детаљ слике: КРК Арт дизајн

На станици Сент Жермен

На перону сваког јутра

Сретали смо се погледима

На станици Сент Жермен

Стајала је увек на истом месту, у исто време

и крај ње никада нико седео није, само њене очи неме,

Говориле су, та жена нешто у себи дубоко крије...

Читав кварт одударао је

Од њеног тена, хода, косе

Све влажне улице звониле су

као хорда од топота њених пета

Јер од њеног света

скривеног од свих

Брујала је седамдесет и пета авенија

У један једини стих...

Гледали смо се, то је наш говор био

Говорила је тако јасно

А ја сам се под њеним оком скрио

Да не препозна слабости мушкарца једног

Који је, данас видим, заправо деловао бедно

а опет је била толико мила

да ми то никада није дозволила

Ни да помислим...

Пролазили су дани, ноћи,

Из главе луде избијала ми није

Реших, сутра ћу то моћи

Прићи и повести њену танану руку, да стоји!

Под своју мишку и признати јој

Да вековима таква у мени постоји.

Тога јутра, на станици Сент Жермен

Није је било.

Помислих, касни,

Чеках је залуд и сутра, и пар дана још

Било је јасно да је воз стигао као време,

Брже од мене, и сетих се те жене у велу немом

Која вековима постојаше и осташе у мени јадном, бедном..

нажалост, као бреме

И шта ви знате шта смо имали нас двоје,

Кад тако пијаног даха изругујете постојање

Станице Сент Жермен

жене коју је однео вихор,

Коју никада више моје очи нису виделе

А хтеле су, кунем се свим светим, много више су хтеле...

Посвета Богородици

Оооо, Пресвета, ја Вас однекуд знам

из неког сна ли, бола на јави?

Видите, ја се чак и не сећам

кад сте ми први пут поглед дали,

кад сте ме руком помиловали

Али Пресвета, ја вас однекуд знам?

Ооо, Премила Богородице Дијевво

с погледом Мајке Рођене моје...

Не даш ми да се занавек разапнем сама,

шаљући чуваре своје

да ме с мог крста животу врате

и ослободе сопствена страада

Зашто се не дам , Рођена Мати

Кад сам и ја део Господњег стада?

О, Премила мати свију нас

Бождество чекам да главу сагнем

пред Тобом Презлатна да се дотакнем

да заурлам молитву чеду твојему

док ме са иконе немо гледаш..

док ме грешну рукама грлиш.

ја бедна искидах душу своју,

а ти је у своје груди смести

и сачува од злотвора и болести.

Ти је сачувах, а шта ћу ја даље?

кад су ми путеви укрштени, кад на раскршћу блејим сама

с рукама празним, уснама немим.

О, Пречиста, па ја Вас знам!!!

И док сумрак над Храмом листа

ја те Пресвета у злату појмим.

чекам долазак Исуса Христа,

и више се таме ни не бојим.

Реквијем

Нити желим, нити ћу постати часовник

у који ћеш гледати када је доцкан само,

мој механизам од крви и меса,

откуцава само када је тамо,

мисао у декор сведена,

сабља у камен забодена,

ватра под кором ледена,

лепота у додир смештена,

И само ми то да знамо...

Шта ако станем у поноћ?

хоћеш ли знати одакле моћ,

бескућнику да верује,

последњем да следује,

крвнику да се смилује,

очајном да милује,

губитнику да ликује,

бајци да се римује или

ћеш вриснути у себи моје име,

довикнути га,

не знам чиме,

јер чути те не могу..

Све и да хоћу,

тако ми Бога,

можда заспим и заборавим,

и име твоје и више од тога!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: