О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ОД „КОЛОНЕ“, ДО БРАНКОВОГ МОСТА

Ружица Кљајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОД „КОЛОНЕ“,ДО БРАНКОВОГ МОСТА



- Рајка! Рајка!
- Ух, Боже! Где сам ја то? - Скоро завапи млада жена.
- У кревету си! Шта ти је, забога!?
- Што питаш?
- Па, толико си у сну викала, да сам те морао пробудити.

- Рајка! Рајка! Буди се!
- Шта је било? - упита Рајка, дижући главу с јастука.
- Питаш, шта! Само што сам заспао, а ти с том виком. Како ћу сутра на посао!?

- Рајка! Рајка! Престани већ једном!
- Шта ти овдје радиш? Нисам у твојој соби.
- Ниси. Ал' и тамо сам те чуо.
- Па, шта више могу да учиним? - упита жена.
- Престани да сањаш те твоје снове!
- Моје снове!? - с ужасом, и са сузама на лицу, упита Рајка.
- Шта се чудиш!? Нису ваљда моји!?
- Не знам чији су. Сањам их, ал' то нису моји снови. И, то твоје буђење боли. Рука ти је тешка.
- Не могу више поднети твоје урлање сваке ноћи. Ујутро одлази из мог стана, - запо-веди мушкарац.
- Куда?
- Било куда. Можеш тамо, одакле си и дошла.
- Венчани смо...
- Ако смо! То мени ништа не значи. Хоћу мирно да спавам. Стан је мој, и у њега си донела само те снове, о којима ништа не знам, а и не занимају ме.



***


- Добро јутро. Јесте ли се наспавали?
- Добро јутро. Где се налазим? - подижући тешке капке, и тихим гласом, обрати се млада жена лекару, који седе на ивицу кревета.
- У болници. Синоћ су вас довезли.
- Не сећам се.
- Били сте под дејством јаких седатива. Знате ли нешто о томе?
- Да. Јуче, око подне, попила сам неколико пилула за смирење. Било ме страх њего-вог повратка.
- Чијег повратка?
-Мога мужа. Венчали смо се пре четири дана, али, треће ноћи ми је наредио да одем из његовог стана.
- Због чега?
- Због снова.
- О томе ћемо сутра. Данас се одмарајте, а имате и посету. Неко жели да вас види.
- Не знам ко би то могао бити?
- Неко ко вам је помогао.



***


- Добар дан, Рајка. Име знам из докумената које смо нашли у вашој торби.
Рајка је збуњено гледала у младог полицајца, који јој пружи руку, уз речи:
- Ја сам Ранко. Колега Марко и ја синоћ смо вас довезли овде, и видим да вас пазе.
- Да. Врло су љубазни.
- Пошао сам на дужност, па свратих да видим како сте? Кад будете боље, навратио бих опет, ако се слажете?
- Само дођите. И хвала вам.



***


Кроз два дана, појави се Ранко с букетом цвећа, коме се Рајка обрадова, али, уз сузе на лицу.
- Да сам знао да ће вас растужити, не бих га донео.
- Опростите због суза. Оне су, у неку руку, и сузе радости, јер ми први пут неко дару-је цвеће. Живот је чудан. Лежим у болници, и цвеће од службеног лица.
- Видите да сам у цивилном оделу, и дошао сам да видим јесте ли данас боље? Напо-љу је дивно време, па ако желите, да прошетамо у кругу болнице. Сигуран сам да ће вам пријати, а и ваш лекар се сложио с тим.
- Хвала. Добро ће доћи мојим ногама. А и души...
- Само полако. И, бићете сигурнији ако ме узмете под руку.
У току шетње, тишину прекиде Ранково питање:
- Знате ли колико ћете остати у болници?
- Доктор рече, још неко време. Да видимо, шта с мојим сновима? Морам престати сањати. Иначе...
Кад седоше на клупу, Ранко рече:
- Ако би вам помогло, и ако желите, радо ћу вас саслушати.
- Кад је све почело, иако сам била дете, свега се сећам. Али, никад, и ником нисам испричала трагедију моје породице, јер то никог није занимало.
- Мене занима. Реците колико можете, и колико желите.

Живели смо у Окучанима. Тата је већ '90 - те остао без посла. Кад му је један прија-тељ рекао да се склони с породицом, отишли смо у Лику, код баке и деке, чије је село било далеко од вароши, а кућа у близини велике шуме.
Једног дана, тата ме одвео лекару. Кад смо се вратили, нисам одмах ушла у кућу, јер сам пришла куци, која је непомично лежала пред кућним вратима. Тата је у кући зате-као нешто, што није желео да видим, већ ме одмах одвео до првих, прилично удаљених комшија, а он се с неким људима вратио и сахранио баку, деку, маму, и мог млађег брата. Касније сам чула, да су тог дана, побијене још неке породице из тог краја. Код комшија сам и остала, а тата би, кад добије допуст, долазио да ме види.
Кад је почела „Олуја“, дошао је по мене, па смо, као и остали, кренули у дугој коло-ни према Србији. По нама су из авиона падале бомбе. Једна од њих убила је и мог оца.
После дуге, и тешке тишине, Ранко упита:
А, од „Олује“, па до Бранковог моста, где сте били?
- Било ме свугде, и нигде није било лако. Покушала сам да бар нешто заборавим, али нисам успела. Најтеже је ноћу, кад почну ти снови. Због њих ме и муж истерао из куће. Тад сам и одлучила да окончам патњу и...
- А, зашто баш, Бранков мост?
- Моја мајка је из његовог краја. Много, и с љубављу ми је причала о њиховом зави-чају. Од детињства сам читала његова дела, и желела да студирам књижевност. Година-ма моју породицу и ту жељу носим у срцу, и, кад оног дана нисам знала где да кренем, то ми се учинило као нешто најближе. Чинило ми се, да ћу ту наћи моју породицу, Бранка, и све његове јунаке које сам волела.
- Имамо слична имена, ал' ваше је лепше.
- Хвала. Дала ми га мама, због тате. Кад сам се родила, био је толико срећан да је узвикнуо:
- Хвала ти, Бранка! А и теби, Боже! Осећам се, као да сам у рају!
- Е, онда ће се звати Рајка - рекла је мама, и тако добих име, мада, као што видите, мојживот, и рај...
- Знате, Рајка, вашу несрећу је тешко поредити било с чијом, али, сви ми имамо сво-је несреће. И моју породицу, кроз генерације, прати зла судбина. На почетку Другог светског рата, мој деда по оцу, избегао је са својом браћом из Призрена у Краљево. Родитеље, који нису желели напустити кућу, побили су балисти. Срећом, кућа је била нова и лепа, па је нису запалили, него се у њу уселио први комшија.
Кад се рат завршио, деда је био један од ретких који су се вратили у свој град. Ту се оженио, добио мог оца, а у тој кући и ја сам рођен. Браћа од мог деде су остала у Краље-ву, па, кад смо '99-те, морали напустити вековно огњиште, имали смо где главу склони-ти. Сналазимо се свакојако да наставимо живот, тугујући за својима, којима ни на гроб не можемо отићи. Због прича које ми је причао, и његове храбрости, много сам волео деду, кога су '97. године, на улици пресрели непознати младићи, и на смрт претукли. Нажалост, није успео избећи судбину својих родитеља.
Као што видите, Рајка, сви смо ми имали своје Олује и своје Колоне, које се стално понављају, враћају, и тако, у недоглед...


Причу је објавила ПОЛИТИКА 14.8. 2011.г.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"