|
|
|
 | Dubravka Popović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Na stanici Sent Žermen Na peronu svakog jutra Sretali smo se pogledima Na stanici Sent ŽermenStajala je uvek na istom mestu, u isto vreme i kraj nje nikada niko sedeo nije, samo njene oči neme, Govorile su, ta žena nešto u sebi duboko krije... Čitav kvart odudarao jeOd njenog tena, hoda, koseSve vlažne ulice zvonile sukao horda od topota njenih petaJer od njenog svetaskrivenog od svih Brujala je sedamdeset i peta avenijaU jedan jedini stih... Gledali smo se, to je naš govor bioGovorila je tako jasno A ja sam se pod njenim okom skrioDa ne prepozna slabosti muškarca jednog Koji je, danas vidim, zapravo delovao bednoa opet je bila toliko mila da mi to nikada nije dozvolilaNi da pomislim... Prolazili su dani, noći,Iz glave lude izbijala mi nijeReših, sutra ću to moćiPrići i povesti njenu tananu ruku, da stoji!Pod svoju mišku i priznati jojDa vekovima takva u meni postoji. Toga jutra, na stanici Sent Žermen Nije je bilo.Pomislih, kasni,Čekah je zalud i sutra, i par dana još Bilo je jasno da je voz stigao kao vreme,Brže od mene, i setih se te žene u velu nemomKoja vekovima postojaše i ostaše u meni jadnom, bednom..nažalost, kao breme I šta vi znate šta smo imali nas dvoje, Kad tako pijanog daha izrugujete postojanje Stanice Sent Žermen žene koju je odneo vihor,Koju nikada više moje oči nisu videle A htele su, kunem se svim svetim, mnogo više su htele... Posveta Bogorodici Oooo, Presveta, ja Vas odnekud znamiz nekog sna li, bola na javi?Vidite, ja se čak i ne sećamkad ste mi prvi put pogled dali,kad ste me rukom pomilovaliAli Presveta, ja vas odnekud znam? Ooo, Premila Bogorodice Dijevvos pogledom Majke Rođene moje...Ne daš mi da se zanavek razapnem sama,šaljući čuvare svojeda me s mog krsta životu vratei oslobode sopstvena straadaZašto se ne dam , Rođena MatiKad sam i ja deo Gospodnjeg stada? O, Premila mati sviju nasBoždestvo čekam da glavu sagnempred Tobom Prezlatna da se dotaknemda zaurlam molitvu čedu tvojemudok me sa ikone nemo gledaš..dok me grešnu rukama grliš.ja bedna iskidah dušu svoju, a ti je u svoje grudi smestii sačuva od zlotvora i bolesti. Ti je sačuvah, a šta ću ja dalje?kad su mi putevi ukršteni, kad na raskršću blejim samas rukama praznim, usnama nemim.O, Prečista, pa ja Vas znam!!! I dok sumrak nad Hramom listaja te Presveta u zlatu pojmim.čekam dolazak Isusa Hrista,i više se tame ni ne bojim. Rekvijem Niti želim, niti ću postati časovnik u koji ćeš gledati kada je dockan samo,moj mehanizam od krvi i mesa, otkucava samo kada je tamo,misao u dekor svedena,sablja u kamen zabodena,vatra pod korom ledena,lepota u dodir smeštena,I samo mi to da znamo... Šta ako stanem u ponoć?hoćeš li znati odakle moć, beskućniku da veruje,poslednjem da sleduje,krvniku da se smiluje,očajnom da miluje, gubitniku da likuje,bajci da se rimuje ili ćeš vrisnuti u sebi moje ime,doviknuti ga, ne znam čime,jer čuti te ne mogu..Sve i da hoću,tako mi Boga, možda zaspim i zaboravim,i ime tvoje i više od toga!
|
