детаљ слике: КРК Арт дизајн

РОМАНСИРАНИ ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Јер, баш као што вас крунише, љубав ће вас и разапети.

                                                                                         Халил Џубран

- Знаш,  волео бих да напишем роман о нама,  ако се сложиш!

- Роман, ха,ха...ти ово сматраш вредним романескног садржаја – смејала се Мариа Пиа Бисињани.

Зашто не, одговорио је одлучно...што се мене, тиче, бар, а ако ти ово сматраш пролазном авантуром, онда разумем твој став који показује да  ти све ово значи тако мало – додао је готово увређено.

Она је заћутала. Понекад би се велика сенка планине неприметно  сместила између њих.

Какав роман, каква литература, ово је ствар страсти и тако треба да oстане. Уосталом, за роман су потребни преозбиљни садржаји, дубока животна драма и нешто налик на велике романескне љубави. Ово је нешто што се тек зачиње, што и не знам шта је - додала је.

Гледао је у њу подозриво.

-У реду, знам шта сам ја теби, један хир  више и шта ту има да се каже. Али, драга моја, ти очигледно не знаш шта си ти мени. И ја у своје име говорим кад помињем роман, ваљда као романописац понешто знам о томе.

          Његов глас попримао је нијансу сиве, реску боју љутње, горчине. Осетила је то, хтела је да га смири.

Ухватила га је за руку.

- Ако смем да приметим, знам и ја понешто о романима, а нарочито о љубави и страсти. Из тих побуда сам то рекла. Не зато што моја љубав није довољна већ зато што роман као озбиљна уметничка форма захтева много шира тематска  подручја, драматичније садржаје. Сем тога, оно што ћеш ти прожет дубоком страшћу написати, неко ће читати  само као обичан текст и можда се подсмехнути тој усијаној мисли, тој љубавној занесености и тако ће твоја најинтимнија и најчистија осећања бити обесвећена. А осим тога, има нешто још горе, мислиш ли да ћеш ту количину емоција успети адекватно  да вербализујеш и сачуваш их. Неће ли речи нужно умањити њихов стварни  садржај?

Покушаваш да се извадиш, да замаскираш почетни смисао да наша веза није достојна литерарне вечности. Наравно, да бих успео реалистично  да покажем оно што осећам, зар сумњаш у то?

 Не, не сумњам. Знам, урадио би то врло успешно. Међутим, није проблем у томе. Ко још чита реалистичну литературу. Зар уопште икога још може да узбуди прича о љубави између мушкарца и жене кад су на сцени исто полне љубави, перверзне приче, интернетске љубави и слично. Данашњи свет привлачи само оно што је инцидентно.

Па, знаш, ако баш хоћемо да будемо „реалистични“ ово и није обична прича између мушкарца и жене већ прича о млађем мушкарцу и старијој жени која је уз то још и у браку, зар не?

Да, хвала што ме подсећаш на године, то никако не заборављам, а ти не заборави да си ме ти изабрао, можда баш и због те чињенице. Дакле, ако хоћеш роман, знаш да мораш максимално радити на онеобичавању форме, написано је на тоне романа, као што знаш, мораш бити нов у нечему да би се дело памтило. А наша реална ситуација је данас готово свакодневна појава, све су чешће такве везе, те то неће бити нарочит  мамац за читаоца. Мораш измислити нешто експлицитније.

 Опет се шалила на њихов рачун, а помало и озбиљно говорила.

Бојан је то осетио и наставио провокативним тоном:

Добро, ако је тако,  можда бих роман могао почети, рецимо овако: Познати италијански научник , тај и тај, јутрос је изненада преминуо од срчане капи након  што му је поштар уручио пошиљку...У развоју сижеа читалац би сазнао да је поштар донео CD  са порнографским садржајем његове супруге, те и те и дотичног писца који ју је овековечио у свом делу. Да ли је ово добар мамац за читаоца, ово би ишло као трејлер на почетку романа.

Она, се загрцнула јер је у том тренутку испијала вино. Погледала га је разрогачених очију и вриснула:

Ти ниси нормалан, како можеш да се шалиш на тако морбидан начин.

Ја, не шалим се, причам о могућем сценарију свог новог романа, а ти ми помажеш како да га учиним што оригиналнијим.

Обоје су планули, а потом се,  после краћег времена смирили у хармоничној и непоновљивој љубавној игри.

Њега је мучила помисао на њен повратак у Италију где је чека супруг. Узалуд се она упирала да му објасни да је одавно престала да воли свог супруга као мушкарца, већ као члана породице.

Дубоко је веровао да за брачне „дужности“, како се некад популарно говорило, и не мора да постоји љубав. Била је довољна навика. Као што заједно седају за сто да би обедовали, тако ће  се  по њеном повратку  вероватно и то одвијати рутински, што не значи да она неће уживати. Знао је колико је страсна. Није веровао кад му је говорила да откад је заљубљена у њега, не може више на исти начин да припада  и супругу.

Њу  је опседала мисао на младе девојке које ће га прогањати кад остане сам и уместо да уживају у тренуцима блискости док су заједно, они су се тровали сопственом несигурношћу, сумњама.

Међутим, идеја о роману се зачела и обоје су тиме били дотакнути.

Она је заиста мислила о томе, како би то данас требало да изгледа савремени роман, шта би се могло учинити да се добије нови вид романа који неће бити досадан, стереотипан, претенциозно затрпан цитатима, фуснотама,  а да опет има дубину и шарм класичних романа какве су писали Стендaл и други велики уметници. Да  буде књига свезнања.

Али, хтела је и да  мало „узврати“ на досетку о писању романа о њима, коју је Бојан поменуо.

_ Знаш, драги мој, лепо је што на овом пролазном тренутку наше љубави, желиш да  изградиш нешто непролазно, живот у тексту. Рецимо да ми се идеја допала, али имам и предлог за обрт у твојој фабули. Зар то није битан део за читаоца који жели да буде активан те му ваља понудити оно што  не очекује.

Добро, тако би требало да буде, знаш оно о изневеравању хоризонта очекивања – смешио се он заинтригиран  њеним речима.

Осећала је да га навлачи на клизак терен и да ће га уздрмати   оним што има да каже, али пожелела  је ту малу пакост.

Па, рецимо...рецимо, да се супруг тај и тај, није нарочито узнемирио због CD -а  на којем његова супруга и млади српски писац воде љубав, него да се узбудио, пожелео је још више и одлучио да то искористи како би је опет привукао. Наиме, предложио би јој да им тај снимак служи за  предигру, како би се са што више страсти опет нашли у загрљају. Она, јер се присећа свог младог љубавника, а он свестан ко му је може преотети, дао би јој се са невиђеном младалачком жестином и тако би се обновила њихова већ помало замрла страст. Шта мислиш о томе?

Бојан је занемео, потамнео и зграбио је свом снагом за мишице.

Ти си зла, зла, како то можеш да кажеш?! Макар и да се шалиш, како можеш да ми дајеш такву идеју од које ћу пресвиснути замишљајући те  с њим док се поиграваш са мном. Ти то озбиљно мислиш, злоупотребљаваш ме да би оживела свог маторог научника. Више ме нећеш никада  имати.

Појурио је ка вратима. Но, само један њен заповеднички поглед и он је клекнуо пред њу молећи је да то никада не учини, да никад не злоупотреби његова осећања, јер ово за њега није само  страст већ сам живот, нешто без чега више не може.

Гледала га је нетремице са осећањем самилости и страха. Самилости и према себи и њему, том  толико блиском бићу које пре или касније мора ранити, знајући да тиме рањава и себе, онај део себе који му је поклонила.

Није ништа могла превидети, али немир је растао. У немом погледу одмеравали су снаге, питали се шта је иза лица, колико је љубави свако унео у ово, какве су ме крајње намере.

И одједном је не знајући зашто проговорила:

Знаш, оно што сам рекла да више не могу припадати супругу, није тачно. Хтела сам те поштедети, али у овоме морамо бити сасвим искрени. Обоје смо знали околности кад смо почели, значи прихватили смо ту условност, да ствари нису ни мало једноставне.

Гледао је у њу запањен.

Одлучио је да је пусти да каже шта има.

-Брак је ипак нешто што надилази тренутне изазове, ма какви они били. Можда мој  муж јесте “ матори научник“ како си га назвао, али он је мој живот. Са њим сам доживела златне узлете, са њим је и сад лепо, како год да је, можда је помало монотоно, нема изненађења, све се одвија по устаљеној шеми, али то доноси радост и спокојство. У сваком стапању, које и не мора бити неког нарочитог интензитета, ми се поново налазимо у постојаној љубави која окрепљује.

То ме се уопште не тиче, нисам овде да бих слушао  патетичне приче о твојој брачној срећи. Ако је то уопште срећа - рекао је осорним тоном иза кога се крила љубомора.

Да, то заиста јесте срећа.

Заиста -  поновио је иронично – а могу ли знати, зашто си овде ако је то срећа, шта срећна жена тражи са другим човеком? – изазивао је.

Она је схватала каква се драма одвија у њему, али морала је ствари поставити на своје место да се препирке те врсте не би настављале.

Можда ништа не тражи, али нашла је оно што јој је понуђено, другачији доживљај, нову енергију, нови елан.

Био је повређен, иако свестан да то што она говори јесте истина.

-Да, нови елан, а старе навике су старе навике...

Не, само навике, потребе – рекла је без имало увијања.

Ти си овде, ја сам тамо, тамо је мој живот, наша  кућа која нас повезује у нешто топло и блиско. Зидови чувају наше уздахе, лежај наше младалачке страсти, то се не може избрисати.

 Како онда можеш рећи да ме волиш...вероватно то исто кажеш и њему, кога при том лажеш?

Зајапурила се од тих речи. Отрпела их је, али није одустајала.

-Да, кажем и њему и ни једног не  лажем. Постоји додуше иновацијска разлика. Њему кажем, тихо и нежно, теби страсно и уздрхтало, и једно и друго одражава постојеће стање. Не могу то ускратити ни њему ни теби.

 - Немој, само буди љубазна па ме убудуће поштеди таквих страсних излива ...говорио је огорчено.- Буди само тело које се даје, анимално и незасито и да се више не лажемо, тако ћемо обоје сачувати достојанство  и нећемо повређивати једно друго.

Знала је да је све ово за њега болно, али знала је и то да је морао рачунати и на овакве тренутке, када  му je  рекла да је у браку.

Тада  му је било важно само да пристане да буде с њим.

 Добро су знали да свако од њих пре или касније мора наставити пут као да се ништа није десило. А десило се, нешто се успоставило као непоновљив квалитет и бујало је у њима, о то се више неће  моћи оглушити ма колико се трудили. Шта ће бити са том великом енергијом коју је произвео тај мушко – женски укрштај није могла  назрети. У сваком случају, била је озарена тим неочекиваним даром од Бога, тим пролећем које је подмладило њену крв, тим сјајем на лицу које су сви уочавали и питали се шта га изазива. Знала је да ће на њеном лицу исто тако јасно видети и тугу кад све то прође.

Он се, још незасићен њоме, надао да је то за сва времена, иако је био свестан да она није особа која прави нагле заокрете. Да ће јој се дуго узалудно надати кад она крене трагом својих обавеза, нових изазова. Али, сада је била ту у срцу његове страсти и његовог бола. И једно и друго било је по мери њене  моћи и његове спремности да им се препусти.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: