детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ружица Кљајић: Присутност љубави у свему што јесмо

Љубав и срећа - два лица исте приче

Само је љубав према родитељима и деци безусловна, а за све остале облике љубави човек мора имати услове, или прилику да према некоме, или нечему развије то племенито осећање. Ако волимо наш комшилук или он воли нас, ако волимо цвеће и с љубављу га узгајамо, ту лепоту примете и други и уживају у њој. Ако волимо свој град или село у којем живимо, трудићемо се да дамо свој лични допринос. Ако волимо своју земљу у којој живимо, бићемо њени узорни житељи и тако допринети њеном угледу и развоју. По мом схватању, све то можемо подвести под ту лепу реч: ЉУБАВ. - Ружица Кљајић

Биобиблиографију Ружице Кљајић може те прочитаи ОВДЕ или кликом на слику изнад.

Књижевна радионица Кордун
Књижевни ЕСНАФ

Неда Гаврић, Бања Лука - 20.09.2024.

Ваша присутност у књижевности, кроз прозу и поезију за различите узрасте и даље изазива велику пажњу код читалаца. Како бисте описали своје утиске о овом континуираном интересовању?

Тешко је говорити о себи, али одговор на ово питање и није тешко дати. Заиста ме радује та чињеница, пошто та моја присутност у књижевности траје већ педесет шест година, још из средњошколских дана. Као и већина младих песника у то време, писала сам љубавне и родољубиве песме, али тек кад сам постала мајка и почела писати за децу, открила сам сву лепоту писања и чаролију коју пружа дружење са децом, кроз емисије на радију и бројне посете деци у школама, нарочито тамо где су деца први пут имала прилику да виде и чују песника уживо. Данас, после толико година, често сазнам да су и данас, ондашња деца, њихова деца, и деца њихове деце, верни читаоци моје поезије и прозе, па се можда у томе одговор налази, а можда као писац и трајем кроз њихово трајање.

Постоје ли одређене теме или мотиви који се констатно провлаче кроз Ваша књижевна дела, обогаћујући их дубином и слојевитошћу? 

У поеизији и прози за децу, углавном пишем о деци: о њиховом доласку на свет, фазама одрастања, о свему што их окружује, њиховим радостима, сновима, социјалним питањима, првим симпатијама и дечијим љубавима, увек са жељом да докучим те танане нити занимљиве психологије детета и њиховог места у свету одраслих.

У прози за одрасле (којом се интензивно бавим већ петнаест година) и теме и мотиви су разноврсни, али је најчешће у центру пажње живот на селу, посебно положај жене, углавном у тешким и кризним временима, када је сав терет живота и одговорност за децу и кућно огњиште падао на плећа жене.

Све су то приче о обичном човеку у разним животним ситуацијама и под стегом двеју царевина, као и другим системима који су настајали након пропалих царевина.

Наравно, у великом броју прича (које су веома запажене) су и догађаји крајем прошлог века, често аутобиографског карактера, о болним личним искуствима и емпатији према свима који су прошли кроз драматичан ратни период, ранама и ожиљцима које никада неће залечити.

Повремено напишем и причу на актуелне теме овог необичног времена у сваком смислу, а на моју радост, веома су запажене код уредника и читалаца.

Једна од најпопуларнијих Ружичиних књига

Ваши радови су пронашли пут до многих угледних књижевних часописа, делујући као мостови између Ваше уметничке визије и ширег читалачког круга. Како доживљавате ову интеракцију путем различитих медија?

За време велике заједничке државе моје песме за децу пронашле су своје место у многим радијским емисијама за децу и на страницама тада значајних и омиљених часописа за децу као што су: ТикТак, Весела свеска, Модра ласта, Дечије новине, и у свим часописима за децу у Македонији као и у многим дневним листовима.

Онда је због ратних околности, због којих сам са својом децом прошла кроз болно искуство, у коме је следило осамнаест година болне тишине, у којој нисам написала ни један стих, ни једну реченицу, тек 2009. године, одлука да поново почнем писати помогла ми је да и ментално и физички опстанем.

Наступио је период интезивног писања и све што сам написала наишло је на дивну реакцију уредника најугледнијих дневних новина у Србији, као и у најзначајнијој књижевној периодици у Србији и региону, како за одрасле, тако и оној за децу, на српском језику и језицима мањина. Поносна сам и на леп пријем моје прозе код значајних уредника Радио Београда.

Невероватну и позитивну интеракцију са уредницима различитих медија и у контакту уживо с читалачком публиком свих узраста (посебно са децом у школама) доживела сам као нови долазак на свет, као нови почетак једног живота који ипак има смисла, и као велики подстицај и подршку да пишем све дотле док имам шта рећи, а жарко желим да то на моју радост потраје...

Како сагледавате концепт љубави у савременом друштву? Можете ли поделити своје мисли о томе, како љубав у свим њеним облицима обликује наше међуљудске односе?

Чини ми се, да је реч љубав најчешће изговорена реч, а једино се реч мајка изговара са више топлине и нежности, и то са пуним правом.

На реч љубав, није нужно да се увек помисли на љубав која повезује две особе различитог пола (да ми неко не замери), него и на љубав према свему у нама и око нас. Само је љубав према родитељима и деци безусловна, а за све остале облике љубави човек мора имати услове, или прилику да према некоме, или нечему развије то племенито осећање.

Ако волимо наш комшилук, или он воли нас, ако волимо цвеће и с љубављу га узгајамо, ту лепоту примете и други и уживају у њој. Ако волимо свој град или село у којем живимо, трудићемо се да дамо свој лични допринос. Ако волимо своју земљу у којој живимо,бићемо њени узорни житељи и тако допринети њеном угледу и развоју. По мом схватању, све то можемо подвести под ту лепу реч: ЉУБАВ.

О  нивоу емпатије међу људима у данашњем свету и начинима њеног унапређења могли бисмо дуго расправљати. Како бисте Ви подстакли промене које би довеле до веће емпатије међу људима?

Постојање емпатије међу људима може се посматрати из бар два угла. Емпатија је важно и неопходно осећање, како за појединца, друштво на микро и макро плану, тако и на глобалном нивоу. Људи унутар мање заједнице су осетљивији и тај осећај је углавном присутан, као и спремност да помогну једни другима.

Кључни проблем је на глобалном нивоу, где због недостатка емпатије код моћних и великих „играча“ на светској сцени (којима је профит једино важан), пати велики део човечанства, до те мере, да је све извесније, да ће се и та емпатија на микро плану почети губити због све тежих услова за живот.

Лично, као писац, својим текстовима, или у контакту уживо са публиком свих узраста (нарочито са децом) могу подстаћи размишљање на ту тему, а што се тиче глобалног проблема, заиста сам немоћна и дубоко свесна, да ће недостатак емпатије код оних који управљају светом, тај свет довести на ивицу опстанка...

Поделе у друштву постају све израженије, а последице таквих расцепа су дубоко утиснуте у нашу свакодневницу. Како бисте описали овај феномен и како сматрате да можемо превазићи поделе и остварити већу хармонију?

Од појаве неког првог облика друштва, затим и у свим историјским раздобљима, поделе су увек постојале, а што се тиче нашег друштва, тај проблем је нарочито изражен у последње три деценије. Рат у окружењу, распад заједничке државе, санкције, транзиција, изолованост земље на глобалном нивоу, а нарочито промена политичког система, урушили су базу на којој је већина деценијама имала сигурност, постепено се губио средњи сталеж, који данас готово не постоји, тако да су поделе све израженије.

Мали проценат моћних и богатих (који су знали вешто искористити санкције, а посебно транзицију), постају све моћнији и доприносе све већој ескалацији подела, до те мере, да се та осиромашена већина осећа изданом, разочараном, а млади (што је за будућност друштва у сваком смислу веома погубно), губе оријентир и наду да ће икада бити боље, и свако према својим могућностима бира како даље... Док способни одлазе у свет, а тај свет користи њихове менталне и стручне способности, већина која остаје дубоко је незадовољна животом и често један део крене странпутицом.

Као појединац, с тугом у души могу рећи: да немам предлог, нити видим неку снагу која би могла у догледно време довести до неопходних промена.

Напетости између различитих друштвених група су присутне више него икад, док је толеранција постала кључни елемент суживота. Какав је Ваш поглед на изградњу толератнијег друштва?

Цвеће и књижевност су велике Ружичине љубави

Почетком друге половине двадесетог века била сам беба, следиле су године детињства, школовања, сазревања, формирања породице и активног живота у средини у којој сам живела. Наравно, пратила сам и појаве  у земљи и свету, где је увек било разних напетости, али кад је реч о земљи и друштву где сада живимо, имам утисак да су те напетости између различитих група веома изражене, поготово оних где је у питању политичка нетолеранција, и нико се не пита како то делује на ментално здравље обичног човека, на младе који то прате и сигурно утиче на формирање њиховог става о тим појавама, израженог негирања потребе за међусобним разумевањем и већим степеном толеранције.

Тренутна ситуација је веома забрињавајућа. Поделе су толико изражене, готово разорне и опасне, да ће их у догледно време бити тешко превазићи, јер су поред унутрашњих слабости умешани разни интереси страних служби које се боре за позиционирање интереса својих земаља. Њих је много, нас мало и тако им је лакше манипулисати групама које из неког свог интереса пристају на то.

Ипак, мислим да у мањим срединама, где се људи међусобно познају, да постоји већи степен толеранције и изражене жеље за миран суживот, са својим комшијама и на нивоу локалне и шире заједнице где живе. Лично, срећна сам што управо у таквој средини живим.

Како тумачите улогу жена у данашњем друштву и које препреке сматрате у њиховом напретку и афирмацији?

Током целе познате историје, колико год је њена улога била важна у функционисању породице, а тиме и друштва (без обзира који је период у питању), жена је одувек била у подређеном положају и онемогућена да оствари неке своје жеље и способности (а таквих жена је било...) и само су ретке успеле у томе.

Данас, говорити на ту тему је велики изазов и тешко би се могло дати мишљење у неколико реченица. У великом проценту женске популације, могло би се рећи да је жена и даље оно што је одувек била, а оном преосталом делу, присутна је таква разлика, да је супротност чак и свему што је још у прошлом веку постојало, да су због еманципације настале тешке последице за жену лично, породицу и будућност друштва уопште. 

Част оном делу жена које су успеле изградити каријеру, доказати да су готово у свим областима равноправне с јачим полом, а притом бити узорне мајке и волети породицу која је одувек била, а треба и даље да буде основ свега у нама и око нас.

Млади људи имају неизмерну снагу и потенцијал да обликују будућност. Које поруке бисте послали генерацијама које долазе и како бисте их инспирисали да се ангажују у позитивним променама?

Питање је лепо и занимљиво, али мислим да је у времену у којем живимо веома тешко дати прави одговор. Истина је да млади људи (како рекосте) имају неизмерну снагу и потенцијал и у прошлости су то знали и испољити, као на пример почетком друге половине прошлог века, па све до кризе при крају века, млади су заиста своју енергију и младост у сваком смислу уложили у изградњу и развој своје земље, радили на припреми своје личности за неку бољу и лепшу будућност. Све је то било лакше, јер је све било уређено кроз систем на државном нивоу и свака је генерација имала своје организације које су почивале на одређеним вредностима примереној узрасној доби деце и младих под надзором задужених за то.

Данас тога више нема. Готово је све разграђено и уништено, а оно што постоји за младе, ако је позитивно, то је скупо и многима недоступно (као спорт, уметност...), а оно до чега могу лако доћи је само пут у лоше облике понашања и на штету њих самих, а тиме њихове породице и друштва уопште. Већина младих је препуштена себи самима, често улици и другим лошим утицајима...

Моја порука би била у следећем: - Ви сте, децо и омладино, будућност  својих родитеља (доћи ће време када ћете ви бринути о њима), своја лична  будућност, и будућност својих потомака, а да би се за то достојно припремили и били дорасли изазовима које вас чекају, учите децо, радите на себи, научите како одабрати праве вредности које ће вам помоћи на том путу, и заобиђите све лоше што вас окружује или вам се нуди у разним облицима.

Ружица често слободно време проводи у библиотеци

Који су Ваши планови за наредни период, на чему тренутно радите?

Све је мање времена (у сваком смислу) да бих правила планове за време испред мене, како из објективних разлога, тако и због болног искуства из једног периода мог живота, када су сви планови за моју породицу (нарочито децу и њихово академско образовање доведени у питање) за трен нестали и претворили се у нешто што се ни у сновима није могло замислити. Ипак, планирам на креативном плану остварити још онолико колико ми реалне околности допусте.

Тренутно (као и целог живота) посвећена сам породици (супругу, нашој деци, деци наше деце), писању поезије и прозе (и даље за све узрасте), повремено се дружим са љубитељима писане речи свих генерација и често сам у контакту с уредницима медија којима шаљем моје поетске и прозне радове, они их радо објаве и мени приуште радост и леп осећај да сам на тај  начин стално у контакту с читаоцима без обзира на ком делу планете живе.

Можда је баш овде прилика да се захвалим свим уредницима многих медија, а уједно и Вашој редакцији, на лепој сарадњи и могућности да кроз овај интервју одговорим на нека важна питања из угла жене писца у овом необичном времену.

Хвала Вам! С поштовањем.

Ружица Кљајић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: