детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАЗИРЕЈ

На прозирном небу, откривеном и расквашеном јутром, гаси се још понеки преостали жижак. Још понека звезда. Разгаљено море, под небеским свитком, брижно бди и посматра жутокљуног галеба, занетог у немарној игри. Мирисна трава, заклонила се на обали под истањеним, вуненим облацима. Тако заштићена, поиграва се на ветру и несташно провирује цветним главицама, задиркујући камење тим својим шареним чуперцима. Нежна брига и радост у Божјој творевини. Једно без другог не би постојало. Ни лепота не би била зачета.

            Обала још увек дрема. Буди је човек руку уздигнутих ка небу.  Нешто полугласно изговара. Стоји на молитви у јутарњој тишини. Замишљен. Човек, тајна вековна. Мудрост му је дарована. Велича свог Творца испевајући му тропаре захвалности. У његовим очима блиста радост и запитаност. Созерцава како Господ брине о својој твари и даје јој лепоту. Велика вера је у овоме човеку, игуману манастира Христа Спаса. И решеност да поживи у добрим делима. Она откривају велике људе. Молитва му је покров од искушења. Господ, уздање и снага.

            Замонашио се још у раној младости, презревши велико  богатство што је добио у наследство. Често је говорио како новац лако од човека може да направи духовног сиротана и како је једино, истинито богатство, у делима милосрђа. Боље је бити просјак чистог срца него зли цар кога никакве почасти неће спасити од осуде за његово неверство и рђава дела.

Готово већ пола столећа је настојатељ велике обитељи, испуњен ревношћу за истину и веру отачаства. Духовник многима. Крманош кроз бројне житејске теснаце. Остајао је у разговору са људима сатима. Никада никога није оставио без утехе. Ако би некога и прекоревао због учињеног греха, чинио је то обазриво и благим речима. Знао је да је људска душа мекана и рањива, и да се према њој треба односити са пуно искрене љубави. Жртвовао је своје време како би помогао невољним, јер сматрао је да је дело љубави испред молитве. Непоколебиви следбеник апостола и Јеванђељске љубави. Прозорљиви старац и испосник.

Од свега највише је волео да након Литургије благосиља децу и да се чак понекад са њима и поиграва под манастирским дрвећем. Смишљао им је увек нове, безазлене игре, како би их сачувао од оних које им прљају чисте душе. У његовим рукама увек је било бомбона. Давао их је само једном детету, а онда њему говорио да подели са осталим. Учио их је тако да не буду себични и разгоревао тај пламен љубави, најчистији у детињим срцима. Жалостио се увек када би чуо некога да их окривљује за било шта. Говорио је како смо им ми, одрасли, рђавим примером искварили невине душе и да смо ми криви за сваки њихов несташлук.

Сунце стидљиво открива своју раскош презрелог лимуна. Од њега одежда овог праведника постаје блиставо светла. У даљини забрујаше звона. Опомињу да човек треба да размишља о свему што чини у свом животу и да се труди да му дела буду праведна и добра. Да прослави Господа и да се нада Царству Небеском. Призивају свакога на саборност и заједничку молитву. Заблагодаривши Богу, игуман Николај спусти давно подигнуте руке, прекрсти се и крену.

Дугим корацима идеу сретање звонима.Велики човек тако ходи, јер је жив отисак времена кога освећује својим духом и молитвом. Корача брзо, а мисли лагано. Коднеразумног човека то је сасвим другачије – он лењо, споро и са досадом корача, а расуђује у журби и непромишљено, онако по свом.

 Игуман Николај се осврће. Застајкује. Ослушкује говор таласа, или увесељава душу сећајући се да је остало много урезаних стопа његових предака на освештаној стази којом сада он корача према храму? Сви су служили Богу и роду, у манастиру чији је задужбинар деда његовог деде, архимандрит Василије.

 Богоборци су наумили да угасе то светило. Да поруше на три века ослоњен манастир Христа Спаса. Сав терет пао је на леђа игумана Николаја. Чврсто се противио таквом богохулном науму. Можда и сада размишља како да уразуми неразумне? Оне што су се дрзнули да поруше светињу? Зар да избришу и сваки траг покровитеља ове велике светиње, његових дедова – претходних настојатеља овог манастира, тако што им се више неће знати ни место где им кости почивају?

Лице му је благо и спокојно, чак радосно. Зар је могуће да се занима тим  питањима а да остане тако блажен? Можда у томе и јесте стожер његове величине? Она се најлакше препозна у оним људима што остају мирни и пред великим искушењима.

Отац Николај је посебна тајна. Украшен многим даровима зна не само дела него и мисли човекове. Његове познаје само Господ.  Даноноћно Му служи. Посвећен. Назиреј чијим је молитвама сачувана чистота у срцима верујућих. Усрдним богомислијем украсио је своју душу, тај бели крин, процветао небеском  славом.

Има мисли и дела великих просветитеља што остају записани у векове као опомена или укрепљење. У њима је велика мудрост и користе човеку. Има и таквих мисли, дела, које одлепршају као сова у тиху ноћ, јер нису зачете у једној вишој идеји и служењу Истини, него у неразумним гордељивцима чија је „мудрост“ пред Богом лудост. Они само штете и сметају другима. Увек је било тих варљивих  учитеља, лажних просјака и порочних људи који се противе Божјем закону и исмевају Светињу. Такви су увек остајали у сени, осрамоћени пред ревносним носиоцем истините речи. Те лажне месије разуман човек неће примити у дом своје душе, ако светлост иде пред њим. Игуман Николај је ишао испред многих војујући за све против лукавстава. Због тога и није било тешко остати неоскврњен усред метежа ономе ко је слушао тог проседог старца у златној одори. Он је знао људске слабости и упућивао на молитву. Тако су се душе спашавале.

Као настојатељ манастира Христа Спаса нашао се пред великим искушењем. Неки људи, којим је Бог даровао висок полажај, углед и моћ, употребили су све то на зло. Решили су да поруше манастир, јер од њега „нису имали никакву корист“. Овом својом намером одступили су од сваког мерила људске савести. Међу њима је био и чиновник Александар. Добро је познавао игумана, али га је издао као Јуда некада Христа. Полакомио се на новац који је добио од тих људи и пришао им како би заједно остварили своју користољубиву замисао. Све су то били крајњи безбожници. Они што различитим подлостима долазе до богатства. Увек спремни да лажу и обмањују друге, ако од тога имају било какву добит. Преступници свакога закона, јер су себе стављали изнад њега. У овом случају, ставили су себе чак изнад самог Бога. Однели су допис игуману Николају у коме су тражили од њега да напусти манастир, јер је на његовом месту, како су они наумили, требало изградити дом разврата и свега што је мрско пред Господом. Јаму безбожничку. Такав је био наум ових преступничких духова, али воља Божја је нешто сасвим друго, што су касније и сами схватили. На Њега се не ваља бацати камењем.

Ови људи нису имали страха Божјег. Изругивали су се свему што је Свето. Разапињали су оне што живе честито и што непоколебиво  носе Крст мучеништва којим освећују гробове предака, не попуштајући да их зло победи.

Многи, научени да човек не живи само о хлебу, успротивили су се оваквој одлуци оних који трбухом посрамљују земљу коју су добили у наслеђе, мислећи да су њени власници, а не да су је само узели у закуп од Господа. Замка је мислити да су дани богоодступништва остали далеко иза нас, јер за Христа се војује кроз све векове. Сав терет носио је игуман, и за чудо, спокојан и радостан као да манастир желе обновити, а не порушити.

Николај непрестано одмахује главом док се примиче манастиру тихо као сенка. Ударили су поново у сва звона. Дочекују га сви радосно, тражећи да их благослови. Тог јутра, дошли су и они што су Бога прогнали из својих душа. Намерили су да чују игуманову беседу како би окренули смисао његових речи и тако начинили разлог због кога би га протерали. Знали су да би тиме поткопали стуб на којим се манастир држао, и да тада не би било таквих ревнитеља који би непоколебиво изнели Крст одбране те велике светиње. Исти наум су имали и јеврејски законици, лицемери, покушавајући да Христа ухвате у речи за коју би Му судили. Завидни и злобни. Такви су и ови данашњи фарисеји. Презрели су закон Бога живог и сада покушавају да каменују братство, како би изградили то што су наумили, не знајући да би им то била само клетва.

Прилазећи игуману Николају, тобож да затражи благослов, а заправо га кушајући, један од тих ненавидника устукну пред речима:

— Зар да благосиљам онога који се осмелиода руку пружи до неба и да је дигне на самога Бога? Може бити да ће ти остати истргнута, не нађеш ли бар мало разума. Мене кушаш, а Господа вређаш. Мислиш ли да ја не знам зашто сте јутрос ту и колика је војска ваша? Еда ли се на утврђен град баца камењем? — 

Мирно пролази ка храму благосиљајући народ који вуче са собом своју муку и тражи укрепљење и молитве од свог духовника. Лице му је благо, пријатно и светло. Блиставо. У очима, распламсали огањ вере и радости, милује великом добротом. Прстима пролази кроз косу, заветовану да је од пострига у монаха више неће сећи, и као да се нечега досетио, застаде пред самим улазом у храм, окрену се, начини мали наклон верујућим, подиже очи небу, заблагодари Богу и прозорљиво изрече:

— Чувајте се оних који не улазе у тор овчији на врата, већ прелазе на другом месту! —

Свакако, многи су добро познавали Јеванђеље и да је Христос овде наговестио долазак многих лукавих учитеља. Такви душу одводе у погибао. Знали су и то да их је игуман овим речима упозорио да су близу они који траже да се манастир поруши. Тог јутра дошли су без званице, прикрадајући се као лопови, јер свако ко у себи носи рђаву намеру неизоставно мора бити претворан како му се замисао не би разобличила. Наум таквих је да плене, да смућују многе и зато улазе на том другом месту како би сакрили своју подлост. Aонај ко улази на сама врата, истину сведочи и таквог радо слушају, јер у њега нема злобе ни лукавства. Такви су сви који следе Христову науку, а игуман Николај је дословно испуњава.

Служба у храму се завршава у достојанственој тишини. Тако је благословио игуман. Светлост долази једино од свећа и многих кандила. Она се никада не гасе. Служи се као у прве дане отачке вере. И то је игуман благословио. Манастирски типик је строг, подвижнички. Зато је ово свето место однеговало многе маслине што доносе свој плод, врлинске монахе. Они испуњавају све оно чему су се заветовали. Ипак, Крст страдања манастира могао је изнети једино игуман.

Велики је подвиг бити монахом у манастиру. Увек огрнут молитвом и умрети за сваки свој прохтев како би служио другима, немоћним и искушењима намученим. Много таквих је свакога дана примао игуман Николај. Крепио их је и свакодневно износио молитве пред Господа. Његова величина може се мерити једино из небеске равни, јер је превазишао све земаљско.

Нико не може бити увенчан славом ако не разбије непријатеље Божје о стену. Ако не постане јачи и од себе. Игуман је давно свукао  тог старог човека и сада се праведно бори и против зла које га окружује, украшавајући тако, свој већ заслужени, венац. Беседећи тог јутра, игуман се присетио својих првих монашких дана.

— Упаљена свећа и тисак мајчине руке ме благословио пре готово читавих пет векова да ступим у службу монашку, ангелску, и останем посвећен Господу. Памтим сузе радости које је отирала рукавом и како ме благослови. Закрсти ми чело, обљуби ноге и скут, смерно подиже очи и потврди:

„Иди, сине! Зар корен твојих дедова да остане без изданка? Сви су достојно служили Господу, а тако чини и ти. И гледај да останеш у манастиру Христа Спаса когазавешта твој отац за живота да се у њему његово љубљено чедо подвизава!“

Испунио сам оно што сам мајци тада обећао. И што сам се заветао Господу. Служим Му срцем, чувајући чисту веру. Сви то добро знате. А знате и да у ове дане своје дубоке старости браним братство и манастир од оних које сам сматрао својим. Од људи из свог народа што су изгубили разум, па им је засметала ова светиња. Такви хоће да је поруше. Сами се Богу не моле, па би још и вас у томе да спрече. Мисле, ако не би било овог манастира да би и вера у вашим срцима закоровила. Варају се и себи праве осуду. Јер, нити ће учинити са овом светињом то што су наумили, нити је ваша вера једино у овом манастиру, већ пре свега, у Христу Исусу.

Читав свој век провео сам у овој обитељи борећи се са злом.  Напада без престанка. Никако да се повинује, да одступи. По освећеним костима мојих предака, положеним украј овог манастира, неки сада газе као да је коров, а не камен опомене да се уз Христа остаје и опстаје! Који су то међу вама данас испружили руку, да како прашином заспу камену плочу на коју су исписана њихова имена великим словима? Архимандрит Василије, задужбинар ове светиње, архимандрит Авакум, његов наследник... Мислите ли да ја не знам због чега сте јутрос дошли овамо? Неразумни, коме то служите? Умијте очи водом освећеном, док још није касно, како би прогледали. Принесите кадионицу покајања због ваше зле намере како би мирисом тамјана нашли милост у Господа.

  Молитвом је наше братство утврдило зид правде и љубавикако би иза њега нашао заклон свако ко тражи истину.Уста наша навикнута на хвалу Господу без престанка, зар ће казиватишта друго до чудеса Његова. И овај манастир ће чудом бити одбрањен! Видећете га сви у овом дану. Неко ће га од вас што сте јутрос дошли са рђавом намером у срцу, разумети и покајати се. Тешко вама који то не учините!

 У чије име понесте са собом исту ону греховну буктињу као и неразумни војници што свезаше руке Христу? Сребреници Јудини, због чега устадосте у безумљу свом да како сасечете жиле ове монашке тврђаве? Знате ли да су се у њој ваши дедови молили? Посрамљени од своје савести што сада спава у вама, пашћете на колена вапијући за опроштај од Бога, ако вас пре тога не сломи десница Његова. Ако вас не упише у књигу заборава у којој ћете једино бити помињани. Упамћени једино у забораву, има ли већег понижења за човека? Устаће Господ, неће до века гледати на безакоња ваша! Пазите да вас не погуби у гневу свом. Да вам не затрпа кораке ваше и да вам уста лажљива за свагда не завеже! А дан и час, зна ли ко? И кад светац Божји каже да су дани као трен, па дрхти очекујући своју кончину, колико би ви тек требали ридати над животом својим разбојничким, којим дођосте пред сама врата адска. Пазите да вас живе не прогутају! Поспите главу пепелом, окајте безакоња.

Врећу грехова сте напунили до врха. Још увек је можете свезати и бацити далеко ван града срца вашег. Ако то не учините, подераће се изнад вас и пасти вам на главу. Убити вас. Одавно сте запрљали тај дворац у себи. Где је дворјанка ваше душе? Где слушкиња која ће га помести? Виноградар који ће уместо корова посадити лозу која ће дати рода? Неразумни, сиђите у мрак своје душе и ударајући се у прса из њега не излазите док вас светлост добрих мисли и дела не озари.

 Сви смо ми позвани да творимо мир. На љубав и милосрђе, али у томе нема присиле. Нема позоришта. Мислите ли да овца и вук не могу бити у истом тору? Могу, али треба најпре вуковима зубе поломити и смекшати им срца. Ви сте као грабљивци дошли да плените, а не да се како покајете. Немудри, намислили сте да се на Бога камењем бацате? Од ове светиње би да направите разбојничку пећину? Зар од храма Бога живога жртвеник идолима да направите? О, кад би се бар један од вас покајао! Кад би се разгорео тим божанским огњем да остале посрами!

 Пред сваког човека се увек ставља један избор – да ли да корача зеленим пољем добрих дела и пронађе бистри извор врлина, или да се од њега окрене и оде у пропаст. Ви у безакоњу пијете са мутне баре. Хоћете да протерате ову обитељ која ниже молитве Богу на бројанице надања, муке и страдања? Гледајте да се исправите док још бар мало светлости имате у себи, да вас како тама сасвим не уграби.

Верни мој народе, Бог вас благословио! Не брините и не жалостите се. Удараћемо на сва звона и за Васкрс! Приближио се највећи празник. Служите Богу истинитоме као и до сада. И у све дане живота свога! Амин —     

Космичко питање да ли жива вода добра, жива реч, испира увек сваку подлост у неким људима? И слутња, да се како њоме очишћени, опет не упрљају. Ова игуманова опомена могла би и усахлу смокву усправити да је јутро не препозна. А хоће ли обнажити тог старог човека у онима што су јутрос дошли са лукавом намером да како угасе овај вековни манастир? Хоће ли га обући у ново рухо?

Мук и до земље погнуте главе. Нико не говори. Има ли краја мучењу душа оних који су сву наду полагали најпре на Бога, па онда на игумана, чије су службе, искрено волели. Веровали су да ће Николај сачувати манастир Христа Спаса, то место борбе за светлост и радост на коме сваки човек од вере храбро носи своје бреме. И ни један се не занима питањем шта то све може стати у нечији туђи свет и живот, у читав један век. Научени да себе исправљају, у туђе слабости не гледају.

Али, нису сви људи исти, као што ни песак морски није налик оном у пустињи. Нажалост, има и оних који вуку са собом своју подерану животну торбу из које испада сва палост људска. Разврати и злобе. Кривоклетства и лажи. Преваре и хула на Светињу. Други, опет, марљиво убирају сваки добар плод и мудро га скривају у голему врећу своје душе како се не би гордили њима. Зашто се онај који нема размеће својом сиротињом, ако онај вредни и богати скрива своју ризницу добара? Зар заиста неки верују да је могуће изнети на тезгу живота црвљиву јабуку и за њу, у откуп, добити бисер многоцени?

Мало је остало искрености у људима и зато свет све више личи на позориште у ком се истина покушава одглумити, као да је то могуће.  А лажне је мудрости, лукавства и претворности, превише. Њих разобличавају само они који су распламсали буктињу истините вере, чедности и братољубља.

Куда то човек, као да је несвестан промашаја, жури за свог века? Како се не умори од њих? Саплиће се на сваком кораку. Погнуо главу, очајан и притешњен слутњом да неће довршити своју Вавилонску кулу. Кулу, коју је надмено започео и градио сујетом. У срцу је намислио да му се неко ко остане иза њега поклони. Њему и тој његовој „идеји“. И да му служи.

 Откуд та неразумна жеља у човеку за покоравањем другога, ако на крају смрт свакога уграби? И све оно што сматрамо својим поседом? Зашто онда неки отимају од ближњег свога? Подижући себи име на рушевинама туђе несреће и бола, газећи преко костију оних који су се  утврдили у правичности и поштењу, чине сраман чин и узимају велики залогај Божје казне и осуде!

Али, неуке људе ни тихо прикрадање смрти не уразумљује. О њој такви и не мисле као да их никада неће ни уграбити. Мудри са трепетом стоје увек једном ногом у гробу, опомињући се својих грехова. Покарани од своје савести, али и са надом у велику Божју милост. Живот је свакога човека разнобојно ткање, које се на крају или осипа да му не остане ни трага, или везује чврстим чворовима како га ништа више не би могло подерати, па чак ни смрт!

Ако светионик добрих дела наводи брод, наш живот, у тишину луке заклоњене од таласа, зашто неки крманоши заборављају да доливају уље, па им се светила згасну усред олује, а од брода им остане само олупина? Несрећни су они којима је само неразумност велика.  Такви се увек гневе на оне у којима је мудрост. Човек је склон да презре све оно што сâм нема. Можда у томе и јесте гњило дно његове палости и пораза, јер остаје надјачан нечијим великим карактером и врлинама. Њих имају само стрпљиви, јер за све вредно и велико неизоставно се мора чекати. Понекад се то што тражимо, што очекујемо, ослони и на саму вечност, али зато се и плодови убирају у њој.

Зашто неки људи корачају путем који их одводи у пропаст? Они промашују циљ живота, јер упорно пуцају у празан ваздух својих бескорисних жеља, покушавајући да га погоде. Где је ту смисао, идеја, та златна струна која оплемењује душу и извор у дубини самог човека чува непомућеним? Зар се животни бисери чувају под јастуком шарених снова и маштарија, или су скривени у запечаћеном ковчегу, кога са великим трудом треба отворити? Колико је данас оних што мирно подносе сваку муку, на свему благодарећи и искрено тражећи Бога? Колико је остало оних који су спремни да страдају за светле циљеве, за љубав и истину, и који држе исукани мач у рукама борећи се против зла у себи и око себе?

Човека, који не расуђује мудро и не разликује добро од зла, лако обори његова слобода да изабере. Многи су узели камен уместо бисера. Тако је лакше, али плод је јалов. Велики свет људи малог карактера. Оних који прогоне просвећене умове, јер једино знају за своју празнину коју не могу да отрпе, нити да је, научивши се од других, испуне добрим делима, па из зависти покушавају да баце сен на оне који су руком Божјом вођени. Не разумеју да у томе никада неће успети. Ипак, неки су јутрос устали на игумана, у свом безумљу мислећи да је снага у њиховом броју, а не у ономе што Господ хоће. Многа копља тупих врхова и без јачине. Немаром душе развраћени. И злом намером помрачени.

Бледо, мршаво небо, искројено муњама, пуца по својим шавовима. Ништа тако брзо не може да промени израз лица као оно. Мршти се, надмено претећи. Спрема олују. Дубоким гласом грми у свом гневу. Пролама се јак прасак, мерећи растојање између неба и земље, које људи сваким даном, грехом, све више повећавају. Гром прети. Или опомиње. Понекад и кажњава непокорне. У близини манастира оставља иза себе траг пустоши и дима. Они што су јутрос дошли како би прогнали игумана са монасима, застрашени, попадали су на земљу. Нејаки да поднесу за њих неподношљив говор неба. Спустили главу, без храбрости да погледају испред себе. Страх их мучи и спаљује изнутра. И као да су у бунилу па говоре нешто свак за себе, и неповезано. Подрхтавају као у грозници. Силни једино када другима злобе, устукнули су пред стварном јачином. Неки су чак рукама почели да гребу по земљи, не осећајући и не знајући шта чине у том грчу престрашеног тела. И као обузети бесима, шкргућу зубима и испрекидано испуштају крике од којих обузима некакав ужас. Ударају се у груди, не знајући ни шта чине нити зашто то чине. Нико не проговара ни речи. Чују се само тешки, мучни уздисаји и вапаји као у породиље. Лица им постала другачија, измењена од страха. Као да су укочена. Не дижући главу, некоод њих се прибра и дрхтаво повика:

— Изгинућемо сви —

Игуман се само насмеја овој малодушности, не скривајући велико одушевљење Божјим промислом што је гром поразио све оне који су исковали рђаву намеру у свом срцу да манастир поравнају са земљом. Готово неприметно развлачећи усне, Николај прошапута:

— Велика су дела твоја Господе, све си премудро створио! — 

Поглед усправио у небо и помало претећи, подижући глас, продужи:

— Ништа није скривено што неће изаћи на видело! Ништа није тајно што неће постати јавно! —

Када се гром проломио ваздухом, чиновник Александар се држао другачије од оних са којима је дошао тог јутра. Истина, и он је био не мало уплашен. Подрхтавао је, али остао је присебан, разумевши да је та опомена одозго долазила њима. У том тренутку, његова мисао се изменила. Био је мрзак сам себи. Присећао се дана у којима је дуго остајао у разговору са игуманом. Од њега му је увек долазила помоћ док му је био веран. На очи су му навирале сузе бола, јер коначно је постао свестан колико је неправде начинио том човеку. Издао га је и придружио се људима који су долазили до богатства размишљањем лупежа. Покрали су новац намењен за изградњу сиротињског дома, затуривши га у свој џеп, а са њим и своју савест. Решили су да тим истим новцем изграде сраман дом разврата и то на месту  манастира Христа Спаса. На добром положају, а лошег, готово никаквог морала, преузносили су се својим лажним угледом међу људима. У то време, када је Александар изгубио честитост и удружио се са њима, породица му је била у оскудици, али за зла дела олакшавајућих околности нема. Сада богат, највећи је сиротан. Болело га је што се свим бићем спустио у дубоку таму непоштења и себичности. Нешто га је вукло да промени свој живот. Да призна свој грех. Са великим напором усправи од страха раслабљено тело. Погледао је на место где је гром расуо стену у комаде и стао запрепашћен. Баш ту, они су сакрили читаво оно мало богатство приграбљено великим непоштењем. Прибра се и пред свима исповеди:

— Знам да нисам достојан ваше милости, оче Николаје. Али, ово хоћу да признам пред свима – ја сам један од оних што су тамо — рукама показујући на место где је небеско сечиво запарало земљу,

— сакрили туђи иметак, знојем накапани. Од њега је још давно требало изградити онај сиротињски дом што је тек прошле године муком подигнут. У малоумности својој, са себи равнима, ја сам то народно благо наумио да расточим на изградњу куле срама и бестидности и то, авај, на овом светом месту! Какав опроштај ја сада могу да тражим од овог честитог народа? Казните ме, каменујте на правди Бога! То је моја заслуга! —

Нигде мање речи од оних у покајању. Тад су уста сува, а очи сузне. О свему можемо дуго говорити, али кад отворимо тај прилаз својој души и из ње почнемо износити своје бестидности, убрзо заћутимо. Али, јачина речи није у броју, већ у њиховој искрености и решености да се човек исправи.

 Александар је чврсто одлучио да од разбојника постане праведан и честит. Да пређе преко јаза своје палости и да се било чим искупи. Посрамио је све са којима је био једно. И сада су се они придигли са земље и журно побегли од свог стида. Намеру им је разобличио неко ко је смогао снаге да се промени из самог корена.

Пред игуманом је стајао покајник. Отресао је сву прљавштину са свог животног шињела и стао у одбрану правде. А када један народ, заслугом великих карактера људи светлоносних, засија и кроз људе што су дуго остајали тама, може се у будућности надати и свом општем васрсењу. Ако је кандило упаљено и пријатно светли, уље које се долива у њега постаће светлост. Тако је и са људима. Један просвећен великан, својим речима и делима, згрејаће охладнела срца у многих и обратити их спасењу.

Човек је нарочита тајна. Чини се да веће готово и нема. Јасан одраз сукобљеног добра и зла у себи. У овој борби што траје откако је света, свако ко изађе као победник, имао се рашта и родити. У читавом веку једног човека, нема веће победе од ове. У вековима што су остали иза. У онима што тек долазе.

Човек изграђује, али и руши. Учи законе живота, али често их заборави и по њима престане живети. Познаје љубав, али не даје је баш увек. И колико уме високо да уздигне заставу мира са свима, толико се понекад ниско спушта у сукоб са себи равнима, са људима. У свему томе и јесте та његова унутрашња борба. И никада није коначна. Траје све док човек живи. Он пада, али и устаје како би наставио да се бори. И тако све до смрти. Она сабира све. И одваја. Добро на једну, зло на другу страну.

Човеку је једино могуће да постане сличан лику анђела, чак да буде и већи од њега. Јер, где човек заћути, Бог проговори. Где падне, Он му пружа руку и усправља га. Важно је борити се и увек бити срцем на страни правдољубља, истине и доброте.

А да ли ово знају они што су јутрос дошли у манастир као грабљивци, а из њега се срамно вратили, раслабљени и поражени? Да ли ће икада и сазнати? И колико је таквих што лутају? Горди, када ће се уразумити? Има ли у њима још понеки преостали жижак који би им просветлио разум? Отопио ту леденицу, оков срца.

У људима коровите душе и бесплодних мисли, љубав не може саградити двор. О, зар је, иако раван анђелу, човек допао таквог греховног блата, без искрене доброте? Да ли ће са онима што су  постиђени Александровим речима побегли, побећи и њихова скверна мисао, или ће је они сами морати прогнати из свог срца? И да ли ће навикнути на развалину свог живота бар покушати да подигну, на стубовима јутара која тек долазе, смарагдни дворац радости и истине? То је та битка коју не почињу сви. Неки то и учине, али остану смртно рањени оштрим копљем својих рђавих навика. Њих ослободити се, није лако.

А време нема довољно мастила да бележи живот сваког човека и зато то чини само са величинама. У књигу позлаћених корица, на две стране, одвојено, биће исписана имена игумана Николаја, онога који је одбранио светињу од неразумних људи, и чиновника Александра, покајника који је одустао од своје зле намере. Исповедио је и ревносно градио храм на месту где је гром означио некада смишљену превару.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: