detalj slike: KRK Art dizajn

Ružica Kljajić: Prisutnost ljubavi u svemu što jesmo

Ljubav i sreća - dva lica iste priče

Samo je ljubav prema roditeljima i deci bezuslovna, a za sve ostale oblike ljubavi čovek mora imati uslove, ili priliku da prema nekome, ili nečemu razvije to plemenito osećanje. Ako volimo naš komšiluk ili on voli nas, ako volimo cveće i s ljubavlju ga uzgajamo, tu lepotu primete i drugi i uživaju u njoj. Ako volimo svoj grad ili selo u kojem živimo, trudićemo se da damo svoj lični doprinos. Ako volimo svoju zemlju u kojoj živimo, bićemo njeni uzorni žitelji i tako doprineti njenom ugledu i razvoju. Po mom shvatanju, sve to možemo podvesti pod tu lepu reč: LjUBAV. - Ružica Kljajić

Biobibliografiju Ružice Kljajić može te pročitai OVDE ili klikom na sliku iznad.

Književna radionica Kordun
Književni ESNAF

Neda Gavrić, Banja Luka - 20.09.2024.

Vaša prisutnost u književnosti, kroz prozu i poeziju za različite uzraste i dalje izaziva veliku pažnju kod čitalaca. Kako biste opisali svoje utiske o ovom kontinuiranom interesovanju?

Teško je govoriti o sebi, ali odgovor na ovo pitanje i nije teško dati. Zaista me raduje ta činjenica, pošto ta moja prisutnost u književnosti traje već pedeset šest godina, još iz srednjoškolskih dana. Kao i većina mladih pesnika u to vreme, pisala sam ljubavne i rodoljubive pesme, ali tek kad sam postala majka i počela pisati za decu, otkrila sam svu lepotu pisanja i čaroliju koju pruža druženje sa decom, kroz emisije na radiju i brojne posete deci u školama, naročito tamo gde su deca prvi put imala priliku da vide i čuju pesnika uživo. Danas, posle toliko godina, često saznam da su i danas, ondašnja deca, njihova deca, i deca njihove dece, verni čitaoci moje poezije i proze, pa se možda u tome odgovor nalazi, a možda kao pisac i trajem kroz njihovo trajanje.

Postoje li određene teme ili motivi koji se konstatno provlače kroz Vaša književna dela, obogaćujući ih dubinom i slojevitošću? 

U poeiziji i prozi za decu, uglavnom pišem o deci: o njihovom dolasku na svet, fazama odrastanja, o svemu što ih okružuje, njihovim radostima, snovima, socijalnim pitanjima, prvim simpatijama i dečijim ljubavima, uvek sa željom da dokučim te tanane niti zanimljive psihologije deteta i njihovog mesta u svetu odraslih.

U prozi za odrasle (kojom se intenzivno bavim već petnaest godina) i teme i motivi su raznovrsni, ali je najčešće u centru pažnje život na selu, posebno položaj žene, uglavnom u teškim i kriznim vremenima, kada je sav teret života i odgovornost za decu i kućno ognjište padao na pleća žene.

Sve su to priče o običnom čoveku u raznim životnim situacijama i pod stegom dveju carevina, kao i drugim sistemima koji su nastajali nakon propalih carevina.

Naravno, u velikom broju priča (koje su veoma zapažene) su i događaji krajem prošlog veka, često autobiografskog karaktera, o bolnim ličnim iskustvima i empatiji prema svima koji su prošli kroz dramatičan ratni period, ranama i ožiljcima koje nikada neće zalečiti.

Povremeno napišem i priču na aktuelne teme ovog neobičnog vremena u svakom smislu, a na moju radost, veoma su zapažene kod urednika i čitalaca.

Једна од најпопуларнијих Ружичиних књига

Vaši radovi su pronašli put do mnogih uglednih književnih časopisa, delujući kao mostovi između Vaše umetničke vizije i šireg čitalačkog kruga. Kako doživljavate ovu interakciju putem različitih medija?

Za vreme velike zajedničke države moje pesme za decu pronašle su svoje mesto u mnogim radijskim emisijama za decu i na stranicama tada značajnih i omiljenih časopisa za decu kao što su: TikTak, Vesela sveska, Modra lasta, Dečije novine, i u svim časopisima za decu u Makedoniji kao i u mnogim dnevnim listovima.

Onda je zbog ratnih okolnosti, zbog kojih sam sa svojom decom prošla kroz bolno iskustvo, u kome je sledilo osamnaest godina bolne tišine, u kojoj nisam napisala ni jedan stih, ni jednu rečenicu, tek 2009. godine, odluka da ponovo počnem pisati pomogla mi je da i mentalno i fizički opstanem.

Nastupio je period intezivnog pisanja i sve što sam napisala naišlo je na divnu reakciju urednika najuglednijih dnevnih novina u Srbiji, kao i u najznačajnijoj književnoj periodici u Srbiji i regionu, kako za odrasle, tako i onoj za decu, na srpskom jeziku i jezicima manjina. Ponosna sam i na lep prijem moje proze kod značajnih urednika Radio Beograda.

Neverovatnu i pozitivnu interakciju sa urednicima različitih medija i u kontaktu uživo s čitalačkom publikom svih uzrasta (posebno sa decom u školama) doživela sam kao novi dolazak na svet, kao novi početak jednog života koji ipak ima smisla, i kao veliki podsticaj i podršku da pišem sve dotle dok imam šta reći, a žarko želim da to na moju radost potraje...

Kako sagledavate koncept ljubavi u savremenom društvu? Možete li podeliti svoje misli o tome, kako ljubav u svim njenim oblicima oblikuje naše međuljudske odnose?

Čini mi se, da je reč ljubav najčešće izgovorena reč, a jedino se reč majka izgovara sa više topline i nežnosti, i to sa punim pravom.

Na reč ljubav, nije nužno da se uvek pomisli na ljubav koja povezuje dve osobe različitog pola (da mi neko ne zameri), nego i na ljubav prema svemu u nama i oko nas. Samo je ljubav prema roditeljima i deci bezuslovna, a za sve ostale oblike ljubavi čovek mora imati uslove, ili priliku da prema nekome, ili nečemu razvije to plemenito osećanje.

Ako volimo naš komšiluk, ili on voli nas, ako volimo cveće i s ljubavlju ga uzgajamo, tu lepotu primete i drugi i uživaju u njoj. Ako volimo svoj grad ili selo u kojem živimo, trudićemo se da damo svoj lični doprinos. Ako volimo svoju zemlju u kojoj živimo,bićemo njeni uzorni žitelji i tako doprineti njenom ugledu i razvoju. Po mom shvatanju, sve to možemo podvesti pod tu lepu reč: LjUBAV.

O  nivou empatije među ljudima u današnjem svetu i načinima njenog unapređenja mogli bismo dugo raspravljati. Kako biste Vi podstakli promene koje bi dovele do veće empatije među ljudima?

Postojanje empatije među ljudima može se posmatrati iz bar dva ugla. Empatija je važno i neophodno osećanje, kako za pojedinca, društvo na mikro i makro planu, tako i na globalnom nivou. Ljudi unutar manje zajednice su osetljiviji i taj osećaj je uglavnom prisutan, kao i spremnost da pomognu jedni drugima.

Ključni problem je na globalnom nivou, gde zbog nedostatka empatije kod moćnih i velikih „igrača“ na svetskoj sceni (kojima je profit jedino važan), pati veliki deo čovečanstva, do te mere, da je sve izvesnije, da će se i ta empatija na mikro planu početi gubiti zbog sve težih uslova za život.

Lično, kao pisac, svojim tekstovima, ili u kontaktu uživo sa publikom svih uzrasta (naročito sa decom) mogu podstaći razmišljanje na tu temu, a što se tiče globalnog problema, zaista sam nemoćna i duboko svesna, da će nedostatak empatije kod onih koji upravljaju svetom, taj svet dovesti na ivicu opstanka...

Podele u društvu postaju sve izraženije, a posledice takvih rascepa su duboko utisnute u našu svakodnevnicu. Kako biste opisali ovaj fenomen i kako smatrate da možemo prevazići podele i ostvariti veću harmoniju?

Od pojave nekog prvog oblika društva, zatim i u svim istorijskim razdobljima, podele su uvek postojale, a što se tiče našeg društva, taj problem je naročito izražen u poslednje tri decenije. Rat u okruženju, raspad zajedničke države, sankcije, tranzicija, izolovanost zemlje na globalnom nivou, a naročito promena političkog sistema, urušili su bazu na kojoj je većina decenijama imala sigurnost, postepeno se gubio srednji stalež, koji danas gotovo ne postoji, tako da su podele sve izraženije.

Mali procenat moćnih i bogatih (koji su znali vešto iskoristiti sankcije, a posebno tranziciju), postaju sve moćniji i doprinose sve većoj eskalaciji podela, do te mere, da se ta osiromašena većina oseća izdanom, razočaranom, a mladi (što je za budućnost društva u svakom smislu veoma pogubno), gube orijentir i nadu da će ikada biti bolje, i svako prema svojim mogućnostima bira kako dalje... Dok sposobni odlaze u svet, a taj svet koristi njihove mentalne i stručne sposobnosti, većina koja ostaje duboko je nezadovoljna životom i često jedan deo krene stranputicom.

Kao pojedinac, s tugom u duši mogu reći: da nemam predlog, niti vidim neku snagu koja bi mogla u dogledno vreme dovesti do neophodnih promena.

Napetosti između različitih društvenih grupa su prisutne više nego ikad, dok je tolerancija postala ključni element suživota. Kakav je Vaš pogled na izgradnju toleratnijeg društva?

Цвеће и књижевност су велике Ружичине љубави

Početkom druge polovine dvadesetog veka bila sam beba, sledile su godine detinjstva, školovanja, sazrevanja, formiranja porodice i aktivnog života u sredini u kojoj sam živela. Naravno, pratila sam i pojave  u zemlji i svetu, gde je uvek bilo raznih napetosti, ali kad je reč o zemlji i društvu gde sada živimo, imam utisak da su te napetosti između različitih grupa veoma izražene, pogotovo onih gde je u pitanju politička netolerancija, i niko se ne pita kako to deluje na mentalno zdravlje običnog čoveka, na mlade koji to prate i sigurno utiče na formiranje njihovog stava o tim pojavama, izraženog negiranja potrebe za međusobnim razumevanjem i većim stepenom tolerancije.

Trenutna situacija je veoma zabrinjavajuća. Podele su toliko izražene, gotovo razorne i opasne, da će ih u dogledno vreme biti teško prevazići, jer su pored unutrašnjih slabosti umešani razni interesi stranih službi koje se bore za pozicioniranje interesa svojih zemalja. Njih je mnogo, nas malo i tako im je lakše manipulisati grupama koje iz nekog svog interesa pristaju na to.

Ipak, mislim da u manjim sredinama, gde se ljudi međusobno poznaju, da postoji veći stepen tolerancije i izražene želje za miran suživot, sa svojim komšijama i na nivou lokalne i šire zajednice gde žive. Lično, srećna sam što upravo u takvoj sredini živim.

Kako tumačite ulogu žena u današnjem društvu i koje prepreke smatrate u njihovom napretku i afirmaciji?

Tokom cele poznate istorije, koliko god je njena uloga bila važna u funkcionisanju porodice, a time i društva (bez obzira koji je period u pitanju), žena je oduvek bila u podređenom položaju i onemogućena da ostvari neke svoje želje i sposobnosti (a takvih žena je bilo...) i samo su retke uspele u tome.

Danas, govoriti na tu temu je veliki izazov i teško bi se moglo dati mišljenje u nekoliko rečenica. U velikom procentu ženske populacije, moglo bi se reći da je žena i dalje ono što je oduvek bila, a onom preostalom delu, prisutna je takva razlika, da je suprotnost čak i svemu što je još u prošlom veku postojalo, da su zbog emancipacije nastale teške posledice za ženu lično, porodicu i budućnost društva uopšte. 

Čast onom delu žena koje su uspele izgraditi karijeru, dokazati da su gotovo u svim oblastima ravnopravne s jačim polom, a pritom biti uzorne majke i voleti porodicu koja je oduvek bila, a treba i dalje da bude osnov svega u nama i oko nas.

Mladi ljudi imaju neizmernu snagu i potencijal da oblikuju budućnost. Koje poruke biste poslali generacijama koje dolaze i kako biste ih inspirisali da se angažuju u pozitivnim promenama?

Pitanje je lepo i zanimljivo, ali mislim da je u vremenu u kojem živimo veoma teško dati pravi odgovor. Istina je da mladi ljudi (kako rekoste) imaju neizmernu snagu i potencijal i u prošlosti su to znali i ispoljiti, kao na primer početkom druge polovine prošlog veka, pa sve do krize pri kraju veka, mladi su zaista svoju energiju i mladost u svakom smislu uložili u izgradnju i razvoj svoje zemlje, radili na pripremi svoje ličnosti za neku bolju i lepšu budućnost. Sve je to bilo lakše, jer je sve bilo uređeno kroz sistem na državnom nivou i svaka je generacija imala svoje organizacije koje su počivale na određenim vrednostima primerenoj uzrasnoj dobi dece i mladih pod nadzorom zaduženih za to.

Danas toga više nema. Gotovo je sve razgrađeno i uništeno, a ono što postoji za mlade, ako je pozitivno, to je skupo i mnogima nedostupno (kao sport, umetnost...), a ono do čega mogu lako doći je samo put u loše oblike ponašanja i na štetu njih samih, a time njihove porodice i društva uopšte. Većina mladih je prepuštena sebi samima, često ulici i drugim lošim uticajima...

Moja poruka bi bila u sledećem: - Vi ste, deco i omladino, budućnost  svojih roditelja (doći će vreme kada ćete vi brinuti o njima), svoja lična  budućnost, i budućnost svojih potomaka, a da bi se za to dostojno pripremili i bili dorasli izazovima koje vas čekaju, učite deco, radite na sebi, naučite kako odabrati prave vrednosti koje će vam pomoći na tom putu, i zaobiđite sve loše što vas okružuje ili vam se nudi u raznim oblicima.

Ружица често слободно време проводи у библиотеци

Koji su Vaši planovi za naredni period, na čemu trenutno radite?

Sve je manje vremena (u svakom smislu) da bih pravila planove za vreme ispred mene, kako iz objektivnih razloga, tako i zbog bolnog iskustva iz jednog perioda mog života, kada su svi planovi za moju porodicu (naročito decu i njihovo akademsko obrazovanje dovedeni u pitanje) za tren nestali i pretvorili se u nešto što se ni u snovima nije moglo zamisliti. Ipak, planiram na kreativnom planu ostvariti još onoliko koliko mi realne okolnosti dopuste.

Trenutno (kao i celog života) posvećena sam porodici (suprugu, našoj deci, deci naše dece), pisanju poezije i proze (i dalje za sve uzraste), povremeno se družim sa ljubiteljima pisane reči svih generacija i često sam u kontaktu s urednicima medija kojima šaljem moje poetske i prozne radove, oni ih rado objave i meni priušte radost i lep osećaj da sam na taj  način stalno u kontaktu s čitaocima bez obzira na kom delu planete žive.

Možda je baš ovde prilika da se zahvalim svim urednicima mnogih medija, a ujedno i Vašoj redakciji, na lepoj saradnji i mogućnosti da kroz ovaj intervju odgovorim na neka važna pitanja iz ugla žene pisca u ovom neobičnom vremenu.

Hvala Vam! S poštovanjem.

Ružica Kljajić

PODELITE OVAJ TEKST NA: