|
|
ОД „КОЛОНЕ“, ДО БРАНКОВОГ МОСТА | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ОД „КОЛОНЕ“,ДО БРАНКОВОГ МОСТА
- Рајка! Рајка!- Ух, Боже! Где сам ја то? - Скоро завапи млада жена.- У кревету си! Шта ти је, забога!?- Што питаш?- Па, толико си у сну викала, да сам те морао пробудити.
- Рајка! Рајка! Буди се!- Шта је било? - упита Рајка, дижући главу с јастука.- Питаш, шта! Само што сам заспао, а ти с том виком. Како ћу сутра на посао!?
- Рајка! Рајка! Престани већ једном!- Шта ти овдје радиш? Нисам у твојој соби.- Ниси. Ал' и тамо сам те чуо.- Па, шта више могу да учиним? - упита жена. - Престани да сањаш те твоје снове!- Моје снове!? - с ужасом, и са сузама на лицу, упита Рајка.- Шта се чудиш!? Нису ваљда моји!?- Не знам чији су. Сањам их, ал' то нису моји снови. И, то твоје буђење боли. Рука ти је тешка.- Не могу више поднети твоје урлање сваке ноћи. Ујутро одлази из мог стана, - запо-веди мушкарац.- Куда?- Било куда. Можеш тамо, одакле си и дошла.- Венчани смо...- Ако смо! То мени ништа не значи. Хоћу мирно да спавам. Стан је мој, и у њега си донела само те снове, о којима ништа не знам, а и не занимају ме.
***
- Добро јутро. Јесте ли се наспавали?- Добро јутро. Где се налазим? - подижући тешке капке, и тихим гласом, обрати се млада жена лекару, који седе на ивицу кревета.- У болници. Синоћ су вас довезли.- Не сећам се.- Били сте под дејством јаких седатива. Знате ли нешто о томе?- Да. Јуче, око подне, попила сам неколико пилула за смирење. Било ме страх њего-вог повратка.- Чијег повратка?-Мога мужа. Венчали смо се пре четири дана, али, треће ноћи ми је наредио да одем из његовог стана.- Због чега?- Због снова.- О томе ћемо сутра. Данас се одмарајте, а имате и посету. Неко жели да вас види.- Не знам ко би то могао бити?- Неко ко вам је помогао.
***
- Добар дан, Рајка. Име знам из докумената које смо нашли у вашој торби.Рајка је збуњено гледала у младог полицајца, који јој пружи руку, уз речи:- Ја сам Ранко. Колега Марко и ја синоћ смо вас довезли овде, и видим да вас пазе.- Да. Врло су љубазни.- Пошао сам на дужност, па свратих да видим како сте? Кад будете боље, навратио бих опет, ако се слажете?- Само дођите. И хвала вам.
***
Кроз два дана, појави се Ранко с букетом цвећа, коме се Рајка обрадова, али, уз сузе на лицу.- Да сам знао да ће вас растужити, не бих га донео.- Опростите због суза. Оне су, у неку руку, и сузе радости, јер ми први пут неко дару-је цвеће. Живот је чудан. Лежим у болници, и цвеће од службеног лица.- Видите да сам у цивилном оделу, и дошао сам да видим јесте ли данас боље? Напо-љу је дивно време, па ако желите, да прошетамо у кругу болнице. Сигуран сам да ће вам пријати, а и ваш лекар се сложио с тим.- Хвала. Добро ће доћи мојим ногама. А и души...- Само полако. И, бићете сигурнији ако ме узмете под руку.У току шетње, тишину прекиде Ранково питање:- Знате ли колико ћете остати у болници?- Доктор рече, још неко време. Да видимо, шта с мојим сновима? Морам престати сањати. Иначе...Кад седоше на клупу, Ранко рече:- Ако би вам помогло, и ако желите, радо ћу вас саслушати.- Кад је све почело, иако сам била дете, свега се сећам. Али, никад, и ником нисам испричала трагедију моје породице, јер то никог није занимало.- Мене занима. Реците колико можете, и колико желите.
Живели смо у Окучанима. Тата је већ '90 - те остао без посла. Кад му је један прија-тељ рекао да се склони с породицом, отишли смо у Лику, код баке и деке, чије је село било далеко од вароши, а кућа у близини велике шуме.Једног дана, тата ме одвео лекару. Кад смо се вратили, нисам одмах ушла у кућу, јер сам пришла куци, која је непомично лежала пред кућним вратима. Тата је у кући зате-као нешто, што није желео да видим, већ ме одмах одвео до првих, прилично удаљених комшија, а он се с неким људима вратио и сахранио баку, деку, маму, и мог млађег брата. Касније сам чула, да су тог дана, побијене још неке породице из тог краја. Код комшија сам и остала, а тата би, кад добије допуст, долазио да ме види.Кад је почела „Олуја“, дошао је по мене, па смо, као и остали, кренули у дугој коло-ни према Србији. По нама су из авиона падале бомбе. Једна од њих убила је и мог оца.После дуге, и тешке тишине, Ранко упита:А, од „Олује“, па до Бранковог моста, где сте били?- Било ме свугде, и нигде није било лако. Покушала сам да бар нешто заборавим, али нисам успела. Најтеже је ноћу, кад почну ти снови. Због њих ме и муж истерао из куће. Тад сам и одлучила да окончам патњу и...- А, зашто баш, Бранков мост?- Моја мајка је из његовог краја. Много, и с љубављу ми је причала о њиховом зави-чају. Од детињства сам читала његова дела, и желела да студирам књижевност. Година-ма моју породицу и ту жељу носим у срцу, и, кад оног дана нисам знала где да кренем, то ми се учинило као нешто најближе. Чинило ми се, да ћу ту наћи моју породицу, Бранка, и све његове јунаке које сам волела.- Имамо слична имена, ал' ваше је лепше.- Хвала. Дала ми га мама, због тате. Кад сам се родила, био је толико срећан да је узвикнуо:- Хвала ти, Бранка! А и теби, Боже! Осећам се, као да сам у рају!- Е, онда ће се звати Рајка - рекла је мама, и тако добих име, мада, као што видите, мојживот, и рај...- Знате, Рајка, вашу несрећу је тешко поредити било с чијом, али, сви ми имамо сво-је несреће. И моју породицу, кроз генерације, прати зла судбина. На почетку Другог светског рата, мој деда по оцу, избегао је са својом браћом из Призрена у Краљево. Родитеље, који нису желели напустити кућу, побили су балисти. Срећом, кућа је била нова и лепа, па је нису запалили, него се у њу уселио први комшија.Кад се рат завршио, деда је био један од ретких који су се вратили у свој град. Ту се оженио, добио мог оца, а у тој кући и ја сам рођен. Браћа од мог деде су остала у Краље-ву, па, кад смо '99-те, морали напустити вековно огњиште, имали смо где главу склони-ти. Сналазимо се свакојако да наставимо живот, тугујући за својима, којима ни на гроб не можемо отићи. Због прича које ми је причао, и његове храбрости, много сам волео деду, кога су '97. године, на улици пресрели непознати младићи, и на смрт претукли. Нажалост, није успео избећи судбину својих родитеља.Као што видите, Рајка, сви смо ми имали своје Олује и своје Колоне, које се стално понављају, враћају, и тако, у недоглед...
Причу је објавила ПОЛИТИКА 14.8. 2011.г.
|