravni, jer je prevazišao sve zemaljsko.

Niko ne može biti uvenčan slavom ako ne razbije neprijatelje Božje o stenu. Ako ne postane jači i od sebe. Iguman je davno svukao  tog starog čoveka i sada se pravedno bori i protiv zla koje ga okružuje, ukrašavajući tako, svoj već zasluženi, venac. Besedeći tog jutra, iguman se prisetio svojih prvih monaških dana.

— Upaljena sveća i tisak majčine ruke me blagoslovio pre gotovo čitavih pet vekova da stupim u službu monašku, angelsku, i ostanem posvećen Gospodu. Pamtim suze radosti koje je otirala rukavom i kako me blagoslovi. Zakrsti mi čelo, obljubi noge i skut, smerno podiže oči i potvrdi:

„Idi, sine! Zar koren tvojih dedova da ostane bez izdanka? Svi su dostojno služili Gospodu, a tako čini i ti. I gledaj da ostaneš u manastiru Hrista Spasa kogazavešta tvoj otac za života da se u njemu njegovo ljubljeno čedo podvizava!“

Ispunio sam ono što sam majci tada obećao. I što sam se zavetao Gospodu. Služim Mu srcem, čuvajući čistu veru. Svi to dobro znate. A znate i da u ove dane svoje duboke starosti branim bratstvo i manastir od onih koje sam smatrao svojim. Od ljudi iz svog naroda što su izgubili razum, pa im je zasmetala ova svetinja. Takvi hoće da je poruše. Sami se Bogu ne mole, pa bi još i vas u tome da spreče. Misle, ako ne bi bilo ovog manastira da bi i vera u vašim srcima zakorovila. Varaju se i sebi prave osudu. Jer, niti će učiniti sa ovom svetinjom to što su naumili, niti je vaša vera jedino u ovom manastiru, već pre svega, u Hristu Isusu.

Čitav svoj vek proveo sam u ovoj obitelji boreći se sa zlom.  Napada bez prestanka. Nikako da se povinuje, da odstupi. Po osvećenim kostima mojih predaka, položenim ukraj ovog manastira, neki sada gaze kao da je korov, a ne kamen opomene da se uz Hrista ostaje i opstaje! Koji su to među vama danas ispružili ruku, da kako prašinom zaspu kamenu ploču na koju su ispisana njihova imena velikim slovima? Arhimandrit Vasilije, zadužbinar ove svetinje, arhimandrit Avakum, njegov naslednik... Mislite li da ja ne znam zbog čega ste jutros došli ovamo? Nerazumni, kome to služite? Umijte oči vodom osvećenom, dok još nije kasno, kako bi progledali. Prinesite kadionicu pokajanja zbog vaše zle namere kako bi mirisom tamjana našli milost u Gospoda.

  Molitvom je naše bratstvo utvrdilo zid pravde i ljubavikako bi iza njega našao zaklon svako ko traži istinu.Usta naša naviknuta na hvalu Gospodu bez prestanka, zar će kazivatišta drugo do čudesa Njegova. I ovaj manastir će čudom biti odbranjen! Videćete ga svi u ovom danu. Neko će ga od vas što ste jutros došli sa rđavom namerom u srcu, razumeti i pokajati se. Teško vama koji to ne učinite!

 U čije ime poneste sa sobom istu onu grehovnu buktinju kao i nerazumni vojnici što svezaše ruke Hristu? Srebrenici Judini, zbog čega ustadoste u bezumlju svom da kako sasečete žile ove monaške tvrđave? Znate li da su se u njoj vaši dedovi molili? Posramljeni od svoje savesti što sada spava u vama, pašćete na kolena vapijući za oproštaj od Boga, ako vas pre toga ne slomi desnica Njegova. Ako vas ne upiše u knjigu zaborava u kojoj ćete jedino biti pominjani. Upamćeni jedino u zaboravu, ima li većeg poniženja za čoveka? Ustaće Gospod, neće do veka gledati na bezakonja vaša! Pazite da vas ne pogubi u gnevu svom. Da vam ne zatrpa korake vaše i da vam usta lažljiva za svagda ne zaveže! A dan i čas, zna li ko? I kad svetac Božji kaže da su dani kao tren, pa drhti očekujući svoju končinu, koliko bi vi tek trebali ridati nad životom svojim razbojničkim, kojim dođoste pred sama vrata adska. Pazite da vas žive ne progutaju! Pospite glavu pepelom, okajte bezakonja.

Vreću grehova ste napunili do vrha. Još uvek je možete svezati i baciti daleko van grada srca vašeg. Ako to ne učinite, poderaće se iznad vas i pasti vam na glavu. Ubiti vas. Odavno ste zaprljali taj dvorac u sebi. Gde je dvorjanka vaše duše? Gde sluškinja koja će ga pomesti? Vinogradar koji će umesto korova posaditi lozu koja će dati roda? Nerazumni, siđite u mrak svoje duše i udarajući se u prsa iz njega ne izlazite dok vas svetlost dobrih misli i dela ne ozari.

 Svi smo mi pozvani da tvorimo mir. Na ljubav i milosrđe, ali u tome nema prisile. Nema pozorišta. Mislite li da ovca i vuk ne mogu biti u istom toru? Mogu, ali treba najpre vukovima zube polomiti i smekšati im srca. Vi ste kao grabljivci došli da plenite, a ne da se kako pokajete. Nemudri, namislili ste da se na Boga kamenjem bacate? Od ove svetinje bi da napravite razbojničku pećinu? Zar od hrama Boga živoga žrtvenik idolima da napravite? O, kad bi se bar jedan od vas pokajao! Kad bi se razgoreo tim božanskim ognjem da ostale posrami!

 Pred svakog čoveka se uvek stavlja jedan izbor – da li da korača zelenim poljem dobrih dela i pronađe bistri izvor vrlina, ili da se od njega okrene i ode u propast. Vi u bezakonju pijete sa mutne bare. Hoćete da proterate ovu obitelj koja niže molitve Bogu na brojanice nadanja, muke i stradanja? Gledajte da se ispravite dok još bar malo svetlosti imate u sebi, da vas kako tama sasvim ne ugrabi.

Verni moj narode, Bog vas blagoslovio! Ne brinite i ne žalostite se. Udaraćemo na sva zvona i za Vaskrs! Približio se najveći praznik. Služite Bogu istinitome kao i do sada. I u sve dane života svoga! Amin —     

Kosmičko pitanje da li živa voda dobra, živa reč, ispira uvek svaku podlost u nekim ljudima? I slutnja, da se kako njome očišćeni, opet ne uprljaju. Ova igumanova opomena mogla bi i usahlu smokvu uspraviti da je jutro ne prepozna. A hoće li obnažiti tog starog čoveka u onima što su jutros došli sa lukavom namerom da kako ugase ovaj vekovni manastir? Hoće li ga obući u novo ruho?

Muk i do zemlje pognute glave. Niko ne govori. Ima li kraja mučenju duša onih koji su svu nadu polagali najpre na Boga, pa onda na igumana, čije su službe, iskreno voleli. Verovali su da će Nikolaj sačuvati manastir Hrista Spasa, to mesto borbe za svetlost i radost na kome svaki čovek od vere hrabro nosi svoje breme. I ni jedan se ne zanima pitanjem šta to sve može stati u nečiji tuđi svet i život, u čitav jedan vek. Naučeni da sebe ispravljaju, u tuđe slabosti ne gledaju.

Ali, nisu svi ljudi isti, kao što ni pesak morski nije nalik onom u pustinji. Nažalost, ima i onih koji vuku sa sobom svoju poderanu životnu torbu iz koje ispada sva palost ljudska. Razvrati i zlobe. Krivokletstva i laži. Prevare i hula na Svetinju. Drugi, opet, marljivo ubiraju svaki dobar plod i mudro ga skrivaju u golemu vreću svoje duše kako se ne bi gordili njima. Zašto se onaj koji nema razmeće svojom sirotinjom, ako onaj vredni i bogati skriva svoju riznicu dobara? Zar zaista neki veruju da je moguće izneti na tezgu života crvljivu jabuku i za nju, u otkup, dobiti biser mnogoceni?

Malo je ostalo iskrenosti u ljudima i zato svet sve više liči na pozorište u kom se istina pokušava odglumiti, kao da je to moguće.  A lažne je mudrosti, lukavstva i pretvornosti, previše. Njih razobličavaju samo oni koji su rasplamsali buktinju istinite vere, čednosti i bratoljublja.

Kuda to čovek, kao da je nesvestan promašaja, žuri za svog veka? Kako se ne umori od njih? Sapliće se na svakom koraku. Pognuo glavu, očajan i pritešnjen slutnjom da neće dovršiti svoju Vavilonsku kulu. Kulu, koju je nadmeno započeo i gradio sujetom. U srcu je namislio da mu se neko ko ostane iza njega pokloni. Njemu i toj njegovoj „ideji“. I da mu služi.

 Otkud ta nerazumna želja u čoveku za pokoravanjem drugoga, ako na kraju smrt svakoga ugrabi? I sve ono što smatramo svojim posedom? Zašto onda neki otimaju od bližnjeg svoga? Podižući sebi ime na ruševinama tuđe nesreće i bola, gazeći preko kostiju onih koji su se  utvrdili u pravičnosti i poštenju, čine sraman čin i uzimaju veliki zalogaj Božje kazne i osude!

Ali, neuke ljude ni tiho prikradanje smrti ne urazumljuje. O njoj takvi i ne misle kao da ih nikada neće ni ugrabiti. Mudri sa trepetom stoje uvek jednom nogom u grobu, opominjući se svojih grehova. Pokarani od svoje savesti, ali i sa nadom u veliku Božju milost. Život je svakoga čoveka raznobojno tkanje, koje se na kraju ili osipa da mu ne ostane ni traga, ili vezuje čvrstim čvorovima kako ga ništa više ne bi moglo poderati, pa čak ni smrt!

Ako svetionik dobrih dela navodi brod, naš život, u tišinu luke zaklonjene od talasa, zašto neki krmanoši zaboravljaju da dolivaju ulje, pa im se svetila zgasnu usred oluje, a od broda im ostane samo olupina? Nesrećni su oni kojima je samo nerazumnost velika.  Takvi se uvek gneve na one u kojima je mudrost. Čovek je sklon da prezre sve ono što sâm nema. Možda u tome i jeste gnjilo dno njegove palosti i poraza, jer ostaje nadjačan nečijim velikim karakterom i vrlinama. Njih imaju samo strpljivi, jer za sve vredno i veliko neizostavno se mora čekati. Ponekad se to što tražimo, što očekujemo, osloni i na samu večnost, ali zato se i plodovi ubiraju u njoj.

Zašto neki ljudi koračaju putem koji ih odvodi u propast? Oni promašuju cilj života, jer uporno pucaju u prazan vazduh svojih beskorisnih želja, pokušavajući da ga pogode. Gde je tu smisao, ideja, ta zlatna struna koja oplemenjuje dušu i izvor u dubini samog čoveka čuva nepomućenim? Zar se životni biseri čuvaju pod jastukom šarenih snova i maštarija, ili su skriveni u zapečaćenom kovčegu, koga sa velikim trudom treba otvoriti? Koliko je danas onih što mirno podnose svaku muku, na svemu blagodareći i iskreno tražeći Boga? Koliko je ostalo onih koji su spremni da stradaju za svetle ciljeve, za ljubav i istinu, i koji drže isukani mač u rukama boreći se protiv zla u sebi i oko sebe?

Čoveka, koji ne rasuđuje mudro i ne razlikuje dobro od zla, lako obori njegova sloboda da izabere. Mnogi su uzeli kamen umesto bisera. Tako je lakše, ali plod je jalov. Veliki svet ljudi malog karaktera. Onih koji progone prosvećene umove, jer jedino znaju za svoju prazninu koju ne mogu da otrpe, niti da je, naučivši se od drugih, ispune dobrim delima, pa iz zavisti pokušavaju da bace sen na one koji su rukom Božjom vođeni. Ne razumeju da u tome nikada neće uspeti. Ipak, neki su jutros ustali na igumana, u svom bezumlju misleći da je snaga u njihovom broju, a ne u onome što Gospod hoće. Mnoga koplja tupih vrhova i bez jačine. Nemarom duše razvraćeni. I zlom namerom pomračeni.

Bledo, mršavo nebo, iskrojeno munjama, puca po svojim šavovima. Ništa tako brzo ne može da promeni izraz lica kao ono. Mršti se, nadmeno preteći. Sprema oluju. Dubokim glasom grmi u svom gnevu. Prolama se jak prasak, mereći rastojanje između neba i zemlje, koje ljudi svakim danom, grehom, sve više povećavaju. Grom preti. Ili opominje. Ponekad i kažnjava nepokorne. U blizini manastira ostavlja iza sebe trag pustoši i dima. Oni što su jutros došli kako bi prognali igumana sa monasima, zastrašeni, popadali su na zemlju. Nejaki da podnesu za njih nepodnošljiv govor neba. Spustili glavu, bez hrabrosti da pogledaju ispred sebe. Strah ih muči i spaljuje iznutra. I kao da su u bunilu pa govore nešto svak za sebe, i nepovezano. Podrhtavaju kao u groznici. Silni jedino kada drugima zlobe, ustuknuli su pred stvarnom jačinom. Neki su čak rukama počeli da grebu po zemlji, ne osećajući i ne znajući šta čine u tom grču prestrašenog tela. I kao obuzeti besima, škrguću zubima i isprekidano ispuštaju krike od kojih obuzima nekakav užas. Udaraju se u grudi, ne znajući ni šta čine niti zašto to čine. Niko ne progovara ni reči. Čuju se samo teški, mučni uzdisaji i vapaji kao u porodilje. Lica im postala drugačija, izmenjena od straha. Kao da su ukočena. Ne dižući glavu, nekood njih se pribra i drhtavo povika:

— Izginućemo svi —

Iguman se samo nasmeja ovoj malodušnosti, ne skrivajući veliko oduševljenje Božjim promislom što je grom porazio sve one koji su iskovali rđavu nameru u svom srcu da manastir poravnaju sa zemljom. Gotovo neprimetno razvlačeći usne, Nikolaj prošaputa:

— Velika su dela tvoja Gospode, sve si premudro stvorio! — 

Pogled uspravio u nebo i pomalo preteći, podižući glas, produži:

— Ništa nije skriveno što neće izaći na videlo! Ništa nije tajno što neće postati javno! —

Kada se grom prolomio vazduhom, činovnik Aleksandar se držao drugačije od onih sa kojima je došao tog jutra. Istina, i on je bio ne malo uplašen. Podrhtavao je, ali ostao je priseban, razumevši da je ta opomena odozgo dolazila njima. U tom trenutku, njegova misao se izmenila. Bio je mrzak sam sebi. Prisećao se dana u kojima je dugo ostajao u razgovoru sa igumanom. Od njega mu je uvek dolazila pomoć dok mu je bio veran. Na oči su mu navirale suze bola, jer konačno je postao svestan koliko je nepravde načinio tom čoveku. Izdao ga je i pridružio se ljudima koji su dolazili do bogatstva razmišljanjem lupeža. Pokrali su novac namenjen za izgradnju sirotinjskog doma, zaturivši ga u svoj džep, a sa njim i svoju savest. Rešili su da tim istim novcem izgrade sraman dom razvrata i to na mestu  manastira Hrista Spasa. Na dobrom položaju, a lošeg, gotovo nikakvog morala, preuznosili su se svojim lažnim ugledom među ljudima. U to vreme, kada je Aleksandar izgubio čestitost i udružio se sa njima, porodica mu je bila u oskudici, ali za zla dela olakšavajućih okolnosti nema. Sada bogat, najveći je sirotan. Bolelo ga je što se svim bićem spustio u duboku tamu nepoštenja i sebičnosti. Nešto ga je vuklo da promeni svoj život. Da prizna svoj greh. Sa velikim naporom uspravi od straha raslabljeno telo. Pogledao je na mesto gde je grom rasuo stenu u komade i stao zaprepašćen. Baš tu, oni su sakrili čitavo ono malo bogatstvo prigrabljeno velikim nepoštenjem. Pribra se i pred svima ispovedi:

— Znam da nisam dostojan vaše milosti, oče Nikolaje. Ali, ovo hoću da priznam pred svima – ja sam jedan od onih što su tamo — rukama pokazujući na mesto gde je nebesko sečivo zaparalo zemlju,

— sakrili tuđi imetak, znojem nakapani. Od njega je još davno trebalo izgraditi onaj sirotinjski dom što je tek prošle godine mukom podignut. U maloumnosti svojoj, sa sebi ravnima, ja sam to narodno blago naumio da rastočim na izgradnju kule srama i bestidnosti i to, avaj, na ovom svetom mestu! Kakav oproštaj ja sada mogu da tražim od ovog čestitog naroda? Kaznite me, kamenujte na pravdi Boga! To je moja zasluga! —

Nigde manje reči od onih u pokajanju. Tad su usta suva, a oči suzne. O svemu možemo dugo govoriti, ali kad otvorimo taj prilaz svojoj duši i iz nje počnemo iznositi svoje bestidnosti, ubrzo zaćutimo. Ali, jačina reči nije u broju, već u njihovoj iskrenosti i rešenosti da se čovek ispravi.

 Aleksandar je čvrsto odlučio da od razbojnika postane pravedan i čestit. Da pređe preko jaza svoje palosti i da se bilo čim iskupi. Posramio je sve sa kojima je bio jedno. I sada su se oni pridigli sa zemlje i žurno pobegli od svog stida. Nameru im je razobličio neko ko je smogao snage da se promeni iz samog korena.

Pred igumanom je stajao pokajnik. Otresao je svu prljavštinu sa svog životnog šinjela i stao u odbranu pravde. A kada jedan narod, zaslugom velikih karaktera ljudi svetlonosnih, zasija i kroz ljude što su dugo ostajali tama, može se u budućnosti nadati i svom opštem vasrsenju. Ako je kandilo upaljeno i prijatno svetli, ulje koje se doliva u njega postaće svetlost. Tako je i sa ljudima. Jedan prosvećen velikan, svojim rečima i delima, zgrejaće ohladnela srca u mnogih i obratiti ih spasenju.

Čovek je naročita tajna. Čini se da veće gotovo i nema. Jasan odraz sukobljenog dobra i zla u sebi. U ovoj borbi što traje otkako je sveta, svako ko izađe kao pobednik, imao se rašta i roditi. U čitavom veku jednog čoveka, nema veće pobede od ove. U vekovima što su ostali iza. U onima što tek dolaze.

Čovek izgrađuje, ali i ruši. Uči zakone života, ali često ih zaboravi i po njima prestane živeti. Poznaje ljubav, ali ne daje je baš uvek. I koliko ume visoko da uzdigne zastavu mira sa svima, toliko se ponekad nisko spušta u sukob sa sebi ravnima, sa ljudima. U svemu tome i jeste ta njegova unutrašnja borba. I nikada nije konačna. Traje sve dok čovek živi. On pada, ali i ustaje kako bi nastavio da se bori. I tako sve do smrti. Ona sabira sve. I odvaja. Dobro na jednu, zlo na drugu stranu.

Čoveku je jedino moguće da postane sličan liku anđela, čak da bude i veći od njega. Jer, gde čovek zaćuti, Bog progovori. Gde padne, On mu pruža ruku i uspravlja ga. Važno je boriti se i uvek biti srcem na strani pravdoljublja, istine i dobrote.

A da li ovo znaju oni što su jutros došli u manastir kao grabljivci, a iz njega se sramno vratili, raslabljeni i poraženi? Da li će ikada i saznati? I koliko je takvih što lutaju? Gordi, kada će se urazumiti? Ima li u njima još poneki preostali žižak koji bi im prosvetlio razum? Otopio tu ledenicu, okov srca.

U ljudima korovite duše i besplodnih misli, ljubav ne može sagraditi dvor. O, zar je, iako ravan anđelu, čovek dopao takvog grehovnog blata, bez iskrene dobrote? Da li će sa onima što su  postiđeni Aleksandrovim rečima pobegli, pobeći i njihova skverna misao, ili će je oni sami morati prognati iz svog srca? I da li će naviknuti na razvalinu svog života bar pokušati da podignu, na stubovima jutara koja tek dolaze, smaragdni dvorac radosti i istine? To je ta bitka koju ne počinju svi. Neki to i učine, ali ostanu smrtno ranjeni oštrim kopljem svojih rđavih navika. Njih osloboditi se, nije lako.

A vreme nema dovoljno mastila da beleži život svakog čoveka i zato to čini samo sa veličinama. U knjigu pozlaćenih korica, na dve strane, odvojeno, biće ispisana imena igumana Nikolaja, onoga koji je odbranio svetinju od nerazumnih ljudi, i činovnika Aleksandra, pokajnika koji je odustao od svoje zle namere. Ispovedio je i revnosno gradio hram na mestu gde je grom označio nekada smišljenu prevaru.

PODELITE OVAJ TEKST NA: