detalj slike: KRK Art dizajn

ROMANSIRANI TRENUTAK ISTINE

Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti.

                                                                                         Halil Džubran

- Znaš,  voleo bih da napišem roman o nama,  ako se složiš!

- Roman, ha,ha...ti ovo smatraš vrednim romanesknog sadržaja – smejala se Maria Pia Bisinjani.

Zašto ne, odgovorio je odlučno...što se mene, tiče, bar, a ako ti ovo smatraš prolaznom avanturom, onda razumem tvoj stav koji pokazuje da  ti sve ovo znači tako malo – dodao je gotovo uvređeno.

Ona je zaćutala. Ponekad bi se velika senka planine neprimetno  smestila između njih.

Kakav roman, kakva literatura, ovo je stvar strasti i tako treba da ostane. Uostalom, za roman su potrebni preozbiljni sadržaji, duboka životna drama i nešto nalik na velike romaneskne ljubavi. Ovo je nešto što se tek začinje, što i ne znam šta je - dodala je.

Gledao je u nju podozrivo.

-U redu, znam šta sam ja tebi, jedan hir  više i šta tu ima da se kaže. Ali, draga moja, ti očigledno ne znaš šta si ti meni. I ja u svoje ime govorim kad pominjem roman, valjda kao romanopisac ponešto znam o tome.

          Njegov glas poprimao je nijansu sive, resku boju ljutnje, gorčine. Osetila je to, htela je da ga smiri.

Uhvatila ga je za ruku.

- Ako smem da primetim, znam i ja ponešto o romanima, a naročito o ljubavi i strasti. Iz tih pobuda sam to rekla. Ne zato što moja ljubav nije dovoljna već zato što roman kao ozbiljna umetnička forma zahteva mnogo šira tematska  područja, dramatičnije sadržaje. Sem toga, ono što ćeš ti prožet dubokom strašću napisati, neko će čitati  samo kao običan tekst i možda se podsmehnuti toj usijanoj misli, toj ljubavnoj zanesenosti i tako će tvoja najintimnija i najčistija osećanja biti obesvećena. A osim toga, ima nešto još gore, misliš li da ćeš tu količinu emocija uspeti adekvatno  da verbalizuješ i sačuvaš ih. Neće li reči nužno umanjiti njihov stvarni  sadržaj?

Pokušavaš da se izvadiš, da zamaskiraš početni smisao da naša veza nije dostojna literarne večnosti. Naravno, da bih uspeo realistično  da pokažem ono što osećam, zar sumnjaš u to?

 Ne, ne sumnjam. Znam, uradio bi to vrlo uspešno. Međutim, nije problem u tome. Ko još čita realističnu literaturu. Zar uopšte ikoga još može da uzbudi priča o ljubavi između muškarca i žene kad su na sceni isto polne ljubavi, perverzne priče, internetske ljubavi i slično. Današnji svet privlači samo ono što je incidentno.

Pa, znaš, ako baš hoćemo da budemo „realistični“ ovo i nije obična priča između muškarca i žene već priča o mlađem muškarcu i starijoj ženi koja je uz to još i u braku, zar ne?

Da, hvala što me podsećaš na godine, to nikako ne zaboravljam, a ti ne zaboravi da si me ti izabrao, možda baš i zbog te činjenice. Dakle, ako hoćeš roman, znaš da moraš maksimalno raditi na oneobičavanju forme, napisano je na tone romana, kao što znaš, moraš biti nov u nečemu da bi se delo pamtilo. A naša realna situacija je danas gotovo svakodnevna pojava, sve su češće takve veze, te to neće biti naročit  mamac za čitaoca. Moraš izmisliti nešto eksplicitnije.

 Opet se šalila na njihov račun, a pomalo i ozbiljno govorila.

Bojan je to osetio i nastavio provokativnim tonom:

Dobro, ako je tako,  možda bih roman mogao početi, recimo ovako: Poznati italijanski naučnik , taj i taj, jutros je iznenada preminuo od srčane kapi nakon  što mu je poštar uručio pošiljku...U razvoju sižea čitalac bi saznao da je poštar doneo CD  sa pornografskim sadržajem njegove supruge, te i te i dotičnog pisca koji ju je ovekovečio u svom delu. Da li je ovo dobar mamac za čitaoca, ovo bi išlo kao trejler na početku romana.

Ona, se zagrcnula jer je u tom trenutku ispijala vino. Pogledala ga je razrogačenih očiju i vrisnula:

Ti nisi normalan, kako možeš da se šališ na tako morbidan način.

Ja, ne šalim se, pričam o mogućem scenariju svog novog romana, a ti mi pomažeš kako da ga učinim što originalnijim.

Oboje su planuli, a potom se,  posle kraćeg vremena smirili u harmoničnoj i neponovljivoj ljubavnoj igri.

Njega je mučila pomisao na njen povratak u Italiju gde je čeka suprug. Uzalud se ona upirala da mu objasni da je odavno prestala da voli svog supruga kao muškarca, već kao člana porodice.

Duboko je verovao da za bračne „dužnosti“, kako se nekad popularno govorilo, i ne mora da postoji ljubav. Bila je dovoljna navika. Kao što zajedno sedaju za sto da bi obedovali, tako će  se  po njenom povratku  verovatno i to odvijati rutinski, što ne znači da ona neće uživati. Znao je koliko je strasna. Nije verovao kad mu je govorila da otkad je zaljubljena u njega, ne može više na isti način da pripada  i suprugu.

Nju  je opsedala misao na mlade devojke koje će ga proganjati kad ostane sam i umesto da uživaju u trenucima bliskosti dok su zajedno, oni su se trovali sopstvenom nesigurnošću, sumnjama.

Međutim, ideja o romanu se začela i oboje su time bili dotaknuti.

Ona je zaista mislila o tome, kako bi to danas trebalo da izgleda savremeni roman, šta bi se moglo učiniti da se dobije novi vid romana koji neće biti dosadan, stereotipan, pretenciozno zatrpan citatima, fusnotama,  a da opet ima dubinu i šarm klasičnih romana kakve su pisali Stendal i drugi veliki umetnici. Da  bude knjiga sveznanja.

Ali, htela je i da  malo „uzvrati“ na dosetku o pisanju romana o njima, koju je Bojan pomenuo.

_ Znaš, dragi moj, lepo je što na ovom prolaznom trenutku naše ljubavi, želiš da  izgradiš nešto neprolazno, život u tekstu. Recimo da mi se ideja dopala, ali imam i predlog za obrt u tvojoj fabuli. Zar to nije bitan deo za čitaoca koji želi da bude aktivan te mu valja ponuditi ono što  ne očekuje.

Dobro, tako bi trebalo da bude, znaš ono o izneveravanju horizonta očekivanja – smešio se on zaintrigiran  njenim rečima.

Osećala je da ga navlači na klizak teren i da će ga uzdrmati   onim što ima da kaže, ali poželela  je tu malu pakost.

Pa, recimo...recimo, da se suprug taj i taj, nije naročito uznemirio zbog CD -a  na kojem njegova supruga i mladi srpski pisac vode ljubav, nego da se uzbudio, poželeo je još više i odlučio da to iskoristi kako bi je opet privukao. Naime, predložio bi joj da im taj snimak služi za  predigru, kako bi se sa što više strasti opet našli u zagrljaju. Ona, jer se priseća svog mladog ljubavnika, a on svestan ko mu je može preoteti, dao bi joj se sa neviđenom mladalačkom žestinom i tako bi se obnovila njihova već pomalo zamrla strast. Šta misliš o tome?

Bojan je zanemeo, potamneo i zgrabio je svom snagom za mišice.

Ti si zla, zla, kako to možeš da kažeš?! Makar i da se šališ, kako možeš da mi daješ takvu ideju od koje ću presvisnuti zamišljajući te  s njim dok se poigravaš sa mnom. Ti to ozbiljno misliš, zloupotrebljavaš me da bi oživela svog matorog naučnika. Više me nećeš nikada  imati.

Pojurio je ka vratima. No, samo jedan njen zapovednički pogled i on je kleknuo pred nju moleći je da to nikada ne učini, da nikad ne zloupotrebi njegova osećanja, jer ovo za njega nije samo  strast već sam život, nešto bez čega više ne može.

Gledala ga je netremice sa osećanjem samilosti i straha. Samilosti i prema sebi i njemu, tom  toliko bliskom biću koje pre ili kasnije mora raniti, znajući da time ranjava i sebe, onaj deo sebe koji mu je poklonila.

Nije ništa mogla prevideti, ali nemir je rastao. U nemom pogledu odmeravali su snage, pitali se šta je iza lica, koliko je ljubavi svako uneo u ovo, kakve su me krajnje namere.

I odjednom je ne znajući zašto progovorila:

Znaš, ono što sam rekla da više ne mogu pripadati suprugu, nije tačno. Htela sam te poštedeti, ali u ovome moramo biti sasvim iskreni. Oboje smo znali okolnosti kad smo počeli, znači prihvatili smo tu uslovnost, da stvari nisu ni malo jednostavne.

Gledao je u nju zapanjen.

Odlučio je da je pusti da kaže šta ima.

-Brak je ipak nešto što nadilazi trenutne izazove, ma kakvi oni bili. Možda moj  muž jeste “ matori naučnik“ kako si ga nazvao, ali on je moj život. Sa njim sam doživela zlatne uzlete, sa njim je i sad lepo, kako god da je, možda je pomalo monotono, nema iznenađenja, sve se odvija po ustaljenoj šemi, ali to donosi radost i spokojstvo. U svakom stapanju, koje i ne mora biti nekog naročitog intenziteta, mi se ponovo nalazimo u postojanoj ljubavi koja okrepljuje.

To me se uopšte ne tiče, nisam ovde da bih slušao  patetične priče o tvojoj bračnoj sreći. Ako je to uopšte sreća - rekao je osornim tonom iza koga se krila ljubomora.

Da, to zaista jeste sreća.

Zaista -  ponovio je ironično – a mogu li znati, zašto si ovde ako je to sreća, šta srećna žena traži sa drugim čovekom? – izazivao je.

Ona je shvatala kakva se drama odvija u njemu, ali morala je stvari postaviti na svoje mesto da se prepirke te vrste ne bi nastavljale.

Možda ništa ne traži, ali našla je ono što joj je ponuđeno, drugačiji doživljaj, novu energiju, novi elan.

Bio je povređen, iako svestan da to što ona govori jeste istina.

-Da, novi elan, a stare navike su stare navike...

Ne, samo navike, potrebe – rekla je bez imalo uvijanja.

Ti si ovde, ja sam tamo, tamo je moj život, naša  kuća koja nas povezuje u nešto toplo i blisko. Zidovi čuvaju naše uzdahe, ležaj naše mladalačke strasti, to se ne može izbrisati.

 Kako onda možeš reći da me voliš...verovatno to isto kažeš i njemu, koga pri tom lažeš?

Zajapurila se od tih reči. Otrpela ih je, ali nije odustajala.

-Da, kažem i njemu i ni jednog ne  lažem. Postoji doduše inovacijska razlika. Njemu kažem, tiho i nežno, tebi strasno i uzdrhtalo, i jedno i drugo odražava postojeće stanje. Ne mogu to uskratiti ni njemu ni tebi.

 - Nemoj, samo budi ljubazna pa me ubuduće poštedi takvih strasnih izliva ...govorio je ogorčeno.- Budi samo telo koje se daje, animalno i nezasito i da se više ne lažemo, tako ćemo oboje sačuvati dostojanstvo  i nećemo povređivati jedno drugo.

Znala je da je sve ovo za njega bolno, ali znala je i to da je morao računati i na ovakve trenutke, kada  mu je  rekla da je u braku.

Tada  mu je bilo važno samo da pristane da bude s njim.

 Dobro su znali da svako od njih pre ili kasnije mora nastaviti put kao da se ništa nije desilo. A desilo se, nešto se uspostavilo kao neponovljiv kvalitet i bujalo je u njima, o to se više neće  moći oglušiti ma koliko se trudili. Šta će biti sa tom velikom energijom koju je proizveo taj muško – ženski ukrštaj nije mogla  nazreti. U svakom slučaju, bila je ozarena tim neočekivanim darom od Boga, tim prolećem koje je podmladilo njenu krv, tim sjajem na licu koje su svi uočavali i pitali se šta ga izaziva. Znala je da će na njenom licu isto tako jasno videti i tugu kad sve to prođe.

On se, još nezasićen njome, nadao da je to za sva vremena, iako je bio svestan da ona nije osoba koja pravi nagle zaokrete. Da će joj se dugo uzaludno nadati kad ona krene tragom svojih obaveza, novih izazova. Ali, sada je bila tu u srcu njegove strasti i njegovog bola. I jedno i drugo bilo je po meri njene  moći i njegove spremnosti da im se prepusti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: