detalj slike: KRK Art dizajn

OD „KOLONE“,DO BRANKOVOG MOSTA

- Rajka! Rajka!

- Uh, Bože! Gde sam ja to? - Skoro zavapi mlada žena.

- U krevetu si! Šta ti je, zaboga!?

- Što pitaš?

- Pa, toliko si u snu vikala, da sam te morao probuditi.

- Rajka! Rajka! Budi se!

- Šta je bilo? - upita Rajka, dižući glavu s jastuka.

- Pitaš, šta! Samo što sam zaspao, a ti s tom vikom. Kako ću sutra na posao!?

- Rajka! Rajka! Prestani već jednom!

- Šta ti ovdje radiš? Nisam u tvojoj sobi.

- Nisi. Al' i tamo sam te čuo.

- Pa, šta više mogu da učinim? - upita žena.

- Prestani da sanjaš te tvoje snove!

- Moje snove!? - s užasom, i sa suzama na licu, upita Rajka.

- Šta se čudiš!? Nisu valjda moji!?

- Ne znam čiji su. Sanjam ih, al' to nisu moji snovi. I, to tvoje buđenje boli. Ruka ti je teška.

- Ne mogu više podneti tvoje urlanje svake noći. Ujutro odlazi iz mog stana, - zapo-vedi muškarac.

- Kuda?

- Bilo kuda. Možeš tamo, odakle si i došla.

- Venčani smo...

- Ako smo! To meni ništa ne znači. Hoću mirno da spavam. Stan je moj, i u njega si donela samo te snove, o kojima ništa ne znam, a i ne zanimaju me.

***

- Dobro jutro. Jeste li se naspavali?

- Dobro jutro. Gde se nalazim? - podižući teške kapke, i tihim glasom, obrati se mlada žena lekaru, koji sede na ivicu kreveta.

- U bolnici. Sinoć su vas dovezli.

- Ne sećam se.

- Bili ste pod dejstvom jakih sedativa. Znate li nešto o tome?

- Da. Juče, oko podne, popila sam nekoliko pilula za smirenje. Bilo me strah njego-vog povratka.

- Čijeg povratka?

-Moga muža. Venčali smo se pre četiri dana, ali, treće noći mi je naredio da odem iz njegovog stana.

- Zbog čega?

- Zbog snova.

- O tome ćemo sutra. Danas se odmarajte, a imate i posetu. Neko želi da vas vidi.

- Ne znam ko bi to mogao biti?

- Neko ko vam je pomogao.

***

- Dobar dan, Rajka. Ime znam iz dokumenata koje smo našli u vašoj torbi.

Rajka je zbunjeno gledala u mladog policajca, koji joj pruži ruku, uz reči:

- Ja sam Ranko. Kolega Marko i ja sinoć smo vas dovezli ovde, i vidim da vas paze.

- Da. Vrlo su ljubazni.

- Pošao sam na dužnost, pa svratih da vidim kako ste? Kad budete bolje, navratio bih opet, ako se slažete?

- Samo dođite. I hvala vam.

***

Kroz dva dana, pojavi se Ranko s buketom cveća, kome se Rajka obradova, ali, uz suze na licu.

- Da sam znao da će vas rastužiti, ne bih ga doneo.

- Oprostite zbog suza. One su, u neku ruku, i suze radosti, jer mi prvi put neko daru-je cveće. Život je čudan. Ležim u bolnici, i cveće od službenog lica.

- Vidite da sam u civilnom odelu, i došao sam da vidim jeste li danas bolje? Napo-lju je divno vreme, pa ako želite, da prošetamo u krugu bolnice. Siguran sam da će vam prijati, a i vaš lekar se složio s tim.

- Hvala. Dobro će doći mojim nogama. A i duši...

- Samo polako. I, bićete sigurniji ako me uzmete pod ruku.

U toku šetnje, tišinu prekide Rankovo pitanje:

- Znate li koliko ćete ostati u bolnici?

- Doktor reče, još neko vreme. Da vidimo, šta s mojim snovima? Moram prestati sanjati. Inače...

Kad sedoše na klupu, Ranko reče:

- Ako bi vam pomoglo, i ako želite, rado ću vas saslušati.

- Kad je sve počelo, iako sam bila dete, svega se sećam. Ali, nikad, i nikom nisam ispričala tragediju moje porodice, jer to nikog nije zanimalo.

- Mene zanima. Recite koliko možete, i koliko želite.

Živeli smo u Okučanima. Tata je već '90 - te ostao bez posla. Kad mu je jedan prija-telj rekao da se skloni s porodicom, otišli smo u Liku, kod bake i deke, čije je selo bilo daleko od varoši, a kuća u blizini velike šume.

Jednog dana, tata me odveo lekaru. Kad smo se vratili, nisam odmah ušla u kuću, jer sam prišla kuci, koja je nepomično ležala pred kućnim vratima. Tata je u kući zate-kao nešto, što nije želeo da vidim, već me odmah odveo do prvih, prilično udaljenih komšija, a on se s nekim ljudima vratio i sahranio baku, deku, mamu, i mog mlađeg brata. Kasnije sam čula, da su tog dana, pobijene još neke porodice iz tog kraja. Kod komšija sam i ostala, a tata bi, kad dobije dopust, dolazio da me vidi.

Kad je počela „Oluja“, došao je po mene, pa smo, kao i ostali, krenuli u dugoj kolo-ni prema Srbiji. Po nama su iz aviona padale bombe. Jedna od njih ubila je i mog oca.

Posle duge, i teške tišine, Ranko upita:

A, od „Oluje“, pa do Brankovog mosta, gde ste bili?

- Bilo me svugde, i nigde nije bilo lako. Pokušala sam da bar nešto zaboravim, ali nisam uspela. Najteže je noću, kad počnu ti snovi. Zbog njih me i muž isterao iz kuće. Tad sam i odlučila da okončam patnju i...

- A, zašto baš, Brankov most?

- Moja majka je iz njegovog kraja. Mnogo, i s ljubavlju mi je pričala o njihovom zavi-čaju. Od detinjstva sam čitala njegova dela, i želela da studiram književnost. Godina-ma moju porodicu i tu želju nosim u srcu, i, kad onog dana nisam znala gde da krenem, to mi se učinilo kao nešto najbliže. Činilo mi se, da ću tu naći moju porodicu, Branka, i sve njegove junake koje sam volela.

- Imamo slična imena, al' vaše je lepše.

- Hvala. Dala mi ga mama, zbog tate. Kad sam se rodila, bio je toliko srećan da je uzviknuo:

- Hvala ti, Branka! A i tebi, Bože! Osećam se, kao da sam u raju!

- E, onda će se zvati Rajka - rekla je mama, i tako dobih ime, mada, kao što vidite, mojživot, i raj...

- Znate, Rajka, vašu nesreću je teško porediti bilo s čijom, ali, svi mi imamo svo-je nesreće. I moju porodicu, kroz generacije, prati zla sudbina. Na početku Drugog svetskog rata, moj deda po ocu, izbegao je sa svojom braćom iz Prizrena u Kraljevo. Roditelje, koji nisu želeli napustiti kuću, pobili su balisti. Srećom, kuća je bila nova i lepa, pa je nisu zapalili, nego se u nju uselio prvi komšija.

Kad se rat završio, deda je bio jedan od retkih koji su se vratili u svoj grad. Tu se oženio, dobio mog oca, a u toj kući i ja sam rođen. Braća od mog dede su ostala u Kralje-vu, pa, kad smo '99-te, morali napustiti vekovno ognjište, imali smo gde glavu skloni-ti. Snalazimo se svakojako da nastavimo život, tugujući za svojima, kojima ni na grob ne možemo otići. Zbog priča koje mi je pričao, i njegove hrabrosti, mnogo sam voleo dedu, koga su '97. godine, na ulici presreli nepoznati mladići, i na smrt pretukli. Nažalost, nije uspeo izbeći sudbinu svojih roditelja.

Kao što vidite, Rajka, svi smo mi imali svoje Oluje i svoje Kolone, koje se stalno ponavljaju, vraćaju, i tako, u nedogled...

Priču je objavila POLITIKA 14.8. 2011.g.

PODELITE OVAJ TEKST NA: